Двадесет друга недеља по Духовдану

[Огњен]

Гал. 215 (6:11-18)

Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.

Лк. 83 (16:19-31)

Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лк.16,19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што, често, говоримо о обичним стварима: "Може бити да ће то некако и да прође". Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.

[Огњен]

Свети Николај Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о Лазару и богаташу

Лука 16, 19-31. Зач. 83.

О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина?

О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши?

Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света.

Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3).

Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву.

Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов надгробни споменик.

Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи?

Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће.

Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек.

А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца.

Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења људског.

Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука.

Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи?

Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом - просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама.

Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају.

Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена.

[Огњен]

Тумачење посланице Галатима - Преподобни Јустин Ћелијски

6,11

Видите колико вам написах руком својом! Зашто? Зато што је у питању ваше спасење; а тиме - ваша душа, ваш вечни живот. А ваше спасење и ваш вечни живот и ваша душа зависе од праве вере у Јединог Спаситеља рода људског под небом: Господа и Бога Исуса Христа. Све што одваја, одводи, одвлачи од те праве вере - одваја вас од спасења и гура у пропаст, у погибао. И још више: гура вас у сами пакао, у само наручје душеубице ђавола и његових црних анђела. Зато је за вас најважније: знати и држати праву веру у Господа Христа. А знаћете је и држаћете је једино ако угађате само Њему кроз свети живот у светим тајнама и светим врлинама, а не ако угађате људима.

6,12

Ваша вера је у опасности од људи који хоће да се хвале по телу. Такви човекоугодници нагоне вас да се обрезујете: да спасење сведете на један чисто спољашњи акт и поступак. А спасење није нешто што сам ја измислио, или ви, или ма ко од људи, већ оно што је Спаситељ одредио: спасење је свеобухватни благодатни подвиг доживљавања Спаситеља у васцелој пуноћи Његове Богочовечанске Личности и живота и смрти и васкрсења и вазнесења. Подвиг огроман, свеобухватан, богочовечански, у коме учествује Господ Христос са свима Својим божанским силама и човек са свима својим човечанским силама: сав Бог и сав човек. Зато је и Спаситељ рода људског Богочовек. А лажни учитељи своде спасење на обрезање! Каква лакомисленост! какво плиткоумље! какво безумље! најувредљивије безумље! Спасење је неисказано тајанствен и чудесан подвиг: величанствен и страшан. То је непрекидно сараспињање себе Спаситељу, и саваскрсавање с Њим. А они хоће да обиђу и избегну крст Спаситељев. Међутим, у безмерном човекољубљу Свом Спаситељ је добровољно распео себе на крсту, да би нас спасао, и спасење у крст ставио, и крстом условио. А човекоугодницима и обрезањепоклоницима се неће да буду гоњени за крст Христов. Но спасења нема без крста, и хришћанства нема. Христос и крст, то је све и сва у свима човечанским световима. Без крста нема спасења, као ни хришћанства без Христа Богочовека.

6,13

Лажни су учитељи они који се обрезују а не држе остале прописе старозаветног Закона: о првинама, о суботи, и осталим стварима. Они нити су хришћани нити Јевреји, па хоће и вас да наведу на то, да би се, ако ничим другим, хвалили вашим обрезањем као својим успехом: они учитељи - а ви ученици! О, ослепљени самољубљем безумних учитеља, који хоће спасење без Спаситеља, и Спаситеља без крста!

