Седамнаести уторак по Духовдану

[Огњен]

Еф. 222 (2:19-3:7)

Браћо, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу. 1. Ради тога сам ја, Павле, сужањ Христа Исуса за вас незнабошце. 2. Ако сте пак чули за устројство благодати Божије која је мени дана за вас, 3. да се мени по откривењу обзнани тајна, као што раније писах укратко, 4. одакле читајући можете схватити моје познавање тајне Христа, 5. која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим, како се сада Духом откри његовим светим апостолима и пророцима; 6. Да су незнабошци сунасљедници и сутјелесници и судионици обећања његова у Христу Исусу кроз јеванђеље, 7. којему постадох слуга по дару благодати Божије, која ми је дана по дјејству силе његове.

Мк. 50 (11:11-23)

У вријеме оно, уђе Исус у Јерусалим, и у храм; и промотривши све, кад би увече, изиђе у Витанију са Дванаесторицом. 12. И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње. 13. И видјевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не бијаше вријеме смокава. 14. И проговоривши Исус рече јој: Од сада нико не јео са тебе рода довијека! И слушаху ученици његови. 15. И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм, стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мијењаху новце, и сједишта оних што продаваху голубове. 16. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. 17. И учаше говорећи им: Није ли писано: Дом мој назваће се дом молитве свима народима? А ви начинисте од њега пећину разбојничку. 18. И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили; јер га се бојаху; јер се сав народ веома дивљаше науци његовој. 19. И кад би увече, изиђе изван града. 20. А ујутру пролазећи видјеше смокву гдје се осушила из коријена. 21. И опоменувши се Петар рече му: Учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се. 22. И одговарајући Исус рече му: Имајте вјеру у Бога. 23. Јер заиста вам кажем: Ако ко рече гори овој дигни се и баци се у море, а не посумња у срцу својему, него узвјерује да ће бити као што говори, биће му што год рече.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Сва покривена лишћем, смоква је била наизглед дивна, али се није удостојила благослова од Господа, будући да није имала плода. Плода, пак, ниje било зато што није било унутрашње плодотворне силе. Колико таквих смокава има у наравственом смислу! Наизглед је све у реду, а унутра нема ничега. Има људи који су озбиљни, часни и све по хришћански испуњавају, али који духа живота у Христу Исусу немају. Због тога и немају плодова живота. Оно што је у њима само се назива плод, премда у ствари није. У чему је, пак, дух живота у Христу Исусу? О томе можемо рећи: у њему је једно од Господа, а друго од нас. Од Господа је плодотворна духовна сила, а од нас је само пријемник те силе. О последњем више треба да се побринемо. Његов корен је осећање да гинеш, и да би, кад не би било Господа, заиста погинуо. Из њега се, за сав живот, при свим делима и напорима, рађа скрушеност и смирење у срцу. Осим тога, пошто је будућност неизвесна а непријатеља има много, и пошто је спотицање могуће у сваком тренутку - јављају се страх и трепет у грађењу спасења и непрестани вапај: "Како сам знаш, спаси ме!" Тешко ономе ко се утврђује на било чему другом осим на Господу. Тешко ономе који се труди за било шта осим за Господа! Стога ти, који се трудиш на делима која се сматрају богоугодним, запитај себе за кога се трудиш? Ако савест смело одговори: "Само за Господа", биће добро, а ако не, онда зидаш кућу на песку. Ето неколико указања о унутрашњем плодотворном духу. По томе и остало разуми.

[Jana]

Pomaze Bog,

ja samo imam jedno pitanje, zasto je Isus prokleo smokvu kada joj nije bilo vreme radjanja u tom periodu  ???

[Баба]

Pomaze Bog,

ja samo imam jedno pitanje, zasto je Isus prokleo smokvu kada joj nije bilo vreme radjanja u tom periodu  ???

Ma već je bila suva...

[Огњен]

Pomaze Bog,

ja samo imam jedno pitanje, zasto je Isus prokleo smokvu kada joj nije bilo vreme radjanja u tom periodu  ???

Одлично питање. Надам се да је ово само прво  stadaradim . Зашто је Господ проклео смокву на којој није било плодова кад још није било време рађања-бербе?

