Двадесет седма недеља по Духовдану

[Огњен]

Еф. 233 (6:10-17)

Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. 11. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. 12. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. 13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. 14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија.

Лк. 71 (13:10-17)

У вријеме оно, учаше Исус у једној синагоги суботом. 11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. 15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни? 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - мисли за сваки дан у години

На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене.

[Огњен]

[Драган άσημος :)]

Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија.

Не схватам зашто је истина повезана са опасивањем бедара, правда са оклопом, јеванђеље мира са обувањем, вјера са штитом, спасење са кацигом, ријеч Божија са мачем? 89898989898989

[Огњен]

Преподобни Јустин Ћелијски

Тумачење посланице Ефесцима

6,10

А даље, браћо? Шта даље претстоји вама после свих ових благовести које вам објавих, благовести: о плану Божјем о свету, о Цркви Његовој, о члановима Цркве, о гресима, о страстима, о вама, о незнабошцима, о спасењу, о вери, о крсту, о љубави, о пуноћи Божанства у Христу и вашој кроз Христа, о старом и новом човеку, о угледању на Бога, о васкрсењу духовном, о великој тајни Христа и Цркве и брака у њој, о деци, о родитељима, о слугама, о господарима, - шта даље претстоји вама у овом нашем земаљском свету? шта? - Да навале сви непријатељи, видљиви и невидљиви, на вас, на те спасоносне и боготворне благовести моје у вама. Зашто? Да вам их отму, и на тај начин - да вам душу отму, бесмртност отму, вечну Истину отму, а са њом и у њој и вашу вечност и ваш рај; а тиме - ваш једини разумни смисао постојања и живота. Безброј је тих непријател.а, видљивих, а још већи број невидљивих. Челник им је свима - Сатана; антибог, ђаво. Како ћете се одржати пред њим, и свима онима што су са њим, и за њим? Једино Богом: једино ако будете имали Бога у себи и око себе. Не верујеш? Пробај да га победиш сам. Шта кажем? Пробај да сам победиш једну своју страст: ето - среброљубље! или - самољубље! или - похоту! или - гњев! или - гордост! или? Та име им је легион, а ти си сам: човек - на пучини страсти и грехова и смрти и сатанизма. Нигде острва да се искрцаш, да душу искрцаш! да се одмориш. Увек си дављеник и утопљеник који хоће да спасе себе вукући сам себе за косу увис. О, да опет потоне још дубље, још безнадежније. Човече, да би спасао себе из тог пагубног мора страсти и греха и смрти и ђавола, теби је неопходан нико мањи до - Бог. Јер само Он може савладати грех и смрт и страсти, зато што су они непосредно од ђавола, а ђаво је увек јачи од човека, свакога човека, и од васцелог рода људског.
Узмимо само једну силу његову: смрт. Зар та једна сила његова није јача од васцелог рода људског? А од тебе? та она се игра с тобом као мачка с мишем! А страст самољубља, па страст гњева, па страст похоте, па страст гордости, - зар нису све то силе његове, помоћу којих те он мрви и смрвљује у стотине мртваца и лешева и паклова? - Зато је свемоћни Бог и постао човек, да би из човека и човеком победио ђавола; да би човек постао јак Богочовеком, и ојачао Њиме до свепобеде над ђаволом. Зато је ваш непрекидни посао на земљи: јачати у Господу. Све друго подредите томе јачајте у Господу - ἐνδυναμοῦσθε ἐν Κυρίῳ ... Што се плашите греха? што се плашите смрти? што се плашите ђавола? Та Господ је ту, поред вас, с вама, да би, ако само хоћете, био сав и у вама! "Бог Господ и јави се нама, благословен који иде у име Господње". А ти иди смело тим путем, јачај у Господу, јачај у Богу, јачај, јачај, јачај!
А како се јача у Господу? Испуњавајући се силом Господњом. А сила Господња где се налази? У светим тајнама и светим врлинама. Свете врлине нису друго до свете тајне продужене кроз цео живот; примљене, и пронесене кроз сву душу и сву савест и све срце и сву вољу, те душа живи у светим мислима, савест у светим саветима, срце у светим осећањима, воља у светим хтењима. А све је то најсавршеније оваплоћено и оличено у самом Господу Христу. Зато је Он - "сила Божја" (1. Кор. 1,24). Отуда, јача се у Господу само када се живи у Господу. А живи се у Њему када се постане органски део Његовог вечноживог Богочовечанског тела, Цркве. Као сутелесиик тела Христовог човек и живи на тај начин што се животворна сила Христова разлива по целом бићу његовом. И што дуже живи, све више јача "у сили јачине његове". То јачање у Господу Христу и сачињава подвиг охристовљења. Човек се постепено свом душом, свим срцем, свом снагом духовно сједињује са Господом Христом помоћу благодатних подвига; све капиларе и жиле духа свог укопчава у саборно срце Богочовечанског тела Христовог, из кога кроз њих струји сила Христова у васцело биће његово. И он непрестано јача "у сили јачине његове".
Све што је Христово, пуно је силе Христове. Нарочито крст; у њему као да је сабрана сва сила Христова, оличен сав богочовечански подвиг спасења света од греха, смрти и ђавола, због чега христоносни апостол Павле и вели да је крст - "сила Божја" (1. Кор. 1,18). Али и све остало што је Христово, пуно је силе Христове. Истина Христова - пуна је силе Христове; Правда Христова - пуна је силе Христове; тако и Љубав Христова, и Еванђеље Христово, и Крштење Хриетово, и Преображење Христово, и Васкрсење Христово, и свако чудо Христово, и свака реч Христова, и свако дело Христово, и сваки поглед Христов, и свака суза Христова, и сваки уздах Христов, - све је то пуно и препуно силе Христове (ср. Еф. 1,19; 3,7.20; Кол. 1,11; Лк. 6,19; 8,46).
Живи ли човек у ономе што је Христово, он јача "у Господу". А постаје божански јак и непобедиви свепобедник, када се потпуно обуче у Христа, живећи непрестано Њиме, у Њему, и ради Њега. Сетите се свемоћи апостола Павла; откуда му она? Од Господа Христа. Ево, он изјављује: "Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје - ἐν τῷ ἐνδυναμοῦντί με Χριστῷ (Флб. 4,13). Што важи за светог апостола Павла, важи за све свете Апостоле, свете Мученике, свете Подвижнике, свете Чудотворце, за све светитеље и праведнике од првог до последњег, и за све праве хришћане свих времена. Сви они једно тврде, једно сведоче: Христом смо јаки - "Богом смо јаки" (Пс. 60,12). Једно је јасно: човек јача у Христу, "у сили јачине његове", по мери својих еванђелских трудова. Што се више труди у вршењу заповести Господњих, све је јачи у Господу, јер непрестано расте из силе у силу. А сила Господња опет даје му све више моћи за све ревносније и усрдније испуњавање заповести Господњих. Тако се сила Господња стиче подвизима еванђелским, али и подвизи еванђелски јачају и усавршавају се силом Господњом. Они међусобно сарађују на беспрекорно савршен начин (ср. Кол. 1,11; 1. Кор. 15,10; 2. Тм. 2,1). Почиње се од немоћи, а достиже се до свемоћи. Силом Христовом побеђују се најпре греси, затим смрт, и најзад ђаво (ср. Јн. 2,14).

