Колико познајемо, чувамо и развијамо српско појање?

[Јосиф II]

По мом искуству и мишљењу не је одговор на све набројано.  klapklap

Ето право мислим на себе, а затим и на остатак Цркве. Мислим да смо почели да се према истом понашамо као неком усвојенику или још горе странцу.

Какво је ваше мишљење и искуство?

[Lion]

На које српско појање мислиш ?

[Јосиф II]

На које српско појање мислиш ?

Па ја знам само за једно спско народно црквено појање - дал' Београдског или Карловачког напева.  klapklap

[Јосиф II]

+++

Млади данас у све већем броју испуњавају наше храмове‚ али они најчешће немају готово никаква литургијска предзнања‚ па и када би желели да се укључе у богослужењене знају како би то учинили. Они најчешће долазе у хорове које опет воде исто тако невешти, а добронамерни млади људи. Када у веома сложеном богослужењу све не тече како је прописано, љутње је много на свим странама, а нико се не пита где и како би требало образовати црквене музичаре? Једноставна „Литургика”‚ какву је на основу својих предавања у Паризу (1964) објавио угледни руски литургичар Кипријан Керн, била би драгоцена приручна лектира, како за богослове‚ тако и за студенте музике и заинтересоване вернике. Текст Литургије са изванредним, а једноставним тумачењима, који је приредио и у Православном мисионару шездесетих година објавио епископ браничевски Хризостом (Војиновић)‚ поново је штампан у истом часопису 1997. године. Све то ипак није довољно. Потребни су нам практични, јасни водичи кроз календар и литургику, који би били доступни у сваком нашем храму и у сваком нашем дому.

Недовољно је и нотног и звучног снимљеног материјала. Последњих година објављена су издања нотних записа црквеног појања Стевана Мокрањца (Сабрана дела, књ. 7, 8а. 86) и Ненада Барачког (фототипско издање из 1923), као и црквене хорске композиције Корнелија Станковића (фототипско издање из 1862-1864) и Стевана Мокрањца (Сабрана дела‚ књ. 4-6). Звучне снимке хорског црквеног појања, сада већ изузетно квалитетне и садржајно добро осмишљене, објављују Црквени хорови (Св. Стефан Дечански и Св. Георгије из Новог Сада, Јединство из Котора‚ Мелоди и Прво београдско певачко друштво из Београда). Ипак‚ готово да и не постоје звучна издања једногласног традиционалног српског црквеног појања.

Нагли лични и колективни духовни преокрети увели су још једну новину у живот Српске православне цркве. Грчко традиционално црквено појање‚ названо у нашем веку византијско појање‚ прихватили су веома пасионирано, пре свега људи који су тек као одрасли крштени и постали активни чланови Цркве. Оваквих појава било је и током XVIII, па и почетком XIX века, посебно на простору Карловачке митрополије, када су грађани осим „простачког” српског учили и „отменије” грчко појање. У областима које су потискивањем Пећке патријаршије стављене под јурисдикцију Цариградске патријаршије‚ локално становништво и јерархија су међутим, пружали отпор оваквим новинама.

Данас се у различитим публикацијама могу наћи текстови о црквеној музици, пуни некакве непримерене силовитости‚ нетрпељивости‚ па и елементарног незнања. Поједини аутори‚ са веома израженом искључивошћу‚ супротстављају византијско појање новијој пракси хорског црквеног певања‚ потпуно игноришући постојање традиционалног српског певничког појања. Као да нисмо свесни да Српска црква ни у најтежим временима није прекинула своју молитвену и просветитељску делатност. Стотине знаних и незнаних свештеника и свештеномонаха‚ монахиња и монаха, као и лаика, црквених појаца‚ бдило је у нашим храмовима чак и онда када ми‚ или наши родитељи, нисмо у њих улазили. Њихова тиха‚ неприметна жртва‚ њихове свакодневне молитве‚ биле су изречене и испеване за спасење свих нас. Ми то не само да не можемо, ми то никада не смемо да заборавимо.

Даница Петровић

[Јосиф II]

Предраг Ђоковић

СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

О НЕКИМ ПИТАЊИМА НАШЕГ ЦРКВЕНОГ ПОЈАЊА

— црквено појање и духовно узрастање —

+++

[table][tr][td]Брига за црквено појачко наслеђе

У више прилика је патријарх Павле наглашавао потребу учења цр-

квеног појања. Све што је о појању говорио и показивао, указује на чи-

њеницу да је појање срж богослужења. Сматрао је да „ми који данас

представљамо српску цркву", и сами треба да будемо настављачи овог

народног блага. Говорио би: „Треба да се трудимо и учимо, да и други

имају користи од нас". Овим он потврђује једно од својих уверења о ме-

ђусобној повезаности верних, што представља суштински карактер Цр-

кве Христове.

