Двадесети четвртак по Духовдану

[Огњен]

Флп. 244 (3:1-8)

Браћо моја, радујте се у Господу. Јер мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење. 2. Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних"! 3. Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тијело, 4. Премда бих се и ја могао уздати у тијело. Ако неко други мисли да се може уздати у тијело, ја још више: 5. Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, 6. По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран. 7. Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. 8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега.

Лк. 31 (7:17-30)

У вријеме оно, отиде глас о Исусу по свој Јудеји и по свој околини. 18. И јавише Јовану ученици његови за све ово. 19. И позва Јован двојицу од ученика својих и посла их Исусу, говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 20. Дошавши пак ти људи к њему рекоше: Јован Крститељ посла нас теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 21. А у тај час он исцијели многе од болести, и од рана и од злих духова, и многима слијепим дарова вид. 22. И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану што видјесте и чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповиједа јеванђеље; 23. И блажен је онај који се не саблазни о мене. 24. А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља вјетар? 25. Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима. 26. Но шта сте изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем и више од пророка. 27. Ово је онај за кога је писано: Ево, ја шаљем анђела својега пред лицем твојим који ће приправити пут твој пред тобом. 28. Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Божијем већи је од њега. 29. И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; 30. А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце - и због тога све код њега може да прође.

[Огњен]

Тумачење посланице Филипљанима - преподобни Јустин Ћелијски

Сад знамо шта је у нашем свету једина вредност, управо свевредност: Господ Христос. А све остало према Њему није друго до - трице, ђубре, измет. Човек, разапет измећу тога двога: безвредности и свевредности, небића и Свебића. Господ Христос је први и једини пропутио човеку пут у Свебиће: пропутио му својим богочовечанским животом од рођења до вазнесења. Тај пут води кроз победу над грехом и смрћу у васкрсење и живот вечни. Тим путем човек може ићи и до циља стићи једино доживљавајући цео Христов живот као свој властити живот. У томе се и састоји подвиг ухристовљења и охристовљења. Човек сву душу своју, сав ум свој, сву вољу своју, све биће своје помоћу светих тајни и светих врлина узидава у Христа, саоваплоћава Христу, ухристовљује; и у Њему све то помоћу светих богочовечанскнх сила препорођава, преображава, охристовљује.

Ван Богочовека Христа човек стално лута и тумара по тами небића, запада и упада у разна ђубришта, отискује се и сурвава у све поноре небића. Не обрете ли се вером у Господу Хрнсту, душа се човекова кроз сваку мисао своју сурвава у небиће; тако и срце - кроз свако осећање своје; тако и воља - кроз свако хтење своје. Сав се духовни живот човеков одвија и развија по неким гадним буњиштима и одвратним ђубриштима. И опчињени чинима небића, људи често пута небиће проглашавају за биће, и зло за добро, и лудост за мудрост.

Свеславни апостол нам је Духом Светим открио шта сачињава за човека једину праву добит, вечну добит, а шта опет - једину праву штету, вечну штету. Вечну добит сачињава Христос, а вечну штету - све што није Он. Све културе, све цивилизације, сви закони, сви људи, сва небеса, сви светови, шта су без Христа ако не - узлазне и низлазне степенице, од којих свака и навише и наниже води у небиће. А тамо - мука до муке, све бескрајнија једна од друге. Када су и сами свети анђели без Христа постали ђаволи, како да се онда сви светови, све васионе без Њега не претворе у пакао? Акамоли људске културе, људске цивилизације, људске черге? Боравећи у ма чему ванхристовом и нехристовом, људско биће се постепено онебићује, постепено трули у небићу.

Сад знамо и вечни циљ људског живота, и вечно правило тога живота. Вечни циљ је вечни живот у Господу Христу, а вечно правило је охристовљење. Охристовљење је подвиг у коме човек живи само оним што је Христово. Живећи тако, он ологосује, обићује, освебићује своје биће. Живећи пак оним што није Христово, човек обеслогосује, обезбожује, онебићује своје биће. На тај начин људи назадују у нижа бића: у животиње, у подљуде, у полуљуде, у нељуде. Упражњавајући одлучно и истрајно подвиг охристовљења, људи се поступно усавршавају, и најзад постају савршени: τέλειοι. То су они што у богочовечанском телу Христовом, Цркви, свим бићем доживљују кроз свете тајне и свете врлине Христов живот у васцелој његовој богочовечанској пуноћи.

