Добро Дрво

[marija]

http://www.dobrodrvo.orthodox.ru/

[marija]

  Не бојати се никога сем Бога    -  Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле

 Проћи ће и наше време, проћи време и тих који Цркви Христовој у Црној Гори чине зло, а самим тим чине зло и народу и себи, и то себи највеће. Моћи издржати на путу Божјем до краја - то је порука Јеванђеља и свију Светих. Кад то будемо, бићемо усправни пред Богом и прецима и одолећемо свему...

Ваша Светости, из Двадесетог стољећа наш народ је изашао са међусобицама и омразама, са великим братским ранама. Да ли ће наредни вијек те ране зацијелити?

- Богу се молимо, а молимо и све људе, православне и других вера, да имају у виду ту потребу да живимо као људи, достојно по имену и по своме звању, да имамо осећање шта значи мир, шта значи слога, шта значи решавање свију питања на миран и достојанствен начин као што су то знали они што су пре нас били. Надам се да ће надвладати добра воља међу нама и да ће доћи заиста време разумног и мирног решавања свију питања којих ће увек бити. А то ћемо особито остварити ако знамо смисао и циљ нашег живота. Кад-тад ће то питање изићи пред сваког човека. Што га раније он реши на добар начин, биће боље и срећније и за њега и за све нас. Јер само један рђав човек па колико несреће за све, највише за њега, дабоме, а такође и за друге?! То питање циља и живота стављено је и у доба Светог Василија Великог у четвртом веку. Тим питањем су се бавили и на њега одговарали и стари грчки философи, али се нису у томе слагали. Једни су сматрали да је циљ живота уживање. Једи, пиј, уживај - сутра ћеш умрети! Други су сматрали да је циљ живота стицање богатства и свега оног што богатство пружа. Трећи - стицање власти и онога што власт пружа. Четврти славе, било научне, било уметничке, било спортске или какве друге успехе... И редом... А ми, вели Свети Василије, хришћани - ми верујемо да је циљ нашег живота стицање блаженства већ овде на земљи и да с њим уђемо у Царство Небеско непролазно и да останемо у томе блаженству са свима Светима из рода нашег и из вере православне. То је оно што је увек битно: знати се определити за оно што увек остаје и пред Богом и пред људима Божјим, што је истински циљ и смисао нашег постојања. Увек бити људи, ни у којој прилици и ни у каквим околностима не дозволити да буде супротно, па да се постидимо пред нашим прецима кад пред њих изађемо. Е, то је оно најбитније...

- Половином претходног стољећа држава је учинила велику неправду нашој Цркви. У овај вијек улазимо са новим односом државе према Цркви, односно са новим односом државе и Цркве. Како Ви видите тај однос?

- Сматрам да ће ти људи који кажу да поступају демократски по правди, по истини, да ће они то бити кадри и хтети то и извршити. И очекујемо да ће оне неправде које су у претходним властима које су биле материјалистички оријентисане чињене Цркви, да ће нове власти одузету црквену имовину и вратити и да ће се она очувати и због тога што је истина - истина, што је правда - правда и што је оно што Бог од нас очекује увек присутно и треба да буде присутно у нама. То је моја молба и мој савет свима људима и на власти и свима људима добре воље.

- У Црној Гори, Ваша Светости, нажалост не постоји таква воља од стране актуелног режима. Напротив, под окриљем режима се врши ново гоњење Цркве Христове...

- Гоњења Цркве Христове је бивало од почетка и биваће. Цар Диоклецијан у четвртом веку почетком 304. године каже: "ништи име хришћанско"! А 313. године Свети цар Константин даје слободу хришћанима јер их је толико да је и мајка његова хришћанка. Десет година онај је ништио, а ево после десет година Црква добија право да и она буде призната од државе! Е, о томе се ради... Имати у виду да ћемо изаћи сви пред Лице Божје да дамо одговор на шта смо употребили дарове и одликовања којима нас је Бог као људе одликовао. Проћи ће и наше време, проћи ће време и тих који чине зло Цркви, а самим тим и који чине зло и народу, чине зло и себи, и то себи највеће! Проћи ће... Моћи издржати на путу Божјем, путу истине, правде, добра, до краја - то је порука Јеванђеља, порука свију Светих! Не бојати се никога и ничега сем Бога, и бојати се греха који нас удаљује од Бога... Е, кад то будемо, онда ћемо бити усправни и пред Богом и пред нашим прецима и одолећемо свему...

