Дванаеста среда по Духовдану

[Огњен]

2 Кор. 182 зач. (VI, 11-16).

Браћо, уста наша отворише се према вама, Коринћани, срце наше постаде широко. Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим; а за исто уздарје од вас, као дјеци говорим, будите широка срца и ви. Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерпи с невјерником? И какво јс слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог.

Мк. 4 зач. (I, 23-28).

У вријеме оно, бијаше Исус у синагоги њиховој човјек с духом нечистим и повика, говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији. И запријети му Исус говорећи: Умукни и изиђи из њега! И стресе га дух нечисти, и повика иза гласа и изиђе из њега. И сви се запрепастише тако да питаху један другога говорећи: Шта је ово? И каква је ово наука нова, да с влашћу заповиједа и духовима нечистим, и слушају га? И отиде глас о њему одмах по свој околини Галилејској.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нечисти дух је славио Спаситеља, а Он му је рекао: Умукни и изиђи (Мк.1,25). Демони никада ништа не говоре и не раде са добром намером. Они увек нешто зло имају у виду. Тако је било и овде. Не разобличујући њихове замке, Господ је једном речју решио: Умукни и изиђи. Он није хтео да дуго има посла са нечистим духом. То је поука и за нас. Ономе ко учинн неко мало добро, одмах прилази бес и почиње да труби у уши: "Ти си такав и такав". Немој слушати и немој улазити у разговор са лажовом, него га одмах пресеци говорећи: "Умукни и изиђи". Његов траг проветри уздисањем и самоукоревањем, а место окади скрушеном молитвом. Он xoћe у теби да породи самомњење и самоосећање и да из њих затим размахне самохвалисање и сујету, тј. помисли и oceћaња које су у духовном животу исто што и крадљивци у обичном животу. Увукавши се у дом, они пљачкају домаћиново благо. Тако и ови, укоренивши се у души, потиру и избацују свако добро, тако да већ не остаје више ништа што би Господ могао да похвали.

[Огњен]

Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење друге посланице Коринћанима

6:11-13 "Уста наша отварају се к вама, Коринћани, и срце наше распространи се. Вама није тесно у нама, али вам је тесно у срцима вашим. А да ми вратите - као деци говорим, - распространите се и ви!"

Срце је средиште бића човекова и живота човекова. Из њега излази све наше добро и све наше зло (ср. Мт. 12, 34-35). У срцу се зачиње, расте и сазрева како добро тако и зло. Чудесна радионица, срце разрађује и добро и зло до њихових крајње могућних граница у овом свету. Ако је бескрајно наше зло, и собом запљускује и сам пакао, то је отуда што је срце наше бездано. Исто тако и наше добро: пошавши из нашег срца оно право аде у небо, и у небеса над небесима. То сила срца нашег преноси душу нашу у светле светове небеске. Човек, у срцу свом живи, а по небу ходи, или по паклу се дави. Као најдалекометнији рефлектор светлости и таме: срце баца нашу светлост до уврх небеса, а нашу таму до у дно пакла.

Светлост је у срцу од добра, тама од зла; светлост од врлина, тама од порока. Хтео човек илк ие, срце је увек радионица или добра или зла, или светлости или таме. Ако су врлине, оне су у срцу, и светле из њега, и изгоне из њега сваку таму, сваку нечистоту, сваки грех, зато чисто срце види Бога (ср. Мт. 5, 8). Ако су греси, они извиру и навиру из срца: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомсва, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље, - сва зла изнутра из срца излазе (ср. Мт. 15, 19; 7, 21-23).

Срце испуњено божанским добром, то је најдивнији призор у нашем земаљском свету. Јер се такво срце разлива и прелива у све Христове божанске бескрајности и безграничности. Ако је човек икада христовски безграничан и дубок, онда је то када му је срце испуњено еванђелским добродетељима, еванђелским расположењима. Еванђелска љубав у срцу? Шта је бесконачније, шта безграничније од таквог срца? Оно смешта и Анђеле и људе, и самог беаконачног Бога љубави - Господа Христа.

Еванђелска молитва у срцу? Такво срце нема граница; њему није тесно ни у човеку, ни у свету, јер оно обухвата све оветове, видљиве и невидљиве. "Срце наше распространи се", изјављује апостол, Чмме? Богољубљем и чавекољубљем. У њему има места најпре за Бога, а затим за све и сва. У таквом срцу никоме није тесно, осим грехољупцима, богомрсцима и себичњацима. "Вама није тесно у нама", пише свети апостол коринтским хришћанима, од којих неки још живе у својим незнабожачким схватањима и филоеофским схемама, уским и тесним. Како може бити тесно људима у срцу христоносном? Где је Господ Христос, ту су све миле и слатке и заносне бескрајности божанске.

