Двадесет пета недеља по Духовдану

[Огњен]

Еф. 224 (4:1-6)

Браћо, молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, 2. Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, 3. Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: 4. Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; 5. Један Господ, једна вјера, једно крштење, 6. Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама.

Лк. 53 (10:25-37)

У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? 26. А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? 27. А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. 28. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. 29. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? 30. А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. 31. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. 32. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. 33. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; 34. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. 35. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. 36. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? 37. А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - мисли за сваки дан у години

Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк.10,26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој. Да, пак, не би било недоумица, најбоље је читати Божанско Писмо. Читај са пажњом, расуђивањем, саосећањем, повезујући све са својим животом: оно што се тиче мисли - испуњавај у мислима; што се тиче осећања - осећањима и расположењима, а што се тиче дела - делима. Онај ко слуша реч Божију сабира светле појмове о свему што је у њему, око њега и изнад њега. Он себи разјашњава обавезе у односима који се јављају у животу, те света правила, као драгоцене бисере, ниже на нит савести која му, затим, тачно и одређено указује како и када поступати на начин који је угодан Господу. Он обуздава и страсти. Јер, читање речи Божије увек на њих делује смирујуће. Ако почнеш да читаш реч Божију, страст ће, ма каква била, почети да бива све слабија и слабија, да би на крају сасвим ишчезла. Ко се богати знањем речи Божије, стиче над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи.

[Огњен]

Свети Николај Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о милостивом Самарјанину

Господ Исус Христос дошао је да промени мере и судове људске.

Људи су мерили природу саму собом. И мера је била погрешна.

Људи су мерили душу телом. И величина душе спустила се у милиметре.

Људи су мерили Бога човеком. И Бог је изгледао зависан од човека.

Људи су мерили врлину брзином успеха. И врлина је постала и јевтина и тиранска.

Људи су се хвалили својим напретком мерећи себе са животињама, које увек тапкају по истом путу и на истом месту. Ову хвалидбу небо је презрело, а животиње је нису ни приметиле.

Па су људи још мерили сродство и блискост човека према човеку или по крви, или по мислима, или по раздаљини домова и села у којима су живели на земљи, или по говорима, или по стотине других ознака. Но све ове мере сродства и блискости нису могле људе ни сродити ни зближити.

Све су мере људске биле погрешне и сви судови лажни. И Христос је дошао да спасе људе од незнања и лажи, и да промени мерила и судове људске. И променио их је. Они, који су усвојили Његове мере и судове, спасли су се истином и правдом; а они, који су остали при старим мерама и судовима, и до овога дана тумарају по мраку и тргују са плеснивим заблудама.

Не мери се природа сама собом, јер је она дата на послугу човеку, те јој је човек мера.

Не мери се душа телом, јер је тело дато души на послугу. Зато је душа мера тела. Не мери се Бог човеком, као што се лончар не мери лонцем. Не мере за Бога, јер Бог је мера свему и Судија свима.

Не мери се врлина брзим успехом. Јер точак који се брзо дигне из блата, брзо се опет окрене у блато. Него се врлина мери законом Божјим.

Не мери се човечји напредак животињским ненапретком, него скраћењем раздаљине између човека од Бога.

А права мера сродства, која људе - људе и народе - истински срођава и зближава није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте привремена, и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац.

Ову нову меру сродства и блискости међу људима предлаже Господ Исус човечанству јеванђелском причом о милостивом Самарјанину - предлаже, велимо, а не намеће, јер спасење није наметање, него милостиво предлагање од стране Господа и добровољно усвајање од стране човека. - Благо оном ко добровољно усвоји ову нову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном царству Христовом! А прича гласи овако:

У време оно, гле, законик неки приступи к Исусу и кушајући га рече: шта ћу чинити да наследим живот вечни? Упропашћујући свој живот кушањем он тражи тобож да наследи живот вечни! Уствари овај кушач није ни мислио на свој живот него на Христов; то јест, њему није стало било до тога како свој живот да сачува него како Христов да угрози. Он је желео да нађе кривицу код Христа, смртоносну кривицу против закона Мојсејева, да би Га могао оптужити, те тако Њега погубити а себе, као вешта законика и адвоката, прославити међу себи сличнима. Но зашто он пита о животу вечном, кад је мало шта о том могао дознати из дотадашњег закона? Није ли ово једина награда што закон обећава онима који га испуњавају: да дуго поживиш на земљи (II Мојс. 20, 12; Еф. 6, 2-3)? Истина, пророци говоре о вечноме царству Месије, а особито пророк Данило говори о вечном царству светитеља, но Јевреји у време Христово схватали су вечност само као дуговременост на земљи. Отуда је највероватније, да је овај законик морао или сам лично чути или преко другог сазнати, да Господ Исус јавља вечни живот и то различит од јеврејског поимања вечности. Ненависник Бога и рода човечјег, који је без успеха лично кушао Господа у пустињи, продужује сада да Га куша кроз собом заслепљене људе. Јер да ђаво није био заслепио законике, не би ли најприродније било, да ови као тумачи и познаваоци закона и пророка први распознаду Христа Господа, и први Му се поклоне, и пођу пред Њим као Његови весници, да објављују народу благовест о дошавшем Цару и Месији?

А он (Исус) му рече: шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе. Господ зна шта је у срцу законика; па проничући његову злобу неће да му одговори на питање него га Он слишава закон - шта је написано у закону? како читаш? То су два питања; прво: знаш ли шта је у погледу тога написано? и друго: како ти то написано читаш и разумеш? Како је написано, то су могли знати сви законици; но како треба духом разумети то што је написано, нико од њих у то време није знао. И не само у то време него још изодавна. Још Мојсеј пред смрт своју укорава Јевреје због слепоће духовне говорећи: али вам не даде Господ срца да разумете, ни очију да видите, ни ушију да чујете до овога дана (V Мојс. 29, 4). Чудновато изгледа одкуд овај законик јеврејски да истакне баш ове две заповести Божје као најспасоносније, чудновато из два разлога: прво што те две заповести у Мојсејевом закону нису истакнуте на прво место са осталим главним заповестима; шта више, нису стављене ни једна поред друге овако како их законик наводи, него чак једна од њих је написана у једној књизи Мојсејевој, а друга у другој (III Мојс. 19, 18; V Мојс. 6, 5); и друго, чудновато је то и зато што су Јевреји колико толико старали се да испуне друге заповести Божје, али заповести о љубави никад. Они се никад нису могли уздићи до љубави к Богу но само до страха од Бога. Што је законик ипак сабрао ове две заповести једну уз другу и њих истакао као најспасоносније, то се може објаснити само тиме, што је он морао дознати, да Господ Исус ове заповести о љубави ставља на врх лествица свих заповести и свих добродетељи.

