Тридесет трећа среда по Духовдану

[Огњен]

1. Пт. 61 (4:1-11)

1. Када, дакле, Христос пострада за нас тијелом, и ви се том мисли наоружајте, јер ко пострада тијелом, престао је да гријеши,

2. Да остало вријеме живота у тијелу не живи више по жељама човјечијим, него по вољи Божијој.

3. Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама, опијању, ждерању, пијанкама и богомрском идолопоклонству.

4. Зато се чуде што ви не трчите с њима у исту поплаву разврата, и хуле на вас.

5. Они ће дати одговор Ономе који је готов да суди живима и мртвима.

6. Зато је и мртвима проповиједано јеванђеље, да приме суд по човјеку тијелом, а да живе по Богу духом.

7. А свему се крај приближио. Будите, дакле, цјеломудрени и трезвени у молитвама.

8. А прије свега имајте истрајну љубав међу собом; јер љубав покрива мноштво гријехова.

9. Будите гостољубиви међу собом без гунђања;

10. Сваки као што је примио благодатни дар, њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије.

11. Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа, коме је слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

Мк. 56 (12:28-37)

28. И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита га: Која је заповијест прва од свију?

29. А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини;

30. И љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.

31. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема.

32. И рече му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим њега.

33. И љубити њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава.

34. А Исус видјевши како паметно одговори рече му: Ниси далеко од Царства Божијега. И нико се више не усуди да га запита.

35. И одговоривши Исус рече учећи у храму: Како говоре књижевници да је Христос син Давидов?

36. Јер сам Давид каза Духом Светим: Рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.

37. Сам Давид, дакле, назива га Господом, па откуда му је син? И многи народ слушаше га радо.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[fsa]

Христос је сажео све заповести Старог завета у две највеће заповести:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.

2. Љуби ближњега свога као самога себе.

Нови завет је савршенији од Старога у поимању љубави и према Богу и према ближњем. То није никако чудо, јер се у Новом завету и Бог савршеније открио, и савршенијег човека показао и створио. Бог се јавио као Љубав: Отац и Син и Дух Свети. Поставши Богочовек, Син Божији је показао и открио да је и човек створен да буде нешто савршеније од човека - богочовек. А за поимање и стварање тога је неопходна дубља и шира вера и бескрајнија љубав.

Нови завет је савршенији од Старога, јер су Јевреји за ближњега свога сматрали само сународнике Јевреје и обраћенике. Верници Новог завета за ближње своје сматрају све људе без обзира на њихову боју коже, веру или народност.

Нови завет је савршенији од Старога завета не само по ширини љубави према свима људима него и по јачини љубави: Хришћанин воли свога ближњега не само као самога себе него и више од себе самога. Он воли ближњега као што је Исус Христос волео нас, а Христос је жртвовао Самога Себе ради нас и за наше спасење. Господ је рекао ученицима својим не само да воле своје ближње као саме себе него да их воле, као што је Он заволео нас (Еванђеље по Јовану, глава 13, стих 34).

Господ Христос је, дакле, волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Ту божански несебичну, саможртвену љубав Господа Христа ми знамо по томе "што је Он за нас душу своју положио". Због тога, по Његовој заповести, и ми смо "дужни полагати душу своју за браћу" (Прва посланица Јованова, глава 3, стих 16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје.

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске

[fsa]

Александар Милојков

Светосавље – синтеза две највеће Заповести

Светосавље – синтеза две највеће Заповести

„Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што вас ја љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“

(Јн, 15, 12-13)

Ово су речи Спаситеља света, Заповест Његова коју је дао својим ученицима у својој опроштајној беседи, непосредно пред своје страдање.

Говорећи о љубави према ближњем, Христос је изједначава са љубављу према Богу (Мт, 22, 37-39). Те две Заповести, Богољубље и Родољубље, јесу заправо једна и јединствена Заповест: Богородољубље. Ова Заповест јесте темељ хришћанства на коме су назидане све остале заповести, Заповест о којој „виси сав Закон и Пророци“ (Мт, 22, 40).

Ова је Заповест дубоко уткана и у биће нашег православног српског народа. Овом смо Заповешћу никли као народ. Њоме је никла наша култура, уметност, философија а на крају и сама наша државност. Заиста, колико год се трудили да пре времена када примисмо свету веру православну, пронађемо неког знаменитог српског песника, сликара, ученог и мудрог човека, улагаћемо труд у нешто немогуће и непостојеће. То је због тога што наше време, наше рођење, почиње са нашим крштењем. Онда када смо се научили да љубимо Једнога и Истинитога Бога, онда се научисмо да љубимо и писменост, и уметност и науку и све оно што нас чини народом и државом. Онда се научисмо да љубимо и једни друге, научисмо да се осећамо својима. Од тада је заједничка радост била неупоредиво већа од било које појединачне радости и од тада је заједничка бол болела јаче и страшније од сваке појединачне ране.

Наша је Држава никла у крилу наше Свете Цркве, извојевана и саздана руком Божијих светитеља. Зато је наше родољубље, наш српски патриотизам, заправо Богољубље, њиме почиње и у њему има свој циљ. Тако, творење Заповести за коју је Господ рекао да о њој висе сав Закон и Пророци, јесте истински идентитет народа српског. Чувањем те Заповести, сачуваћемо се и као народ, а ишчезне ли ње ишчезнућемо и ми. И уместо људи постаћемо ствари, камење пољско, машине без душе, без воље, без емоција, постојаћемо ал` нас бити неће.