6,14

А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, јер се крстом умртви смрт, уништи грех, усмрти ђаво, и нама дарова живот вечни и истина вечна и правда вечна; речју: крстом се изврши наше спасење. Зато је крст, само крст - истинска хвала наша, истинска хвала сваког правог човека. Јер, зар се може назвати истинском хвалом ма која хвала људска која не спасава од греха, од смрти, од ђавола, и не даје човеку истину вечну и живот вечни? Не, нема хвале за човека сем оне која му даје спасење и осигурава живот вечни. А то даје само крст Спасов. Зато је он - хвала наша у свима световима. Без те хвале - човек је без истинске славе, без истинског живота, без истинске бесмртности; човек је постопут срам, срам, срам, и смрад, смрад, смрад; и човек и човечанство и свако људско биће - беда и очај и срам и смрад! Крст Христов - пре свега и изнад свега! Зато "све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса Господа, кога ради све оставих, и држим све да су трице" (Флб. 3,8). За човека у земаљском свету, шта је важно, шта једино важно? Да Христа Спаса добије, да се нађе у Њему, да живи Њиме, да се разапне Њему, да васкрсне Њиме, да се вазнесе Њиме, и тако постигне спасење кроз потпуно охристовљење (ср. Флб. 3,8-11). Ради тога - "с Христом се разапех. И ја више не живим, него у мени живи Христос" (Гал. 2,19-20). Мислите, жив сам? Да, у Христу и са Христом, и за Христа, и за све оне у Христу. А за свет ја сам мртав, и свет је за мене мртав: крстом Христовим разапе се мени свет и ја свету: мртав сам греху и за грех, мртав сам свима сластима овога света, мртав сам смрти и за сваку смрт; но и према мени лежи сав свет мртав, мртве су све његове сласти и сабласти, и не могу ме привући ни завести. Јер знам ко је живот, и ко даје живот: Он, чудесни Свепобедни Победитељ смрти; све су смрти мртве пред Њим и пред нама хришћанима, сви су греси мртви, сви су ђаволи мртви; а ми смо живи вечним животом, вечито живи, и никаква нам смрт не може наудити ни у овом ни у оном свету. Живећи васкрслим Господом, ми од Њега сваког тренутка добијамо свепобедне васкрсне силе којом побеђујемо сваку смрт и савлађујемо све смртно, побеђујемо сваки грех и савлађујемо све греховно, побеђујемо сваког ђавола и савлађујемо све ђаволско. Нема силе ни у једном од постојећих светова која је јача од нас, јер све можемо у Христу Исусу који нам моћи даје (ср. Флб. 4,13), моћи божанске, свесилне, свепобедне. По томе ми смо нови људи, богољуди по благодати, и нама не може наудити никаква смрт, никакав грех, никакав ђаво.

6,15

Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него нова твар. Нова твар - у Њему и Њиме, који је једина новина под сунцем. Једина новина као Победитељ смрти, греха и ђавола; као Спаситељ од греха, смрти и ђавола; као Давалац новог живота - вечног живота. Отуда Он једини и даје нови живот, и ствара новог човека, спасавајући га од греха, смрти и ђавола, који састарују, иструљују човека, и испуњујући га Божанским Животом, Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Љубављу, и осталим Божанским силама које су увек нове и неостариве, јер су вечне. Оне и прерађују и преображавају и обнављају човека: од старог чине га новим, од смртног чине га бесмртним, од ђавољег чине га Божјим. Стога: "Ко је у Христу - нова је твар = καινὴ κτίσις: старо прође, гле, све ново постаде" (2. Кор. 5,17): нов ум, ново срце, нова душа, нова савест, нова воља, нов сав човек у свима својим састојцима сем - греха. То је уистини нови човек: благодатни богочовек. Да, хришћанин је благодатни богочовек, хришћани су благодатни богољуди. Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него нова твар.

6,16

И колико их год по овоме правилу живе, на њима је мир и милост, као на правом Израиљу Божјем. Израиљу Божјем по вери, аврамовској вери у истинитог и јединог Месију рода људског - Господа Исуса Христа Богочовека. Који су од те вере - добијају благослов са верним патријархом Авраамом (ср. Гал. 3,9); и то су прави потомци Авраамови (Гал. 3,7); а кад су потомци Авраамови онда су и Христови, и по обећању наследници царства благодати - царства Божјег (Гал. 3,29). Онда су: Израиљ Божји, нови Израиљ.

