Тридесет пета недеља по Духовдану - Месопусна

[Огњен]

1.Кор. 140 (8:8-9:2)

8. А јело нас не поставља пред Бога: јер нити добијамо ако једемо. нити губимо ако не једемо.

9. А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.

10. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко гдје сједиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова. зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?

11. И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умрије.

12. А тако, гријешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савјест, о Христа се гријешите.

13. Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега.

1. Нисам ли апостол? Нисам ли слободан? Зар нисам видио Исуса Христа, Господа нашега? Нисте ли ви дјело моје у Господу?

2. Ако другима нисам апостол. али вама јесам, јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.

Мт. 106 (25:31-46)

31. А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје.

32. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.

33. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.

34. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.

35. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме;

36. Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.

37. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?

38. Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо?

39. Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?

40. И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

41. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.

42. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме;

43. Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.

44. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?

45. Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.

46. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Страшни суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом небеских бесплотних сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер, свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије - за једне: "Приђите!", а за друге: "Одлазите!" Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но, тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.

[Огњен]

Свети Николај Охридски и Жички - Омилије


Јеванђеље о Страшном Суду

Матеј 25, 31-46. Зач.106.

Они који су бројем бројали и рачуном рачунали тврде, да на земљи има једна и по милијарда живих људи. Од ових милијарду и по живих људи ниједан једини вам не зна, по својој памети, рећи шта ће бити са светом на крају времена, и шта ће бити с нама после смрти. И све оне многе милијарде и милијарде људских бића, која су живела пре нас на земљи, нису знала ништа, по својој памети, одређено и посигурно рећи ма шта о крају света и о ономе што нас чека после смрти, - ма шта, што би ми могли умом и срцем и душом усвојити као истину. Живот наш је кратак и броји се данима, а време је дуго и броји се стотинама и хиљадама година. Ко се од нас може пружити из своје тескобе до на крајеве времена и видети последње догађаје и саопштити нам и рећи: то и то ће се догодити на последњој ивици времена, то и то са светом, а то и то са вама људима? Нико. Ваистину нико од свих живих људи, осим онога ко би нас уверио, да је он ушао у ум Створитеља света и људи и видео цео план стварања, и да је био жив и свестан пре почетка света, као и да може да види јасно крај времена и све оне догађаје, које ће обележити тај крај. Има ли таквога човека мећу милијарду и по сада живећих људи? И је ли га било од почетка света до сада? Не, нити има, нити га је било. Било је видовитих људи и пророка, који су, не по својој памети но по Божјем откровењу, изрекли понешто, понешто, кратко и испрекидано, о ономе што ће на крају бити, и не толико с намером да опишу тачно крај света, колико да својим виђењима, по пропису Божјем опомену људе, да се врате са пута безакоња, да се покају, и да више мисле о ономе судбоносноме што ће доћи, него ли о ситноме и пролазноме што им као облак заклања огњевити и страшни догађај, којим ће се завршити и сав живот људски на земљи, и постојање света, и ток звезда, и дани и ноћи, и све што се пружа у пространству, и све што бива у времену.Само Један Једини казао нам је јасно и одређено у главноме о свему ономе, што се има догодити на крају времена. То је Господ Исус Христос. Ма ко да је рекао оно што је Он рекао о крају света, ми му не би веровали, ма он био и највећи мудрац светски. Ако би говорио по својој људској памети, а не по доказаном откровењу Божјем,

ми му не би веровали. Јер људска памет и људска логика, ма колико велике биле, сувише су мајушне, да могу досегнути до почетка и до краја света. Но узалуд сва наша памет где треба виђење. Нама треба видовит човек, који види - и то види јасно као што ми видимо сунце - сав свет скроз од почетка до краја, и сам почетак и крај. Такав је само један био. И то је Господ Исус Христос. Њему

јединоме ми можемо и морамо веровати, кад нам каже,шта ће се десити на послетку. Јер све што је Он прорекао, догодило се; догодило се све што је прорекао и појединим личностима као Петру и Јуди и осталим апостолима; и појединим народима као Јеврејима; и појединим местима као Јерусалиму, Капернауму, Витсаиди и Хоразину; и Цркви Божјој, на Његовој крви заснованој. Још само нису се испунила Његова пророчанства о догађајима пред сам крај света и пророчанство о самом крају света и о Страшном Суду. Но ко има очи да види, може јасно да види, да су у свету већ у наше време отпочели они догађаји, који су од Њега предсказани као знамења блиског краја света. Нису ли се јавили многи усрећитељи људи, који желе да замене собом Христа и својом науком науку Христову? Није ли устао народ на народ и царство на царство? Не дрхти ли земља, као и наша срца, од многих ратова и револуција по целој нашој планети? Не издају ли многи Христа, и не беже ли многи од Његове Цркве? Није ли се умножило безакоње, и није ли љубав многих охладнела? Није ли проповедано већ Јеванђеље Царства Христова по свему свету за сведочанство свима народима (Мат, 24, 3-14)? Истина је, да још није дошло оно што је најгоре, но оно долази незадржано и журно. Истина је, да се још није јавио антихрист, но његови пророци и претече ходе већ по свима народима. Истина је, да још није дошао врхунац невоље, какве није било од постања света, нити ропац неиздржљиви, но тај врхунац помаља се већ на видику пред очима свију духовних људи, који чекају долазак Господа. Истина је, да још сунце није помрчало, нити је месец изгубио светлост своју, нити су звезде с неба спале, но када се то буде десило, онда нити ће се о томе више моћи писати ни говорити. Људска срца биће испуњена страхом и трепетом, људски језик ће се замрзнути, и људске очи пиљиће у страховиту таму, у земљу без дана и у небо без звезда. Наједанпут у тој тами појавиће се знак од севера до југа таквим сјајем, каквим никад сунце над нашим главама није могло блеснути. И тад ће угледати сви људи на земљи Господа Исуса Христа где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И затрубиће војске ангелске, и сабраће се пред Њим сви народи земни, затрубиће на збор, какав није био од почетка света, и на Суд, који се понавља.

