Двадесета среда по Духовдану

[Огњен]

Флп. 243 (2:24-30)

Браћо, уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи. 25. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита. брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе. 26. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разбољео. 27. И заиста бјеше болестан готово на смрт. али га Бог помилова, и не само њега, него и мене да ми не дође жалост на жалост. 28. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан. 29. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте, 30. Јер се за дјело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.

Лк. 28 (6:46-7:1)

Рече Господ: што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? 47. Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан: 48. Сличан је човјеку који градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену. 49. А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно. 1. А када заврши све ријечи своје пред народом, уђе у Капернаум.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК - МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: "Господе, Ти си мој Господ", у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: "Господе, Господе"? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети... Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју "Господ". При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: "Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој". Тада ће му наше призивање бити угодно.

[Огњен]

Тумачење посланице Филипљанима - преподобни Јустин Ћелијски

2,22-24

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се "истински бринути" за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.

2,25

Ево еванђелске похвале о човеку: "брат, сарадник и ратни друг". И то коме? Ненадмашном алостолу Христовом и трудбенику еванђелском. Брат његов, јер твори вољу Христову (ср. Мт, 12,49); сарадник, јер ради на Еванђељу Христовом; ратни друг, јер ратује за душу своју и за душе својих ближњих. Шта су апостоли у свету? Сарадници Божји: Бог ради велико дело спасења света од греха, смрти и ђавола, а они Му сарађују (ср. 1. Кор. 3,9). То сарађивање Богу значи непрестано ратовање са смрћу, са гресима, са демонима; отимање људи од смрти, од греха, од ђавола. У томе страшном војевању апостолима је осигурана победа: свудаприсутним свепобедитељем Господом Христом они увек побеђују сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола (ср. Рим. 8,37; 1. Кор. 15,57). У томе ратовању учествује Епафродит као ратни друг најхрабријег Христовог ратника у еванђелском рату на земљи: светог апостола Павла. Он је и "слуга потребе" Павлове. Какве потребе? Једне једине Павлове потребе: проповедати Еванђеље, служити Еванђељу. Јер он других потреба нема; ово је за њега "једино потребно" (ср. Лк. 10,42). И тој јединој потреби његове душе служи Епафродит као сарадник и саратник.

2,26

Шта еванђелска љубав у срцу ради, и шта од човека гради? Човекољубивог свеосетљивца и жалостивог саосетљивца. Такав је свети Епафродит.

2,27

Тугује тугом тужних; брине бригу брижних; мучи се спасењем других као својим. Не штеди себе нимало у еванђелским подвизима. Кроз њих га води еванђелска истина: и коса на глави нам је сва избројена; и длака с главе наше не пропада без промисла

2,28-29(30)

Божјег (ср. Лк. 12,7; 21,18). Све је у нашем бићу и у нашем животу под промислом Божјим. Свака наша мисао, сваки наш доживљај, и онај најобичнији, има значаја по наше спасење. Зато код хришћана све треба да бива у Господу. Ако је сусрет, нека је "у Господу"; ако је пријем, нека је "у Господу"; ако је разговор, нека је "у Господу"; ако је размишљање, нека је "у Господу"; ако је ред, нека је "у Господу". То је начин да се не огрешимо ни о своју душу ни о своју браћу. Тако се ради "дело Христово" у свету. Само тако. А "дело Христово", шта је? Спасење света. Оно се непрестано ради у телу Христовом, Цркви. Оно захтева целога човека: сву душу његову, сав ум, сву вољу, сву снагу, све срце. Еванђелско је гесло: све за Христа! све за Еванђеље! А то значи: све за спасење ближњих! Зато нам је земаљски живот и дат; у томе је његов божански смисао. Ради тога отићи у смрт - радост је и усхићење за сваку христочежњиву душу.