6,17

Сада знате Спасову благовест спасења, стога више да ми нико не досађује. Сада знате да је спасење једино у Спаситељу, у Његовом свеспасоном крсту, а ни у каквом обрезању или ма чему другом. Немојте више тражити од мене никакве доказе о томе, нити веровати лажним учитељима и њиховим причама било о мени, било о спасењу. Спасење се мора одстрадати крстом; и уколико се страдања Христова умножавају на нама, утолико се и утеха наша умножава кроз Христа (ср. 2. Кор. 1,5). Ми једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем (2. Кор. 4,10-11). Са тих разлога и ја ране Господа Исуса на телу своме носим: од страдања за Њега, а тиме од страдања ради мога спасења. Спасење се мора извојевати у рату са свима видљивим и невидљивим непријатељима нашега спасења; и у томе рату задобијају се многе ране. Ево и на мени тих рана; оне су сведоци моје крсне вере у Спаситеља крстоносца и васкрситеља; оне су доказ истинитости Еванђеља спасења које проповедам. Још при првом сусрету мом са васкрслим Господом на мом христогонилачком путу за Дамаск, Он ми је објавио да морам много пострадати за Њега. И ето, ја сам страдао; и још страдам, ево рана. Све што је Спасово испуњује се на мени: а Он је сав у Еванђељу спасења, које вам проповедам и речима и чудесима и ранама. Што више рана хришћанин задобије у рату за своје спасење, то је бољи војник Христов, и утолико му је сигурније спасење. Не треба се варати: нама се дарова Христа ради не само да Га верујемо него и да страдамо за Њ, једнако се борећи за своје спасење (ср. Флб. 1,29-30). Спасење се постиже непрекидним стајањем у Еванђељу Спасовом, непрекидним живљењем у Еванђељу и по Еванђељу, непрекидним идењем за Спаситељем са крстом у срцу, у мислима, у души, у уму, у телу. Јер без крста - нема спасења бићу што се човек зове. Знајте, знајте, знајте: где је крст, ту је спасење. Јер је чудесни Господ Христос све силе Свог богочовечанског домостроја спасења рода људског стопио, слио у крст. Зато је крст и постао "знак Сина Човечијега" (Мт. 24,30), вечити знак, неразориви знак, и на небу и на земљи једини знак. Тим знаком се побеђују сви видљиви и невидљиви непријатељи нашег спасења, и занавек осигурава спасење наше и у овом и у оном свету.

6,18

Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо! Амин. Када је благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, она ће вам дати спасење и објаснити вам сву тајну његову. Дух ваш без те благодати не може ни знати шта је спасење нити га остварити. Благодат Господа Христа и јесте скуп свих богочовечанских сила Спасових, којима се и обавља спасење, када се оне сједине са духом нашим помоћу вере наше, љубави наше, молитве наше, поста нашег, кротости наше, смирености наше, покајања нашег, и осталих наших светих подвига еванђелских. Јер, како се биће наше облагодаћује Христовом благодаћу? Облагодаћује се помоћу светих врлина, а пре њих, и упоредо с њима, помоћу светих тајни: крштења, причешћа, исповести ... Тек када се ум наш облагодати Христовом благодаћу, он постаје способан за здраву мисао, за богочовечанско расуђивање, за разумевање божанских тајни у нашем човечанском свету и у горњим световима. И тек када се срце наше облагодати божанском благодаћу Христовом, оно се оспособи да из себе точи света осећања, свете жеље, света расположења, света хтења. Тек када се сав човек облагодати у васцелом бићу свом, он постаје сав - нова твар, ново биће, нови човек: благодатни богочовек, Христов човек. А то је радост изнад свих радости за људско биће: јер је човек на то и за то створен. А спасење се и састоји у потпуном остварењу тога циља: постати богоносац, христоносац у васцелом бићу свом; живети Христом и ради Христа у свима световима и у свима вечностима. Амин! Амин! Амин!