Но о свима овим знацима и догађајима, који ће се збити пред крај света и на крају времена, говори се на другом месту у Светом Јеванђељу. Данашње јеванђеље пак, описује нам последњи обрачун између времена и вечности, између неба и земље, између Бога и људи. Описује нам Страшни Суд и ток његов, дан гнева Господњег (Соф. 2, 2). Описује нам онај страховити тренутак - најрадоснији за праведнике - кад милост Божја буде уступила реч правди Божјој. Кад буде било доцкан за добра дела, и доцкан за кајање! Кад јаук неће више налазити одзива, и кад сузе неће више капати на руке ангела.

А кад дође Син Човечји у слави Својој и сви свети ангели с Њиме, онда ће сести на престолу славе Своје. Као што се у причи о блудном сину Бог назива човеком, тако се и овде Христос назива Сином Човечјим. То је Он, и нико други до Он. Када Он дође по други пут у свет, Он неће више доћи нечујно и у понижењу, као што је дошао први пут, него јавно и у слави великој. Под том славом разуме се прво она слава, коју је Христос имао у вечности пре почетка света (Јов. 17, 5), а друго слава Победиоца над Сатаном, над старим светом и смрћу. Но Он не долази сам но са свима светим ангелима, којих је број бесконачан; а долази с њима зато што су и они, као слуге Његове и војници, учествовали како у борби против зла тако и у победи над злом. Његова је радост, да и славу Своју подели с њима. А да би се показала узвишеност овога догађаја нарочито се наглашава, да ће са Господом доћи сви ангели. Нигде се ниједан догађај

више не спомиње, при коме учествују сви Божји ангели. Увек су се они појављивали у мањем или већем броју, но на Страшном Суду сви ће се они појавити окупљени око Цара славе. Престо славе гледали су многи ранији и доцнији тајновидци (Ис. 6, 1; Дан. 7, 9; Откров. 4, 2; 20, 4).

Под тим престолом разумеју се силе небеске, на којима седи Господ. То је престо славе и победе, на коме седи Отац небесни, и на који је сео и Христос Господ после победе (Откров. 3, 21). О, како ће бити величанствен долазак Господа и с како чудним и страшним појавама скопчан! Видовити пророк Исаија прориче: Гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као ветар (Ис. 66, 15); Данило гледа при том доласку где река огњена излазаше и тецијаше испред Њега, хилмде хиљада служаху му, и десет хилмда по десет хиљада стајаху пред Њим; Суд отпоче, и књиге се отворише (Дан. 7, 20).

А када Господ дође у слави и седне на престо, тада ће се сабрати пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране а јарце с леве. Многе Свете Оце занимало је питање, на ком ће месту Христос судити народима. Па позивајући се на пророка Јоила изражавали су се, да ће Суд бити у долини Јосафатовој, тамо где је негда цар Јосафат, без борбе и оружја, победио Моавићане и Амонићане тако, да ни један једини непријатељ није жив измакао (II Дневник. 20-). А пророк Јоил говори: нека се подигну и дођу народи у долину Јосафатову, јер ћу онде сести да судим свима народима унаоколо... (Јоил, 3, 11). Можда ће се над том долином извијати престо Цара славе; но нема те долине на земљи, где се могу скупити сви народи и сви људи, живи и мртви, од постања до краја света, милијарде и милијарде и милијарде. Сва површина земље, заједно са свима морима, не би била довољна, да на њој стану, човек уз човека, сва људска бића, што су икад живела на земљи. Јер да је то само збор душа, онда би се могло и разумети, да се све могу сместити у Јосафатову долину, али пошто ће то бити људи у телима - јер ће и мртви устати у телима - то треба пророчке речи разумети у преносном смислу. Јосафатова долина је цела земља, од истока до запада; па као што је негда Бог у Јосафатовој долини показао Своју моћ и суд, тако ће у последњи дан показати Он исту таку моћ и суд над целим људским родом.

И разлучиће их између себе. У једном тренућу ока сви сакупљени људи биће разлучени на две стране, на лево и на десно, као магнетском неодољивом силом. Тако. да нико од оних што припадају левој страни неће моћи кренути на десно, нити ће ико од оних што припадају десној страни моћи кренути на лево. Као кад пастир викне. и овце иду на једну страну, а козе на другу.

Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања света. У почетку Христос назива Себе Сином Човечјим, то јест Сином Божјим, а овде Он назива Себе Царем. Јер Њему се даде царство и сила и слава. Ходите благословени Оца Мојега. Благо онима, које Христос назове благословенима! Јер благослов Божји садржи у себи сва блага и све радости и милине небеске. Зашто Господ не каже: благословени Моји него благословени Оца Мојега? Јер Он је једини Син Божји, Јединородни и нестворени, од вечности у вечност, а праведници су по благослову Божјем усиновљени и тако постали као браћа Христова. Господ призива праведнике, да приме царство, које је за њих приправљено од постања света. То значи, да је Бог још пре створења човека приправио царство за човека. Пре него је саздао Адама, све је већ било приготовљено за његов рајски живот. Једно цело царство блистало се у сјају, и само је чекало цара. Тада је Бог увео Адама у то царство, и царство је било потпуно. Тако и за све праведнике Бог је приготовио од почетка царство које само чека на своје цареве, на челу којих ће стајати сам Цар Христос.