Његова светост се појавио и као приређивач, тачније редактор двеју

нотних збирки. Најпре прештампаног издања Мокрањчевог Осмогласни-

ка, о којем ће касније бити више речи, а потом и Општег појања.

У предговору збирке Извод из Општег појања са величанијима, Сва-

тјејши патријарх наводи разлоге који су га навели да састави ову збирку.

Како вели, један број наставника појања је изражавао потребу да се на-

прави својеврстан избор из Општег појања Стевана Мокрањца, погодан

за ђаке богословија и студенте Богословског факултета. „Опште појање

Стевана Мокрањца у редакцији Косте Манојловића, са преко 500 стра-

на, са мноштвом истих песама разних композитора, писано је за музич-

ки образоване са интересом ширим од уџбеника."4

Када је у посткомунистичком времену код нас завладала тенденција

увођења неовизантијског појања и у богослужење и на концертне поди-

јуме, патријарх Павле је недвосмислено дао предност српском црквеном

појању. Он је уз данашњег владику рашко-призренског Артемија ваљда

једини архијереј који, боравивши у Грчкој и свршивши специјалистичке

студије на атинском Богословском факултету, није потпао под грчки

утицај у погледу појања. Он је појање још у младости учио, а током жи-

вота се непрестано усавршавао. По патријарховом мишљењу, наша цр-

квена музика је по својој функцији и изразу отачки аутентична. Да то

није тако, верујем да би се у додиру са грчком псалтиком током студија

на атинском Богословском факултету, тадашњи јеромонах Павле,5 као

човек мере и укуса, преиспитао, па можда чак и одустао од начина поја-

ња који је до тада познавао. Међутим, уз поштовање према грчкој појач-

кој традицији он остаје наклоњен појању Српске цркве. Штавише, Свја-

тјејши патријарх потврђује познати став да је наше појање настало од

фчког, што и сам поткрепљује певањем, тј. упоређивањем тропара. Из

чисто пастирских разлога, он између осталог сматра да би увођење нео-

византијског појања могло имати негативан утицај нарочито на верне,

јер „ни ово наше не научисмо довољно".

Данас, када су наши преци подвргнути негативној критици за недо-

следност у погледу примљеног од Грка појања, могли би се они, исто

тако, похвалити за даровитост и креативност (у наше дане тако оскуд-

ну), јер то исто, само мало другачије изразише својим даром на славу

Богу. Ово утолико пре, што српско пјеније суштински ни у чему не на-

рушава по правилу високе захтеве Светих отаца у погледу музике у цр-

кви. Целокупан однос Његове светости према српском појању потврђује

овакво становиште.

[/td][/tr][/table]

+++

Уопште, јако је корисно прочитати цео рад Предрага Ђоковића на http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0352-97380736079D (кликнути на "pun tekst" поред иконе са леве стране)

[obi-wan]

Ej, pa Pedja je bio moj ucitelj dirigovanja na jednoj letnjoj skoli...

Izuzetna licnost, pre svega jedan pravi hriscanin u svoj dubini te reci...

Kad stignem, procitacu sve ovo sto si postavio, pa cu i ja da nacukam ponesto... confused

[Јосиф II]

Ево још један јако користан текст:

Сличности међу гласовима српског осмогласног појања - прилог аналитичком проучавању црквеног појања

Пено Весна

Сажетак

Тема ове студије су најзначајнији видови прожимања гласова српског појања који су пресудни за разумевање законитости осмогласног система. Увидом у музичке параметре свих осам гласова и њиховим међусобним поређењем потврђен је став да се анализом 'микро' елемента може доћи до општих својстава осмогласја. Установили смо такође, да мелодијске карактеристике сваког гласа појединачно и њихова међусобна сродност произилазе из специфичног лествичног осмогласног система, које међутим, у српском црквеном појању није могуће на први поглед уочити.

Ево и адресе са које можете да прочитате цео текст: http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0352-97389823067P〈=sr (кликнути на "pun tekst" поред иконе са леве стране)

[Јосиф II]

Ево још једног Весниног изврсног текста:

О мелодији божићног кондака трећег гласа Дјева днес

Пено Весна М.

Сажетак

Проимион божићног кондака трећег гласа, Дјева днес, који представља модел према коме се певају сви кондаци трећег гласа, послужио је у раду као узорак на основу кога се разматра проблем напева у новијој српској појачној традицији. Изузетност ове мелодије унутар трећег гласа доведена је у везу са самогласним - мелопоетским типом који управо подразумева специфичну структуру текста и посебну мелодију. Ова мелодија је сачувала своје препознатљиве обрисе током низа векова, што је у раду представљено на одговарајућим неумским - византијским, касновизантијским и грчким записима, као и нотним - српским записима.