Шта, дакле, одговори Господ законику? Рече му пак: то чини и бићеш жив. Видите како Господ не захтева од слабих да понесу највећи терет, него поступно према њиховој моћи? Познавајући тврдо и необрезано срце закониково Он му не говори: веруј у мене као Сина Божјега, и иди продај све што имаш и раздај сиромасима, и узми крст свој, па хајде за Мном, не обзирући се назад! Не; него му препоручује само да испуни оно што је сам сазнао и изрекао као главно у закону. Доста је за њега и то. Јер ако буде у истини љубио Бога и ближњега, њему ће се кроз ту љубав брзо открити и истина о Христу Господу. Кад је богати младић, другом приликом, поставио Господу овако исто питање, само без кушања: шта да чиним и наследим живот вечни? Господ му није ни споменуо позитивне заповести о љубави него више негативне заповести: не прељуби, не уби, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца и матер. Тек кад је младић рекао да је испунио ове заповести, Господ му задаје тежи задатак: продај све што имаш и раздај сиромасима (Лк. 18, 18). Научите се из овога превеликој мудрости Господа као божанског Учитеља. Он наређује свакоме да испуни ону заповест Божју коју зна; па кад њу испуни и сазна другу, наређује му да испуни и ту другу, па онда и трећу, и четврту, и тако даље. Он не наваљује тешка бремена на слаба леђа, него према јачини леђа и бреме. То је исто време и страшни укор свима онима између нас, који желе све више и више да познају вољу Божју, а међутим не старају се да испуне оно, што су већ познали. Нико се неће спасти самим познањем воље Божје него испуњењем. Напротив, они који буду много познали а мало испунили биће страшније осуђени, него они који буду знали и мало испунили. Зато Господ и рече законику: то чини и бићеш жив. То јест: видим да познајеш те велике заповести о љубави, но видим у исто време да их не испуњаваш; зато не вреди ништа да те још учим све док то научено не испуниш. Укор од ових речи Спаситељевих морао је законик осетити, кад покуша да се правда: а он хтеде да се оправда, па рече Исусу: а ко је ближњи мој? Ово питање показује његово жалосно оправдање, наиме: он не зна још ко је ближњи његов; из чега је јасно да није ни испунио заповест о љубави према ближњем. И тако, место да ухвати Христа у речи, он се сам налази ухваћен, и принуђен, да се правда. Спремајући замку Господу, он се сам заплео у њу. Тако су Јевреји увек пролазили кад го су кушали Христа. Кушајући Господа они су Га тиме све више прослављали а себе упропашћивали, и одлазили од Њега посрамљени као и онај отац лажи - Сатана у пустињи. Чиме је овај законик прославио Христа кушајући Га? Тиме што Му је дао повода да исприча причу о милостивом Самарјанину и искаже божанствено учење о томе, ко је наш ближњи, спасоносно учење за сва покољења људска до краја времена. Ко је ближњи мој?

А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон - земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар.

А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Зашто Себе назива Господ Самарјанином? Зато што су Јевреји Јерусалимски презирали Самарјане као нечисте идолопоклонике. И нису се мешали нити су општили једни с другима. Зато је и рекла жена Самарјанка Господу на бунару Јаковљевом: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да пијеш (Јов. 4, 9)? Тако су, дакле, Самарјани сматрали Христа Јеврејином, док су Га пак Јевреји називали Самарјанином: Ти си Самарјанин, и ђаво је у теби (Јов. 8, 48)! Говорећи ову причу јеврејском законику Господ сам Себе представља под видом Самарјанина, из бескрајне смирености, да би тако и нас научио, да и под најпрезренијим именом и звањем ми можемо учинити велико добро, и понекад чак веће него људи са великим и славним именом и звањем. Још назива Господ Себе Самарјанином из љубави према грешницима. Самарјанин је значило исто што и грешник. И кад су Га Јевреји назвали Самарјанином Господ се није бранио од тога. Он је улазио под кров грешника, и са овима јео и пио; па чак се и изјаснио отворено, да је због грешника и дошао у овај свет - због грешника а не због праведника. Но зар је могло бити и Једног јединог праведника у Његовом присуству? Нису ли сви људи били поклопљени грехом као тамним облаком? И нису ли душе свију биле изубијане и нагрђене од злих духова? Још назива Господ Себе Самарјанином, да нас тиме поучи, да не очекујемо Божју силу да се покаже само кроз велике и славне овога света, него да с поштовањем и пажњом ослушнемо шта мисле и говоре људи мали и презрени од овога света. Јер Бог се често служи трском да разбије гвоздене зидове, и рибарима да посрами цареве, и оним што је најниже да посрами оно што је најважније у очима људи. Као што и говори апостол Павле: што је лудо пред светом оно избра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно избра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Назвавши Себе Самарјанином Господ тиме даје знати, да узалуд свет чека спасење од моћне римске царевине и од ћесара Тиверија, - спасење свету Бог је устројио у најпрезренијем народу у римској царевини, у јеврејском, и међу најпрезренијим од Јевреја, галилејским рибарима, који су презрени били од надутих књижевника као идолопоклонички Самарјани. Дух је Божји слободан, Дух дише где хоће (Јов. 3, 8) и не обзире се на људске рангове ни оцене. Оно што је код људи високо, ништавно је пред Богом, и оно што је ништавно пред људима, високо је пред Богом.

Господ дође над човечји род - дође над њега. Болестан и очајан лежао је човечји род, а Лекар дође над њега. Сви су људи грешни, и сви леже прострти по земљи, припијени за земљу, само безгрешни Господ, чисти и здрави Лекар, стоји усправно. К својима дође, каже се на другом месту (Јов. 1, 11), да означи да је Он дошао обучен у тело као и сви други људи, не разликујући се споља од бесмртних болесника и грешника. А овде се каже; дође над њега, да означи разлику Његову, у снази, у здрављу, у бесмртности и безгрешности, од смртних болесника и грешника.

Он виде рањеника, као што га и свештеник виде; и Он приступи рањенику, као што му и Левит приступи; но Он учини нешто више, много више, него свештеник и Левит. Он се сажали, зави му ране, зали их уљем и вином, посади га на свога скота, доведе у гостионицу, потруди се око њега, плати гостионичару за даљи труд око њега, и обећа и даље бринути о рањенику и трошити се око његова лечења. И тако, док свештеник задржа се само на једном голом виђењу рањеника; и док се Левит задржа на виђењу и приступању ка рањенику, дотле Месија, небески Лекар, учини десет ствари за њега - десет (број који означава пуноћу бројева), да се тиме покаже пуноћа бриге, старања и љубави Господа и Спаса нашега око спасења нашега. Он га не преви само и не остави крај друма, јер то не би била потпуна помоћ; нити га само донесе у гостионицу и оде, јер би гостионичар рекао да он нема чиме неговати болесника, те да га мора избацити напоље; зато му Он плати унапред његов труд и трошак. На овоме би се задржао и најмилосрднији човек. Али Господ иде још даље. Он обећава и надаље бринути о болеснику и вратити се да га обиђе, и доплатити гостионичару што буде још требало. Ово је пуноћа милосрђа! Па још кад се зна, да ово не чини брат него Самарјанин Јеврејину, непријатељ непријатељу, онда се мора рећи: ово је надземаљско, небеско, божанско милосрђе. Ето то је слика Христовог милосрђа према човечјем роду.