Призвавши праведнике у царство, Судија одмах објашњава, зашто им даје царство -

]ер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. На ово дивно објашњење праведници са снебивањем и кротошћу питају Цара, када Га то они видеше гладна и жедна и гола и болесна, и када Му то они све учинише? Нашто Цар опет дивно одговара: заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

У овоме целом објашњењу има два смисла, један спољашњи а други унутрашњи. Спољашњи смисао јасан је свакоме. Ко нахрани гладна човека, нахранио је Господа. Ко напоји жедна, напојио је Господа. Ко одене гола, оденуо је Господа. Ко прими странца као госта, примио је Господа. Ко обиђе болесна и невољна или сужња у тамници, обишао је Господа. Јер је речено и у Старом завету: Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му (Господ) за добро његово (Приче 19, 17). Јер кроз оне. који ишту помоћи наше, Господ куша срца наша. Бог ништа не потребује за Себе од нас; Њему ништа не треба. Не може бити гладан Онај који је створио хлеб; нити жедан Онај који је створио воду; нити го Онај који је оденуо сва створења Своја; нити болестан Онај који је извор здравља; Нити сужањ Онај који је Господ над господарима. Но Он тражи од нас милостињу, да би кроз то омекшао и облагородио срца наша. Бог може по свемоћи Својој одједном учинити све људе богатим и ситим и одевеним и задовољним. Но Он попушта глад, и жеђ, и болест, и муку, и сиротињу на људе из два разлога: прво, да би они, што све то трпе, кроз трпљење омекшали и облагородили срца своја и сетили се Бога, и припали к Њему с вером и молитвом; а друго, да би они, што не трпе, богати и сити, одевени и здрави, моћни и слободни, видели беду човека и милостињом омекшали и облагородили срца своја; и да би у туђем страдању осетили своје страдање, у туђем понижењу своје понижење, те тако разумели братство и јединство свих људи на земљи кроз живога Бога, Творца и Промислитеља свих и свега на земљи. Милости хоће од нас Господ, милости изнад свега другог. Јер Он зна, да је милост пут и метод враћања човека вери у Бога, нади у Бога, и љубави према Богу.

Ово је спољашњи смисао. А унутрашњи смисао односи се на Христа у нама самима. У свакој светлој мисли ума нашег, у сваком племенитом осећају срца нашег, и у свакој благородној тежњи душе наше ка остварењу добра пројављује се Христос у нама силом Духа Светога. Све те светле мисли, племените осећаје и благородне тежње Он назива малом, или најмањом, браћом Својом. Он их тако назива зато, што су они у нама у незнатној мањини према огромном пољу светског талога и зла у нама. Ако ум наш гладни за Богом, и ми га нахранимо, нахранили смо Христа у себи; ако ли је срце наше голо од сваке доброте и племенитости Божје, и ми га оденемо, оденули смо Христа у себи; ако ли је душа наша болесна и у тамници нашег злог бића, наших злих дела, и ми је се сетимо и обиђемо, обишли смо Христа у себи. Једном речју, ако онај други човек у нама, који је негда заузимао првенство и који представља праведника, потиштеног и пониженог од злог човека у нама, или грешника, и ми му дамо заштите, заштитили смо Христа у себи. Мален је премален тај праведник у нама, голем је преголем тај грешник у нама. Но онај праведник у нама јесте малени брат Христов, а овај грешник у нама јесте голијатски противник Христов. Ако, дакле, заштитимо праведника у себи, ако му дамо слободу, ако га ојачамо и изведемо на светлост, ако га уздигнемо изнад грешника, тако да он завлада потпуно над грешником; да би могли рећи као апостол Павле: Не живим ја него Христос живи у мени - онда ћемо и ми бити названи благословеним, и чућемо речи Цара на Страшном Суду: ходите, примите царство, које вам је приправљено од постања света.

А онима с леве стране рећи ће Судија: идите од мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и ангелима његовим. Страховит суд, али праведан суд! Докле Цар призива праведне к себи и даје им царство, дотле грешне тера од Себе и шаље их у огањ вечни ("Ако икад дође крај вечној муци, то следује, да ће и вечном животу доћи крај. Но како се ово не може ни помислити у погледу вечнога живота, то како се може помишљати о крају вечног мучења?" Василије Велики: Слово 14, о Страшном Суду), у грозно друштво ђавола и његових слугу. Врло је важно то што Господ не каже, да је за грешне приправљен огањ вечни од постања света, као што је казао праведним, да је за њих царство, приправљено од постања света. Шта ово значи? Сасвим је јасно, да је Бог приправио огањ вечни само за ђавола и његове ангеле, а да је за све људе приправио царство од постања света. Јер Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4; сравни Мат. 18, 14; Јов. 3, 16; II Петр. 3, 9; Ис. 45, 22), и да ниједан не погине. Према томе Бог није одредио људе за погибао него за спасење, нити им је наменио унапред огањ ђаволски него царство Своје и само царство Своје. Јасно је из овога, да погрешно мисле они, који говоре за грешника: суђено му је да буде грешник! Јер ако му је суђено да буде грешник, то му заиста није суђено од Бога него од њега самога. Да му пак није суђено то од Бога, види се из тога, што Бог није унапред одредио никакво мучилиште за људе него само за ђавола. Зато на Страшноме Суду праведни Судија неће имати куда да пошаље грешнике до у мрачно обиталиште ђавола. А да је праведно, што их Судија тамо шаље, јасно је из тога, што су они за живота на земљи сасвим отпали од Бога и ставили се у службу ђаволу.

Изрекавши осуду грешницима на левој страни Цар им одмах објашњава, зашто су проклети, и зашто их шаље у огањ вечни. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Не учинише, дакле, ништа од свега онога што праведници на десној страни учинише. Саслушавши ове речи од Цара грешници питају као и праведници: Господе, кад те видесмо гладна или жедна? Одговара Господ: кад не учинисте једноме од ове моје најмање браће, ни мени не учинисте.