Као што је Жељко одговорио: Већ је била сува. Што значи да ни у време бербе не би дала плод. Смоква је слика душе-човека којега је Господ чекао и чекао на покајање и у том контексту се треба посматрати ова смоква. Господ дакле човека чека и чека и када одлучи да је боље за све да се његов живот на земљи заврши Он га узима себи. И баш то што је смокву проклео у време када се плодови не очекују слика је дуготрпљења Божијег. Господ дакле чека на наше покајање све док има и мало наде да ће се наша воља окренути на добро. И не само то. Чека и дуже. Смоква је већ била сува-бесплодна, и ко зна колико година уназад већ није давала плод. Нама је чудно када читамо ову причу и Његов поступак нам изгледа и суров и исхитрен али када имамо у виду да се то догодило за нашу поуку и да је битан алегоријски смисао а не наш "шумарски инстикт" (добро да неко друштво за заштити природе већ није у овом Христовом поступку видело невиђени тероризам) онда већ све дође на своје. Ево једног текста који на леп начин целу причу преноси на њен дубљи садржај:

[Огњен]

Епископ Григорије Лебедев

Духовна размишљања

Јеванђеље по Марку

...

Сасушена смоква - то је класична слика духовно бесплодне душе. Таква душа има сав привид живота. Она, као смоква, зелени и прекривена је лишћем, тј. има сва спољна обележја живота: сујетна је, дотерује се споља, као да ће тиме нешто постићи, и остало. Но, као што у бесплодној смокви нема сокова живота и она није у стању да донесе плод, тако и у бесплодној души, и поред уобичајене спољашњости живота, нема силе живота и нема плодова. Она је бесплодна за себе, зато што не може да расте нити може да буде срећна због напредовања. Бесплодна је и за оне који је окружују, јер нема ништа у себи. И шта она може да остави после себе?

Таква душа пропада. И више од тога - она је проклета. Ученици управо тако, проклетством, називају претњу Господњу упућену смокви.

Претња показује да смоква, лишена плодова, бива осуђена на вечну бесплодност, те у њој замире живот и она се суши.

Тако је и са душом, која је створена за цветање и доношење плодова, а када се окамени у унутрашњој бесплодности, онда се над њом изриче пресуда вечне беживотности, пресуда смрти. Она бива осуђена и, коначно, треба да пропадне и погине.

Жалосни крај жалосног живота. Он је трагичан зато, што је са животне тачке гледишта неочекиван, и чак наизглед незаслужен и неправедан. Споља се одвија сасвим нормалан људски живот. И све је наизглед у реду. Живот има сва спољашња обележја која га одликују. Она је споља допадљив. Као што је јеванђелска смоква обећавала задовољство, јер је била покривена лишћем, богата зеленилом и привлачна, тако и људски живот наизглед протиче у потпуном задовољству - споља гледано он је допадљив и привлачан, обећава задовољство и радост.

Одједном, таквом животу приступа нелицемерни Судија и у трену изриче пресуду: “У теби заправо живота и нема, то је само декорација, само привид живота; иако још стојиш, изнутра си већ мртва. Зато си бесплодна. И твој је крај само један.

Привид спада са тебе, лишће опада, и показује се твоја суштина. Показује се да под лишћем заправо ничег није ни било, и да си мртва. Пошто си живела лажно и обмањивала друге, нега се твоја лаж пресече”.

И тако ишчезава варљиви привид живота. Душа бива осуђена и умире, будући да нема хранљиве сокове живота и плодове.

Зашто Господ изриче тако одлучну и беспоговорну пресуду и осуду?

Таква пресуда изриче се због бесплодности. Бесплодност - то је стање унутарњег мртвила, унутарње немоћи, одсуства живота. Поред унутарњег мртвила, у човеку је жива и развија се само љуска постојања, само спољни омотач и привид живота. Човек се креће, жури. Он је напет, стално у послу и бригама, без предаха. Човек упорно подиже своје спољашње. Живот као да му је испуњен. Човека занима покућство, занима га одећа. Човека занима храна и томе посвећује не мало сати.

Човек мисли како да се забави, и разоноди посвећује све своје слободно време.