Но шта означава превијање рана? Шта уље и вино? Шта скот? Шта два сребреника, гостионица, гостионичар, и повратак Самарјанина? Превијање рана означава непосредан додир Христа са болесним родом људским. Својим пречистим устима Он је говорио људима у уши, Својим пречистим рукама Он се дотицао слепих очију, глувих ушију, губавих тела, мртвих лешева. Мелемом се привијају ране. Сам Господ је тај небески мелем за грешно човечанство. Он је самога Себе привио на ране човечанства. Уље и вино означавају милост и истину. Добри Лекар прво је помиловао болесника, па онда му дао лек. Но и милост је лек, и наука је лек. Радујте се, говори Господар прво, па онда учи, опомиње, прети. Не бој се, говори Господ кнезу Јаиру, па онда васкрсава његову кћер. Не плачи, говори Господ Наинској удовици, па онда диже из мртвих њенога сина. Господ је прво показао милост па онда принео жртву. Његов долазак у свет у телу човечјем, у телу скотском, највећа је милост од свих дела милосрђа; а Његова жртва на Крсту највећа је од свих жртава од почетка до краја света. Милост и правду певам, говори пророк Давид (Пс. 101. 1). Милост је блага као уље; правда је добра но нешто и опора за грешне као вино за болесне. Као што уље блажи рану тела, тако милост Господња блажи намучену и огорчену душу људску; и као што вино горчи но загрева утробу, тако истина и правда Божја горчи грешној души, но кад се дубоко спусти у њу, загрева је и снажи је.

Скот означава тело људско, које је и сам Господ на Себе узео, да би био ближи и разумљивији. Као што добар пастир кад нађе изгубљену овцу меће ову на своје раме и радосно је носи тору своме, тако је и Господ узео на себе залутале да и они буду тамо где је Он. У овоме свету уистини људи живе међу демонима као овце међу вуковима. Господ је Пастир добри, који је дошао да потражи Своје овце и да их Својим телом заклони од вукова; и дошавши сажали Му се над људима јер бејаху као овце без пастира (Мк. 6, 34). Тело људско слика се овде као скот, да се тиме покаже бесловесност самога тела без словесне душе. Уистини, човек је по телу скот као и сваки други скот. У овакво скотско тело човек је обучен после Адамова греха. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљину од коже, и обуче их у њих (Пост. 3, 21). То је било онда када је Адам грехом непослушности показао се сасвим наг и када се сакрио од лица Божја. По својој бескрајној кротости и бескрајној љубави према рањеном и полумртвом човечанству Живи и Бесмртни Господ и сам се обукао у ову ужасну, кожну, и бесловесну хаљину, телесну. Да би као Бог био доступачнији људима, да би као Лекар био приступачнији; да би као Пастир био познатији овцама.

Гостионица означава свету, саборну и апостолску цркву, а гостионичар апостоле и њихове наследнике, пастире и учитеље Цркве. Црква је основана још за земнога живота Христовога, јер се каже, да Самарјанин донесе рањеника у гостионицу и потруди се око њега. Господ је Оснивач Цркве и први трудбеник у Цркви Својој. Док се Он лично трудио око рањеника, не спомиње се гостионичар. Тек сутрадан, пошто је његово земно време истекло, Он се обраћа гостионичару и предаје болесника његовој нези.

Два сребрника означавају, по неким тумачима, два завета Божја људима: Стари завет и Нови завет. То је Свето писмо, Свето Откривење милости и истине Божје. Нико се не може спасти од греха, од рана нанесених души његовој, док колико толико не позна милост и истину Божју, откривену у Светом писму. Као што човек само при великој светлости јаркога сунца види све путеве пред собом и бира којим треба да упути ноге своје, тако исто једино при великој светлости Светога писма човек гледа и види пред собом све путеве добра и зла, и разликује једне од других. Но ова два сребрника означавају и две природе у Господу Исусу, божанску и човечанску. Обе ове природе Господ је донео собом у овај свет и ставио их на службу роду човечјем. Нико се не може спасти од тешких рана греха, ко не призна ове две природе у Господу Исусу. Јер ране греха лече се милошћу и истином; један лек без другога није лек. Господ није могао показати савршену милост према људима, да се није родио у телу као човек; нити је Он као човек могао открити савршену истину, да није био Бог. - Још два сребрника означавају тело и крв Христову, којима се у цркву донети грешници лече и хране. Рањенику треба и завој, и помазање, и храна. То је савршено лечење. Треба и - храна, и то добра храна. И као што добра храна, коју лекари препоручују болеснику завијеном и помазаном у постељи, мења, снажи и чисти крв, тј. оно што чини основ у органском животу човековом, тако и ова божанска храна, тело и крв Христова, из основа мења, снажи и чисти душу човекову. Целокупно телесно лечење болесника јесте само слика лечења духовнога. И као што, дакле, при телесном лечењу мало помаже све, ако се болесник не храни, тако и при духовном лечењу мало помаже све, ако се обраћени грешници не хране добром духовном храном, тј. телом и крвљу Христовом. А тело и крв Христова у основу опет значе милост и истину.

Кад се вратим - ове речи означавају други долазак Христов. Када Он поново дође као Судија, не у пониженој скотској одежди него обучен у бесмртни сјај и славу, тада ће Га гостионичари, пастири и учитељи Цркве Његове, познати као негдашњег Самарјанина који је предао њима на стварање болне душе грешника. Но Он неће више бити милостиви Самарјанин, него праведни Судија, који ће свакоме дати по правди. Наравно, кад би Господ судио по чистој небеској правди, мало би се ко спасао огња вечнога. Но Он познаје немоћ нашу и болест нашу, и судиће сваком са многим обзирима тако да ће чак и једну чашу студене воде, пружену жедноме у Његово име, рачунати у заслугу (Мат. 10, 42). Ипак не треба се сувише заваравати и предавати се небрижности. Овде је реч о пастирима црквеним, о вођама духовним. Њима је дато више и власти и благодати, па ће се од њих више и тражити. Они су со земљи; ако со обљутави, баца се, и ногама се гази (Мат. 5, 13). Још је Господ рекао, да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мат. 19, 30). А свештеници су први у духовној гостионици Христовој. Они су позвани да устају око болесника, да им ране надгледају и лече, и да их хране животном храном Христовом за часном трпезом Јагњета Божјег. Тешко њима, ако то не чине. Могу они бити први у овом краткорочном животу, но у вечном животу они неће имати удела. Још је Господ рекао: тешко човеку кроз кога долази саблазан (Мат. 18, 7). А ни од једног човека у свету не може доћи толика саблазан као од небрижног свештеника, Његов мали грех саблажњава више него велики грех других људи. Благо пак духовним пастирима, који верно испуњавају завет одсутнога милостивог Самарјанина, рукујући честито и разумно са Његова два сребреника. Доћи ће дан и час кад ће Господ свакоме од њих посебице рећи: слуго добри и верни, - уђи у радост господара свога (Мат. 25, 21)!


