Двадесет други уторак по Духовдану

[Огњен]

Кол. 256 (2:20-3:3)

Браћо, ако умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? 21. Не додирни, не окуси, не опипај! 22. По заповијестима и наукама људским; а то све пропада употребом. 23. Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела. 1. Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. 2. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. 3. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.

Лк. 44 (9:23-27)

Рече Господ: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. 24. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати. 25. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а себе упропасти или себи науди? 26. Јер ко се постиди мене и мојих ријечи њега ће се Син Човјечији постидјети када дође у слави својој и Очевој и светих анђела. 27. А кажем вам заиста: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царства Божијега.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари. Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу - спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. "Шта,- рећи ћете,- зар треба само о томе говорити?" Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори - Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу? Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!

[Огњен]

Тумачење посланице Колошанима - Преподобни Јустин Ћелијски

2,20-22

Живот у Христу је живот у васцелој Истини. Онда се не живи ни светом, ни ради света; не служи свету, ни стихијама света. Човек је сав у Христу, и зато сав умро "стихијама света": не гледа у њима ни извор живота, ни извор истине, ни извор сазнања. Свакој твари он зна вредност и место; никада ниједну не боготвори, иако се односи према свима као логосним творевинама. Човек је у свету да Богом Логосом влада светом, стихијама света. А он то може ако је испуњен животворним и божанским силама Бога Логоса. А њима се испуњује ако живи у светом телу Бога Логоса, Цркви. Ван Цркве, људи робују стихијама света, не владају над њима. Они у појединим стихијама виде своју судбину, или руководиоце своје судбине, приписују им творачке, стваралачке и промислитељске силе; поштују твар, не поштују Творца; служе творевини, одбацују Створитеља (ср. Рим. 1,21-25). "Не дохвати се, не окуси, не дотакни!" Све су то прописи помоћу којих се робује стихијама света као нечем моћнијем, умнијем, божанскијем од људи. Уствари, "све је то на погибао ономе који чини": јер се показује као стварипоклоник, као идолопоклоник, који служи твари а не Творцу. Када је Бог Логос оваплоћени у нашем свету, онда је ту и сва мудрост божанска, и сва сила, и сва моћ. Колико пак човек мора бити и слеп, и глув, и безуман, и мртав, па да и даље живи "по заповестима и наукама људским". А шта је у њима? Зар не оно што је само "на погибао ономе који чини".

2,23

Идолослужење је служити стихијама света, или заповестима и наукама људским као врховним божанским вредностима, које људи стављају на место јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Много је самољубља и грехољубиве самовоље проглашавати за божанство оно што ни по чему то није. Тако су људи поизмишљали и створили многе лажне богове, све по слици и прилици својој. И на томе засновали своје лажне вере и самовољне побожности. А када се у име тих самовољних побожности удари и у привидно богоугодне подвиге, испаштања, испосништва, и то је све "на погибао ономе који чини" то. Заиста су све "заповести и науке људске само по изгледу мудрост", а изнутра - пустош и смрт. Јер немају ни божанску истину, ни божанску моћ, да би нас спасле од зла, од греха, од смрти. А каква нам је корист од њих, када нас не спасавају од онога што сачињава највећу муку, највећи ужас, па и сам пакао за људско биће? Све је то, у крајњој линији, идолопоклонство, а никако и никада богопоклонство: обожавање твари место Творца, служење тварима а не Творцу. Нема сумње, у томе је главно лудило чулнога разума људског.

З,1

"Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога". Хришћанство није друго него непрестано доживљавање Христа, доживљавање Његовог живота од почетка до краја. Хришћанин је хришћанин ако сваког часа доживљује нешто Христово, нешто еванђелско. Његов је позив: да увек живи као онај који је са Христом васкрсао из мртвих; да увек поступа као бесмртник. Бесмртник је тиме бесмртник што у овом свету смрти живи бесмртним и вечним. Он непрестано тражи оно што је бесмртно и вечно, хранећи се тиме, јер бесмртник се храни бесмртним. Сав у осећању и сазнању да је васкрсао с Христом, он и тражи "оно што је горе". А то није нешто неодређено и нејасно већ божански одређено и јасно, као и сам Господ Христос Богочовек. Јер то "горе" је онде "где Христос седи с десне стране Бога". А то је само Тросунчано Божанство са свима својим божанским савршенствима. Хришћанин чезне не за неком магловитом, апстрактном, трансцендентном, пустом бескрајношћу, већ за бескрајношћу испуњену Господом Христом и Његовим неисказаним богочовечанским савршенствима и благовестима. Бескрајност без Христа? Зар то није - бескрајна мука за дух људски? Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа, - ето шта сачињава вечне паклене муке. Ту човек стално и вечито доживљује себе само као себе, своју бесмртност и вечност испуњује само собом, - каква досада, какав пакао! А хришћанин? Све његове светове, сву његову бесмртност и вечност испуњује чудесни Господ Христос; и у њима он стално доживљује Његове бесмртне благовести и вечне радости, - каква милина, какав рај! У овом свету он озбиљно и радосно живи као човек који је са Христом васкрсао из мртвих, устао из гроба себичности, победио све смрти, и ушао у нови, широк, богочовечански живот, у коме се живи бесмртним божанским силама Васкрслога и Вечноживога.

Јеси ли хришћанин, ти ћеш тражити оно што вазнесени Господ има и даје својим следбеницима. А Он хоће да сви они буду где и Он (ср. Јн. 17,24). То значи: Он хоће да ти учиниш својим оно што нам је Он даровао: да Његова љубав постане твоја; да Његова правда постане твоја; да Његова истина постане твоја; да Његово преображење постане твоје; да Његова смрт и васкрсење и вазнесење постану твоји; речју: да целокупио Његово Еванђеље и сак Његов богочовечански живот постану твоји. Јер хришћанство се састоји у охристовљењу себе помоћу непрекидног доживљавања Христа и свега Христовог: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2,20). Да, хришћанство је живљење Христом. Сваки хришћанин то доживљује, али по мери своје ревности. А не доживљује ли нимало, зар је хришћанин? Не реци: не могу, слаб сам. - А како су могли толики хришћани у толиким вековима пре тебе, а и данас око тебе? Та и они су људи, од исте грађе од које и ми. Нама недостаје: одлучност и вера. Покажемо ли то, добићемо силе за доживљавање Христа. Ено их изобилно у Цркви за свакога од нас. Увек изобилно, како у дане светих Апостола, тако и у дане Светога Саве, тако и у наше дане. Штавише, ми имамо мање изговора за наше нехришћанско живљење него наши ближи и даљи претци по вери. Јер ми имамо већи број светих сведока о Господу Исусу него наши претци у доба Светога Саве, а несравњено већи - него они у доба светих Апосгола. Колико се нових Светитеља, нових праведника јавило у Цркви од њихових дана до наших! Зар то није разлог и потстрек да одлучније и храбрије идемо за Господом Христом него наши претци? А праведност тих праведника је у томе што су непрестано доживљавали Еванђеље Христово, живели Његовим богочовечанским животом у Његовом богочовечанском телу, Цркви, стално тражећи "оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога". И постали бесмртници Христови, који и данас живе у Цркви Христовој, само снажније и пуније и јаче и утицајније него у дане својих земаљских подвига, помажући обилно све који их призивају у помоћ да би могли живети еванђелским животом.

3,2

"Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи". Ето шта је философија "по Христу": мислити "о ономе што је горе", што је у Христу вазнесеном и прослављеном. Философија "по Христу" стиче се једино животом у Христу. Христом живети, Христом мислити, - то и значи бити хришћанин. Када свети апостол наређује: "Мислите о ономе што је горе", он нам је у претходном стиху казао да то значи ово; мислите о ономе што је Христово. Јер "Христово" је циљ мисли, њен крај, њено савршенство, њен врхунац; даље се нема куд, нити може. Јер шта је савршеније и бескрајније од Њега, Бога Логоса и човека? У Њему су сви највиши врхови за људску мисао; ту никаква смрт не допире; ту мисао бесмртује и богује и блаженује. То је највиши врх до кога се људско биће попело, ношено и узнесено Јединим Човекољупцем - Богочовеком Христом. Са дна земаљског понора до у врх небеса, и изнад свих небеса, - то је назначење, то распон, то диапазон људске мисли. Зато хришћанинова мисао стално васкрсава из земаљског, из прашинског, из смртног, и понире у небеско, у бесмртно, у вечно. Саживљавање Христу, састрадање, саваскрсавање, савазнесавање, речју: саоваплоћавање Христу, - то је пут и хришћаниновог живота и хришћанинове мисли. Земља, и што је на њој, то је зрно песка за нашу мисао, њена полазна тачка. А она - сва повучена васкрслим Богочовеком у Његове бескрајне светове небеске. А тамо, "горе, где Христос седи с десне стране Бога", наша мисао се сва раззрачи у све божанске бескрајности и бесмртности. За њу нема провалије између овог и оног света, између земље и неба: Господ Христос их је премостио, јер је својим богочовечанским телом везао све земаљске и небеске светове. Као неком јаковљевском лествицом, по којој силазе и узлазе не само Анђели него и људи. Да, Христови људи. Није узалуд човекољубиви Спаситељ рекао: "Заиста, заиста вам кажем: отсада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину Човечјему" (Јн. 1,51). А у Цркви су измешани Анђели са људима; и људи су постали земаљски анђели; и непрестано узлазе ка Господу Христу који седи с десне стране Бога, тражећи "оно што је горе". Свака христочежњива мисао је као анђео који са земље узлеће у Христом отворена небеса, изнад којих Он царује и влада над свима световима, и неодољиво привлачи к себи све што је пробуђено за своје божанско назначење. За хришћанинову мисао нема смрти; све их он побеђује силом Васкрслога. Зато је она уствари једина слободна мисао, јер је бесмртна божанском бесмртношћу. Мисао је по природи логосна; није од земље; зато је небочежњива, христочежњива. И када свети апостол захтева да мислимо "о ономе што је горе", он захтева оно што одговара природи људске мисли. А то је: да се мисао заврши Христом Богом; да се преобрази у христомисао, у богомисао; да вечито борави у Господу Христу (ср. Флп. 4,7). У томе је њено природно савршенство, у томе и њено вечно блаженство. Тек као христомисао, људска мисао нађе себе, свој прави живот, своју божанску бесмртност, и претставља истинску благовест. А дотле, она није друго до горковест. Зароњена у смртно, у греховно, у земаљско, у демонско, зар она није у паклу где горчинама нема краја? А она је Логосом саздана логосна, да би човеку била прва благовест, прво еванђеље. А најпре благовест себи самој. Господ Христос нам је први и једини открио божанску тајну мисли људске; ову тајну: мисао људска је у суштини праблаговест, праеванђеље.

3,3

"Јер умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу". "Умресте" смрћу Христовом у крштењу, и Његовом спасоносном смрћу победисте смрт; и опет, у крштењу васкрснусте Његовом божанском силом у живот вечнп. И отада је "ваш живот сакривен с Христом у Богу". Отада је тајна вашег живота у Њему, и сила, и бесмртност, и вечност. Јер хришћанин је тиме хришћанин што је сав у Христу, свом тајном свога бића. Смрт нема више власти над њим већ он има над њом, јер је сав у Једино Бесмртном и Безгрешном. "Умресте" свету, умресте смрти, умресте греху, умресте свему пролазном, трулежном, земаљском, и - васкрснусте с Христом, оживесте са Њим за све што је божанско, бесмртно, вечно. Док човек не умре и не васкрсне са Христом, сав му је живот опкољен и заробљен смрћу. Крсти ли се крштењем Христовим, он свим бићем постаје Христов, сав му је живот "сакривен с Христом у Богу": сакривен од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола. И он још на земљи живи вечним животом.

"Живот - с Христом у Богу", ето шта уствари треба да буде људски живот. Ради тога су људи и створени; ради тога је Богочовек и дошао у свет, и примио на себе наш живот, да би га одвео његовом божанском назначењу и циљу. А његово божанско назначење је богоживот. Такав је био наш живот у рају: богоживот. Грех га је одвојио од Бога, и сјединио са? - ђаволом. Отада је наш живот постао своје врсте ђавоживот. Богочовек је и дошао да наш живот ослободи греха, смрти, ђавола, и тако га од ђавоживота врати богоживоту. То је могао учинити једино Богочовек, јер је у себи сјединио наш живот са Богом, те је наш живот понова постао богоживот: "живот сакривен с Христом у Богу". Поставши човек, Бог Логос је постао наш живот, и својим животом показао шта је богоживот. Богочовек = богоживот: сав живот од Бога, у Богу, ради Бога, Богом. Богочовечански живот Христов је једини прави, нормални људски живот. Зато је и Црква богочовечанско тело са богочовечанским животом. У њој је наш живот - богоживот: "сакривен с Христом у Богу". У њој ми људи и доживљујемо свој људски живот као богочовечански живот. Наше живљење у њој заиста је "наше живљење на небесима" (Флп. 3,20).