6,11

Хришћани, вама је Христом дано "што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође" (1. Кор. 2,9): и то дано кроз свете тајне Цркве. Да бисте то беспримерно богатство могли бранити, и одбранити, од свих христобораца и антихриста, ви се обуците у све оружје Божје - τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, "у све", нека ништа не изостане. То је оружје Божанско, зато свето, зато и свепобедно. Док је оно у вас, и ви свештено рукујете њиме, ви ћете увек побеђивати на свима бојиштима и ратиштима. А обучени у то оружје, знате ли у кога сте обучени? - У самог Господа Христа. Јер, сетите се: ви се у Христа крстисте; а наша је свебожанска благовест: који се год у Христа крсте, у Христа се облаче. Да, "који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 3,28). Крштење, ето свете тајне која вас облачи "у свеоружје Божје"; и више: у самог Господа Христа, јединог истинитог Бога и Господа, а тиме и јединог Спаситеља - од греха, смрти, ђавола и свих њихових творитеља, и свих њихових присталица, и свих њихових слугу, и свих њихових робова у свима световима. Ма у који свет кренули, сваки од вас креће као свепобедни војник: јер обучен у самог Господа Исуса. Погледај себе: сав си обучен у Христа, и душа ти обучена, и светост, и ум, и воља, и тело. Која то вражја сила може тебе разоружати, обезхристити, ако ти нећеш, ако ти не допустиш? Светим крштењем ти си тек ушао у Цркву Христову, и гле, већ си наоружан херувимским и серафимским свеоружјем, од кога безобзирце беже све смрти, сви греси, сви ђаволи; увек беже, ако ти ревносно живиш светом благодаћу крштења, светом божанском силом крштења. А почнеш ли напуштати ту свепобедну благодат, на тебе ће постепено наваљивати греси и страсти, док не начине продор у твоју душу, или у савест, или у срце, или у ум. И уколико нехатнији будеш бивао према светој благодати крштења што је у теби, продор ће бивати све већи, и најзад толико велики, да ће легиони грехова и страсти, а кроз њих и демона, моћи улетати у твоју душу и савест и срце и ум, пљачкати их, пустошити их, станити се у њима.
Не само света тајна крштења, него и остале свете тајне све вас више и више наоружавају свеоружјем Божјим, и уче вас како да њиме победнички рукујете; како да се са гресима, са страстима, са искушењима, са ђаволима успешно борите, и увек их савладате. Јер свете тајне, када се свете силе њихове разлију по вашој души, проклијају у вама разним светим врлинама божанским: од Божијег - божје, од Божанског - божанско. А те су врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смерност, кротост, трпљење, и све свето што је у свима божанским световима, а донето нам је, и подарено нам је Господом Христом у Цркви. Јер је Он, наднебесни и надхерувимски Бог и Господ, зато и сишао у наш земаљски свет, да нам све то донесе; зато и постао човек, да све то учини нашим, људским, човечијим. Наша вера - ни по чему се не разликује од вере Херувима и Серафима: иста је и за њих и за нас, јер истог Господа верујемо и исповедамо. Тако и љубав, тако и молитва, тако и смерност, тако и кротост, - све нам је исто. Тако, све тако, у свима божанским световима. А најпре на земљи.
Зато сте вером везани са свима Божјим, са свима херувимским световима; како вером, тако и свима осталим светим врлинама. То је оружје ваше, али то и светих Анђела Божјих. Они су заувек непобедиви и свепобедни; и ви ћете постати такви, ако се угледате на њих у тим светим врлинама: угледате на веру њихову, на љубав њихову, на молитву њихову, на ревност њихову. Стога, обуците се као избрани Божји, свети и љубљени: у срдачну милост, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав (ср. Кол. 3,12-14). Јер облачећи се у њих, ви се облачите у новог човека, у човека Христовог, у човека наоружаног свеоружјем Божјим, у човека христоликог (ср. Кол. 3,10); јер сте претходно, и истовремено, свукли са себе старог човека, који се сав састоји и сав постоји: од грехова, и страсти, у које спадају: гњев, љутина, пакост, хуљење, срамотне речи, и остало (ср. Кол. 3,8-9; Еф. 4,24).
Живећи у светим тајнама и светим врлинама, ви уствари живите небом на земљи, живите божанским силама у земаљском свету, и непрестано додајете силу на силу, и то све тако, и непрестано тако, "док се не обучете у силу с висине" (Лк. 24,49). Обучени у ту силу, ви ћете свим бићем осећати да је вера ваша "у сили Божјој", не у некој сили људској (ср. 1. Кор. 2,5): и да јој никаква сила овога или ма кога света не може наудити: јер у свему ви побеђујете Господом Христом који нас неизмерно воли (ср. Рм. 8,37). Обучени у силу светих тајни и светих врлина, у ту свету силу с висине, ми смо обучени у оружје светлости, које наноси смрт свакој тами, само ако одлучно одбацимо сва дела таме, а то су греси, и страсти (ср. Рм. 13,12). Наша је хришћанска дужност над дужностима, да смо увек обунени у Господа Христа, зато нека наше биће свом душом својом и свом снагом својом и свим срцем својим и свим умом својим даноноћно остварује свету еванђелску заповест и благовест: "обуците се у Господа нашег Исуса Христа" (Рм. 13,14). Главно је за нас, и најглавније у свима нашим световима и животима: "да се обучени, не голи нађемо" (2. Кор. 5,3). Јер, нисмо ли обучени у Господа Христа, ми смо свим бићем голи пред гресима, пред страстима, пред смртима, пред ђаволима, и они нам могу покрасти и умртвити све што је наше: и душу, и савест, и ум, и тело: јер свака тачка нашег голог и незаштићепог бића - мета је за њихово паклено оружје.