Испричавши ову многосадржајну и многозначајну причу Господ упита законика: шта мислиш дакле, који је од ове тројице био ближњи ономе што је био пао међу разбојнике? А он рече: онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: иди и ти чини тако. Премда законик ни издалека није схватио сву дубину и ширину ове приче Христове, он је морао признати истинитост њену у онолико у колико ју је он схватио, наравно само по њеном спољашњем сликовном смислу. Он није могао непризнати, да је милостиви Самарјанин био истински и једини ближњи изубијаном и израњављеном човеку украј пута. Он није могао рећи: свештеник је био његов ближњи, пошто је и свештеник као и он био Јеврејин. Нити је могао рећи: Левит је био његов ближњи пошто су обојица били од исте расе, од истог народа и од истога језика. Јер, то би се сувише противило чак и његовој несавесној савести. Бескорисно је сродство по имену, и по раси, и по народности, и по језику тамо где је потребна милост, и само милост. Милосрђе је нови темељ сродства које установљава Христос мећу људима. То није увидео законик; но оно што је његов ум увидео у том Једном даном случају, он је морао признати. Иди, и ти чини тако, вели му Господ. То јест: ако желиш да наследиш живот вечни, онда тако мораш читати заповест Божју о љубави, а не онако како је читате ви, законици и књижевници. Јер ви гледате у ту заповест као у златно теле, и обожавате је као идола, а не знате њен божански и спасоносни смисао. Ви сматрате ближњим само Јеврејина, јер цените по имену, и по крви, и по језику; чак не ни свакога Јеврејина него само онога сматрате својим ближњим, ко је припадник ваше партије, било законичке, или фарисејске, или седукејске; па чак не ни свакога партизана свога него само онога од кога имате користи, чести и похвале. И тако, ви сте заповест Божју о љубави протумачили као користољубље, и зато је та божанска заповест постала за вас право златно теле као оно под Хоривом коме су се клањала праоци ваши. Ви се, наиме, клањате тој заповести, но нити је разумете нити испуњавате. Вероватно да је законик могао схватити причу Христову у овом смислу, и да је морао отићи застиђен. Он који је дошао да застиди! а колико би се тек морао он застидети, да је могао схватити да се ова прича још и лично на њега односи! Гле, и он је један такав путник из небеског Јерусалима за прљави Јерихон земаљски, путник кога су ђаволи обнажили од благодати Божје, изубијали, израњавили и оставили украј друма. Мојсејев закон и Пророци пролазе мимо њега и не могу да му помогну. И ево, сада када му Господ прича ову причу, милостиви Самарјанин већ се наднео над његову болесну душу, завија је и помазује уљем и вином. И он је то сам осетио, иначе не би признао истинитост Христове поуке. Да ли се он дао потом однети у гостионицу - тј. у цркву - и сасвим излечити, то Бог Свезнајући зна. Јеванђеље даље о том не говори.

И тако, обилазним путем Христос је довео овога законика да и несвесно у души призна Њега, Христа, као свога најближега и најсроднијега. Довео га је Господ на то, да и несвесно призна да речи: љуби свога ближњега као себе самога значе: љуби Господа Исуса Христа као себе самога. Нама пак остаје, да свесно и разумно то признамо и исповедимо. Наш најближи ближњи је Господ Исус, а кроз Њега ближњи су нам и сви остали људи који су у беди, и којима ми својим милосрђем у име Господа можемо помоћи. Над свакога од нас наднео се Господ Исус, и за свакога од нас Он је оставио она два сребрника да се лечимо док Он не дође. Док Он не дође у срца наша, тако да Га више не гледамо наднета над вама, него да Га гледамо усељена и уживљена у срцима нашим! Тада ћемо тек бити здрави, јер тада ће извор здравља бити у срцима нашим.

Но погледајте, како овом причом Господ спаја обе заповести о љубави у једну једину! Љубећи Њега као свога ближњега ми љубимо тиме и Бога и човека, и тако испуњавамо у један мах обе заповести о љубави. До доласка Господа Исуса у свет ове две заповести биле су подвојене. Но с Његовим доласком оне су се слиле у једно. У самој ствари савршена љубав не може ни бити подвојена нити односити се на два предмета. У Старом Завету оне су биле подвојене, јер Стари Завет је припремна школа за велику школу љубави. У припремној школи рашчлањене су ствари, које су органски спојене. Кад се тај уједињени и ваплоћени Организам љубави појавио у Господу Исусу, намах је та рашчлањеност и подвојеност постала као да је нема. Исус Христос је оваплоћена љубав и према Богу и према човеку. Од ове љубави нема веће у свима световима, ни временим ни вечним. И тако је донето у свет ново, сасвим ново начело љубави, нова и једина заповест о љубави, која се може и овако исказати: љуби Господа Исуса Христа Сина Божјег свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и свом мишљу својом; љуби Га као себе самог. Кроз ту ћеш љубав, једину и неразделну, љубити и Бога и људе. Напусти лажну наду, о, смртни човече, да ћеш икад моћи љубити Бога без и мимо Христа. И не заноси се лажју, да ћеш икад моћи љубити људе без и мимо Христа. Он је сишао с неба и наднео се над тобом, рањеним и болесним. Погледај у лице Његово и познај свој праобраз! Погледај главног и најближег Сродника свог! Само кроз Њега можеш постати истински сродник Богу и милостиви сродник људима. И кад познаш своје сродство с Њим, свако друго сродство земаљско изгледаће ти као сенка и слика правог и бесмртног сродства. Тад ћеш и ти ићи и чинити као Он; то јест сматраћеш бедне, и жалосне, и голе, и рањене, и изубијане, и бачене украј друма као своје најближе сроднике, ближе од других сродника. И тад ћеш надносити, не толико своје колико Његово лице над њих; Његовим завојем завијаћеш им ране, а Његовим уљем и вином помазиваћеш их.

И тако, и ова прича, од које је кушач законик нешто мало схватио и користио се, обухвата собом и тумачи сву историју људску од почетка до краја, и сву историју нашега спасења од почетка до краја. Њом нас Господ учи, да само кроз Њега ми можемо постати сродници Божји и сродници људи. Само кроз то сродство с Христом добијају сва друга сродства наша благородство и достојанство. Њом нас Он позива на многозаслужену љубав према Себи, на љубав која нам истом светлошћу осветљава и Бога и људе, па чак и наше непријатеље. Јер и љубав према непријатељима могућа је само из једног и истог огњишта љубави, Господа Исуса Христа, Богочовека и Спаса нашег. Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Огњен]

Тумачење посланице Ефесцима - Преподобни Јустин Ћелијски

4,1

Ма где био, ма у ком се положају налазио, апостол Павле је увек "у Господу". Баците га у тамницу, он ће и тамо бити "у Господу"; баците га у окове, у ватру, у воду, он је и тамо "у Господу"; баците га и у сам пакао, он ће и тамо бити "у Господу".