- Да ли је, Ваша Светости, можда већ почео процес увођења вјеронауке у школе?

- Да, свакако! Ми смо то тражили и за време оне власти пре која је била материјалистички оријентисана и то се није могло остварити. Тражићемо и од ове власти која је више демократски оријентисана и са свешћу да народ има право и у том погледу да веронауку уче они који то хоће. Наиме, тражимо да веронаука буде обавезна у школи, али с тим да деца оних родитеља који то не желе, не долазе на веронауку. Исто тако одрасли у гимназији и другим средњим школама да сами одлуче желе ли или не желе веронауку... Треба да имамо у виду да је у Републици Српској уведена веронаука већ неколико година и пре две године у школи на веронауци било је одређено за задатак школски да свако дете напише како је оно дочекало увођење веронауке. Једна девојчица из седмог разреда каже: "веронаука је добра ствар, сад знамо и оно што пре нисмо знали и што нисмо учили ни у школи ни у кући, али је требала да буде уведена још раније, а треба да се уведе и за наше родитеље, а богме и за неке бабе и дедове". Друга девојчица из осмог разреда каже: "Првог смо часа имали биологију и ту смо учили да је човек постао од мајмуна или ако му није баш мајмун отац да му је мајмун брат и да су од истих предака. После смо имали веронауку на којој смо учили да је Бог створио човека. Сад то двоје некако не иде заједно али биће да смо ми још мали и млади, кад одрастемо биће нам то јасније"! Навешћу и трећи пример... Један момчић каже: "веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек". Да водимо рачуна и о једној и о другој страни да не крива... Видите како је та девојчица схватила да човек није само тело и није само земаљски, него да је и душа и да је небески. У школама што учимо и на факултетима, Црква Православна никад није била против тога! То нам је потребно за владање и живот у овом свету. Како ћемо производити, како делити, како ћемо се лечити, путовати, облачити, схватате ли... Али, ми нисмо само тело, ми смо и душа, а и души треба храна. А то је реч, наука Божја. По њој знамо ко смо, одакле смо, какав смисао имају ове невоље и тешкоће које нас сналазе и шта ће бити кад дође смрт која неће заобићи никога. Дакле, да знамо и једно и друго, да се припремамо за живот на земљи, али да се припремимо и за живот у Царству Небеском како су се припремали и наши преци.

Данашња мука сваког Православног Србина је Косово. Како ће се ријешити косовски проблем? Како ви видите Косово у будућности, да ли ће оно остати у границама Отаџбине?

- Свакако са правом очекујемо и тражимо од међународне заједнице да се на Косову уведе мир, да се уведе сигурност и да се врате све избеглице, и Срби и они других народности који су на Косову живели и да се на тај начин настави живот као у једној мултиетничкој земљи са више националности. То је, сматрамо, и демократска дужност међународне заједнице и то са правом очекујемо.

- И за крај разговора, Ваша Светости, која је ваша порука слушаоцима Радио-Светигоре на почетку новог стољећа и новог хиљадугодишта хришћанства?

- Оно што нам поручују и наши преци кроз векове... Да увек и у свим приликама будемо и останемо људи као народ Божји, па ћемо онда преживети и биолошки и што је још важније преживети као народ Божји, као хришћани, као што су то преци наши чинили, као што треба и ми да чинимо. Кад то учинимо, а Бог од нас не очекује више него да чинимо што можемо, али дабоме ни мање, да чинимо до краја, издржимо до краја на путу светом, честитом и миломе Богу приступачном. У то име нека је сретна и благословена нова 2001. година!