Али зар је сав човек у томе што је наведено? То су само спољашњи показатељи живота. Човека ту још нема. Смоква је такође имала привид живота. Имала је грање и имала је лишће. А унутар ње није било силе. Међутим, седиште живота је унутра - у људском духу. Живот је - у унутарњој засићености силом, која регулише и све спољашње процесе.

И што је та сила моћнија, то је сам живот значајнији. И што је она исправнија и праведнија, то је праведније и спољашње устројство живота. Јер у истинском животу унутарње и спољашње су у тесној вези, и прво одређује друго, јер и човек треба да буде један.

Када између унутарње силе и спољашњег процеса дође до раскида, или када је прво - унутарње - сасвим одсутно, пошто је угушено или исцрпљено, онда више нема живота, и појаве живота заправо ништа не показују, јер у њиховој основи и под њима нема ничега, само постош. Они су постали само механички одрази онога што их окружује, или одрази различитих стања организма, као код животиња.

Излази да тада манифестације живота постају привиђење живота. Оне су постале само сенка живота. Оне су - илузија живота, његова декорација. Оне за собом не показују никакву силу ни истину. На тај начин од људског живота остаје само привид, само спољашњост. Човек постаје аутомат. А може ли бити плода од аутомата? Шта може да роди илузија?

Какву садржину животу може да пружи обмана? Тако долази до бесплодности душе и живота. Она долази или од гушења унутарњег, духовног, или услед одвајања спољашњег од унутарњег. Бесплодност дуже карактеришу развитак само спољашњости, када човек-хришћанин показује спољаши “лик побожности”, а унутра нема “силе” побожности. Кад нема унутарње силе, онда нема ни духовног напредовања, и унутар човека је - мртвило.

У таквом стању илузорног и варљивог живота, у човеку заправо живи смрт. А смрт не може да пружи клице живота, нити плодове. Плод смрти може да буде само смрт. Тако и бива у илузорним, варљивим, спољњим животима. Они не дају плода! Ево откуд осећај одвојености, каскања у месту, незадовољства, унинија. По старом, у човеку живи спољашњост: он иде у цркву, извршава обред и моли се на спољашњи начин, но ту нема душе, нема осећаја раста и напредовања, нема радости.

У целом спољашњем животу човековом, такође је непрекидна бесплодност, коју добро описује свети апостол Јаков: Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате (Јак. 4,2), тј. сви ваши напори да уредите живот су бесплодни, кад немате унутарњи регулатор који одређује шта је вредно у животу и каква треба да буде разумна спољашњост, заснована на сили живота.

Карактеристично је то, да душа постаје свесна бесплодности и унутарње изгубљености живота. Она ово доживљава као испразност живота и као тугу. Тад људи почињу страствено да испуњавају свој живот спољашњим. У одсуству унутарњег темеља и регулатора живота, незадрживо расте потеба за спољашњим утисцима. Човек не може да остане насамо са собом. Он не зна шта са собом да ради, чиме да испуни живот. Онда трчи на улицу, за спољашњим утисцима; и што је душа пустија, то јој се улица чини живљом.

Да би осећај испразности био угушен, није довољно испунити живот спољашњом бујицом утисака, него бујицу треба учинити непрекидном. А пошто утисци временом досаде, потребно је појачавати њихов интензитет. Тако људи уз пустош душе, уз немогућност да живе нечим већим, унутарњим, заносним и интересантним, страствено почињу да се бацају из утиска у утисак, све док је могуће испуњавати свест привидом живота. Они морају да повећавају дозу тих утисака и њихов интензитет. То чине да не би имали времена да мисле о себи, да би утисци који се смењују и појачавају давали илузију живота, и да би се тако прикрила пустош. На тај се начин одржава “опијеност живота”, и пусте душе живе у тој опијености.

А када душу из бездана лако запахне дах пустоши, и она силом воље одшкрине очи и схвати сву узалудност свога положаја, крај таквог живота је један - фактичка физичка смрт. На ово указују способни и најснажнији појединци, тј. они који су сачували зрнца богатих сила душе, како би имали воље да одшкрину очи и разума да схвате сав ужас неописивог кружења кроз пустош. Када код таквих не би била исцрпљена сила живота, они би наставили да живе ради преусмеравања свога живота на разумној (духовној) основи, но они сасвим напуштају живот, јер за њега разлога више нема, силе су потрошене, као што су и они потрошени у бесконачном низу оних који плешу плес пустоши, а да при томе уопште и не примећују како заправо представљају само јадне марионете живота.