Опет и опет: обуците се у свеоружје Божје! Зашто? "Да бисте се могли одржати против лукавства ђаволова". Јер против свега Христовог у вама и око вас, ђаво ратује највише, и једино, лукавством. То је његово свеоружје и сва његова стратегија. Јер како би ратовао са Истином Христовом, и дизао људе против ње, ако не лукавством, обманом, преваром? А он има безброј наркотичних средстава, помоћу којих успављује савест у човеку, и ум, и вољу, и душу, и људи извршују његову вољу, па чак при томе често сматрају да су великани, и самостални у своме христоборству. Ђаво је тиме ђаво што неће Бога ни по коју цену. У нашем земаљском свету њему је једини циљ: да што више људи отуђи од Бога, дигне против Бога, огорчи против Бога, избезуми против Бога. Ради тога он употребљава сва лукавства која његова ђаволска памет може да измисли и његова обезбожена уобразиља да скује.
Само та лукавства су увек врло вешто и заводнички маскирана: он их облачи и пресвлачи у разне философије и религије и уметности и науке и идеје и сласти и страсти и грехе и тобож врлине и тобож истине и тобож правде и тобож бесмртности и тобож вечности и тобож човечности. Једно је од његових омиљених лукавстава: свести све на хлеб, на питање хлеба; друго - свести све на власт, на царство овога света, проглашујући себе господарем овога света; треће - помоћу лажних чудеса заводити људе (ср. Мт. 4,1-11). А то, шта је то? Ништа друго до ратовање против Бога и Божјег плана и смисла и логике и природе овога света и човека у свету: све Божје изврнути, извитоперити, обезлогосити, обезвредити = ођаволити. Лукавство је ђавоље: начинити од људи слепе кртице које рију земљу, да не би гледале ка небу. Лукавство је ђавоље: човек је пролазно биће, смртно и ништавно, нашто му небо, бесмртност, Бог? Лукавство је ђавоље: у овом свету је толико зла и смрти и страхота, да изнад оваког света не може постојати Бог. Лукавство је ђавоље: човек је велики, ако је независан од неба, од Бога, од сваке надземаљске силе или бића. Лукавство је ђавоље: човек може овај свет уредити сам, без мешања неких виших, небеских сила, и то уредити савршено, зато је основна потреба: ослободити човека и род људски од сваке вере у Бога, и од сваког наслона на неки виши, небески свет. Лукавство је ђавоље: сва питања у човечанском свету треба решавати човеком, по човеку, на чисто човечански начин, да би се осигурала правилност и правичност свакога решења. Лукавство је ђавоље: човек је врховни законодавац; човек је мера свих бића и ствари; човек је једино самосвесно биће, врхунац еволуције, најсавршенији домет развоја. Лукавство је ђавоље: човек је бог, и не треба му других богова осим њега; човек је себи све и сва. Лукавство је ђавоље: уживање је једини природан смисао човекова живота на земљи; зато бити човек значи - што више уживати. Лукавство је ђавоље: човек је извор и истине и правде и добра и љубави и лепоте и свести и савести и знања и мудрости и стваралаштва. Лукавство је ђавоље: нема ђавола, нема Бога. А кад њих нема, онда ђаво несметано ради невидљиво у душама људским и у световима људским, и људи се не бране; јер зашто би се бранили од онога који не постоји? Лукавство је ђавоље: l'art pour l'art = уметност ради уметности, философија ради философије, наука ради науке, човек ради човека, а не ради Онога, и не у славу Онога кроз кога се све саздаде и ради кога се све саздаде. Лукавство је ђавоље: твар стављати на место Творца, и претпостављати је Творцу; више поштовати твар него Творца.
То уствари и јесте идолопоклонство. А свако идолопоклонство у сржи својој није друго до ђаволопоклонство. Лукавство је ђавоље: измишљати лажне богове, лажне христосе, лажне месије, лажне пророке, лажне учитеље, лажне спасиоце, лажна еванђеља, лажне идеје, лажне науке, лажне силе, лажне моћи, лажне уметности, лажне лепоте, лажне теорије, лажне вере, лажне хероје, лажне светове, лажне рајеве, лажне светлости, лажне просвете, - и све то вешто, а каткад и генијално маскирати истинитошћу; уствари, унутар свега тога он - главна стваралачка сила, он који је сав - тама, сав - лаж, сав - пакао, сав - антибог. Лукавство је ђавоље: сам се Сатана претвара у анђела светла (2. Кор. 11,24); увек са једним циљем: да што више душа саблазни, придобије, заведе, погуби. У самој ствари сваки грех је лукавство: обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. У томе је први грех првих људи, у томе сваки грех свих људи свих времена. Попут првог греха у рају, сваки грех је у суштини својој обмана, лаж, превара, само маскирана маском истинитости. Како сваки грех, тако и свака страст је лукавство, и лаж, и обмана: нуди сласт, а уствари даје отров. Но неоспорива је истина: у свима тим лукавствима, и кроза све њих, и у свима њима је увек он, само он = свелукави ђаво. Зато је свесвети апостол и рекао: "да бисте се могли одржати против лукавстава ђавола" - πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου; а не: против лукавства ђавола.