[Милан Меденица :)]

ovo je bas zanimljiv sajt.

kad sam bio klinja citao sam bas pricu o Torinskom pokrovu u Politikinom Zabavniku i kako je "izmereno" da nije od onda od kad jeste, kao sto vidis ostade mi bas ziva u secanju ...

sad mi je bas drago sto sam upotpunio sliku, da to jeste platno u kojem je nas Gospod bio umotan, i da je staro oko 2000 godina, posto su izvrsene kasnije uporedne analize i merenja

bas ti hvala sad si mi dodala jos jedan redenik municije protiv bogoboraca :o

[marija]

Из године у годину, на дан Велике Суботе, Патријарх Јерусалимски у Храму Христовог Гроба и на месту Васкрсења Његовог, окружен хиљадама верних хришћана, на чудесан начин, после молитве која траје обично око 10-15 минута прима од Бога Благодатни Огањ и предаје га присутнима у Храму.

Овде можете да видите кратке видео записе и фотографије које су забележиле  ове чудесне моменте.

http://www.dobrodrvo.orthodox.ru/PRAVOSLAVLJE/BLAGODATNI%20OGANJ/blagodatni%20oganj.htm

[marija]

У наше време духовне подивљалости живот људи се ограничава само на земљске интересе. Према свему земаљском, привременом се односе са много труда, испољава се велик интерес и радозналост према свакаквим “новостима”, али савршено није видан интерес међу савременим људима према духовном животу, према испољавању Божије благодати (милости) на грешној земљи.

И тако, мало коме је познато, а боље је рећи, скоро никоме непознато, за чудесно јављање Благодатног Огња, који се појављује већ дуги низ векова, из године у годину на Велику Суботу на гробу Господњем, у Јерусалиму, на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. 

Као подсећање на ту необичну, чудесну појаву ми наводимо истинито сведочанство - извод из писма руске ходочаснице, очевидца појаве Благодатног Огња две године заредом - Марије Павловне Хрешчатицке.

То писмо је написано о. Николају (Самоукову), јеромонаху Св. Тројицког манастира у Џорданвилу, као одговор на питање које је он поставио.

*******************************************************************************************************************

Лесненски манастир,30 април 1958 г.Фурке

Дубокоуважени и драги у Господу оче Николаје, Христос Воскресе!

“… ако Господ удостоји, доћи ћу у Новодивјејево, и тада нећу закаснити да дођем у Џорданвил, и лично да Вам испричам све, што Вас интересује, док не одговорим на сва питања која ми Ви поставите. 

Сапутница моја била је инокиња (монахиња) Марија Торскаја.

Пут од Елеона до гроба Господњег прешли смо аутобусом. Време је било лепо. Народа је било небројено - хиљаде. Расположење одушевљено. Нације: Грци, Руси, Јермени, Арапи, Енглези, Американци, Французи, Турци и чак и Јевреји, који нелегално припадају арапској страни. Преовлађују, мислим, Грци и Арапи.

У храму народ се понаша, са наше тачке посматрања, застрашујуће, јер они тако вичу, скачу и уопште веома галаме. Али са њихове тачке посматрања - ако они себе не буду тако водили (они се тако моле), тада неће сићи Благодатни Огањ. 

Ја сам већ рекла, да се народ избројити не може, ни у храму, ни око храма. Када се појави Патријарх пред Кувуклијом, сав народ потпуно утихне, и до појаве Благодатног Огња - потпуна је тишина.

На почетку иде крсни ход и то око храма са мноштвом хоругви (црквених застава) три пута и зауставља се (Патријарх - у пуној одећи) пред Кувуклијом. Ту са њега, Патријарха, скидају сву одећу и митру; остаје у подраснику, и турци-каваси, целог од главе до ногу га опипавају, - да виде нема ли код њега било шта запаљиво. То се дешава око 1 часа поподне.

Ја мислим, да Патријарх очекује Огањ не више од 5-7 минута. 

Прошле године, ја и једна руска ходочасница, која је дошла из Америке, смо детаљно виделе (имале смо веома добро, повољно место) како је танким цик-цаком, као муња, блеснула светлост од горе ка доле, и моментално се појавио Огањ на гробу Господњем, где је размештена вата, која се и запалила од тог Огња.

Патријарх пали снопове свећа (по 33 у снопу) и предаје одмах даље кроз посебне отворе - рупе, направљене у зидовима, и у трен ока, од једнога ка другоме, Огањ се распростире по свој огромној цркви - доле и горе. У том моменту сва црква дрхти од отргнутих узвика и радости народа. 