Ево шта је бесплодност душе и зашто се она осуђује. Бесплодност, то је унутарње мртвило. А осуђује се зато што за собом неминовно носи смрт. Она сама по себи и јесте смрт. Осуда бесплодности је само констатација (сведочанство) одсуства живота и присуства привремено скривене смрти.

Јеванђелска прича о бесплодној смокви даје одговор и на последње могуће питање: зашто у оносу на смокву није пројављено Божанско милосрђе? Зашто се смоква осуђује на смрт? Зашто Господ од ње више не очекује плода? Зар грешна и бесплодна душа не може да се нада Божанском милосрђу? Па Господ је много пута пројављивао праштање и милосрђе! Можда се душа покаје и донесе плод достојан покајања?

Одговарајући на то, Јеванђеље каже да се Божија одлука не доноси одмах, нити неочекивано. Господ много и дуго трпи заблуделу душу. Господ на сваки начин и све време чува душу, хоће да исправи њен пут и да јој удахне силу живота. И Божанско старање све време је над душом. Јеванђеље то сликовито описује речима: видевши издалека смокву... Израз видевши издалека садржи мисао о томе да Божанско старање надзире све животе, како год били различити њихови путеви и колико год далеко они били од Божијег пута живота. А животе Господ надзире не из радозналости, него да би Његова брижна рука у свком трену могла да се открије душама, чим би се оне сетиле ње. Дакле, Божија брига о смокви је постојала. И она је била дуготрајна. Она је ишла до крајњих граница Божанског милосрђа и трпљења, у очекивању исправљања живота и плодова. У другој причи о сечењу смокве, Господ јасно говори о дуготрајној Божанској бризи која је претходила осуди: Неко имађаше смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. Онда рече виноградару: Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посеци је! Зашто и земљу да слаби? А он одговарајући рече му: Господару, остави је и ове године док окопам око ње и метнем ђубриво. Па ће можда родити; ако ли не, посећи ћеш је доцније (Лк. 13,6-9).

Овде видиш како се у односу на бесплодну смокву и бесплодну душу пројављује Божије милосрђе, дуготрпљење и брига, која се изражава кроз Божије позиве и помоћ у спасоносним средствима. Све је то било пројављено, и при свему томе смоква и душа остале су бесплодне. И тек тада се изриче осуда. Очигледно је да се она изриче у тренутку када на смокву више не делује никакво заливање, када унутарње мртвило паралише све Божије позиве и када више нема нада за оживљавање и препород душе. У том тренутку Божија пресуда више чак није ни суд, ни осуда, него сведочанство очигледне чињенице да је смоква, тј. душа, мртва, и, дакле, безнадежно бесплодна.

И тада наступа последњи чин: смоква се суши, живот се пресеца. Тај чин представља логички завршетак бесплодности. Посеци је! Зашто и земљу да слаби? Зашто и коме је потребан такав лажни живот?  Душа је одвојена од хранљиве средине Светлости и Правде, одвојена од Бога, лишена било каквог корена и потпоре, осуђена на жалосну унутарњу немоћ, и у себи носи елементе распадања и смрти. Као непотребна, она се узима из живота, јер у творачком процесу представља негативну величину - она је сметња животу.

Зашто и земљу да слаби? Пошто има само варљиви привид живота, она представља и штетну лаж - хвалише се својом сличношћу са животом и друге доводи у заблуду.

Зато се и осуђује на смрт. Као што је и речено на другом месту Светог Писма: Свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3,10).

Тако се осуђују на уништење безнадежно бесплодне душе.

...

[Огњен]

Интересантан је однос тема данашњег апостола и јеванђеља. У апостолу се подсећамо на славу коју смо примили - "суграђани светих и домаћи Божији". Дар усиновљења - зацарење са Христом. А јеванђеље нас смоквом и трговцима у храму подсећа где можемо стићи ако заборавимо да смо, као што каже апостол за себе, "слуге по дару благодати Божије".