Дванаести петак по Духовдану

[Огњен]

2 Кор. 184 (7: 10-16).

Браћо, жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. Јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама. па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари. Ако вам. дакле, и писах, то не због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже старање ваше међу вама које имате за нас пред Богом. Зато се утјешисмо. А уз нашу утјеху још се више обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов. Јер ако сам му се нешто за вас похвалио, нисам се постидио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша пред Титом би истинита. И срце је његово још пуније љубави према вама кад се сјети послушности свију вас како га са страхом и трепетом примисте. Радујем се, што се у свему смијем ослонити на вас.

Мк. 9 (2: 18-22).

У вријеме оно, бијаху ученици Јованови и фарисејски који пошћаху, и дођоше и рекоше Исусу: Зашто ученици Јованови и фарисејски посте а твоји ученици не посте? И рече им Исус: Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају са собом женика не могу постити. Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане. И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину; иначе ће одадријети нова закрпа од старога, и гора ће рупа бити. И нико не сипа ново вино у мјехове старе; иначе ново вино раздере мјехове, и вино се пролије и мјехови пропадну: него вино ново треба сипати у мјехове нове.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[fsa]

АВВА ЈУСТИН ПОПОВИЋ - ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

7:10 "Јер жалост по Богу доноси за спасење покајање, за које се не каје; жалост овога света смрт".

Та туга, та жалост због грешности, увек је од Бога, од тајанственог дејства благодати Божје у души човековој. Поробљена и изранављена гресима, боголика душа тугује и отима се ка Лекару душе. Мука од грехова покреће човека ка Богу, ка јединоме који може да ослободи од греха, од његовог опасног, одвратног и смртоносног присуства. Она покупи у души све богочежњиве жеље и силе, преради их у покајање, и сав човек пође ка Богу, и дође до Бога, као оно блудни син еванђелски. А Бог?

Он хитно излази у сусрет покајнику, и с очинском љубављу га грли, и опрашта му, и уводи га на пир вечне радости. Ето, то је спасење; ту и Спаситељ. У томе учествује воља човекова својом ревношћу. Она изграђује покајање од свих осећања и мисли, и стапа их у једро скрушено и богочежњиво расположење.

У томе се и састоји покајање што човек доведе себе пред лице Божје, и човек свега себе сагледа у светлости Божјој, Богам. И чим себе тако сатледа, у њему се стане одмах све мењати: и душа, и срце, и савест, и живот, и вредности, и мерила вредности. Тек онда он увиђа да у овом свету уствари постоји само једна једина вредност, свевредност: душа; а у оном: Бог. На крају крајева то је двоједна вредност. Јер душа и долази од Бога, и води Богу. Сва је вредност њена од Бога, и сва свевредност њена у Богу.

Човек стварно позна себе тек кад свим бићем доживи покајање: тада види шта је најважније у њему самом, а шта у свету око њега. У њему је најважније - душа, а у свету око њега - Бог. Еванђелско је правило: нема дамопознан.а без покајања. Сократовски императив старог света: "Познај себе самог!" уистини је био глас вапијућег у пустињи. Јер га ни Сократ, ни стари свет није могао остварити.

Недостајало им је оно што је најглавније: Богочовеково Еванђеље. Јер човек може истински познати себе самог само кроз еванђелско покајање. Човек дохришћанског света, и уопште човек ванхришћанског света, не зна за истинско самопознање. Што је Сократ тражио, то Еванђеље даје.

Шире узето: што нехришћански и ванхришћански свет тражи, то само Богочовеково Еванђеље даје. Покај се, и познаћеш себе. То је једини пут ка самопознању, и другога нема. Покаје ли се, човек постаје сензоријум, чувствилиште, осећалиште за све што је божанско, бесмртно, вечно, свевредносно. Зато се свим силама труди да се ослободи свега пролазног, трулежног, смртног; тојест, да се спасе - смрти, и творца смрти - греха, и оца греха - ђавола. Отуда, покајање и јесте спасење. Зато та врлина и стоји на вратима Еванђеља спасења; зато су прве речи које су божанска уста Спаситељева изговорила у Еванђељу ове: "Покајте се!" (Мт. 4,17).

У покајању човек омрзне грех и све греховно, смрт и све смртио, ђавола и све ђаволско; а заволи Бога и све што је Божје, јер само Бог може спасти од тих наказних људождерских чудовишта која се зову: грех, смрт, ђаво. Зато што покајање даје човеку оно што му нико и ништа у нашем човечанском свету не може дати, оно и јесте најнеопходнији доживљај за човека и најсудбоносније расположење. Човек који је доживео истинско покајање, и са пута греха прешао на пут добра и врлине, зна сву незаменљиоост покајања и сву његову доживотну неопходност. То је једино због чега се човек у овом свету не каје: " ... покајање, за, које се не каје".