Да бисмо се могли одржати против тих безбројних лукавстава ђавољих, нама се и даје свеоружје Божје: против свеоружја ђавољег - свеоружје Божје, против ђавола - Бог. Наоружамо ли се свеоружјем Божјим, која се то лаж може одржати пред Вечном Истином Божјом што је кроз Христа у нама? која се то неправда може одржати пред Вечном Правдом Божјом што је кроз Христа у нама? које се то зло може одржати пред Вечним Добром Божјим што је кроз Христа у нама? који се то ђаво може одржати пред Вечним Богом што је кроз Христа у нама? која се то смрт може одржати пред Вечним Животом Божјим што је кроз Христа у нама? Ми у Цркви имамо власт над нечистим духовима, који делају кроз сва безбројна лукавства своја у роду људском: кроз све грехе, кроз све смрти, кроз све саблазни (ср. Мт. 10,1; Мк. 6,7; Д. А. 5,16; 8,7; 19,12), Стога морамо увек бити на стражи, и будни и храбри у ратовању са њима. "Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли" (2. Кор. 2,11). А он мисли, шта? Мисли како да човека одвоји од Бога, и тиме погуби вечном духовном смрћу. То је сва његова мисао, његова свемисао. Ради остварења те своје свемисли он и употребљава безбројна лукавства, која му измишља његов сатански ум и дивља фантазија, распаљена неугасивим огњевима свих страсти и свих грехова. "Дубнне Сатанине" = τὰ βαθέα τοῦ σατανᾶ (Откр. 2,24) су такве, да се у њима може удавити сваки човек, ако се не држм Бога у Богочовеку, ако није обучен у свеоружје Божје. Јер само пред живим Богом и Господом Исусом Христом, Сатана и сви анђели његови су немоћни и беспомоћни (ср. Мт. 8,29-32; Мк. 5,12-13; 1,27; Лк. 4,36). Наш је даноноћни подвиг и стражење: не давати места ђаволу (ср. Еф. 4,27). А ми дајемо места ђаволу када дајемо места греху, јер кроз грех ђаво се и увлачи у нашу душу. Ако пак из нехата и нерађеља над собом или из грехољубља дајемо места многим гресима и страстима, они ће постепено на престо срца нашег зацарити самог Сатану (ср. Откр. 2,13). Једино од Бога који живи у нама кроз свете тајне и свете врлине бежи ђаво. Зато се стално морамо борити против све војске ђаволове, тојест против свих грехова и страсти, и он ће побећи од нас, од нашег свеоружја Божјег. Увек је, и дању и ноћу, свакоме од нас неопходно држати и извршивати ову еванђелску заповест: "Покорите се Богу, а противите се ђаволу, и побећи ће од вас" (Јак. 4,7). А уз њу, још и ове божанске заповести: "Будите трезни и стражите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега чврстом вером" (1. Птр. 5,8-9): вером која предводи све свете тајне и свете врлине, која васцелог Господа усељује у душу вашу и облачи вас у свеоружје Божје (ср. Еф. 3,17).
Само наоружан свеоружјем Божјим, човек постаје довољно јак те се може "одржати против лукавства ђавола". Ако се хоће победе над ђаволом, мора се свеоружјем Божјим испунити против свеоружја ђавољег. Свеоружје ђавола, то су - сви греси, све страсти, све саблазни, сва искушења, сва зла, све смрти. А свеоружје Божје? То су - сва добра Христова, сва савршенства Његова, све светиње, све божанске силе, све свете тајне, све свете врлине, сва благодат. Речју: Црква Христова. Јер само њој силе ада не могу одолети, само њу не могу надвладати (Мт. 16,18). Ма колико зла ђаво извео против Христовог човека, он му увек може противставити несравњено више Христовог добра. А Христово је добро веће и јаче од ђавољег зла, колико је Бог већи и јачи од ђавола.
Свети Златоуст благовести: Апостол није рекао: против бојева, против ратова, него "против лукавстава". Јер непријатељ наш ратује против нас не просто и не отворено, него лукавством. Шта је лукавство? Бити лукав, лукавствовати - μεθοδεῦσαι - значи обманути и савладати препреденошћу, преваром: то бива и у уметностима, и у речима, и у делима, и у утакмицама, када нам се догоди да имамо посла с варалицама. Враг никада не предлаже јавне грехе, него, по своме лукавству, изводи то на други начин, тојест: користи изговоре, истиче оправдани разлог. Тиме је апостол охрабрио војнике и натерао их да страже што их је научио и убедио да је у нас ратовање са непријатељем искусним у ратовању, и да се тај рат против нас води не просто и не отворено него са великим лукавством. Указујући најпре на особине и миогобројност непријатеља, он побуђује своје ученике на опрезност. Он жели не да раслаби војнике који војују са врагом, него да их осоколи и покрене против њега. Обелоданивши препреденост непријатеља, он их тиме учи будности. Ако би им само указао на силу непријатеља и на томе стао, он би код њих изазвао потиштеност. Напротив, он и пре и после тога показује да је могуће победити непријатеља, и тиме их нарочито охрабрујe.[4]

