Четрнаести петак по Духовдану

[Огњен]

Гал. 201 зач. (II, 6-10).

Браћо, за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не додадоше, 7. него напротив, када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане, - 8. јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезанима поможе и мени међу незнабошцима, - 9. и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима; 10. Само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним.

Мк. 20 зач. (V, 22-24, 35 - VI, 1).

У вријеме оно, дође Исусу један од старјешина синагоге по имену Јаир; и видјевши га паде пред ноге његове. 23. И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе и да живи. 24. И пође с њим, 35. и дођоше од старјешине синагоге говорећи: Кћи твоја умрије; што још трудиш Учитеља? 36. А Исус, чим је чуо ријеч што казаше, рече старјешини синагоге: Не бој се, само вјеруј! 37. И не даде да ико пође за њим осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. 38. И дође у кућу старјешине синагоге, и видје вреву и оне који плачу и лелечу много. 39. И ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете? Дјевојчица није умрла него спава. 40. И подсмијеваху му се. А он истјеравши све узе оца и матер дјевојчице и оне који бијаху с њим, и уђе гдје лежаше дјевојчица. 41. И узевши дјевојчицу за руку рече јој: Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани! 42. И одмах устаде дјевојчица, и хођаше; а бјеше од дванаест година. И зачудише се чудом великим. 43. И запријети им врло да нико не дозна за то; и рече да јој дају да једе. 1. И отиде оданде, и дође у постојбину своју; и за њим идоше ученици његови.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј.

[Огњен]

Гал. 201 зач. (II, 6-10).

Браћо, за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко;

Мк. 20 зач. (V, 22-24, 35 - VI, 1).

И запријети им врло да нико не дозна за то;

Како нас Господ у јеванђељу учи да не тражимо похвале јер ћемо постати као они из посланице који сматрају да су нешто, а уствари су ништа.