У овом "вету има много врста жалости, али је само једна од њих спасоносна: то је "жалост по Богу", која доноси покајање, и у покајању спасење. А све друге жалости спадају у "жалост овога света", која "доноси смрт, израђује смрт". Зар жалост за богатством не убија душу, и не доноси смрт души? зар жалост увређене гордости не израђује у души пуно смртоносних расположења и грехова? зар жалост за славом овога света не доноси смрт души? зар жалост што сам сиромашан, или ружан, или запостављен, не производи много убитачних мисли у души? зар жалост за ма чим сујетним, таштим, неправедним, лажним, сладострасним, не доноси смрт души, а са њом и смрт свему најбољем у човеку?

Да, у нашем човечанском свету постоје уствари само две врсте жалости: жалост по Богу и жалост овога света. Прва доноси: васкрсење душе из мртвих, оживљење - "мртав беше, и оживе" (Лк. 15, 24. 32), живот - спасење; а друга - сжрт. Стога свети апостол благовести:

7:11 "Јер, гле, баш то што се по Богу ожалостисте, колико старање створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па одмазду! У свему показасте да сте чисти у овој ствари".

Покајничко расположење ставља у покрет све добре особине човекове душе. И човек постаје ратник и борац: ратује и бори се за све што је праведно, истинито, божанско, еванђелско, бесмртно, вечно. На то троши и радост и жалост, и срце и душу, и савест и вољу, и тело и чула. Скала свих осећања и мисли и расположења, еванђелска је, од почетка до краја. И ту нема застоја, јер је свако божанско добро безгранично, и свако је скопчано са другим, и вуче ка другом, и тако из добра у добро до у безброј божанских добара, И кроз њих иде и човеково срце, и душа, и савест, и воља помоћу еванђелских добродетељи вере, љубави, наде, молитве, поста, трпљења, и других. Тако се старање наше разрасте у све еванђелске подвиге и врлине, расцвета у бесмртна осећања, у бесмртне мисли, у бесмртна расположења. Почиње се од покајања, а покајање се разграна у све еванђелске подвиге, јер оно семенски, клицно садржи у себи све добродетељи еванђелске. Зато је спасење у покајању.

7:12 "Ако вам дакле и писах, не писах због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже међу вама старање наше за вас пред Богом".

Греси једног хришћанина дају светом апостолу повод да хришћанима отвори очи на смртоносну опасност која им прети од греха. Јер сваком хришћанину прети опасност, не само од њетовог греха већ и од греха његовог ближњег. Као браћа по вери, нама је све заједничко, па и - греси. Саи смо одговорни за свачије грехе. Ко се не осећа кривим због греха своје браће по вери, неспособан је да осети опасност и од свог личног греха.

Прави хришћанин се одликује тиме што је свестан да је грех -смртна опасноет, па налазио се у њему или у брату поред њега. Зато он ради на сузбијању греха у души свога ближњег као што ради на сузбијању свог властитог греха. Грех је врло заразна и преношљива бољка. Ако се одомаћи код твојих ближњих, сигурно ће прећи и ка тебе.

7:13 "Зато се утешисмо утехом вашом; а још већма се обрадовасмо радости Титовој, јер сви ви умиристе дух његов."

"Зато се утешисмо утехом вашом", јер се грешник покајао, а ви сте сви радили на томе, м залагали душе своје и савести своје. Његов грех био је подстрек за ваше свеопште узбуђење, и пробуђење, и покајање. Јер ми хришћани и заједнички верујемо, и заједнички волимо, и заједнички се кајемо. Осећања су нам саборна, јер живимо у једном телу, саборном телу Цркве и имамо једну душу -саборну душу Цркве, и руководимо се једном савешћу - саборном савешћу Цриве, "А још већма се обрадовасмо радости Титовој, јер сви ви умиристе дух његов". А он је био узнемирен вашим грехољубљем: присуством тешких грехова у вашој средиии.

Сада, ваше покајање унело је мир у душу његову: ви сте нашли пут кано се грешник исправља. Од сада тако поступајте. Знате како се најуспешније бори са грехом који је у брату: свеопштим покајањем. Кајте се најпре ви за њега, и умвсто њега, па ће Господ и њега, због братољубља вашег, пробудити на покајање.

7: 14 "Јер, ако сам му се што за вас похвалио, нисам, се посрамио; него као што је истинито све што говорисмо вама, тако се и похвала наша пред Титом показа истинитом".

За вас хришћане је једно срамно: грех; и једно похвално: врлина. Ако се хвалимо, ми се хвалимо победом над грехом. А грех се побеђује врлином. Најпре: покајањем. Где покајањ има, ту има разлолга за хвалу нашу. Где пак њега нема, ту грех ликује. А у томе је срамота наша. Кад човек падне у грех, и није тако стидно, као што је стидно ако остане у греху и не покаје се. Ту је разлог за доживотнуу срамоту, и за наше заједничко јадиковање и кукање.