Нема ли тих бескрајности Христових у срцу људском, онда је људима тесно, гуше се у срцима својим. "Вама је тесно у срцима вашим", довикује свети апостол Коринћанима. Затледајте, шта је, и ко је у срцу вашем? Шта је то што га је сузило, смањило, опатуљило? Не греси ли, не себичност ли, не гордост ли? Себичне, самозатворене мисли, самоидолска осећања, горда самопоуздања, то су уске гвоздене чауре, које стежу и даве нашу душу, наше срце. "Распространите се и ви!" - то је лек, лек који се састоји у распрострањењу душе и срца еванђелском љубављу, молитвом, самилошћу, кротошћу, смиреношћу, благошћу. Распространићете се и ви, ако Христа унесете у себе. Са Њим ћете унети у себе све божанске дивне светове. А како се Христос усељује у нас? Вером.

"Да се Христос усели вером у срца ваша" (Еф. 3, 17). Христос у срцу твом? Ето свих чудесних бесконачности у теби, ето свих божанских безграничности! Ослушни! твоје срце је и овде, и тамо изнад свих небеса, и у свима хришћанима на земљи и на небу, и у свима тварима и бићима. Свуда, свуда, свуда твоје срце, а најпре у теби самом! Тако сте се Христом излечили од своје саможиве усамљености и самозатворености, и ушли у божанске бесконачности.

Усељен вером у срце, Христос очишћава срце од свакога греха, и - чисто срце види Бога. Ето блаженства над блаженствима (ср. Мт. 5,8). Није потребно ићи за Богом на небо, и изнад неба, Он је у твом срцу, ако је Христом очишћено. Ми вером усељујемо Господа Христа у своје срце а срце своје преносимо у Бога, како? Љубављу. Љубимо ли Бога "свим срцем својим" (Мт. 22, 37; Мк. 12, 30), оно је већ цело у Богу. И у Њему се обнавља, освећује, обесмрћује, обесконачује, обезграничује. А да ли ћемо своје срце дати Богу кроз љубав, то зависи од нас. Нико нам га не отима. Љубав еванђелска и јесте најслободнији подвиг, и расположење. Не изнуђује се ничим; израђује се добровољно.

Најсигурнији начин да се "распространи" срце моје, твоје, наше, то је? Да га присајединимо саборном срцу Цркве, том Христовом срцу. Јер кад је Црква - тело Христово, онда је и срце у том телу - Христово срце. Уцрквењем ми стапамо срце своје са саборним срцем Цркве. И ми осећамо њиме, и живимо њиме. Осећамо и живимо по законима тог богочовечанског срца: у њему су сви небески и земаљски чланови Цркве на тајанственоблагодатни начин присутни, уједињени: ту су сви свети Анђели, сви праведници, сви светитељи, сви верници. Зато се у Делима Апостолским вели: "А у народа који верова беше једно срце и једна душа" (Д. А. 4, 32). Тако, кад је човек срцем у Цркви, он живи широким животом, животом богочовечанским, анђелским, небеским, живи заједно "са свима светима" (Еф. 3, 18). И нико шири, нико пространији од њега; онда му никада није тесно ни у срцу ни у свету: стално се "са свима светима" креће по чаробним бескрајностима божанским, где су сви људи - мила, бесмртна браћа наша, и ми - њихови сабесмртници. И у таквом саборном животу "са свима светима", због њих и преко њих "љубав Божја се излива у срца наша Духом Светим" {Рм. 5, 5). А та света љубав чува срца наша у Господу Исусу (ср. Флб. 4, 7).

Ништа страшније од срца човечјег, када га ђаво затвори у зло, у грех, у себичност. Оно се онда грчи, ломи и јер једе себе да би се хранило. А то је лудило срца. Откинут душом од Бога, човек не може да не утоне у таму, у зло, у смрт, у грех, у лудило. Јер ђаво изводи срце на сва беспућа. Са њим, човек је стално на беспућу, стално у мраку, где се из понора пада у понор. И срце потамни у човеку. Да, "неразумно срце" неминовно потамни од саможивости, од ђаволске себичнооти и самозаљубљености (ср, Рм. 1, 21). Тада су и мисли таквог срца неразумне, луде. Зато се и вели за грехољупце: "залудеше у мислима својим" (Рм. 1, 21).