Овај Огањ, у току 10 - 15 минута, уопште не пече. Ја лично сам га стављала (целим снопом запаљеним) по осетљивим местима мог тела и нисам осетила њега уопште. А Елеонски монах, отац Сава, (како се он представио) се умивао, водио је Огањ по целом свом лицу, обраслом брадом и брковима - и ни једна влас се није запалила, није планула.

При толикој маси народа и при таквом мору Огња, ако би то био обичан огањ, неминовно десио би се пожар, а овде из године у годину дешава се једно исто, никада не бива ни најмањег наговештаја пожара.

Жене не само да улазе у Олтар, већ их још и проводе кроз Царска Врата, јер у то време је толико велика благодат, да она све очишћује и покрива.

После примања Благодатног Огња, Патријарха, изнемоглог, подижу и носе, јер он својим снагама не може да се креће: очевидно, од великог напрезања на њему се појављују капи зноја, и он потпуно онемоћа, а при том такође кажу, да народ, у екстази, може поцепати са њега сву одежду. Како сам рекла раније, прошле године сам имала веома повољну позицију, изнад, наспрам саме Кувуклије, и ја сам могла да видим веома добро то, што је другима било недоступно, а те године су мене, са инокињом Торском, увели у Олтар, и ту сам веома лепо видела, како су пронели Патријарха право у ризницу, то је било сасвим близу мене.

Да је овај Огањ необичан, - у то нема никакве сумње.

Несумњиво Ви сте чули о том чуду, то се десило осамстотих година, када неправославни нису хтели да пусте Православне  (Патријарха) у храм и у Кувуклију, са циљем да сами овладају Благодатним Огњем и затворили су храм и поставили стражу, да Православни не могу да уђу у храм; и Патријарх са народом стајао је напољу, молио се и плакао.

И у трену, када су неправославни очекивали огањ на гробу Господњем, напољу, где су стајали Православни, расцепио се уз силан пуцањ камени стуб - и отуда је изашао Благодатни огањ, који су моментално сви прихватили.

А један турчин, имеђу великих старешина, викнуо је: “Силан је Бог Хришћански, и ја сам хришћанин”, и ту су га турци одмах убили.

Од тада нико више од неправославних није се усудио да посегне за Благодатним Огњем.

Тако тај стуб и сада стоји расцепљен и чађав од огња за поуку свима, и сви, ко год пролази, целивају га.

Можда Вам у журби нисам све написала сасвим разумљиво, али када дођем, све ћу Вам испричати лично, а до тада на овоме ћу завршити.

Молим Ваше свете молитве за мене грешну.

Са љубављу у Христу,

М. Хрешчатицкаја.

Благодатни Огањ Велике Суботе

Из писма схимонаха о. Никодима

Руски схимонах о. Никодим са Св. Горе Атонске, посетивши Јерусалим 1958 године, чудесно описује у свом писму то необично славље, које је он посматрао својим очима за време примања Благодатног Огња.

На Велику Суботу, око 12 часова дању, ја, грешни схимонах Никодим, имао сам част да идем из Олтара Храма Васкрсења Христовог иза Патријарха у крсном ходу у кретању око храма, три пута око Свете Капела Кувуклије, и да видим то, што се ретко коме даје да види у Живоносном Гробу.

После трећег проласка око храма, Патријарх (Православни Грчки Јерусалимски) стао је пред закључаним и запечаћеним вратима у Гроб Господњи (ја сам ту стајао са десне стране код свећњака испред Кувуклије, недалеко, на два корака од Патријарха)

Патријарха су овде свлачили до подрасника: са њега су скинули митру, сакос и омофор.

Полиција и власти су прегледали Патријарха, потом су откинули траке са печатима са двери Капеле (Кувуклије), и пустили су Патријарха унутар Капеле. Заједно са православним грчким Патријархом пустили су и јерменског Патријарха (јерменски Патријарх није учествовао у крсном ходу, већ је стојао са својим народом са леве стране Кувуклије). 

И још неке су пустили унутар Капеле: то су ти свештенослужитељи, који на знак Патријархов гасе Благодатни Огањ на гробној плочи Живоносног Гроба и склањају са Гроба све, што је било припремљено за примање Благодатног Огња.