6,12

"Наш рат" је са свима силама зла, на чијем челу стоји сам Сатана. Против нас су мобилисани сви духови зла, од највећег до најмањег. "Наш рат није с крвљу и с телом", тојест с људима, јер ми знамо да људи нису ни првоузрочници ни првотворци греха и зла, већ нечисти духови - ђаволи. Они су измислили и грех и зло, и помоћу њих сузбијају Божје добро. Сузбијају га и у нама. Зато је наш рат чисто духовни рат: ми ратујемо са самим творцима греха и зла, не са људима који су, уствари, само лакомислени и добровољни преносиоци греха и зла. Сва тама у овом нашем земаљском свету дошла је, и непрестано надолази од њих - духова зла. Они су и поглавари, и владари, и управитељи "таме овога света".
А људи су њихово доброваљно, глупаво послушно робље. Сила духова зла је огромна; рат за своје зло, а против Божјег добра, они су почели још на небу и водили га са свима небеским Анђелима (Откр. 12,7). И побеђени на небу, они су свој рат пренели на земљу, и ту свим силама ратују против добра Божјег, нарочито против сведобра Божјег, оличеног у Господу Христу, и присутног у Христовим следбеницима, хришћанима (Откр. 12,8.9.12). Ето ко је наш противник и непријатељ: сви духови зла са неба. Како бисмо се одржали у тој борби да нисмо наоружани свеоружјем Божјим, и да нисмо јаки и непобедиви Христом Богом, који је у нама, и међу нама, ту, у Цркви, са свима Својим божанским силама? "Јер, иако живимо у телу, не боримо се по телу. Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава: да рушимо помисли, и сваку висину која се подиже на познање Божје, и робимо сваки разум на послушност Христу" (2. Кор. 10,3-5).
Но у свему томе побеђујемо Господом Христом: јер знам насигурно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм. 8,37-39). - Вера у Христа? Па то је већ, на првом месту објава рата ђаволу и свима силама његовим, и у том рату - смрт ђаволу (ср. Јевр. 2,14-15): смрт - смрти, смрт - паклу, смрт - Сатани. Зато, чим верујеш у Христа, ето на тебе сва смрт, сав пакао, сав Сатана, и све војске његових црних анђела, крволочних саратника. Али наша вера, сама вера - јача је од свију њих, јер су уста свеистинитог Бога и Господа изрекла ову бесмртну истину: "све је могуће ономе који верује" (Мк. 9,23): могуће му је победити свако зло, и саму смрт, и самог Сатану, и сав пакао. "Јер је у Бога могуће све што рече" (Лк. 1,37). А Он је и то рекао: "све је могуће ономе који верује". Погледај како је то стварно могуће - свима угодницима Божјим: они вером однесоше, и непрестано односе победу над Сатаном и над свом војском његовом, и творе сва богоугодна дела и подвиге (ср. Јевр. 11,1-12,2). Веровати и значи: непрекидно ратовати за свој вечни живот, који нам ђаво краде кроз своја зла и грехе и саблазни; непрестано се мучити у борби за живот вечни: јер је у томе наш позив хришћански; у томе позив нас људских бића, као боголиких створења (ср. 1. Тм. 6,12; 1,16.18-19; 2. Тм. 2,3; 4,5.7).
Наш рат није са људима, него са злом у њима, са гресима у њима, са лажима у њима, са неправдама у њима, са управитељима зла у њима и таме у њима, са духовима зла. Не са телом и крвљу људском: јер, уколико су од Бога, људи су свети и благословени и чисти, а уколико постају оруђе и обиталиште греха и зла и поглавара таме и управитеља, они су утолико огреховљени, оскрвњени, ођавољени; па су у тој мери и за осуду. Али се покајањем и вером могу очистити, осветити, преобразити, спасти. Главни непријатељ наш јесте ђаво, и у људима око нас, и у души нашој, и у телу нашем, и у крви нашој. Наше је ратовање "са духовима зла испод неба", па били они у телу и крви наших ближњих, наших земнородних саљуди, или у нашем сопственом телу и крви. Ми ратујемо против главног творца зла - Сатане, који је у исто време бог греха, смрти и свакога зла, и свакога ђавола. Људи из нехата, или из сластољубља, или из самољубља дају себе за оруђе неправде и зла: дају себе за оружје неправде, и неправда употребљава њих као оружје против Бога и Господа Христа, који је и дошао у наш свет да нас спасе греха, смрти и ђавола (ср. Рм. 6,13.19). Духови зла испод неба воде рат против нашег вечног живота, који ми добијамо вером у Господа Христа, овлапоћеног Бога и Господа, и намећу нам смрт кроз грехољубље, сластољубље и самољубље; а Господ Христос вером Својом нуди нам живот вечни: наше је да себе дамо за слуге правди кроз веру у Господа Христа, и онда смо осигурали себи живот вечни: јер је плата за грех - смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем (ср. Рм. 6,21-23).
Ко су "поглавари таме овога света"? ко - "власти таме овога света"? ко - "управитељи таме овога света"? - Нико други до "духови зла испод неба". Свака тама у нашем земаљском, човечанском свету пореклом је од њих; и сва уопште тама је од њих. Само се она кроз нас људе прелама на безброј начина. А преко ње се и шири власт Сатане у роду људском. Зато се вера у Христа и састоји у обраћењу од таме к светлости, и од власти Сатанине к Богу (ср. Д. А. 26,18). По самој суштини и природи својој грех је тама: Господ избавивши нас од греха - "избави нас од власти таме = ἐκ τῆς ἐξουσίας τοῦ σκότους" (Кол. 1,1З). Својим богочовечанскмм домостројем спасења Господ Христос нас "дозва из таме к чудној светлости Својој" (1. Птр. 2,9). Кроз грехе духови зла луче своју таму у душе људске, и човек творећи грехе - "у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи" (ср. 1. Јн. 2,11). Помоћу грехова и страсти духови зла владају над људима у овоме свету, и управљају њима. Они су управитељи таме у овоме свету, који је творевина Божја, али нису управитељи самога света, који је сав од Бога сем греха и зла што је у њему.
Упорним грехољубљем човек постепено и сам постаје тама. Тада? Излаз из отровне таме је само један: поверовати у Христа Господа, који је једина и "истинита светлост" у нашем човечанском свету, и једина "светлост света", и једина "светлост живота". Јер тада вера у Христа значи земљотрес, и буру, и олују, и прелом, и пролом из таме у светлост. И не само то, него кроз свете тајне и свете врлине сва се Христова светлост усељује у нас, разлива по васцелом бићу нашем, и животворном силом својом постаје не само наша, него нас и саме претвара у светлост, те и ми постајемо светлост. По речи свеистинитог Еванђеља Божјег, упућеној некадашњим незнабошцима, а сада хришћанима: "Бејасте негда тама, а сада сте светлост у Господу" (Еф. 5,8).
Еванђеље светог Златоуста благовести: Кога свети апостол назива "поглаварствима, властима и управитељима - κοσμοκράτορες (= светодржитељима) таме овога света"? Какве таме? Не ноћне ли? Не, него таме греха. Јер, вели он, ми негда бејасмо тама, - тако називајући грех у садашњем животу, зато што он неће имати места на небу, ни у будућем веку. А светодржитељима назива ђаволе, не што они држе свет, него што су они виновници злих дела. Јер Свето Писмо обично назива светом зла дела (ср. Јн. 17,14.)[5]
Блажени Теодорит вели: Зли демони бејаху некада у броју Светих Чинова, али због свога зла испадоше из тог реда; но и сада носе оне називе на изобличење њихове злоће. Свети апостол их је назвао светодржитељима (κοσμοκράτορες = управитељи, владари света), не што су од Бога добили управу, него што су добровољно заволели ропство оних који живе нехатно. И божанствени апостол подражава сјајног војсковођу који, желећи да одагна млитавост од своје војске, описује храброст непријатеља. Но он указује и на корист од победе, да би војнике учинио што ревноснијима; јер, каже он, борба се води са духовима зла испод неба, тојест са небеским чиновима, а награда за ту борбу јесте царство небеско.[6]
Свети апостол назива демоне поглаварствима, које смо ми начинили својим поглаварима, добровољно им се потчињавајући. Назива их и властима, јер они једино помоћу страсти имају над нама власти. Назива их и светодржитељима - κοσμοκράτορες, јер држе оне који световно умују - τά κοσμικά φρονοῦντων, и владају над онима који чине зла дела. Да се ти не би уплашио чујући где апостол демоне назива светодржитељима, апостол показује чиме они управљају: "тамом овога света", тојест злом овога света. Тама овога света и јесу зла делa.[7]