Цело ово објашњење, које Цар даје грешницима, има исто онако два смисла, спољашњи и унутрашњи, као год и у првом случају, код праведника. Грешници су били мрачна ума, тврда срца и злонамерне душе у односу према гладној и жедној и голој и болесној и сужној браћи својој на земљи. Они нису могли прозрети својим одебљаним умом, да кроз беднике и страдалнике овога света њих сам Христос ословљава за милост. Њихово тврдо срце нису могле омекшати туђе сузе. Нити је пример Христа и Његових светитеља могао окренути њихову злонамерну душу, да за добром тежи и добро чини. Па како су немилостиви били према Христу у браћи својој, тако су немилостиви били према Христу у самим себи. Сваку светлу мисао у себи они су намерно угушивали и замењивали је мислима блудним и богохулним; сваки племенити осећај у срцу своме, чим би се зачео, чупали су из корена и замењивали немилошћу, пожудом и себичношћу; сваку тежњу душе да учини неко добро, следујући закону Божјем, они су брзо и грубо сузбијали, и на место ње изазивали и подржавали тежњу, да чине зло људима и грех и увреду Богу. И тако је најмањи брат Христов у њима, то јест праведник у њима, био распет и убијен и сахрањен, а однеговани мрачни Голијат, то јест неправедник у њима, или сам ђаво, остао као победилац на бојишту. Куда ће Бог с таквима? Може ли примити у Своје царство оне, који су сасвим изгнали Божје царство из себе? Може ли призвати к Себи оне,који су искоренили у себи свако сродство с Богом, и који су се објавили и јавно пред светом и тајно у срцу своме као непријатељи Христови а слуге ђаволске? Не; по своме слободном избору они су постали слуге ђавола, и Судија на Страшном Суду упућује их у оно друштво, у које су се они већ за живота отворено уписали - у огањ вечни приправљен за ђавола и слуге његове. И одмах затим завршује се тај највећи и најкраћи процес у целој историји створенога света.

Ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. Живот и мука овде се противстављају. Где је живот ту нема муке, где је мука ту нема живота. И заиста пуноћа живота искључује муку. Царство небеско представља пуноћу живота, док обиталиште ђавола представља муку, и само муку, без живота, који је од Бога. Ми видимо и у овом земаљском животу, како је душа грешна човека, који има у себи мало живота, то јест мало Бога, испуњена много већим мучењем него ли душа праведника, који има у себи више живота, то јест више Бога. Као што је речено још у старој мудрости: безбожник се мучи свега века свога;.. страх му зуји у ушима; .. не верује да ће се вратити из таме, од свуда привиђа мач;.. туга и невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој. Јер је замахнуо на Бога руком својом (Јов. 15, 20-25). Тако је, дакле и ово време на земљи тешко мучење за грешника. И најмању муку у овом животу грешник теже подноси него ли праведник. Јер само онај, ко има живота у себи, може да поднесе муку, да презре страдање, да победи сву злобу света и да се радује. Живот и радост нераздвојни су. Зато сам Христос говори праведницима, које свет срамоти и прогони и клевета: раоујте се и веселите се (Мат. 5, 11)!

Но сав овај земни живот наш далека је сен правога и пунога живота у царству Божјем, као што је и сва мука на земљи само далека сен језовите муке грешника у паклу. ("Упиташе неког великог старца: како, оче, тако стрпљиво подносиш толики труд? Одговори старац: сав мој животни труд није раван ни једноме дану муке (у ономе свету)", Алфавитни Патерик). Живот на земљи - ма колико да је узвишен - ипак је помешан с муком, јер овде нема пуноће живота, као што је и мука на земљи - ма колико она да је велика - ипак помешана са животом. Но на Страшном Суду оделиће се живот од муке, и живот ће бити живот, а мука ће бити мука. И једно и друго биће вечно, свако за себе. Колика је та вечност, то наш људски ум не може схватити. Онај ко се буде наслађивао један минут гледањем лица Божјега, чиниће му се као наслада од хиљаде година; и онај ко се буде један минут мучио с ђаволима у паклу, чиниће му се као мучење од хиљаде година. Јер неће више бити времена, које је нама познато, ни дана ни ноћи, него ће бити све јеоан дан, који је познат Господу (Захар. 14, 7; Откр. 22, 5). Нити ће бити другог сунца осим Бога. Нити ће бити изласка и заласка сунца, да би се вечност могла по томе рачунати као што се сада време рачуна. Него ће блажени праведници рачунати вечност по радости својој, а мучени грешници по муци својој.

Ето, тако је описао Господ Исус Христос последњи и највећи догађај, који ће се десити у времену, на ивици времена и вечности. И ми верујемо, да ће се све ово дословце овако догодити, једно зато, што су се и сва друга многобројна предсказања Христова збила дословце, а друго зато, што је Он највећи наш пријатељ и једини истински Човекољубац, преиспуњен љубављу према људима. А у савршеној љубави нема ни неистине ни заблуде. Савршена љубав садржи савршену истину. Да се све то неће догодити, Он нам не би ни рекао. Но Он је то рекао, и то ће се све тако и догодити. А Он нам није то рекао да покаже Своје знање пред људима. Не; Он није тражио славе људске (Јов. 5, 41). Он је то све рекао ради нашег спасења. Свак ко има разума и ко исповеда Христа Господа може увидети, да му је нужно ово знати, да би се могао спасти. Јер Господ није учинио ниједно дело, нити је изрекао иједну реч, нити је дозволио да Му се догоди иједан догађај у земном животу, који не би служио нашем спасењу.

Зато будимо разумни и трезвени, те држимо непрестано пред очима духовним слику Страшнога Суда. Та слика многе је грешнике већ повратила са пута пропасти на пут спасења. Време је наше кратко, и кад истекне - нема више покајања. Својим животом за ово кратко време ми морамо да одлучимо нешто судбоносно за нашу вечност: да ли ћемо стати с десне или с леве стране Цара славе. Бог нам је задао лак и кратак задатак, но награда и казна је огромна, и превазилази сваки опис језиком људским.