Психолшки је закон: човек залуди у својим мислима, ако је грехољубив. Јер кроз грехољубље ђаво води наше мисли у сва безумља и лудила. Повучени прљавим жељама, грехољупци се даве у нечистоти, у својој властитој и ђаволској прљавштини. Ту нема насиља над људима ни са стране ђавола ни са стране Бога. Било би неправедно од Бога, када би дозволио ђаволу да без нашег пристанка има власти над нашом вољом. А било би насиље од Бога, када би Он хтео да има власти над нашом вољом без нашег пристанка. Отуда, ми сами владамо својом слободом. И живимо њоме.

Али, кад Бог види да ми својевољно живимо у гресима и прљаиим жељама, онда нас Он препушта нама самима, ие смета нам, не приморава нас на своје божанско добро, нити допушта ђаволу да нас приморава на своје ђаволско зло. Са тог разлога светм апостол вели за грехољупце: "Зато их шредаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту" (Рм. 1, 24), Срце им жели нечистоту, и "Бог их предаде у нечистоту".

6:14 "Не вуците јарам с неверницима: јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има светлост с тамом?"

Ето зашто вам је "тесно у срцима вашим". Хоћете да служите два господара, два схватања света; хоћете да здружите у себи веру с неверјем: хришћанство с идолопоклонством; задржавате идолопоклоничка схватања и расположења, и хоћете да их у себи помирите са хришћанским схватањима и расположењима. У томе је ваш грех, и ваш слом, и ваш пад, и ваше безакоње.

Добро размотрите и измерите: шта заједничко има правда с безакоњем? Ништа, сигурно нишгга, - тако нам сведочи Еванђеље Свезнајућег. И то може несумњиво видети сваки, ако му је здрав духовни вид. Но то ци не видите, су су вам очи загнојиле неверјем, или бар његовим остацима: његовом "философијом". Треба знати: незнабоштво и хришћанство су два схватања света и два начина живота, сасвим супротва међу собом. Не може се бити незнабожачки хришћанин, ни хришћански незнабожац.

Старо мора одбачено, и ново свим срцем прихваћено. "Старо прође, гле, све ново настаде" у Христу (2 Кор. 5,17; ср. Гл. 6,15). Ви то не осећате, зато и вучете јарам с неверницима. Али знајте: њихова тама нема никакву заједницу са нашом светлошћу. Освестите се: постоје само два света: Христос и Велијар. Ми људи припадамо једном или другом; не можемо ми сачињавати неки засебан, трећи свет; ми смо или уз једног или уз другог. Стога је и природно и логично ставити јасно и одлучно питање:

6:15 "Како се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?"

Нема ничег заједничког између Бога и ђавола. То су два одређено и јасно одвојена бића, два засебна света, са потпуно супротним својствима. Може их мешати само болестан ум, и духовни слепац. И то заиста чине људи посувраћене душе. Они називају зло добрим, и добро злим; њима је сваједно Бог или ђаво, ђаво или Бог. Али, то је последњи пад људског духа. Јер ни ђаво не изједначује себе са Богом. И увек је свестан бескрајне разлике која постоји између њега и Бога. "Како се слаже Христос с Велијаром": како се слаже Христова Љубав са ђаволовом мржњом, Христово добро са ђаволовим злом, Христока истина са ђаволовом лажи, Христова правда са ђаволовом неправдом, Хриатова светлост оа ђаволовом тамом, Христов рај са ђаволовим паклом? Не, нема моста којим се провалија између тога може премостити. На једној странм је вера, на другој неверје. Не може се бити и у једном и у другом. Вера држи васцелог човека у Хриту, неверје - у ђаволу. Верни сав живи Христом, Еванђељем, Црквом, а неверни - ничим сличним. Два сасвим засвбна и опречна живота и схватања. "Какав удео има верни с неверником?"

6:16 "И како се подудара храм Божји с идолима? Јер сте ви храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ".

Шта је храм Божји? Дом Божји, обиталиште Божје, светиња Божја. А идолиште? Обиталиште мртвих идола, и у њима демона - лажних богова. У храму Божјем обитава једини истиинити Бог, у идолишту - лажни богони, којих је легион. Хришћани су храм Божји - Христом и од Христа.

Поставши човек, и остајући савршени Бог у човеку, Господ Христос је начинио човека храмом Божјим: у човеку живи Бог као у храму. Кроз свето крштење и осгале свете тајне и свете врлине Господ Христос, а са Ним сам Тројични Бог, усељује се у човека, и живи у њему и кроза њ. Отуда су хришћани заиста храм Бога живога. Зато свети апостол и благовести хришћанима: "Ви сте храм Бога живога", ви - богоносци, ви - христоносци, ви - духоносци, ви, а у вама Бог и Господ.