Ево, он је сужањ, али - "сужањ у Господу", сужањ ради Господа. Он је заиста обукао себе у Христа, и сав је у Њему свим срцем, свом душом, свим бићем. Ништа његово није изван Христа. Он се заиста сав испунио "сваком пуноћом Божјом" (Еф. 3,19), и сав живи у Христу, и сав Христос у њему. Он је тај који изјављује: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гл. 2,20). На њему се најбоље види шта значи: живети, владати се достојно хришћанског звања. А хришћани су позвани да живе "достојно еванђеља Христова" (Флб. 1,27). "достојно Бога" који их је позвао у Своје царство и славу (1. Сол. 2,12; ср. Кол. 1,10). Другим речима: хришћани су позвани да живе у оваплоћеном Богу и оваплоћеним Богом, Господом нашим Исусом Христом; да живе у Цркви и Црквом, јер је она "тело његово" и "пуноћа" Њега "који све испуњава у свему" (Еф. 1,23). Позив је хришћана да остваре у себи вечни план Божји о човеку (Еф. 1,1-5.10). И они га остварују живећи Христом и у Христу, Црквом и у Цркви.

Црква - пуноћа Богочовека Господа Христа. Како у њој живети теби и мени? Гле, ти си хришћанин тиме што си светим крштењем постао живи, органски део богочовечанског тела Цркве, сутелесник њен, опкољен Богом са свих страна, саоваплоћен Њему, Његовој Божанској пуноћи. И ти живиш Њиме као око телом, као око главом; ти се храниш крвљу тога тела и срцем његовим: срцем Бога живога и истинога, и душом Бога живога, и вољом, и духом, и свим оним што је Његово. Све своје саоваплотити Његовом: срце своје - срцу Његовом, душу своју - души Његовој, вољу - вољи, живот - животу, да би се благодатно ујединио са Њим, и тако постао један дух с Господом. Јер "ко се Господа држи један је дух с Господом" (1. Кор. 6,17): једно срце, једна душа, једна воља, једно тело под једном главом. А све то и јесте - Црква, Црква, Црква! О, тајне над тајнама! О, чуда над свима чудесима! О, Бога над свима боговима! О, љубави над свима љубавима! О, јединог истинског човекољубља! Зато "молим вас, да се владате достојно звања у које сте позвани". А звање? - Испунити се сваком пуноћом Божјом. И томе светом звању ја радосно робујем: робујем у слободи, робујем у тамници, робујем у души, робујем у савести, робујем у васцелом бићу свом, робујем у васцелом животу свом, робујем у вечностима својим, нека их је безброј, све су оне радосно робље Господа и Христа мог! Њега ради окован сам добровољно у све божанске окове. - Љубав Његова? О, златних и слатких окова Његових! - Вера Његова? О, дивних бисерних окова Његових! Истина Његова? Правда Његова? Доброта Његова? Благост Његова? Човекољубље Његово? Живот Његов? Крст Његов? Васкрсење Његово? Вазнесење Његово? Црква Његова? - О, да слатких преслатких окова многожељних! Ради њих: све вечности моје - робови су Твоји, о Господе неисказани!

Због тога сва страдања за Христа хришћанину су добродошла: и усто многожељена и мила и драга: и телесни окови и тамиице и смрти. Та васкрсном силом Хрмстовом хришћанин раскида окове смрти као трулу паучину, а телесне окове ради Господа носи са херувимском радошћу. Јер је човек Христом заиста постао херувимски надсмртан и свемоћан и сверадостан. Зато, по речима Светога Златоуста: "Ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист. Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом - εἴ τις μαίνεται καί περικαίεται τοῦ Δεσπότου, зна силу окова. Сужањство ради Христа Павле би више волео него живот на небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа.[2]

Васкрсли Господ испуњује душе Својих следбеника непролазном радошћу, коју никаква страдања не могу претворити у жалост. Шта говорим? Та страдања за Христа само је увећавају и обесконачнују и овечнују; срамоте за Христа, и страдања за Христа, и смрти за Христа - постају блаженство над блаженствима. Нема сумње, други Павле - Свети Златоуст изражава не само своје христочежњиво и богоблажено расположење, него и свих христољубаца и христочежњиваца, када изјављује: "Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу. Ако би ко хтео да ме учнни једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био однесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам. Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта? "Молим вас ја сужањ у Господу".[3]

Нама се дарова од Бога не само вера у Христа, него и страдаље за Христа. Зато свети апостол Павле благовести свима хришћанима: "Вама се дарова Христа ради не само да Га верујете него и да страдате за Њега" (Флб. 1,29). "Заиста је то највећи дар, већи од свих других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. То је веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми: ради Христа страдамо и налазимо се у оковима. То нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају ради Господара неба".[4]

4,2

Живећи у Христу, хришћанин живи "са сваким смиреноумљем" - μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης. Смиреноумље је еванђелско расположење душе, којим хришћанин сав ум свој и цело срце своје држи у Господу Исусу (ср. Флб. 4,7), те стога мисли "о ономе што је горе а не што је на земљи" (Кол. 3,2), о ономе "што је у Христу Исусу" (Флб. 2,5). У смиреноумљу човек сваку своју мисао, и осећање, све своје умовање контролише Господом Христом; и не само то, него га и изводи из Њега и своди на Њега. Свака мисао постаје христомисао; свако осећање - христоосећање. Смиреноумље није друго до христоумље. Имати ум Христов, - то је смиреноумље. "Ми ум Христов имамо", изјављује свети апостол Павле (1. Кор. 2,16): ми умом Христовим умујемо о свему: о Богу, о свету, о људима, о души, и о целокупној творевини. - Смиреноуман човек искрено сматра себе ништавним пред Богом и људима. На своје еванђелске врлине, којих увек има, он гледа као да не постоје. Зато се стално све више и више смирава пред Богом и људима. Он с радошћу чини друге људе већима од себе (ср. Флб. 2,3). Због свега тога, смиреноумље је климат душе, у коме савршено успева све еванђелско а гине све нееванђелско.