3,1

Цео пут хришћанинов, пут спасења, иако води кроз страдања, заливен је радошћу, и то радошћу "у Господу". Једино тој радости људској нема краја ни у времену ни у вечности. Које је то страдање за Христа, а да га Господ на тајанствен начин не претвори у радост и блаженство? "Радујте се у Господу", јер знате да наш пут води кроз смрт у васкрсење, а васкрсење - у живот вечни са Господом Сладчајшим. Живот вечни са Њим! зар то није једина права радост, сверадост, вечна и беспримерна? Ван Господа Христа нема праве радости за боголико биће људско. Јер је ван Њега - све сама смрт, све сам пакао. И у њима све туге, све муке, све страхоте. "Световна радост и није радост; али у Господу и муке имају своју радост".[1]

Христово Еванђеље је "вечно еванђеље" (Откр. 14,6), еванђеље и неба и земље. У њему су све Божје истине; свака - божански истинита и божански безгранична. Зато никад није доста писати о њему. И никад досадно. А увек корисно по људе: осигурава им спасење. За људе пак има ли што важније од тога, и радосније, и вредносније?

3,2

У овоме свету зла прете многе опасности спасењу хришћана. Прву претстављају духовни пси. "Чувајте се од паса"; тојест од људи који живе псећим животом. А то су? Незнабошци и безбошци. Они живе служећи лажним боговима и њиховим неистинама. Они не знају истинитог Бога, те иако имају многе богове, ипак су без Бога; безбошци. Да, незнабошци су увек и безбошци. Они нападају све што је Христово, јер је све Његово - истински божанско. Нападају Еванђеље, Цркву, а више свега - самога Господа Христа. У незнабошце и безбошце спадају не само примитивни анимисти и фетишисти, и њима слични многобошци, већ и сви модерни незнабошци и безбошци. То су они што су за своја божанства, за своје "идеале", прогласили: или идеје, или страсти, или људске творевине, попут културе, цивилизације, науке, политике, философије, уметности, технике, моде. Уствари, сви су незнабошци у суштини једно исто: не признају јединог истинитог Бога, а служе најразноврснијим лажним боговима које су сами измислили. Такав живот их срозава на духовни ниво паса. А особина је паса: не разликовати светању од ђубришта (ср. Мт. 7,6), ни истину од лажи, ни добро од зла, него се на светињу окомити као да је цркотина, и на истину као да је лаж, и на добро као да је зло. Притом, увек се окомљују на истинитог Бога, а на ђавола ретко кад, или никад. Због таквог схватања света, и због таквог живота, сам је човекољубиви Господ назвао незнабошце псима (ср. Мт. 15,26).

У духовне псе спадају и тврдоврати, христоборни Јевреји. Свети Златоуст благовести: Кога свети апостол назива овде псима? Јевреје мрске, одвратне, лакоме и властољубиве, који, желећи да одврате многе од верујућих, проповедаху и хришћанство и јеврејство, унакажујући Еванђеље. И пошто је било тешко распознати их, свети апостол и вели: чувајте се од паса. Јевреји већ нису били деца Божја. Некада су незнабошци били називани псима, а сада Јевреји. Зашто? Зато што су сада они отуђени од Бога и Христа као што некада бејаху незнабошци. Називајући Јевреје псима, свети апостол показује њихову бестидност и безочност и велику удаљеност од Бога. А да су незнабошци заиста називани псима, чуј шта каже Хананејка: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара (Мт. 15,27).[2] Свети апостол нарочито назива псима старешине јеврејске, за које пророк Божји Исаија вели: Сви су пси неми, не могу лајати, пси прождрљиви, који не знају за ситост (Ис. 56,10.11).[3]

"Чувајте се од злих посленика". Зли посленици су друга опасност која прети хришћанима. А ко су то зли посленици? То су најамници зла, аргати греха, лажни учитељи. Има их много врста, али сви раде на једном злу, и за једно зло. Јер у свету је и добро једно, и зло - једно. Добро је Бог, јер - "нико није добар осим једнога Бога" (Мт. 19,16-17). Зло је ђаво, јер је он први измислио и створио зло; а људска зла сва, посредно или непосредно, воде порекло од њега. Ма у ком облику било, зло се увек бори против јединог добра у свету - Христа Бога. Сви зли посленици у свету раде један исти посао: одвраћају од Христа, и раде против Христа. Награда им је? - Смрт (ср. Рим. 8,23). Али они то обично не знају и не виде, јер се зло увек нашминка као живоносац, а уствари је смртоносац, ђавоносац.