6,13

Зато што имамо такве противнике и што водимо тако страшан рат, треба узети "све оружје Божје", да бисмо се могли "бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се". А зли дан је за нас сваки дан, јер "сав свет у злу лежи" (1. Јн. 5,19), и сваки дан нападају на нас духови зла. Као и материја, време је творевина Божја, зато је оно по себи добро и богочежњиво, и уводи у вечност. Али време постаје зло када се у њега унесе грех. Тако су наши прародитељи у рају, сагрешивши грехом својим унели зло у време; то и ми чинимо грешећи. Од грехова наших дани наши пастају зли. Све што се унесе у време, а није од Бога, и јесте зло; и тако време постаје зло. Ушавши у време кроз оваплоћење, Бог Логос је осветио време, и Својим животом на земљи показао како дани и ноћи постају свети и добри. Како постају? Када се испуне Богом и Божјим. А то и јесте био сав живот Спасов на земљи. То био и то занавек остао кроз Цркву која је тело Христово. Црква и јесте Божја радионица, у којој се дани наши из злих претварају у добре, из несветих у свете. Освећујући себе у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина, ми изгонимо грех и зло из дана својих, а испуњујемо их Христовим добром и истином и правдом и вечношћу. На тај начин ми искупљујемо време, које су нам заробила разна наша зла, и преображавамо га у вечност: у вечни живот свој. Вршећи еванђелске заповести, ми дане своје испуњујемо божанским силама, које прогоне из нас све што је греховно, зло, демонско, и претварамо их у бројанице вечности. Отуда нам и заповест Еванђеља Спасова: "Искупљујте време, јер су дани зли" (Еф. 5,16). Зло које чинимо и чини да су дани наши зли; но када чинимо добро, онда ми дане своје претварамо у добре; и они постају као неки лаки, крилати чунови који нас бујицом времена хитро носе у Христову вечност. Много је зла у свету, јер је много духова зла у свету и око света; али је несравњено више Христовог божанског добра у свету, и у Цркви Христовој; само се треба ослободити зла, одробити себе; а то можемо учинити једино и само, ако усвојимо Христово добро, ако њиме испунимо све биће своје, непрестано се борећи против зла у себи и у свету око себе.
Узети треба "све оружје Божје", а не нешто од њега, ово или оно. Јер ко узме веру, а не узме са њом и љубав и наду и молитву и пост и остале свете врлине и силе, неће се моћи одржати у борби са духовима зла, и изгубиће рат. Све врлине треба узети, у све се обући, све их упражњавати, јер то и значи: обући се у свеоружје Божје. И још је речено: "свришвиш све". Шта то значи? Значи: свршивши све наоружање и обуку. Само се тако можемо одржати у страшној борби за душу, за бесмртност, за живот вечни. Иначе, силовити и моћни духови зла лако ће нас и потући, и заробити, и уништити. Не треба заборављати ни ово: духови зла су стари, искусни ратници, вешти и лукави; ратовали су са светим Анђелима још на небу, и са толиким људима на земљи, људима разноврсним: и светим и грешним и рђавим и добрим, и ученим и неученим, и богатим и сиромашним, и моћним и немоћним. Знају они како се треба борити са човеком, да би га победили. Зато је "свеоружје Божје" - сам Господ Христос свемоћни и свепобедни, и наша одбрана од њих и наша победа над њима. Јер се једини Он у нашем човечанском свету показао јачи од Сатане и свих осталих духова зла.
Својим обоженим умом сав погружен у бездане тајне богочовечанског домостроја спасења света, свети Златоуст благовести: Свети апостол назива злим даном садашњи живот и овај зли век, због зала која бивају у њему. То и захтева да стално будемо наоружани. "И свршивши све", тојест победивши и страсти и непристојне жеље и све што шкоди. Апостол не вели просто ἐργάζεσθαι (= вршити, радити, чинити, творити), него κατεργάζεσθαι (= извршити, свршити, израдити; савладати); тако да би не само одстојали, него одстојавши и даље стајали; јер многи, одневши победу, опет су падали. Свети апостол вели: "свршивши све" - παντά, а не једно извршити а друго не; јер и после победе потребна је будност; иначе и оно што си успео савладати може се поново подићи. Ако ми не стојимо, устаће оно што смо оборили. А кад ми стојимо, оно се неће подићи од пада. Док ми стражимо, побеђени враг неће устати. Стој чило по свршетку борбе, и ти си победитељ. И после победе треба бдети. Уствари, ако се у нас води рат; ако су против нас такве војске; ако се оне састоје из бестелесних поглаварстава и светодржитеља и духова зла, - онда, реци ми, како је могуће предавати се уживањима? Нека сваки размишља о томе сваки дан, када га спопада гњев, када га захвата похота, када га обузима жеља за овим мекушним и таштим животом. Нека сваки има на уму речи блаженога Павла: "наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима. Овај рат је тежи од рата са видљивим непријатељима; ова борба је много жестокија. Помисли, колико времена ђаво ратује, ради чега се он бори, па се стога ти држи чврсто. Буди опрезан, осигуравај себе са свих страна: у нас је рат не само са ђаволом, него и са његовим силама. Како ћемо дакле ратовати с тамом? Ако постанемо светлост. Како ћемо ратовати с духовима зла?
Ако постанемо добри. Добро је супротност злу, и светлост изгони таму; али ако ми сами будемо тама, онда ћемо бити потпуно побећени. На који ћемо их начин, дакле, победити? Ако по доброј вољи постанемо оно што су они по природи, тојест изнад тела и крви; на тај начин ћемо их заробити и победити. И због чега ми водимо борбу против духова зла? Због тога што имамо непобедивог савезника - благодат Светога Духа; због тога што смо научени таквој вештини, да можемо ратовати не против људи него против демона. Ко се бори, тај још наилази на препреке; зато је веома срећан ако не падне. Победа бива сјајна онда када долази после борбе. На пример: ако те спопадне нека зла жеља, ти ћеш учинити славно дело ако јој се не подаш него је угасиш. Но макар то било и немогуће остварити у потпуности, ми се ипак морамо борити и свагда укроћавати себе. Ако за време те борбе не паднемо, онда ћемо бити победитељи. Овде није као код атлета: јер тамо не постајеш победитељ док не обориш противника на земљу; а овде само не буди ти оборен и - победитељ си; ти си већ победио, ако те нису оборили. И сасвим правилно! Тамо се обојица боре за победу, и ако један падне други добија венац. Овде пак није тако: овде се ђаво труди да нам нанесе пораз. Ако га дакле лишимо тога око чега се он труди, ми смо онда однели победу. Он се напреже ме само да обори, него да заједно са собом обори - συγκαταβαλεῖν; значи, он је већ побеђен, пошто је он већ свргнут и налази се у погибли; он се пашти око победе, не да би добио венац него да би погубио мене. Тако дакле, ја сам победитељ ако ме ђаво не обори, па макар ја њега и не оборио. Шта је сјајна победа! С крајњим презрењем газити врага, као што је учинио Павле ни у шта не сматрајући блага овога живота. Онај који се бори не зна какав ће бити крај, и може мислити још да ће сам бити побеђен и рањен. А који гази непријатеља свог, тај је очигледно већ однео победу. Стога, да газимо силу ђавола, да газимо грехе: гњев, похоту, охолост, и све страсти, да бисмо, отишавши тамо, нашло се да ми нисмо издали силу коју смо добили од Бога, тојест силу да стајемо на сваку силу вражију. Ради тога ћемо бити удостојени да наследимо и будућа блага. А ако се у томе покажемо рђави, ко ће нам поверити веће? Јер ако онога који је увредио Бога и који је сам побеђен и који је презрен и који је бачен под ноге, ми нисмо у стању згазити, онда како ће нам Отац дати очевину - τά πατρῶα. Ако не победимо онога који је толико срозан, како ћемо се усудити ући у дом Очев? ...
Има ли ко непријатеља, трпи ли ко неправду, гаји ли ко злобу у срцу свом, нека сав тај гњев, сву ту љутину сабере и сручи на главу ђаволу. У том случају гњев ће бити добро дело, негодовање - корисно, злопамћење - похвално. Неко те ударио? Буди злопамтљив према ђаволу и никада не прекидај непријатељство са њим. Ако те и није ударио, ти и у таком случају буди зао према ђаволу зато што је устао на Господа твог, увредио Га, а и зато што чини зло браћи твојој и ратује против њих. Увек буди непријатељ ђаволу, увек се гњеви на њега, увек буди непомирљив према њему. Од тога ће он постати понизан, неопасан, такав да ће бити могуће победити га. Ако се ми силно разљутимо на њега, он нам неће бити страшан. Он је непријатељ и противник и живота и спасења нашег и свог. Ако он не љуби себе, како онда може љубити нас? Стога, јуришајмо на њега и оборићемо га, имајући за савезника Господа Исуса Христа, који може и нас учинити неуловљивима за његове мреже и удостојити нас вечних блага.[8]