Зато не дангубимо ни с једним даном; јер сваки дан може да буде последњи и одлучујући; сваки дан може да донесе пропаст овоме свету и свануће онога Дана жељенога. ("Написано је: иже восхошчет друг бити миру, враг Божиј бивајет (Јак. 5, 4). Следствено: ко се не радује приближењу краја света, тај доказује, да је он пријатељ овога последњега, а кроз то непријатељ Божји. Но нека је далеко и помисао таква од верујућих, нека је далеко од оних, који вером знају, да постоји други живот, и који га истински љубе. Јер жалити због пропасти света својствено је онима, који су корене срца свога усадили у љубав према свету; онима, који не желе будућег живота, и који чак не верују у његово постојање. Св. Григ. Двојеслов: Бес. на Еванг. књ. I, бес I: о знацима краја света). Да се не постидимо на Дан Гнева Господњега, ни пред Господом, ни пред војскама Његових светих ангела, ни пред многим милијардама праведника и светитеља. Да не будемо одвојени за навек од Господа, и од ангела Његових, и од праведника Његових, и од наших сродника и пријатеља, који буду били на десној страни. Него да са целом безбројном и лучезарном војском ангела и праведника запевамо песму радости и победе: свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Алилуја! И да заједно са целом војском небеском прослављамо Спаситеља нашег, Господа Сина, са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну кроза сву вечност. Амин.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Огњен]

Свети Јован Шангајски


Беседа о Страшном Суду

Данас је Недеља о Страшном Суду, и природно је да говоримо о Страшном Суду ио знацима краја света. Тај дан нико не зна, зна га само Бог Отац, али знаци његовог приближавања су дати иу Јевандјеље, иу Откровењу св. Ап. Јована Богослова. Откровење говори о догадјајима краја света ио Страшном Суду првенствено у визијама и скривено, али су га Свети Оци објаснили, и постоји истинско црквено предање, које нам говори ио знацима приближавања краја света, ио Страшном Суду.

Пред крај света ће на земљи бити пометње, ратова, глади, земљотреса.
Људи ће страдати од страха, умираће од очекивања невоља. То неће бити живот, нити радост живљења, већ мучно стање отпадништва од живота. Али неће бити само отпадништва од живота, већ и од вере, и Син човечији када додје хоће ли наћи веру на земљи?
Људи ће постати горди, незахвални, одбацујући Божији закон: поред отпадништва од живота биће и оскудица моралног живота. Добро ће се смањивати, а зло нарастати.

О том времену и говори св. Ап. Јован Богослов у свом Богонадахнутом делу названом Откровење. Он сам каже да је "био у Духу", што значи да је Сам Свети Дух био у њему, када су му у различитим визијама откривене судбине Цркве и света, и зато то и јесте Божије Откровење.
Судбину Цркве он представља у лику жене, која се у то време скрива у пустињи: она се не пројављује у животу, као данас у Русији.
У животу ће руководећу улогу имати оне силе које ће припремати антихристов долазак. Антихрист ће бити човек, а не оваплоћен дјаво. Реч "анти" значи "стари", или значи и "уместо", или "против". Тај човек жели да буде уместо Христа, да заузме Његово место и да има оно што треба да има Христос. Он жели да има такву власт над целим светом.

И он ће добити ту власт пред сопствену погибију и погибију целог света. Имаће свог помоћника мага, који ће силом лажних чудеса испуњавати његову вољу и убијати оне који не признају антихристову власт. Пре антихриста погибије ће се јавити 02:00 праведника, који ће га разобличавати. Маг ће их убити и три дана ће њихова тела лежати непогребена, и биће делимично ликовање антихриста и свих његових слугу, и одједном ће ти праведници васкрснути, и сва антихриста војска ће бити у пометњи, и страху, а сам антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа.
Али шта се зна о човеку-антихриста? Његово тачно родјење је непознато. Отац је потпуно непознат, а мајка је привидна девица. Он ће бити Јеврејин из колена Дана. На то указује то што је Јаков умирући рекао да ће он у свом потомству имати "змије поред пута која ће поразити коња, и тада ће коњаник пасти на ледја". То је метафорична слика да ће он деловати лукаво и зло.

Јован Богослов у Откровењу говори о спасењу синова Израиљевих, и да ће се пред крај света велики број Јевреја обратити ка Христу, али у листи колена која се спасавају нема колена Дана. Антихрист ће бити веома уман и надарен умећем обраћања к људима. Биће такодје привлачан и мио. Филозоф Владимир Соловјев је много радио на томе да представи долазак и личност антихриста. Он је пажљиво користио све материјале по том питању и то не само светоотачке, већ и муслиманске, и разрадио је тако упечатљиву слику.

У свету ће се пре антихристовог доласка већ припремати све за његову појаву. "Тајна већ делује", и силе које спремају његову појаву, се пре свега боре против законске царске власти. Св. Ап. Јован каже да "антихрист не може да се појави док не буде одстрањен Задржитељ". Јован Златоуст објашњава да је "задржитељ" у ствари законска благочестива власт.
Та власт се бори са злом. "Тајна" која делује у свету, не жели то, не жели борбу са злом силом власти: напротив, она жели власт беззакоње, и када то оствари, онда већ ништа неће сметати појави антихриста. Он не само да ће бити уман и привлачан, већ ће бити и жалостив, чиниће милостињу и добро, ради утврдјивања своје власти. И када је учврсти толико да га цео свет призна, онда ће открити своје лице.