Од Христа се испунило Божје обећање и пророштво, дато изабраном народу преко светог боговидца Мојсија: "Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ" (3 Мојс. 26, 12). Нема сумње, хришћани су тај народ Божји, тај изабрани народ, свети народ, народ богоносац, народ христостоносац (ср. 1 Петр, 2, 9-10). То је нови Израиљ, прави и вечии.

Чиме су хришћани храм, Божји? Тиме што Бог живи у њима, Дух Божји обитава у њима. Господ Христос борави у њима. Тиме што стално живе у том чудесном двојству: у себи и у Богу; човек и Бог увек заједно, увек нераздвојни. То је богочовечански начин живота, дарован нам од Х,риста, Бога и човека, Богочовека. Квда је Бог Логос постао тело, тело се одмах претворило у храм Божји, јер је постало тело Божје. То је Господ Христос учинио, да би Њиме и кроза Њ сви људи постало такви. Јер то је циљ нашег бића и постојања. Кад нас је Тројични Бог створио, и у тело од земље удахнуо нам боголику душу, Он нас је самим тим већ начинио храмом Божјим, почетним храмом: тело - храм, и у њему огромна икона лика Божјег. Таквим је створен чговак, да би се постепено изградио у савршени, неразрушиви, вечни храм Божји. И то би било, да наши прародитељи нису пали у грех. Павши у грех, они су у свој божански храм унели првог идола: грех, и другог идола - смрт, и трећег идола - ђавола. И тако храм Божји претворили у идолиште, које је увек на крају крајева ђаволиште. И отада, људи су у храм свога бића уносили све више и више идола: страсти, - зар спрастти нису идоли? - пороке, - зар пороци нису идоли? - безбожне идеје, - зар оне нису идоли? И од почетног храма, храма Божјег, скоро није остало ништа: боголика икона душе толико је унакажена, опогањена, осрамоћена у идолишту и ђавлишту људског бића, да су људи заиста постали "деца ђавола" (1 Јн. 3, 10.8), и душа се људска испунила огромним црним ликом Сатане. Јер греси, пороци, страсти, шта раде у нама? Ништа друго него у души нашој малају, вајају, израђују лик Сатане и осталих црних анђела његових, а унакарађују и потамњују рајски иконостас душе људске. И то све тако до - оваплоћења Бога Логоаа, Господа Христа.

Господом Христом Бог поново васпоставља биће човеково у храм Тројичног Божанства. Најпре у самом Богочовеку, а затим у свима следбеницима његовим. Човек је зато у свету да постане, и остане, живи храм Божји, храм Бога живога, у коме стално обитава Дух Свети.

Другим речима: да оваплоти Бога у себи. Томе циљу служи сав богочовечански домострој спасења, на првом месту чудесно и чудотворно средство: Свето Причешће. У њему и помоћу њега ми оваплоћујемо Бога у себи. Само, да сачувамо себе у тој светињи: "собљуди нас во Твојеј свјатињи!" На то нам је дато цело Еванђеље спасења, на то и сам Спаситељ, на то и Црква, на то и све светиње њене. У Цркви, која је тело Хрисггово, непрекидно обитава Дух Свети, и ко је члан Цркве, већ је храм Бога живога, и Бог живи у њему. Одлика је, главна одлика храма Божјег, да је он "дом молитве" (Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лж. 19, 46). То је сам кротки Спаситељ чак и бичем бранио и сведочио. Значи: ми хришћани показујемо да смо храм Бога живога, ако смо непрестано у молитвеном расположењу, ако се непрестамо молимо. Зато свети апостол наређује; "У молитви будите непрестано" (Рм. 12, 12; ср. Еф, 6, 18; Кл. 4, 2). Молитва изгони све нечистоте, све нечисте духове, низводећи у душу све божанске силе помоћу светих врлина.

Да, храм Божји је дотле Божји, и дотле храм, док се у њему стално служи Богу, стално врши богослужење. А човек? И човек је храм Божји, ако се у њему стално врши богослужење.

Срце - престо, на коме се непрекидно врши литургија боговаплоћења: све мисли - богочежњиве, сва осећања богољубива, све жеље небочежњиве, сва расположења небочежњива. И тако се даноноћно врши свето богослужење, и сав живот претвара у богослужење. Није ли тако, наш се храм убрзо претвара у "пећину хајдучку" (Мт. 21, 13). Стога се увек мора бити на опрези - од свих идола и идолоиоклоника, на опрези од сваке нечистоте: