Двадесет први понедељак по Духовдану

[Огњен]

Флп. 248 (4:10-23)

Браћо, обрадовах се врло у Господу што се најзад опет сјетисте да се старате за мене, као што се и старасте, али немадосте прилике. 11. Говорим то не због оскудице, јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. 12. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати. 13. Све могу у Христу који ми даје моћ. 14. Ипак, добро учинисте што узесте учешћа у мојој невољи. 15. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповиједања јеванђеља, кад изиђох из Македоније, ни једна ми Црква није учествовала у давању и примању осим ви једини; 16. Јер ми и у Солун посласте и први и други пут за моју потребу. 17. Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на корист вашу. 18. А ја сам примио све и имам изобилно. Подмирен сам примивши од Епафро дита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну. угодну Богу. 19. А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству својем у слави, у Христу Исусу. 20. А Богу и Оцу нашему слава у вијекове вијекова. Амин. 21. Поздравите свакога светога у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном. 22. Поздрављају вас сви свети, а особито они из царева дома. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.

Лк. 33 (7:36-50)

У вријеме оно, мољаше Исуса један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. 37. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. 38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. 39. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. 40. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. 41. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. 42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? 43. А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. 44. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. 45. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. 46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. 47. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. 48. А њој рече: Опраштају ти се гријеси. 49. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта? 50. А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Симон фарисеј поштује Господа и зове га код себе. Међутим, он се саблажњава, видевши да Господ без одбојности к себи пушта грешницу. Он почиње да мисли: Да је Он пророк... (Лк.7, 39). Због чега се тако десило? Због тога што се он сав обузео бригом око гошћења. Услед тог усрђа он је занемарио здраво расуђивање о Божијем поретку. Те две области - животна и духовна, својим својствима и законима нимало не личе једна на другу. Наш ум, међутим, суди управо по законима онога чиме је у највећој мери обузет. Према грађанским нормама, са јавном грешницом не треба општити. Симон тако и расуђује, заборавивши да покајање свакога чини чистим, и да грешнике равна са праведницима. Он мисли да грешници не приличи да буде присутна. Пошто је не тера, закључује он, Спаситељ сигурно и не зна ко је она. Од те мисли се одмах родила и друга: "Ако не зна, какав је Он онда пророк?" Симон то није изрекао речима, већ је само помислио. Споља гледано, на њему и у његовој ревности, као добром домаћину, није дошло ни до какве промене. Међутим, Господ је видео његово срце, и по његовом срцу му и даје уразумљење. Он му је скренуо пажњу да је баш грешницима место око Њега, те да му је грешница, која је пришла срцем, у већој мери указала част него он који га је само угошћењем почаствовао. Оно што је спољашње, човека може довести до осећања самоправедности, које је непријатно Господу. Оно, пак, унутрашње увек човека држи при осећању његове непотребности пред лицем свезнајућег Господа.