За своје седиште ће изабрати Јерусалим, јер је управо у њему Спаситељ открио Своје Божанско учење и Своју Личност, и цео свет је био призван на блаженство добра и спасења. Али свет није прихватио Христа и распело Га је у Јерусалиму, ау време антихриста Јерусалим ће постати главни светски град, који признаје његову власт.
Достигавши врхунац власти, антихрист ће од људи захтевати признање да је достигао оно што ниједна овоземаљска власт и нико и није могао да достигне, и захтеваће поклоњење себи, као вишем бићу, као богу.

В. Соловјев лепо описује карактер његове делатности као Врховног владара. Он ће свима чинити добро, под условом признања његове врховне власти. Оставиће могућност црквеног живота, дозволиће њена Богослужења, обећаваће изградњу предивних храмова под условом признавања њега као "врховног бића" и поклоњења њему. Он ће лично мрзети Христа. Живеће том мржњом и радовацемо се одступању људи од Христа и Цркве. Биће масовно отпадништво од вере, при чему ће преварити и многе епископе који ће као оправдање указивати на блистав положај Цркве.
Истрага компромиса ће бити карактеристично настројење људи. Директност исповедања ће нестати. Људи ће оправдавати свој пад, и љупко зло ће подржавати такво опште настројење, и људи ће имати навику одступања од истине и сладост компромиса и греха.
Антихрист ће све дозволити људима, само да би се "пали поклонили њему". То није нов однос према људима. Римски императори су такодје били спремни да дају слободу хришћанима, само да би ови признали њихову божанственост и божанску врховну власт, и мучили су хришћане само зног тога што су исповедали "Богу Једноме се поклањај и Њему Јединоме служи".

Цео свет ће му се покорити, и тада ће он открити лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви они који ће му се поклањати имати знак на челу и на десници. Неизвесно је да ли ће то заиста бити знак на телу, или је то сликовити израз тога да ће људи и умом признавати неопходност поклоњења антихриста и њихова воља ће у потпуности бити потчињена њему. У време те потпуне - вољом и свешћу - потчињености целог света антихрист ће се и појавити поменута два праведника који ће без страха проповедати веру и разобличавати антихриста.
Свето Писмо каже да ће се пред Спасителејв долазак појавити два "светилника", две "пламене маслине", "два праведника". Њих ће антихрист убити магови силом. Ко су та два праведника? Према црквеном предању, то су два праведника који нису окусуили смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници не окусивши смрт, окусити је на три дана, а потом ће васкрснути.

Њихова смрт ће бити велика радост за антихриста и његове слуге. Њихово устајање после три дана ће их довести у стање неизрецивог страха, пометње. И тада ће наступити крај света.
Апостол Павле каже да је први свет био створен из воде и погинуо је од воде. "Из воде" је такодје слика хаоса физичке масе, а погибија је - водом потопа. "А данашњи свет се припрема за огањ". "Земља и сва дела на њој ће изгорети". Све стихије ће се разбуктати. Овај данашњи свет ће погинути у једном трену. У трену ће се све променити.

И појавиће се Знак Сина Божијег - то јест знак Крста. Цео свет, који се вољно потчинио антихриста ће заплакати. Антихрист је убијен. То је крај његовог царства, и борбе са Христом. Крај и одговор за цео живот, одговор истинитом Богу.
Тада ће се из Палестинских гора појавити Заветни Ковчег - пророк Јеремија је сакрио ковчег и Свети Огањ у дубоком бунару. Када су из тог бунара узели воду она се запрашила. Али сам Ковчег нису нашли.

Када данас посматрамо на живот, можемо да видимо да се испуњава све предсказано о крају света.
Ко је тај човек-антихрист? Свети Јован Богослов нам сликовито даје његово име 666, али су сви покушаји да се схвати то значење били узалудни.
Живот савременог света нам даје довољно јасну представу о могућности његовог сагоревања, када ће се "разгорети све стихије". Ту представу нам даје разлагање атома.

Крај света не означава његово уништење, већ измену. Све ће се одједном изменити, у трену ока. Мртви ће васкрснути у новим телима - својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Свом Телу, на њему су били трагови рана од клинова и копља, али је оно поседовало нове особине иу том смислу је било ново тело.
Није јасно да ли ће то бити ново тело, или оно каквим је човек створен.

И Господ ће се јавити са славом на облаку. Како ћемо Га видети. Духовним видом. И данас праведни људи када умиру виде оно што не виде остали људи око њега.
Затрубеће трубе гласно и јасно. Затрубеће у душама и савести. Све ће постати јасно у људској савести.
Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, каже да је Старац Судија на престолу, а пред њим је огњена река. Огањ је - очишћујући елемент. Огањ спаљује грех и више од тога - уколико се грех сродио са самим човеком, онда он спаљује и самог човека.

Тај огањ ће се разгорети унутар самог човека: увудевши Крст, једни ће се обрадовати, а други ће пасти у очајање, пометњу, страх. Тако ће се људи одмах поделити: у јевандјелској причи пред судијом једни ће стати на десну, а други на леву страну - унутрашња свест их је раздвојила.
Само стање човекове душе ће га одвојити на ову или ону страну, на десно или на лево. Шта је човек свеснији и истрајнији тежио да живи по Богу, тиме ће бити већа и његова радост, када чује речи "додјите к Мени, благословени" и супротно томе те речи ће изазвати огањ страха и муке код оних који Га нису желели, који су Га избегавали и борили се и хулили на Њега током живота.

Страшни Суд не зна за сведоке или протоколни записе. Све је записано у људским душама, и ти записи, те "књиге" се отварају. Све постаје јавно свима и самом себи, стање човекове душе га опредељује на десно или на лево. Једни одлазе у радост а други у ужас.
Када се отворе "књиге", свима ће постати јасно да се корени свих порока налазе у човековој души. Ето например - пијаница, блудник, умрло је њихово тело и неко ће помислити да је умро и грех. Не, у души је постојала склоност, и души је грех био сладак.

И уколико се она не покаје за тај грех, и не ослободи од њега, Изачић на Страшни Суд са том истом жељом греховна сладости и никада неће задовољити своју жељу. У њој ће бити страдање мржње и злобе. То је адски стање.
"Гена огњена" је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен немоћи и злобе, и "ту ће бити плач и шкргут зуба" немоћне злобе.


(Напомена: текст је софтвером за превођење преведен са хрватског језика тако да има доста словних грешака које за сада нису исправљене)

[Огњен]

[Guest]

Ове четврте Недеље припреме се за Часни Пост читамо о Страшном Суду. (Мт. 25:31-46)
Ево шта о томе говори Св. Теофан Затворник.

Страшни суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом небеских бесплотних сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер, свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије – за једне: “Приђите!”, а за друге: “Одлазите!” Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но, тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.

(Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години)

[Guest]

ЗА ХРИШЋАНИНА СТРАДАЊА СУ ЧИСТИЛИШТЕ

аутор отац Јустин (Поповић)

Кроз свете тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из бесмртности у бесмртност, из раја у рај, из радости у радост, из истине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у мудрост, расте ка свима богатствима царства Христова, гледајући их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то већи прилив божанске силе у срце верујућег.

Тако се једино и могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и исповедника вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако се једино могу објаснити и разумети: и сви натчовечански подвизи еванђелских светих апостола, и сви претешки подвизи светих пустињака, и све добровољне и невољне муке и патње и страдања свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих богољубивих самомученика, свих неуморних благовесника, свих покајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, покајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможиваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа, покајаних развратника, покајаних пијанаца, покајаних очајника.

Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Христос је све чинио и трпео ради наше поуке.

Када волиш Господа Христа онда ће ти бити лакши пост и молитва, милостиња и трпљење, кротост и смиреност, и све муке које нас снађу у овоме свету.

Трпељиво и радосно умирање за Господа Христа је еванђелски метод борбе који хришћани употребљавају против ђаволског метода борбе којим се христоборци служе. Овим нас Христос учи да ђавола треба побеђивати не чудесима него безазленошћу и дуготрпељивошћу, и да ништа не треба чинити из славољубља.

Трпљење је еванђелски одговор на гоњење, јер се тако изграђује спасење.

Страдање ради Христа, сараспињање Христу води у саваскрсење с Христом (Рим.8,8; Тим.2,11), јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем. (Рм.6,5; ср.8,17)… Васкрсење је објашњење страдања, решење проблема страдања. Васкрсењем је Христос страдање учинио средством за оптимизам.

Без Христовог васкрсења живот би био бесмислен, страдања би била неоправдива, патње би биле неискупљиве. Ако Христос не уста – узалуд вера наша, узалуд наука, узалуд философија, узалуд страдања, узалуд – сав живот.

Знате ли шта би за мене било истински страшно у овом свету? Ево шта: када би неко сатанским чудом неким избрисао из мрачне историје човечанства пресветли Лик Христов, када би из свих душа изгладио сећање на Њега, када би Га бесповратно протерао са наше планете, тако протерао да ни трага о Њему не остане, да Га нико никад не помене као да Га никад било није ни на небу ни на земљи, онда би за мене настао страх и ужас, онда би тело моје постало лудница за душу моју, а сва историја човечанства – воденица Сатане, која непрестано меље душе и тела људска, и храни ненасите немани и чудовишна привиђења. – А све дотле – добродошло свако страдање незаменљивог Господа ради!

За хришћанина страдања су чистилиште; и још – пролеће за душу његову, и освежење и подмлађење.

Душа без страдања ради Господа Христа – њива је непоорана. Страдање је изоре, испретура, припреми за сејидбу. Треба испунити сваку правду у свету; а правда у свету иде на ногама страдања.

Страдати ради таквог Бога и Спаситеља, радост је и слава за људско биће. Бити у невољама због Њега, бити и у оковима због Њега, благовест је за људску природу, благовест и спасење.

Јер када је Једини Човекољубац крст Свој дао нама као свесилу, благословио као врховно средство освећења и свепобедно оруђе спасења, онда – добро дошла свака муко и свака невољо, јер си ми крстом Спасовим и лака и мила и спасоносна.

Утешитељ благи води их кроз муке људске и грехе људске и падове људске и паклове људске, да би се они што више, што вапајније, што уздисајније молили за њих, за људе, за све људе, Духом Светим усавршавани у васцелом бићу свом, они осећају и саосећају како звезде уздишу и туже због грехова наших, како камење јеца и распада се због злочина наших, како цвеће и биље плаче и сузе рони због зала наших, како птице и животиње и сва створења Божја наричу над грехољубивим родом људским, како „сва твар уздише и тужи“ због бола и јада и патњи што су људи разлили по њој увевши у овај свет грех, смрт и ђавола.

Световна радост и није радост; али у Господу и муке имају своју радост.

Бескрајност без Христа? Зар то није – бескрајна мука за дух људски? Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа – ето шта сачињава вечне паклене муке.

Само имајући непрестано пред очима чудотворни лик васкрслог Господа и верујући у своје лично васкрсење, човек може осмислити страдање, може с трпљењем трчати у битку живота која му је одређена.

Васкрсли Господ даје снаге хришћанима да трпељиво поднесу распадање свога спољашњег човека, док се унутрашњи обнавља сваки дан: и док то бива, они гледају на вечност као на своју праву отаџбину.

Свака еванђелска врлина има своју врлину, свога близанца; то је трпљење. Спасава, дакле, вера која трпи; љубав која трпи; молитва која трпи; пост који трпи; кротост која трпи; смерност која трпи. Само истрајност до краја у врлини спасава човека од греха, смрти и ђавола… Трпљење је нека врста еванђелске свеврлине. Свака је еванђелска врлина тек њоме права врлина. Без ње свака се врлина брзо сасуши и увене.