"Чувајте се од сечења". Зар је и то опасност? Несумњиво, јер сечење означава опасност која хришћанима прети од празне формалистике јеврејске. Хришћани имају свога Спаситеља, који је Бог и Господ, и спасава својим божанским Еванђељем. Враћати се јеврејству, опасно је по душу и наноси јој смрт. Јер јеврејски је закон био дат као праслика и сенка спасења које се имало јавити у Месији - Христу, и које се заиста и јавило у Њему као стварност, као "тело". Зато је и престао значај праслике и сенке; и самим тим престало и оно што је најважније у јеврејству: сечење = обрезање. "Излишна је свећа када је грануло сунце; излишан је путеводитељ онима који су добили савршену мудрост; некорисно је дојиљино млеко онима који се хране тврдом храном.[4] Проповедници обрезања покушавају да тело Цркве посеку.[5]

3,3

Испуњујући закон Христов, хришћани самим тим испуњују старозаветни закон, али и несравњено више од тога. Па и сам закон обрезања хришћани извршују на далеко савршенији начин од Јевреја. Они су духовно обрезали срце: отсекли су грех од њега, и одбацили далеко. То су учинили силом Духа Светога. Јер се право обрезање састоји у обрезању срца Духом Светим (ср. Рим. 2,28-29). То је духовно, нерукотворно обрезање: спасилачком силом Христа Спаситеља избацити грех и из душе и из тела (ср. Кол. 2,11).

Свети апостол наглашава: "Ми смо обрезање који Духом Божјим служимо Богу". А Духом Божјим служи се Богу када се свето и беспрекорно живи у светим заповсстима Божјим, и тако очисти и душа и срце од свакога греха и зла. Пример тога: свети Апостоли, и сви прави хришћани од њих па до данашњега дана. Сав живот њихов бива у Духу Светом, од почетка до краја. Јер без Светога Духа човек не може познати и признати Христа за Бога и Спаситеља, акамоли живети у Њему као Богу и Спаситељу (ср. 1. Кор. 12,3-11; Рим. 8,9; Јн. 16,13).

"И хвалимо се Христом Исусом", јер нам је од Њега и због Њега - све: и Дух Свети и спасење, и сви дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском (Рим. 8,32). Хвалимо се Њиме, јер нас је не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која одискони муче дух људски. Хвалимо се Њиме - "и не уздамо се у тело". Та како се уздати у трошно тело, кад је Бог ту, поред нас, у нашем човечанском свету? Уздати се у тело које се као суви песак незадржљиво осипа у море смрти! Та ми се не уздамо ни у дух људски, ни у сунце, ни у васиону, нити у ишта створено и саздано, пошто је с нама Он - сам Бог и Творац, Спаситељ и Искупитељ: чудесни Господ наш Исус Христос.

3,4-6

И најсавршенија вера старога света није могла дати спасење свету од греха, смрти и ђавола. Она је само водила ка Спаситељу и спасењу (ср. Гал. 3,24), довела га до крштења покајања и предала га Спаситељу који спасава крштењем спасења у Духу Светом (ср. Мт. 3,11). Сва праведност која се могла њоме стећи, ено је у Савлу: "по правди законској" он је "без мане". То је највећи "добитак" за старозаветног човека. Али кад се Савле срео са Христом, и познао Христа, добитак се одмах изврнуо у штету. Најревноснији гонитељ Цркве Христове претворио се у најревноснијег апостола њеног чим је душом прогледао и сву истину светова угледао: Богочовека Христа, Спаситеља и Искупитеља. И тада је престао "уздати се у тело", у човека и човечје, и сав се предао Богу и богочовечјем. Богочовек је постао једина хвала његова: "хвалимо се Христом Исусом", јер само Он даје спасење. А човек, а људи, а све што је људско, није ли плен смрти и греха и ђавола? Каква је то памет "уздати се у тело", у оно што те гура и сурвава у смрт, у царство зла и мука? Ништа што је "по телу" не спасава, зато ништа људско и не заслужује да у животу људском заузме место Бога истинога. Тело без духа, мртво је. То је очигледан закон људског живота. Али исто тако, и дух људски без Духа Божјег - мртав је. То је такође очигледан закон људског бића. Јер ниједан човек не може духом својим спасти себе од смрти, греха и ђавола. Не сједини ли се са Духом Божјим у Христу, дух људски остаје занавек беспомоћни роб смрти, греха и ђавола. Отуда само Бог може спасти човека. И то Бог који се тако присно и свеукупно сјединио са човеком, да је постао човек. А то је Богочовек. Зато је Он једини Спаситељ људског бића у свима световима. Најискренији сведок: апостол Павле, човек "по правди законској - без мане". Па како при свем том безнадежно беспомоћан! Не помажу ту ни дух људски ни тело људско. Без Спаситеља Христа, та и дух људски и тело људско нису друго до два мртва крила на лешу људског бића. То је свим бићем осетио Савле чим је познао Христа Господа и силу Његову, и неустрашиво објавио: Христос је све и сва, а све друго - сува штета.