Насупрот смиреноумљу стоји гордоумље. Оно је у свему супротно смиреноумљу: и у мислима и у животу човек се ослања само на себе, на свој ум, на свој разум. Зато је такав човек јавно или потајно горд. Он хоће да је независан, самосталан, аутономан у свему, и аутаркичан, самодовољан: да буде "чист човек", да његов разум буде "чисти разум", и његова мисао "чиста мисао". Другим речима, да потпуно буде независан, на првом месту, од Бога: да се Бог не меша ни у шта његово, а најпре у његово умовање о свету, и свему. Али, баш у томе човек није самосталан; јер такав начин мишљења и живота одавно је у потпуности остварио ђаво, а људи само каскају за њим, или бауљају. Живети без Бога и мислити без Бога, - у томе је сав ђаво. У себи гледати све и сва; живети само собом, у себи и за себе, - то је ђаво, и нема другог. Када људи тако умују, умовање им је најмање самостално, најмање људско, јер је сво позајмљено од ђавола. У крајњој линији, гордоумље није друго до ђавоумље.

Смиреноумље је увек праћено кротошћу и трпљењем. Смиреноуман човек зна да ништа не бива без Божијег провиђења: зато је кротак и трпељив у свему што га снађе, па макар то биле најљуће невоље и муке. У томе за углед он има апостоле и пророке (Јак. 5,8-10), а пре свега кротког и дуготрпељивог Господа Исуса (Мт. 11,29). Али све то троје: смиреноумље, и кротост, и трпљење, само љубављу стоје и љубављу постоје. Једино ко има еванђелске љубави у души, може имати ове три врлине, и заиста бити и смирен и кротак и трпељив према људима. Хришћани живе достојно свога звања када ове три врлине врше "у љубави", с љубављу: "трпећи један другога у љубави". Само љубав еванђелска даје силе човеку да буде истински смеран, и кротак, и трпељив према људима, иако су њихове мане и греси очигледни.

Смиреноумље? Мера му је смиреност Господа Христа: Бог се спустио са небеских и наднебеских висина до надно пакла: спустио се Својом душом људском, да из пакла изведе палог Адама, палог и пропалог, гордошћу сатанском обореног и огреховљеног и усмрћеног и опакленог. Адама, и у њему род људски. А нама, колико се тек нама ваља смиравати? Попут Богочовска. Он је тај пут смирења прошао ради нас: да бисмо и ми таквим смирењем спасавали себе из пакла гордости, греховности, ђаволског самољубља и самодовољпости. И још да бисмо стекли Христово смиреноумље, које се из љубави према сабрату - човеку, спушта за њим до надно његовог пакла, само да га извуче отуда, да га спасе. Јер ти све дотле не волиш еванђелском љубављу свога сабрата човека, док свим бићем не кренеш да га спасаваш од његових грехова, од његових смрти, од његових ђавола, од његових паклова. А у свему томе теби је као дах неопходна кротост голготска, која се и на крсту с љубављу моли за непријатеље; а уз кротост неопходно и трпљење христовско: јер како ћеш без њега поднети сабрата човека, у коме је грех и греси, смрт и смрти, смрад и смрадови. Љубав твоја мора да се стално наоружава крстом и трпљењем, ако хоћеш да имаш снаге подносити грехе својих ближњих и љубити их и у гресима њиховим, и у падовима њиховим, и у смртима њиховим. "Трпећи један другога у љубави"; а та благовест значи: трпећи грехе и мане један другога у љубави, у Христовој љубави. Без те љубави, људи не могу дуго трпети грехе један другога, већ стану мрзети један другога због греха, и гонити један другога због греха, и мучити, и убијати један другога због греха. А ти си Христов? Онда љубав твоја мора бити саткана од кротости и трпљења и смирења. Смири се, понизи се Христа ради пред грешним братом, да би га кротко и благо у љубави која покрива грехе излечио од греха, од смрти од свих недуга његових. А за такво смиреноумља и кротост и благост и свеопраштајућу љубав, у душу твоју сливаће се с неба бујице Христове благодати, која својом небочежњивом силом узноси и тебе и брата твог у светле небеске светове Царства Христова.

Како ходити "достојно звања"? "Са сваким смиреноумљем". Ко је такав, вели Свети Златоуст, ходи достојно звања: смиреноумље је темељ сваке врлине. Ако си смирен и имаш на уму ко си и како си спасен, и то сећање ти служи као побуда за врлину, ти се нећеш гордити ни оковима ни оним што сам рекао, него ћеш, знајући да је све то у тебе дар благодати, смиравати себе. Смиреноуман човек може бити захвалним слугом и памтити учињена му добра. Јер шта имаш што ниси примио? пита свети апостол (1. Кор. 4,7). Но чуј шта он још каже: "Потрудих се више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном" (1. Кор. 15,10). - "Са сваким смиреноумљем", значи: не само у речима и не само у делима, него и у држању и у тону речи. Не понашај се према једноме смирено а према другоме дрско; буди смирен према свакоме, па био то твој пријатељ или непријатељ, знатан или ништаван човек: у томе се састоји смиреноумље. Тако и у другим потхватима буди смирен. Јер чуј шта Христос каже: "Блажени сиромашни духом" (Мт. 5,3), - и ово ставља као прво блаженство. Због тога и апостол вели: "са смиреноумљем и кротошћу и трпљењем". Јер неко је смирен, али је напрасит и гневљив; таквоме смиреност не користи ништа: јер често под утицајем гњева он све изгуби. "Трпећи један другога у љубави", вели свети апостол. Како може трпети онај који је гневљив и клеветник? Апостол казује начин: љубављу. Ако ти не трпиш свога ближњега, како ће онда тебе трпети Бог? Ако ти не подносиш свога сароба, како ће тебе подносити Господар? Где има љубави, ту се све може поднети.[5]

4,3

Јединство хришћана ствара и даје Дух Свети: све душе њихове Он благодаћу сједињује у једну душу, сва срца - у једно срце (ср. Д. А. 4,32). Да би се одржали у том спасоносном јединству, хришћанима су потребни лични напори, лични подвизи: старања о животу у светим тајнама и светим врлинама. Јер хришћанин откида себе од тог јединства у Духу Светом када живи несвето, порочно, грехољубиво. Само оно што сједињује са Духом Светим одржава хришћане и у међусобном јединству. А то су врлине Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гл. 5,22). Старањем за њих одржава се "јединство Духа у свези мира". То значи: јединство зависи од нашег труда, од нашег напора. А најпре од наше еванђелске љубави. Јер је еванђелска љубав сјединилачка сила, која прво сједињује човека са Богом, па затим и са људима који су у Богу. У њој је и "свеза мира", миром повезује све људе у Богу. А тај мир је "мир Божји", и његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав јесте "свеза савршенства" која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно срце, у једно тело - тело Цркве (ср. Кол. 3,14-15). Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, и јесте оно што држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве (ср. Еф. 4,15-16).