Ако је Бог и повукао сва чуда са ове помрачене звезде (буњишта) још није повукао своје омиљено чудо: трпљење и милост. Њега ће најпосле повући: на дан Страшнога Суда.

Кад те куну – благосиљај; кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као и Господ. Враћај зло – добром; бори се као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се – смерношћу, са грубошћу бори се – кротошћу, са мржњом бори се – љубављу; са увредом бори се – праштањем; са клетвом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у – васкрсење.

Нема еванђелске врлине која се може стећи и очувати без дуготрпељивости. Ако је молитва, неопходна јој је дуготрпељивост; ако љубав, ако смерност, ако кротост, исто тако. Ниједно се еванђелско расположење не може ни развити ни одржати у души без дуготрпељивости. Само истрајно приморавање себе на све то даје нам оно што је еванђелско. Дуготрпељивост је небески род у души хришћаниновој.

Дуготрпељивост је плод Духа. Знајући то, хришћанин напредује у богоугодном животу, јача сваком божанском снагом помоћу радосне дуготрпељивости. Она је одлика новог, еванђелског човека, јер је одлика савршеног и вечног Човека – Богочовека Христа, јер је одлика његових најревноснијих и најсавршенијих следбеника – светих апостола. Стога је она неопходна за спасење.

Из књиге „Еванђелска лествица врлине светог аве Јустина“ Благодарник, Београд, 2005.

[draganzzz]

Znaci jos danas krkamo i nema mesa do 29 Apriila......superrr .

mitropolit Amfilohije beseda: Post kao promena filosofije zivota

http://www.esnips.co...php?pid=8715365

[Guest]

Матеј , 25 : 31 - 46

А кад дође син човјечиј у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сјести на пријестолу славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с лијеве. Тада ће рећи цар онима што му стоје с десне стране: ходите благословени оца мојега; примите царство које вам је приправљено од постања свијета. Јер огладњех, и дасте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; гост бијах, и примисте ме; Го бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и обиђосте ме; у тамници бијах, и дођосте к мени. Го бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и обиђосте ме; у тамници бијах, и дођосте к мени. Кад ли те видјесмо госта, и примисмо? или гола, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо к теби? И одговарајући цар рећи ће им: заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: идите од мене проклети у огањ вјечни приправљен ђаволу и анђелима његовијем. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Гост бијах, и не примисте ме; го бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не обиђосте ме. Тада ће му одговорити и они говорећи: Господе! кад те видјесмо гладна или жедна, или госта или гола, или болесна или у тамници, и не послужисмо те? Тада ће им одговорити говорећи: заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.

[Ромејац]

Znaci jos danas krkamo i nema mesa do 29 Apriila......superrr .

Зашто до 29-ог када је Васкрс 15. (2.) Априла? Мало си се пребројао!

4869

[draganzzz]

upss... nema mesa do 15.Aprila.... sory

[Guest]

Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)

Недеља месопусна

Месопусна недеља посвећена је сећању на Страшни суд, зато да се грешници, у нади на безгранично човекољубље Божије, не би препуштали лењости и немару за своје спасење. На Литургији се чита Јеванђеље о Страшном суду, које нас подсећа да је Господ не само бесконачно милосрдан, него и бесконачно праведан, и да Он није само Отац Који љуби, него истовремено и праведни Судија, који свакоме даје по његовим делима.

Сирна седмица

После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана "сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива "предворјем Божанственог покајања", "светлим претпразништвом уздржања" и "светлим уводом у пост".

У дане сирне седмице (осим суботе) на јутрењу се не певају песме канона Осмогласника уз оне песме уз које "доспева" Трипјеснец. У среду и петак на јутрењу пева се и канон Триода.

За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу после "Ниње отпушчајеши" певају се тропари: "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни" са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: "Помилуј нас, Боже" чита се 40 пута "Господи, помилуј"; после возгласа јереја "Сиј благословен", чита се "Небесниј Царју" и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: "Господе и Владико живота мога" са 16 поклона; после поклона, а пре отпуста, чита се Трисвето, "Оче наш" и "Господи, помилуј" 12 пута. После вечерња служи се Велико повечерје. Али на њему нема певања, као у Великом посту, а после "Достојно" читају се исти они тропари као и обично на Малом повечерју. Ово велико повечерје завршава се обичним малим отпустом. Полуноћница бива са поклонима. На јутрењу се уместо "Бог Господ" пева "Алилуја" а затим се, уместо тропара светоме и богородична, певају "Тројични гласа".

Осим трипјесњеца који су одређени за сваки дан сирне седмице, у среду и петак се певају потпуни канони, при чему се за оне песме за које постоји трипјесњец, канони Осмогласника и Минеја изостављају. Песме Осмогласника се изостављају сасвим, а песме Минеја певају се са другим песмама тога дана; свака од њих се сједињује са претходном: трећа са првом, осма са шестом, девета са седмом. После девете песме пева се Светилен Тројичан гласа. После читања "Благо јест" уместо јектеније "Помилуј нас, Боже", чита се 40 пута "Господи, помилуј". После возгласа јереја: "Сиј благословен" чита се "Небесниј Царју" и чини се 16 поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико". Часови се служе, као и у Великом посту, са молитвом преподобног Јефрема и великим поклонима, али на њима не ударају у звона, нема катизми и тропари часова се не певају, него читају. После деветог часа одмах следе Изобразителен, али не почињу певањем "Блажен" као у Великом посту, него читањем самих изобразитељних псалама 102. и 145; "Блажени" се читају, чита се и Символ вере. После изобразитељних служи се обично свакодневно вечерње, али са паримијом, а после сугубе јектеније "Помилуј мја Боже" следе три велика поклона, уколико следећег дана нема никаквог празника. У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало.

Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског.

Сирна субота посвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар). Јутрење се служи са Великим славословљем. На јутрењу бива и друга песма канона.