Седамнаести четвртак по Духовдану

[Огњен]

Еф. 225 (4:14-19)

Браћо, да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; 15. Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава - Христос. 16. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави. 17. Ово, дакле, говорим и свједочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу своме, 18. помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога. 19. Они отупјевши предадоше себе разузданости, па чине сваку нечистоту с похлепом.

Мк. 52 (11:27-33)

У вријеме оно, дође Исус у Јерусалим; и кад хођаше по храму дођоше њему првосвештеници и књижевници и старјешине, 28. и рекоше му: Каквом власти то чиниш, или ко ти даде ту власт да ово чиниш? 29. А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас да упитам једну ријеч, и одговорите ми, па ћу вам казати каквом власти ово чиним. 30. Крштење Јованово да ли би с неба или од људи? Одговорите ми. 31. И помишљаху у себи говорећи: Ако речемо: с неба; рећи ће: зашто му, дакле, не вјеровасте? 32. А да речемо: од људи? — бојаху се народа; јер сви мишљаху за Јована да заиста пророк бјеше. 33. И одговарајући рекоше Исусу: Не знамо. А Исус одговарајући рече им: Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Спаситељ доказује своје небеско посланство сведочанством Јована Претече, а [првосвештеници] ћуте, будући да се ништа није могло рећи против. Па ипак - не верују (Мк.11,30-33). Други пут је Господ и делима доказивао своје посланство, а они измислише приговор: Помоћу кнеза демонског... Па, када се и тај изговор показао сасвим неуместан, опет заћуташе, али не повероваше. Тако је свагда са неверницима: ма шта им говорили, и ма како убедљиво доказивали истину - они не верују, премда не могу да кажу ништа против. Рекао би човек да је код њих ум парализован. Међутим, како о другим предметима расуђују здраво? Само кад се поведе реч о вери, они почињу да се заплићу у речима и појмовима. Заплићу се такође када износе своје погледе у замену за поставке вере, од Бога дате. При томе сумња код њих нараста до тог степена да почињу да мисле као да су на чврстој стени. Но, послушајте само читаву њихову теорију: и дете ћe схватити да је као паукова мрежа. Они, пак, то не виде. Несхватљива заслепљеност! Упорност неверника може се објаснити одсуством хтења да се верује. Али, одакле само то нехтење? И откуда оно само стиче такву власт да и умног човека приморава да се свесно држи нелогичног начина мишљења? Није ли та тама од оца таме?