6,14

У нашем рату са духовима зла све зависи од нас: од нашег наоружања, од наше извежбаности у врлинама, од наше храбрости и одлучиости. Од чега почети при наоружању? Од истине. Њоме се треба најпре наоружати: "Стојте, опасавши бедра своја истином". Јер ако бедра вашега духа нису заштићена, непријатељ ће вама лако задати смртонсни ударац у слабине. А истина, шта је истина? Сам Господ Христос, који је и изрекао нечувену и непознату до Њега благовест: "Ја сам Истина" (Јн. 14,6). Он је тај којим треба опасати најосетљивије органе наше душе, нашег срца, нашег духа. Опасани Њиме ми ћемо све легије духова зла одбити силом Његовом, разбити их Истином Његовом, и одбранити душу од сваке обмане, саблазни и лажи.
Друго наше оружје јесте Правда: "Стојите ... обукавши се у оклоп правде". А обући ћете се у оклоп правде, ако сву душу испуните правдом, и живите њоме и ради ње. Правда, а шта је правда? Опет Господ Христос. Јер је у Богом даној Књизи речено за Њега: Он је "правда Божја" (Рм. 1,17; 1. Кор. 1,30). Обучеш ли се у Њега, обукао си се у оклоп правде. А ми се сви у Њега облачимо крштењем (Гл. 3,27). Овде нас апостол позива да свакодневно живимо Христом, Његовом правдом; да правду која нам је дата крштењем, својим трудом претворимо у неку личну праведност. Претворимо ли Христову правду у своју праведност; живимо ли њоме непрестано, ми постајемо непобедиви, и лако одбијамо све свирепе нападе духова неправде. А шта је неправда? Све што је од духова зла, и све што није од Христа Бога. Јер "неправде у Њему нема" (Јн. 7,18). А "свака је неправда грех" (1. Јн. 5,17).
Свети Златоуст благовести: Апостол вели: "Стојте дакле, опасавши бедра своја истином". Није овде реч о телесном опасивању; ове речи имају преносни смисао. Обратити пажњу како апостол поступа: он пајпре описује војника. А шта то значи? Човека расејаног и подложног жељама и са гмизавим мислима он обуздава опасивањем, не допуштајући да му хаљине сметају и омогућавајући му ногама слободу у трчању. Када апостол опасује бедра, он тим самим укрепљуте нашу душу, јер он подразумева не телесна бедра него бедра у духовном смислу. И као што су телесна бедра темељ и доњих и горњих делова тела, тако су и духовна бедра. Да бисмо лакше трчали, ми се опасујемо: то осигурава нашу снагу. Нека се, вели апостол, на то пази и у погледу душе, и тада ћемо у свима делима својим бити јачи. Телесна бедра ми опасујемо појасом; а овде чиме? Главом наших помисли, тојест истином. Стога оставимо сваку лаж, поступајмо у свему по истини, немојмо обмањивати један другога; ако је до славе, тражимо истиниту славу; ако је до живота, тражимо истинити живот. Оградимо ли себе тиме, опашемо ли себе истином, нико нас победити неће. Ко је опасан истином, на првом месту - никада неће осетити малаксалост, на другом: макар и малаксао, он ће добити поткрепљење од те саме истине. Ето, реци ми, да ли ће га сиромаштво натерати да страда? Нипошто. Помисао на истинско богатство успокојиће га, а сиромаштво ће га потсетити на истинско сиромаштво - духовно. Хоће ли му ропство бити тешко? Ни најмање, јер он зна истинско ропство. А болест? И она - не. Бити опасан, значи имати душу која стражи. Да би се јуначки стајало, за то је потребно опасати се. Стога се опашимо и ми, да бисмо победили непријатеље ... "Обукавши се у оклоп правде". Као што оклоп чува ол задобијања рана, тако и правда. А апостол назива овде правдом врлински живот уопште - τόν καθόλου καί ἐνάρετοω βίον. Разуме се, таквом животу многи наносе ране; но срушити га и оборити га не може нико и никада, па ни сам ђаво. Ко је срце своје оградио правдом, тај је јак као и оклоп.[9]

6,15

Треће оружје наше јесте Еванђеље мира: "обувши ноге у приправност еванђеља мира". Нашем рату са духовима зла неопходно је еванђеље мира. Зато што нас је Својим светим Еванђељем помирио с Богом опростивши нам грехе, Господ Христос нас је научио правом миру. Прави мир је живот у правди и светости истине. То је прави мир наш и са Богом и са људима. А свет и праведан живот проходи у сталном ратовању са гресима. Зато је наш рат - рат са духовима зла испод неба. Није доста опасати бедра истином и обући се у оклоп правде; потребно је и обути ноге у приправност Еванђеља мира. А то значи: бити спреман на све еванђелске подвиге, и неуморно ићи свима еванђелским путевима; свом душом својом, свим срцем својим стајати у Еванђељу Христовом; чврсто стајати у њему, да те никаква сила зла не може поколебати, акамоли оборити. Савест, душу, вољу, тело, ум, све то спремити за сваки еванђелски подвиг у рату са духовима зла. А то се постиже очишћењем и освећењем савести и душе и воље и тела и ума: очишћењем од свакога греха и зла и освећењем кроз свете тајне и свете врлине. Само ћемо тако опремљени однети победу у нашем рату са управитељима таме и духовима зла. По богомудром савету божанског Еванђеља: "да одбацимо сваки грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на оснивача и Свршитеља вере, Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјег" (Јевр. 12,1-2). Еванђеље је "сила Божја на спасење свакоме који верује" (Рм. 1,16). Обуче ли се у Еванђеље, човек се обукао у силу Божју, којој све мрачне силе свих духова зла не могу учинити ништа.
Свети Златоуст вели: "Приправност еванђеља" означава не што друго до најбољи, најузвишенији начин живота - βίος ἄριστος. Речено је "еванђеље мира". И сасвим правилно. Пошто претходно говори о рату и борбама, апостол сада показује да ту борбу треба водити управо с демонима: јер Еванђеље и јесте Еванђеље мира. Рат са ђаволом укида други рат - рат са Богом: када ратујемо са ђаволом, ми се налазимо у миру са Богом. Стога се не бој тог рата: постоји Еванђеље - победа је већ осигуранa.[10]
"И обувши ноге у приправиост еванђеља мира". Нека се ноге ваше не покрећу на непристојна дела, него идите путем Еванђеља, да бисте и ви заслужили пророкову похвалу: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро (Ис. 52,7). Апостол је употребио реч "мир", пошто је споменуо и рат, да бисте имали мир међу собом и са заједничким нашим Господом, а водити рат са ђаволом и његовом војском.[11] Еванђеље је названо "еванђељем мира", јер оно ствара мир са Богом а рат са демонима.[12]