Јер чиме ћемо показати да смо хришћани, ако не тиме што живимо са браћом и ради браће: верујемо не само за себе него и за њих и кајемо се не само за себе него и за њих, и волимо не само за себе него и за њих, и постимо не само за себе него и за њих: свака наша врлина није само наша, него и браће наше; заједничка нам је душа благодаћу, заједнкчке врлине, заједнички и живот.

7:15-16 "И љубав је његова још већа к вама кад се сети послушности свију, како сте га са страхом и трепетом примили. Радујем се што се у свему могу ослонити на вас."

У Титу је парасла љубав, знате ли чиме? Вашом еванђелском врлинам: послушношћу.Ваша послушност према еванђелским заповестима распалила је љубав у срцу његовом, која је иначе била велика, а сад је "још већа". Тако, наше посебне врлине расту у нама помоћу врлииа које су у браће наше.

Шта мислите, колико дугујете молитвама Светих Божјих Угодкика што се показасте тако послушни Еванђељу? Ми и не слутимо колико дугујемо својој браћи по вери за многа своја добра дела, и племените мисли, и света осећања. Зато, увек будите захвални један другоме.

Ко зна колико се тајно моли за тебе тај брат твој поред тебе, или неки далеки брат, тамо у некој пустињи, где се са сузама служи света литургија, и приноси света бескрвна жртва за све и сва, и за тебе, и за мене, и за све нас! Сви смо ми вером наслоњени једни на друге, и љубављу и животом. Стога свети апостол с радошћу изјабљује: "Радујем се што се у свему могу ослонити на вас".

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

На Преображење је глас са неба изрекао: Њeгa послушајте (Мк.17,5). Због чега? Због тога што је пред очима био представљен и плод послушања. Отац небесни као да говори: "Хоћете ли да достигнете до овога? Онда слушајте оно што вам Он каже и што вам заповеда. Уколико пођете Његовим путем, несумњиво ћете ступити у област светлости која неће долазити споља, већ изнутра и која ће вас увек држати у стању у коме ћете из све душе говорити: Добро нам је овде бити. Испуниће вас светлост утехе, светлост добрих намера, светлост знања: све жалости ће проћи, немир страсти ће ишчезнути, лаж и заблуде се расејати. Бићете на земљи као на небесима, од земнородних ћете постати - богородни, од земљаних - вечноблажени. Тада ће све бити ваше, будући да сте постали Христови". Онога који воли Христа Господа, воли Отац небесни. Они долазе к њему и у њему се настањују.

Ето светлости Преображења.

[Огњен]

Епископ ГРИГОРИЈЕ Лебедев (1878. - око 1938.) СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАРКУ

Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик (Христос), и тада ће постити у оне дане (Мк. 2,20).

Да... када се отме од душе Бог, тад наступају мрак, жалост и сузе. Тад треба да почне подвиг без краја, пост без гледања на то који је дан, да би Бог био враћен души

Нико не пришива нове закрпе на стару хаљину; иначе ће одадрети нова закрпа од старога, и гора ће рупа бити. И нико не сипа ново вино у мехове старе; иначе ново вино раздере мехове (Мк. 2,21-22).

Кад будеш гледао истрошену одећу своје душе, кад ти буде жао и када будеш хтео да је обновиш, не дотеруј је закрпама од блиставих тканина. Одбаци китњасте, упадљиве рите, и боље обуци просту, него нову одећу. У духовном животу не треба почињати са устројавањем новог од прилагођавања старом.

“Ново” - Божије, неспојиво је са “старим” - људским. Новом вину силе Божије тесно је и неудобно у старим меховима. Тако ће оно да подере неприкладну спољашњост старог... И биће штете и дуготрајне жалости. Не, него одлучно, без самосажаљења, кидај старе крпе и облачи се у одећу светлости. Тешко? Бог је помоћник. Он је - Савршитељ живота.

[Огњен]

Пошто се помиње пост:

Патријарх српски Павле

О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ

Шта за духовни живот хришћанина значи Св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете Тела сина човечијег и не пијете Крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв је моја право пиће”. Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Св. Литургију, и на ђаконов позив „са страхом Божијим и вером приступите!” сви су у реду прилазили и причешћивали се. Они су при том потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у Св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети” и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху”, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Св. Причешће. Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Св. Причешће: „Јер, који недостојно једе и пије (Хлеб и Чашу Господњу) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње”. У исто време, хришћани су све то, држали у установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну”. У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су и Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава припреме за њега. За Причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.

Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небеско били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо скривено у пољу” и који нису били спремни да све даду да би купили то поље... Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом Причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Св. Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено... само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.

Због оних првих Црква је, по речима Св. Јована Златоуста, и установила 40-одневни пост пред Васкрс: „Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће”. Оне друге, пак, Св. Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често”, он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.”

Но од свих средстава чишћење душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?” и, кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!” Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда, не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.

Против оваквог механичког приступа Св. Причешћу, у православном свету свештеници-пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и за време мрса, при чему некима да посте два-три дана, некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста. (...)

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.