Хришћанину ваља бити херувимски видовитим, да би сагледао себе и своју сабраћу у свима падовима, у свима гресима, у свима смртима, у свима пакловима, и онда их с љубављу спасавао Христом, најпре себе из свакога греха, из сваке смрти, из сваког пакла. А то може? Ако дух свој држи у јединству са Духом Христовим, Духом Светим. Помоћу? Светих тајни и светих врлина. Тада се дух његов ослобађа грехова и његових окова, смрти и њених окова, и мир божански проходи васцело биће његово: мир који превазилази сваки ум (Флб. 4,7). Зато, старај се држати јединство духа свог свезом мира, које Господ даје за свети живот у светим врлинама кроз свете тајне. Шта је то што уједињује дух твој у теби? Тројично боголико јединство, усавршено благодаћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој. Без тога: дух је твој разбијен гресима, растрган и искидан смртима, расејан и развејан ђаволима. Једино, ако дух твој Духом Светим живује и очишћава себе, он тајанствено светли и блиста тројичним јединством - свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње. Само је ту, само у томе - свето и божанско и блажено јединство духа твог, човече! А изван Свете Тројице - Божанске Јединице, сав си расут, разбијен, разатомљен, измолекилен, дезинтегриран, и никако да се сабереш; а у сваком делићу твоје грехом разбијене и разједињене душе - по безброј мука. Онда си увек и само - легион. Како ти је име? Авај - легион. А ти знаш, из Божје књиге знаш: само крај ногу Исусових можеш се исцелити од легиона што је у теби, од легионизираности твоје душе што је у теби од греха и зла. Јер грех и зло носе у природи својој силу која разбија, разједињује, ситни, дроби душу у безброј разломака и одломака, а сваки од њих боли, боли, боли. И болу твом и мом име је - легион.

Свети Златоуст благовести: Шта је јединство духа? Као што у телу душа све обухвата и држи у јединству оно што постоји у разним деловима тела, тако и овде. Но душа је дата још и зато, да уједини људе разне по пореклу и по начину живота. Јер старац и младић, сиромах и богат, дете и момак, муж и жена, и свако биће обдарено душом сачињава извесно јединство; и ово јединство је веће него јединство тела. Духовно сродство је веће од телесног: духовно јединство је савршеније. Као што огањ, павши на сува дрва, све их претвори у једну ватру, а када падне на влажна нити их запали нити сједини, тако бива и овде: хладноћа душевна не доприноси сједињењу, него топлота душевна већином свакога привлачи к себи. Отуда се рађа и топлота љубави. Апостол хоће да нас све уједини везама љубави. Он хоће да ми будемо повезани међу собом не само миром, не само љубављу, него да у свима буде једна душа - ἑν πᾶσιν εἷναι μίαν ψυχήν. На тај начин ми се сједињујемо и међу собом и са Богом. Ово јединство не може нарушити ни растојање, ни небо, ни земља, ни смрт, нити ишта друго; оно је боље и јаче од свега. Проистичући из јединства душе, оно може у једно исто време обухватити многе.[6]

Света мисао блаженог Теофилакта овако богомудрује: Као што је у телу дух тај који све везује и уједињује, иако су удови различни; тако и у верујућима Дух Свети је тај који уједињује све, иако се ми разликујемо један од другога и пореклом и наравима и занимањима, и овим Светим Духом ми постајемо једно тело - καὶ διὰ τούτου τοῦ ἁγίου Πνεύματος ἓν σῶμα γινόμεθα. Стога да се трудимо чувати ово јединство путем међусобног мира. Ако не будемо имали свезу љубави и међусобни мир, изгубићемо јединство које нам је даровао Дух Свети. Тада ће се с нама десити што и са руком или ногом, ако би се одвојила од осталог тела и прекинула везе са другим удовима, - и ми онда нећемо бити држани једним Духом. Треба нам дакле много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује.[7] Као што је у нашим телима дух наш тај који ради у свима удовима и везује све, тако нам је дат и Дух Свети који нас уједињује и чини једним телом - ἑνοῦν καὶ ποιοῦν ἡμᾶς ἓν σῶμα.[8]

4,4

У чему је нада нашег хришћанског звања? - У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у телу Његовом Богочовечанском, Цркви. А тело је Његово - "једно тело", тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу - "један Дух", Дух Свети. Од оваквог јединства не постоји у земаљском свету стварније и савршеније јединство: јединство човека са Богом и људима. А средства да се у то јединство уђе приступачна су свима и свакоме: свете тајне и свете врлине. А прва света тајна јесте крштење, и прва

4,5

света врлина јесте вера. "Једна вера", и нема друге осим ње; и "једаи Господ", и нема другог осим Њега (ср. 1. Кор. 8,16; 12,5); и "једно крштење", и нема другог осим њега. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве; тек као сутелесник тог чудесног организма, човек долази до потпуног осећања и сазнања и убеђења: да је заиста само "један Господ" - Пресвета Тројица; само "једна вера" - вера у Пресвету Тројицу (Еф. 4,13; Јуд. 3); само "једно крштење" - у име Пресвете Тројице (Мт. 28,19); и само "један Бог и Отац

4,6

свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама" (ср. 1. Кор. 8,6; 12,6; Рм. 11,36). "Један је над свима Отац, који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Светим".[9] - То осећати, и тиме живети, значи: владати се достојно хришћанскога звања. Речју, то значи: бити хришћанин.

Једино у Богочовеку Христу човек је "једно тело, један дух". Тек у Њему човек је осазнао себе као једно тело, јер не разбијено грехом, и као један дух, јер не разбијен злом. Откуда то? Отуда што је тело Богочовека Христа прво безгрешно тело људско; зато једно и зато бесмртно. А оно, у тајанственој богочовечности својој, постало је једно тело Цркве. И ми, само као чланови Цркве Христове благодаћу Духа Светога доживљујемо то јединство тела безгрешног, богочовечанског, као своје јединство, због љубави Спасове према нама и вере наше према Њему.

Тек у Господу Христу Богочовеку човек се први пут осетио потпуно један по бићу, троједан. И у том боголиком тројединству нашао и јединство свога бића, и бесмртност боголику, и вечни живот: зато је вечни живот - у познању Троједног Бога (ср. Јн. 17,3). Уподобити се Троједном Господу, испунити се "сваком пуноћом Божјом", постати савршен као Бог, - то је наш позив, у томе нада звања нашег: "звања светог" (1. Тм. 1,9), "звања небеског" (Јевр. З,1), "звања Божјег" (Флб. 3,14; Еф. 1,18; Рм. 11,29). Тек у Цркви Христовој ми осећамо живо и бесмртно да смо "и позвани у једној нади звања свога" (Еф. 4,4). Једно звање - за све људе; и једна нада за све људе. То се звање живи, доживљује и остварује Црквом и у Цркви: "са свима светима" кроз свете тајне и свете врлине. И ми се онда и осећамо "једно тело и једаи дух" - "са свима светима": "Тако смо ми многи једно тело у Христу" (Рм. 12,5); "јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело; и сви се једним Духом напојисмо. Јер тело није један уд, него многи. Многи су уди ,а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди међу собом" (1. Кор. 12,13.14.20.27). Нада, рођена вером и љубављу еванђелском, носи нас ка остварењу и постигнућу нашег звања, нашег циља, нашег позива: богосавршенства. А то се обавља једино у границама Богочовечанског тела Христовог помоћу богочовечанских сила Његових, којима и живе сви сутелесници тог светог и једног тела, у коме је један дух - Дух Свети, као ујединитељ свих душа свих хришћана у једну душу - саборну душу, и свих срца у једно срце - саборно срце, и свих духова у један дух - саборни дух Цркве. То је уствари уједињење, и јединство тела и јединство духа, кроз благодатно утројичење и отројичење, у коме све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер је "један Бог који чини све у свему" (1. Кор. 12,6; ср. Рм. 11,36).