Адреса са које можете да прочитате цео текст: http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0352-97380533025P&redirect=ft (кликнути на "pun tekst" поред иконе са леве стране)

[Guest]

Ej, pa Pedja je bio moj ucitelj dirigovanja na jednoj letnjoj skoli...

Izuzetna licnost, pre svega jedan pravi hriscanin u svoj dubini te reci...

Kad stignem, procitacu sve ovo sto si postavio, pa cu i ja da nacukam ponesto... :0104cheesy:

Мој некадашњи Професор , о њему могу СВЕ НАЈ, НАЈ..., његов Христољубив живот и рад са децом треба да буде на Пример СВИМА  0110_hahaha , како треба да изгледа један Професор велике установе - Богословије .

На велику жалост већина професора Н Е З А С Л У Ж У Ј Е  да носи тај назив проф.богословије!

Што се тиче појања - волим византијско појање исто колико и наше .

Било би жалосно да се наше појање потално заборави и ако се у византији више осећа молитвеност него у Нашем.

ВОЛЕО БИХ ДА СЕ ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ ПОНОВО ВРАТИ ,

као што се некада не толико давно (пре неких 150год.) појало у нашим црквама.

Колико је мени познаго а ако грешим нека ме неко исправи , добар је пример ман.Ковиља .

Монах - да би учио византијско појање , прво мора добро да савлада Мокрањчево појање , па тек онда визанијско. Тако сам чуо ( од неких који су били искушеници ) , да је некадашњи м.Козма новопридошлим искушеницима прво учио Наше па тек онда Визант.појање.

Сећам се и овога кад сам био богослов , данашњи Ковиљски мон.о.Панарет ( док је био искушеник ) , приватно завршавао богословију и самим тим морао је да зна Наше појање , а поготово у Карловачкој богосл.где се негује старо Каловачко пјеније.

[Mиљан Танић]

Meni je naše pojanje mnogo molitvenije od vizantijskog.

I mislim da nema potrebe tako nešto generalizovati.

[Guest]

Meni je naše pojanje mnogo molitvenije od vizantijskog.

I mislim da nema potrebe tako nešto generalizovati.

Шта знам , мени не баш .

Дечанци су то лепо урадили направили спој нашег ( Мокрањчево ) и византијског , па се онда Молитврност и осећа.

Јел ти познато како изгледа Карловачко појање?

[Mиљан Танић]

Manje-više da.

Poenta mog posta je da ti pokažem da ne možeš stvari da postavljaš po svom merilu kao apsolutne.

TEBI je vizantijsko pojanje molitvenije - meni naše. Nije to nikakav objektivni apsolut, već stvar doživljaja.

Ja imam utisak da određeni ljudi vole vizantiju jer im zvuči "mistično" pa to doživljavaju kao nešto molitvenije od našeg "običnog" pojanja. Moje uho i srce su navikli na drugačije, al' opet nikad ne bih napisao "naše pojanje je molitvenije". To je stvar ličnog doživljaja.

Razumeš?

[Guest]

ОКет , каписко  4chsmu1

[Жаре]

Нисам неки велики зналац,али бих се усудио да прокоментаришем пар речи на ову тему.И "Наше" појање које сада постоји јесте опет редакција првог Мокрањца.Доста је ствари измењено,а то се да видети и у ранијим допуњеним издањима Осмогласника који је у ноте саставио Ст.Ст.Мокрањац.Немам ништа против Византиског појања,мени је ово наше некако лепше.Једино што замерам јесте то што немамо (макар је то случај у Црној Гори),да за певницама за којима се поје по Мокрањцу врло је ретко да се неко лати исона,а он улепшава појање и чини га некако мистичнијим и молитвенијим у великој мери.Разлог због кога се Византиско појање сматра тежим од Мокрањца јесте зато што је оно пнеуматско,а Мокрањац је свој осмогласник саставио у нотама,а ко има дара за појање и коме Бог да,тај ће брзо савладати и једну и другу врсту појања.Опростите ако грешим у мишљењу,навео сам да нисам баш неки зналац  4chsmu1

[Mиљан Танић]

Ja više volim kad se prati u tercama i kvintama (odnosno kvartama), nego ison, pošto ga umeju trpati i gde mu jeste i gde mu nije mesto.

A nije ovo što mi imamo uopšte mnogo izmenjeno u odnosu na Mokranjca - sve se da lepo videti iz predgovora Osmoglasniku, i naročito Opštem pojanju.

I eto opet ta "mističnost"  4chsmu1

Meni lično mističnost nema veze s molitvenošću.