Када су арапи из полиције, одређени за изношење обојице Патријараха са Благодатним Огњем, ушли у унутрашњост Капеле, за њима су затворили двери.

Како сви знамо, у Капели постоје два одељења: Параклис Анђела и сам Живоносни Гроб Господњи - пећина.

У унутрашњост пећине Гроба улази сам Православни Грчки Патријарх, а остали, са полицијом и јерменским Патријархом, остају у Параклису Анђела и чекају ћутке.

Двери Капеле су затворили, сви су заћутали, и зацарила се у целом Храму Васкрсења Христовог гробна тишина: сви богомољци у тишини чекају од Господа “Благодатни Огањ”.

Треба рећи да се приликом припремања гроба Господњег у Кувуклији: на Велики Петак увече, сав огањ у целом Храму и у Капели гаси под контролом полиције.

На средину гробне плоче Живоносног Гроба се ставља кандило на постољу, напуњено уљем и са фитиљем у пловку, припремљено, али без огња.

По крајевима гробне плоче у круг се полаже трака и по свој гробној плочи размештају се комадићи вате. Тако припремљена, по прегледу полиције, Кувуклија се затвара и запечаћује. Запечаћени Гроб Господњи је у миру до Велике Суботе, када се Патријарх пушта у пећину гробне плоче Спаситеља, због примања Благодатног Огња.

И ево Велике Суботе, Патријарха су пустили у пећину Живоносног Гроба и двери за њим су затворене. Тишина је апсолутна…

У самој Пећини је тамно и Патријарх се сам тамо у тишини моли Спаситељу… некада десет минута, некада и дуже. У моје време требало је чекати 15 минута… И одједном у тами на гробној плочи Живоносног Гроба, - просипају се, као светло плави - светлећи бисери, умножавају се, претварајући се у затворено-плави огањ, од ког се запали припремљена вата, трака и кандило: све се претвара у пламен “Благодатног Огња”…

Патријарх сместа пали своја два снопа свећа и излази у Параклис Анђела, даје јерменском Патријарху да запали своје свеће, после чега оба Патријарха подају кроз овални прозорчић ”Благодатни Огањ” богомољцима.

При појави “Небеског Огња”, као ударац грома ствара се бука и јека радости и усхићења, по великом пространству Храма Васкрсења Христовог ….

Затим гасе на гробној плочи Гроба Господњег Oгањ (он тамо не пече), узимају, гореће, запаљено кандило и вату са траком.

Два арапина-полицајца на раменима износе из Кувуклије Блаженејшег Патријарха, кога придржавају свештенослужитељи и брзо га носе у олтар Храма Васкрсења Христовог.

А испред Патријарха иде један свештенослужитељ са горећим кандилом. Све је то тако брзо, да само малобројни у Кувуклији (Капели) при изношењу Патријарха, могу да запале своје свеће. Ја такође нисам успео, али потрудио сам се да се примакнем гомили народа и у стопу за Патријархом прошао сам у олтар где сам и запалио свој сноп свећа од “Благодатног Огња” из руку самога Патријарха.

Схимонах Никодим, Света Гора Атонска.

(извод из писма грчког Архимандрита о. Кириакос,

Чувара Гроба Господњег у Светом Јерусалиму о појави “Благодатног Огња”).

…а што се тиче Благодатног Огња, нико други нема права да буде у исто време са Блаженејшим Патријархом унутар пећине Гроба Господњег, осим епископа јерменског и он може бити само у Параклису Анђела.

Једино сам Патријарх Јерусалимски улази у унутрашњост пећине, у којој се налази Живоносни Гроб.

Пре неколико векова, су Јермени успели да омету Православне да приме “Свети Огањ” у пећини Гроба. Тада православнима уопште нису допустили да уђу унутар Храма Васкрсења Христовог и они су били принуђени да стоје у дворишту. После неког времена, када су се патријарх и народ молили у дворишту Храма, Огањ је изашао из стуба, који је поред улазних врата. А Јермени нису дочекали ништа .

Од тада нас више нису терали од Живоносног Гроба. Овај стуб до данашњег дана стоји напрснут и поцрнео.

 

Архимандрит о. Кириакос (подпис)

(Чувар Живоносног Гроба Господњег),

Св Јерусалим, 10. 2. 1960.