"Тако смо ми многи једно тело у Христу", - тек у Христу (Рм. 12,5). Кроз свете тајне и свето живљење у светим врлинама ми се учлањујемо у то једно тело у Христу: и међу нама нема размака, удаљености, сви смо уживљени међу собом и повезани једним животом, као што су уди тела човекова повезани међу собом. Мисао твоја, док је "у Христу", сачињава "једно тело" са мислима свих светих чланова Цркве; и ти заиста мислиш "са свима светима", мисао ти је благодатно органски сједињена са њиховим мислима. Тако и твоје осећање, док је "у Христу"; тако и твоја савест, док је "у Христу"; тако и твоја воља, док је "у Христу"; тако и твој живот, док је "у Христу". У нашем телу "уди многи - једно су тело" (1. Кор. 12,12), тако и Христос. Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело (1. Кор. 12,13). У Своме богочовечанском телу, од кога је и у коме је Црква, Господ Христос је крстом ујединио све људе (Еф. 2,16). У раскошју вечнога и свебожанскога у том Богочовечанском телу "дарови су различни, али је Дух један" (1. Кор, 12,4): Дух који дела кроз све свете дарове и обитава у свима члановима Цркве уједињујући их у један дух и у једно тело: "Једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело" (1. Кор. 12,13).

Шта је то "једно тело"? пита Свети Златоуст; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе, који су живели и који ће живети. Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се (Јн. 8,56); и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци (Јн. 5,46). Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело. Тело се не одваја од духа, иначе оно не би било тело. Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно гело под једном главом. Но иако је једна глава и једно тело, тело се ипак састоји од разних удова, важних и неважних. Међутим, ни најважнији међу њима не устаје, против оног најнезнатнијег, нити овај завиди ономе. И мада сви удови не отправљају исте послове, него сваки по природи своје неопходности, ипак су баш зато сви они достојни истог уважења - πάντα ὁμότιμα. Разуме се, међу њима једни су најглавнији а други најнезнатнији: например, глава је најглавнија у целом телу, у њој су сва осећања и господар душе - ум = τό τῆς ψυχῆς ἡγεμονικόν, те без главе нико не може живети, а по отсечењу ногу многи још дуго живе. Тако дакле, глава је важнија од осталих делова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско - τὰ οὐράνια περισκοποῦντες, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло (ср. Ис. 59,7). Стога, нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно; јер ко ближњем плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ће онда том својом непокретношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ће тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: "једно тело" свети апостол захтева да ми састрадавамо један другоме, да не желимо блага ближњих својих, и да учествујемо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: "и један дух", показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, например, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол хоће да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, овде под речју "дух" апостол подразумева добро расположеље. Затим апостол додаје: "као што сте и позвани у једној нади звања свога". Тојест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава - κοινή κεφαλή, све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца.[10]

Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји "једно тело". Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, Телу Христовом - Цркви.

[Огњен]

Свети Јефрем Сиријски - Тумачење четири Јеванђеља

Која је заповест прва и највећа у Закону (Мт. 22; 36). Он Сам му на то одговара: Љуби Господа Бога својега и ближњег као самога себе (Мт. 22; 37). Љубав према Богу не допушта нам да убијамо, а љубав према ближњем не допушта да вредамо, јер нико не вређа онога, кога љуби. међутим, каква су срца која могу бити обитавалишта љубави према свим чедима тела свог? Какав је човечији дух који поседује способност да на све људске душе распростре љубав какву је у њега посејала та заповест која чини правило љубави? Љуби ближњег свог као самога себе. Наши удови су сиромашни да би били сасуди бистре и изобилне воље Божије и само плод, који је од Бога, може да угоди Његовој вољи. Дошли су ангели, који су дејствовали саобразно својој природи; дошли су цареви, делајући оно што је њима својствено; дошли су пророци и сатворили чудеса. међутим, људи нису били спасени све дотле, док са неба није сишао Онај, Који као да нас је у руку узео и васпоставио (обновио, препородио). Према томе, посредством те две заповести сваки ученик Христов као да лети помоћу два крила, односно (на крилу) љубави према Богу и (на крилу) љубави према људима.

Онај изранављени (Лк. 10; 30-37) означава Јеврејина, док је у лику Самарјанина Господ осудио свештенике и левите који не показују милосрђе ни према чедима свог народа. Рекао му је: Иди па и ти чини исто тако (Лк. 10; 37), тј. тако поступај са Јеврејима, твојим суграданима. Није му рекао: Буди Самарјанин. Он Га је заправо питао: Ко је ближњи мој, тј. кога би требало да љубим, а Господ му је указао на изранављеног Јеврејина. Пошто је Самарјанин био непријатељ а такође и незнабожац, зашто Господ у овој прици уместо рањеног Јеврејина није навео пример незнабошца? Зар на тај начин не би такође постидео свештенике и левите, који нису показивали милосрђе према чедима свог народа међутим, да је у причу увео неког незнабошца, исказао би нешто сасвим неумесно, јер се Јевреји нису бринули за незнабошце, иако му је Он као закључак рекао: Иди па и ти чини тако. Сада ће нам речи: да ли је Закон заповедао да се покаже милосрђе према нашем рањенику или није? Ако је тако, онда је Господ можда дошао због тога да би Самарјанина заштитио од клевете, посебно кад му је рекао: не чини тако како си чинио ти, који ниси показао милосрђе ? . Да би указао да је човек, који је запао међу разбојнике био Јеврејин, рекао је: Из Јерусалима у Јерихон. Тамо су живели Самарјани, јер су их стари цареви одвели у ропство и тамо населили. Смисао тог казивања је јасно усмерен ка похвали милосрђа. Шта мислиш, који је од њих тројице био ближњи рањеноме? - Онај који му милост учини (Лк. 10; 36-37). И гле, он је био Самарјанин. Тако је постало очигледно да се Самарјанин показао као ближњи сину који није потицао из његовог народа. Иако су, каже, једнокрвни и свештеници, који су били дужни да брину о несрећнима, презрели су и запоставили чеда свог народа. Ако се и догодило да си рођен од тих непријатеља, Самарјана, не презири унесрећенога, него га сматрај својим ближњим и брижно га лечи.

[Огњен]