3,7

"Што ми беше добитак, то Христа ради примих за штету". Штета је чак и оно што сачињава изузетно преимућство у вери изабраног народа: сва правда и праведност законска. А када је највећа вредност дохришћанског света, упоређена са Христом, штета, шта ли су друге вредности: религијске, философске, културне? Све оне, од прве до последње, ма колике добитке претстављале за људе, постају штета, чим се упореде са једином свевредношћу свих светова: Господом Христом. Толико је Богочовек Христос изнад свих људских вредности, да заиста претставља једину божанску и човечанску свевредност у свима нашим световима. Шта су сви такозвани богови, колико их год има у пантеону људске историје, према чудесном Богочовеку? Ваистину само - штета. А хероји света, и генији света? Опет - штета. Тако и сви философи, и сви научници, и сви реформатори, и сви људи велики и мали, посебно и скупа, сви до једнога, без Христа нису друго до штета, штета, штета и за себе и за свет око себе. Јер не могу да даду човеку оно што је најважније за њега у свету: да га спасу смрти, греха, ђавола, пакла. А својом извиканом величином многи људи, или сами хоће или их други подмећу, да заузму место јединог истинитог Бога у свима световима: Господа Христа. Зар то није најубитачнија штета за људе који им следују, и због њих и ради њих - или неће Христа, или Га не признају, или Га не траже, или Га гоне? Да је тако, може се сваки уверити лако: нека проба да без Христа истински реши проблем свога људског бића, да му пронађе прави, непролазни смисао; другим речима: нека проба да без Христа ослободи себе од смрти, од греха, од зла, од ђавола, и то ослободи истински и потпуно. Нема сумње, успети неће. Зато је и објашњиво и оправдано овако динамитски експлозивно и беспримерно смело тврђење светог апостола Павла, по ко ме је Христос све и сва, а све остало према Њему - сува штета.

Потребна је свеопшта провера, да би се утврдила истинитост еванђелског учења о вредностима. Шта је за тебе највећа вредност у свету, шта - "добитак"? Пронађи, и упореди са оним што Христос собом претставља, доноси и предлаже сваком људском бићу, па и теби. Учиниш ли то чак и непоштедно критички, али само непристрасно, ти мораш доћи до павловског закључка и убеђења: твоја највећа вредност, твој добитак, у поређењу са Христом, заиста је безвредност, заиста штета. До таквог су закључка и убеђења дошли сви прави мученици људске мисли, сви прави истраживачи непролазног смисла људском бићу, животу и свету: Светитељи Божји. А то су једини прави људи, јер су савладали у себи све грехе, све смрти, све ђаволе, испунивши себе Богом и Господом Христом, Његовим божанским светињама и светим силама. Они су најречитија потврда и најубедљивије сведочанство о истинитости павловске вере, павловске философије вредности, павловске аксиологије.

3,8

"Штавише, све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога": "све = πάντα" не само "оно што ми беше добитак"; "све" - не само на земљи, него и на небу: сва бића, од првог до последњег, и све светове, од првог до последњег. Нема ништа ни у једноме од постојећих светова што би се могло издвојити, и рећи: ево, ово би могло да се упореди са Христом, да замени Христа, да заузме Христово место у свету, у човеку, међу људима. Према Њему - све је штета, ваистину штета. Ето, ваше добро, оно што сматрате за добро, упоредите са Христовим добром, па ако није као Његово, нема сумње штетно је и по вас, и по свет око вас. Или, ваша истина, ради које живите и умирете; упоредите је са Христовом истином; није ли пореклом од ње, не личи ли на њу, - од штете је и за вас, и за свет око вас. Или, ваша љубав, ако није од исте божанске грађе од које и Христова, убиће и вас и оне које љубите. Или, ваш живот и - Његов: није ли ваш живот уствари постепено умирање, које вас најзад предаје смрти коју ви нисте у стању да победите? и зар онда живот ваш није штета по вас, и бескрајна бесмислица, и мука, и пакао?