Данас се наш патриотизам и наш идентитет налазе пред великим искушењима. Колективна свест и колективни идентитет доведени су у питање. Данас нам се поставља питање до које мере треба да иде тај наш патриотизам и треба ли га уопште више и помињати онаквог каквог га знамо и каквог смо га примили од својих предака? Зар не би било паметније прилагодити га актуелним трендовима, покушати да га доведемо у стање „in“ или „cool“ или у ко зна коју још десемантизовану фразу? Вреди ли за тако нешто „старо“ и „конзервативно“ подносити највеће жртве па и оно највредније што имамо, сопствени живот?

   Некако као да ћутимо на оваква питања. Правимо се незаинтересовани као да та питања немају никакве везе са сваким од нас. Уморни и заузети борбом за голи живот, немамо ни времена да мислимо о нечему што је, ето „нешто апстрактно и ван наших моћи да на њега утичемо“. А живот, живот је моћ да се ради и троши и да се ужива у благодати потрошачке цивилизације. Да се ужива па макар наша осећања, наша свест била сведена на осећања и свест једне амебе.

   Српска војска је одувек била носилац српског поклича љубави према Богу и према Роду: ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ! Бог и Род, Слобода и Крст увек су били једно у свести сваког српског војника, управо онако како је и Господ учио свете апостоле. Да, љубав према Богу и љубав према Роду били су идеали за које је сваки српски војник био спреман на највећу жртву. А, љубав мора бити савршена, највећа могућа, јер у противном то и није љубав. Љубећи другог, човек се разликује од сваког другог створења. Љубављу, односом према другом, човек и бива човеком, он постоји као личност. Зато не љубити значи не постојати, а затварање у себе и егоизам јесте промашај сврхе постојања. Дакле, однос са другим јесте заправо живот, егзистенција, иначе не би било разлике између мене и овог стола за којим пишем. Па онда заклињање своме ближњем, заслужује и спремност на највећу жртву, јер нестанак ближњег значи и нестанак властитог живота.

   Ово и јесте смисао православног патриотизма, или патриотског православља, сасвим је све једно. Ми Срби ионако за то имамо једну реч, управо као што је и Христос те две љубави сјединио у једну. Та синтеза љубави према Богу и према човеку код нас је доживљена као Светосавље. Светосавље је диван пример како се могу ујединити две, на први поглед, ствари које немају везе једна са другом: хришћанство и патриотизам. Само искривљено хришћанство и искривљени патриотизам немају ништа заједничко. Јер данас људи од хришћанства праве социологију или некакву пацифичку философију друштва, а са друге стране шовинизам представљају као патриотизам. У таквом стању ствари хришћанство и патриотизам немају везе једно са другим, односно једно друго искључују. Јер између учмалих пацифиста и ратоборних шовиниста заиста нема ничег заједничког. Но, тако изгледа хришћанство без Цркве и родољубље које је заправо самољубље и шовинизам.

   То никако није наше православље и наш патриотизам, односно наше Светосавље. Наше Светосавље је љубав, а не агресија или мржња према било коме. То је љубав која се пење од земља ка небу и која силази са неба ка земљи. То је љубав којом се љуби Бог, али како? Љубећи ближњега својега ми љубимо Бога, јер је другачије и немогуће љубити Бога. О томе нам сведочи и учи нас свети апостол Јован када каже: „Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога кога није видио?“(1. Јн 4, 20). Исто тако не може љубити ближњега онај који не љуби Бога, јер љубав је једино од Бога и Бог јесте љубав: „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога“ (1. Јн 4, 7). Заиста, само богознанци љубе, јер знати Бога значи знати љубити. То је друга путања љубави, путања од неба ка земљи и назад. Том путањом, путањом Оваплоћења и Вазнесења, кретао се и Онај кога је Отац Његов послао да нас љубави поучи, да нас животу поучи и да нам живот и љубав дарује. Како? Дајући себе, живот свој жртвујући. То је истинска љубав и истинска заклетва о којој пророковаше пророци, а коју испуни Син Божији, Спаситељ света, Господ наш Исус Христос. То је вера да се смрћу смрт руши, да се живот брани само животом. То је вера која разликује „бити“ и „постојати“. Јер човеком се може само „бити“, док бесловесна и нежива твар може „постојати“. Тако, љубав, радост, туга, они не постоје, они бивају у односу човека и човека. А тамо где нема љубави, радости, туге нема ни човека, тамо станује бесловесје и смрт.

   Ето, то је смисао нашег Светосавља, односно нашег патриотизма и нашег Православља. Светосавље је ништа друго до наше испуњење Заповести о којој „висе Закон и Пророци“. Које су то Заповести? Поновићемо речи Господње:  Прва је љуби Господа Бога својега свим срцем својим, а друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. Богољубље и Родољубље, нераздељиво Богородољубље, то је наше Светосавље. Зато је сваком Србину немогуће бити патриота без вере у Христа, нити је могућа вера и љубав према Христу без патриотизма и љубави према свом Роду.

   Само такви требамо да живимо и само такви и можемо да живимо-да љубимо Бога и љубимо Род свој и тако испунимо Заповест Христову. Зато, одрекнемо ли се Светосавља, одрећи ћемо се и себе самих, постојаћемо, ал` нас бити неће.

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

број 1/2008