6,16

"Сврх свега узмите штит вере, с којим ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога". - Ето најнеопходнијег оружја, над оружјима. Ако је Истина Христова оружје, онда је то вера која нам казује ту Истину и даје силу њену; ако је Правда Христова оружје, и Еванђеље - оружје, и молитва - оружје, и пост - оружје, и све што је Христово - оружје, онда нам све то даје и свим тим наоружава вера. Вера је штит којим хришћанин са сигурношћу брани и увек одбрани и Истину Христову у себи, и Правду Христову, и Еванђеље Христово; и тако увек одбрани од свих зала и душу своју. О штит вере се погасе и поломе "све стреле нечастивога", ма како биле распаљене огњем искушења, греха, зла, демонизма. Ето оружја којим се човек може одбранити од свакога искушења, од свакога греха, од свакога зла. Ето оружја којим хришћанин постаје свемоћан у рату са духовима зла пспод неба. Пред њим немоћан је, слаб је, нејак је и сам врховни дух зла и уништења, Сатана. Вера? Каква моћ! каква сила! какво јунаштво! каква јачина! Њоме човек заиста потпуно ојача у Господу, "у сили јачине његове", те сва сила и самог Сатане за њега не преставља ништа. Отуда кликтање светог орла богословља: "Вера је - наша победа" (1. Јн. 5,4); њоме побеђујемо свет, и све саблазни света, па и самог Сатану (1. Јн. 2,16-17; 5,4; Мт. 10,1.8). Њоме сте "јаки, и надвладасте нечастивога" (1. Јн. 2,14.13). Њоме, јер је у њој не само хришћанинова моћ, већ и његова божанска свемоћ. По речима самог Свемоћног: "Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9,23). Вера је свемоћ, не ученост, не богатство, не слава, не ни све силе овога света. Како је лако са Христом, а како тешко без Њега!
Херувимски витез свете вере благовести: "Сврх свега узмите штит вере". Апостол говори овде о вери, не о знању. И с правом он назива веру штитом. Као што штит заклања цело тело, тако и вера: јер све њој уступа. "О који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога". Јер ништа није у стању да расече тај штит. Чуј шта Христос говори ученицима Својим: Ако имате веру колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће (Мт. 17,20). А како ми можемо стећи такву веру? Ако будемо то извршавали: гасили распаљене стреле нечастивога. А стрелама нечастивога апостол назива искушења и непристојне жеље. Апостол је притом врло умесно додао: "распаљене", јер је таква природа страсти. Но ако вера заповеда демонима, утолико лакше заповеда страстима душе ... Вера је штит, а штити први прима ударце од непријатеља, и чува оружје неоштећеним. Ако дакле вера буде права и живот врлински, онда ће и оружје остати нетакнуто. Вера је штит који заклања оне који верују неиспитујући - τοὺς ἀπεριέργως πιστεύοντας. А кад се неко стане упуштати у мудровања и почне о свему умовати и судити на свој начин, за таквога вера не сачињава штит; напротив, онда нам она смета. Вера нека буде таква: да покрива и заклања све. Стога нека не буде кратка, да нога или неки други део тела не би остали голи. Да, штит вере мора бити сразмера величини. "Распаљене": јер многе мисли, многе сумње, многа нерешива питања запаљују душу али истинска вера све успокоји.
Много шта нашаптава ђаво, запаљујући нашу душу и бацајући је у разне сумње, као кад неки говоре: Постоји ли васкрсење? Постоји ли Суд? Постоји ли награда? - Но ако имаш штит вере, угасићеш њиме стреле ђаволове. Појавила се у теби нека непристојна жеља, запалио се унутар тебе огањ рђавих помисли? Противстави му веру у будућа блага, и он се више неће појавити, штавише - биће уништен. "Све стреле", а не - ове ће угасити, а оне неће ... Ако ратују на нас помисли, изведимо против веру; ако нам досађују непристојне жеље, призовимо у помоћ веру; ако се налазимо у мукама и тешкоћама, искајмо угеху у вери. Вера је оно чиме се чувају сва оружја - πάντων τῶν ὅπλων αὕτη ἐστὶ φυλακτήριον; немамо ли њу, и оружја брзо пропадају. "Сврх свега узмите штит вере". Шта значи - "сврх свега"? Значи: и сврх истине, и сврх правде, и сврх еванђеља мира. Другим речима: свему је томе нужна вера.[13]

6,17

Шта је "кацига спасења", шлем спасења? Сам Господ Христос. Јер је Он и Спаситељ и спасење: Он даје спасење; но исто тако Он га чува и брани. Узевши у руке Богомладенца, Спаситеља, праведни Симеон захваљујући Господу вели: "Видеше очи моје спасење твоје" (Лк. 2,30). У Спаситељу је спасење, и све силе и сва средства спасења. Спасење је спасење од греха, смрти и ђавола. Оно се стиче Христом, само Христом; али исто тако и брани Христом, само Христом. Имаш ли Христа, ти имаш и спасење и шлем спасења, јер ће те Он увек чувати од свакога греха, од свакога зла, од свакога ђавола. Свети апостол вели: "узмите кацигу спасења", узмите је сами, јер се спасење ником силом не намеће. Оно се предлаже: "узмите".
Својим речима: "и кацигу спасења узмите" свети апостол вели ово: Сам Господ Христос покриће главу вашу, и спасењем ће као неким шлемом оградити главу вашу, да не би пали на вас ударци које вам наносе непријатељи.[14] Као што шлем штити главу од сваке опасности, јер је са свих страна потпуно покрива; тако и вера, сем тога што служи место штита, замењује собом и шлем спасења.[15]
"Узмите ... и мач Духа, који је реч Божја". Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим и сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Шта ће нам мач духовни? Да њиме посечемо сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, свако зло, сваког духа зла. "Реч је твоја истина", вели Спас Своме небеском Оцу. Зато је свака реч Божја - мач духовни, који силом божанске истине сатире сваку лаж. Таква је свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: "Речи које вам рекох дух су и живот су". Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. "Реч Божја је жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и Духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца" (Јевр. 4,12). То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. А Христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу и - "из уста његових излажаше мач оштар с обе стране" (Откр. 1,16; ср. 2,12). Тим мачем Господ ће посећи и самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихриста "Господ убити дахом уста својих" (2. Сол. 2,8).
Једнога духа са светим апостолом Павлом, свети Златоуст благовести: Нама је потребно узети не само штит и шлем него и мач Духа, да бисмо се не само осигурали од стрела, пуштених на нас ђаволом, него да и самог ђавола погубимо. Јер душа, поседујући овај мач, и притом још заклољена од распаљених стрела, може са великом смелошћу стати против непријатеља, овим мачем расећи његов оклоп, убити змаја и отсећи му главу. И сам апостол Павле тим мачем разори и заплени ђаволове намере. - "Који је реч Божја". Речју Божјом он овде назива заповест или учење, које Исус Христос завешта апостолима и које они проповедаху свуда, чинећи у име Његово чудеса. Тако и ми да у свему држимо заповести Божје; јер вршењем заповести ми ћемо срушити и умртвити ђавола - ту лукаву змију.[16]
Мачем Духа апостол назива делатност Духа - τὴν τοῦ Πνεύματος ἐνέργειαν, а делатношћу Духа назива реч Божју. И то значи да Свесвети Дух извршује наше спасење као речју. Јер духовни човек грди ђавола, и овај бежи.

извор
www.svetosavlje.org