Познати Христа, истински сазнати шта је Он, и ко, и шта доноси човеку и роду људском, - то је знање које човек с радошћу претвара у свезнање. И у њему види све. Нарочито када га упореди са сваким другим људским знањем о ма коме и о ма чему. Искуство светих људи сведочи: право христопознање уствари претставља свезнање. Јер када човек позна Христа како треба, он сазна све што му треба и за овај свет, и за живот у овоме свету, али и за онај свет, и за вечни живот у ономе свету. А такво познање ко још може дати људима: ко од богова, ко од људи, ко од хероја, ко од генија? Нико, нико, нико. Само познање Христа даје човеку једино истинско познање о Богу, о свету, о човеку, о животу, о смрти, о злу, о ђаволу, о греху, о истини, о правди, о љубави, о великом и малом, о главном и споредном, о вечном и привременом. Зато свети првоврховни апостол са толико усхићене љубави и пламене ревности назива Христа Господом својим. И заиста, нико није достојан да буде Господ човеку сем Богочовека. То осећа сваки ко се истински мучио проблемом човека. Не Бога, него човека. Јер га проблем човека мора одвести Богу, једином истинитом Богу и Господу: Богочовеку Христу Исусу.

Као једини истинити Бог и Господ, Богочовек Христос претставља једини истинити смисао људског бића и постојања. Зато свети апостол оставља све ради Њега. Буквално све: и своју дотадању душу, и своју дотадању савест, и своје дотадање срце, и своју дотадању истину, и своју дотадању правду; и породицу, и отаџбину, и народ, и веру, и философију, и науку. И још ово: оставља и земљу, и небо, и небеса над небесима, и све што је у њима и на њима. Јер је све то бескрајно мало, да би могло бити смисао и циљ човекова бића и живота. Све то апостол с радошћу оставља ради Господа Христа, јер је у Њему нашао нешто несравњено веће и драгоценије од свега тога. Шта? Сва савршенства и блага истинитог Бога. А она могу постати, и постају људска, зато што је сам истинити Бог постао човек.

Али, да би до краја изразио Христову неупоредљиву величину и свевредност, Христову беспримерну јединственост и незаменљивост, свети апостол изјављује да због Христа сматра "све за трице - σκύβαλα": за ћубре, за сплачине, за измет. Шта је ово? Нихилизам, нечувен у историји света? Да, несумњиво нихилизам какав свет видео није. Али - свети нихилизам. Јер све што није Христос, и све што није од Христа, он сматра за трице, за ђубре, за помије, за измет. Нема више недоумице, нема двоумљења; сада знамо сву истину о свету, и о свему што улази у оквир људског сазнања, бића, осећања. Казао нам је најсмелији, најискренији и најнамученији житељ ове планете. Јер се нико од њега није искрсније, и страсније, и неустрашивије борио против Христа и свега Христовог. Али га је светлост Христова на путу за Дамаск преврнула, преобразила од врха до дна. Од страшне силе њене он је најпре ослепио, па након три дана прогледао. И сву истину свих светова у Христу угледао. У светлости те свеистине, шта су све људске религије, науке, философије, културе, цивилзације, шта ако не - трице, ђубре, сплачине? На ђубришту, и од ђубришта, живе црви, глисте, мушице, тојест људи таквога духа. А орлови људске мисли, људске савести, ено их - сви уз Христа, са Христом, и за Христом. Генији? хероји? војсковође? научници? философи? проналазачи? зар се смрћу не претвара у ђубре сваки од њих? Гле, неки их упоређују са чудесним Богом и Господом Христом, а неки их изједначују са Њим, неки чак хоће да Га замене помоћу њих, - нису ли такви уронили савешћу у ђубре? и не живе ли душом на буњишту? и нису ли срцем у црвињаку? Човека и све што је од човека, смрт претвара у ђубре, у црвињак. Но човек, сваки човек, чим узаживи Христом, претвара се у биће бесмртно и вечно, у биће божански узвишено и величанствено, које живи у бесмртним световима неисказаних савршенстава Божијих: у рају. Да, растојање је утврђено: ђубриште и рај, човек и Богочовек. Без Богочовека, човек је ђубре и ђубриште; са Богочовеком, он је рај и светиште.

Због свега тога за човека је најважније - добити Христа. То је оно што се од човека никад узети неће; стога му је то и - "једино потребно" (ср. Лк. 10,42). Све изгубити, само Христа добити. По ту цену, и - по сваку цену. Јер Господ Христос је оно "скупоцено зрно бисера" на буњишту земаљског света, које кад нађе човек с радошћу продаје све што има, и купује га (ср. Мт. 13,45-46). Добије ли Христа, човек је добио све што је људском бићу потребно за савршени божански живот и у времену и у вечности, и на земљи и на небу.