Једанаеста среда по Духовдану

[Огњен]

2 Кор. 173 (3: 4-11).

Браћо, такво поуздање имамо у Бога кроз Христа, не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога, који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова него Духа: јер слово убија, а Дух оживљује. Ако ли служба смрти изрезана на камену словима бјеше у слави, тако да и синови Израиљеви не могоше гледати у лице Мојсејево од славе лица његова која пролази, како ли неће служба Духа бити много више у слави? Јер кад је служба осуде слава, много већма изобилује у слави служба праведности. Јер се и не прослави оно што је прослављено том приликом због ове превелике славе. Јер кад је славно оно што престаје, много ће више бити у слави ово што остаје.

Мт. 96 (23: 29-39).

Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, и говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами свједочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. Испуните и ви мјеру отаца ваших. Змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао? Зато, ево, ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге шибати по синагогама својим и гонити од града до града; да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће све ово доћи на род овај. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме од сада видјети док не речете: Благословен који долази у име Господње.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Колико је само милости Господ показао према Јерусалиму (тј. Јудејцима)! И најзад је опет био приморан да каже: Ето ћe вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23,38). Сви знамо какве су биле последице Господње речи: Јудејци су до данашњег дана бескућници. Зар не бива слично и са душом? Брине се Господ о њој и на сваки начин је уразумљује. Послушна душа иде указаним путем, а непослушна остаје у свом противљењу Божијем позиву. Међутим, Господ ни њу не напушта, него примењује сва средства како би је уразумио. Ако расте упорност, расте и Божија предузимљивост. Ипак, свему постоји граница. Ако душа дође до огорчености, Господ је препушта у њене руке да пропадне, видећи да са њом више ништа не може да учини. И она заиста гине, слично фараону. Свако ко страда од страсти нека се поучи да не може бескрајно безаконо да им угађа. Зар није време да се оне напусте, и то не само привремено, него са решеношћу да се направи одлучан заокрет? Јер, нико не може знати кад ће да преступи границу. Може бити, још мало и - дошао је крај Божијој дуготрпељивости.

[Огњен]

Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење друге посланице Коринћанима

3: 4-6 "такво поуздање у Бога имамо кроз Христа: не да смо врсни од себе расудити што као од себе, него је наша врсноћа од Бога, који нас је оспособио да будемо слуге новом завету, не слову него духу; јер слово убија, а дух оживљује".

У томе је суштина апостолства, у томе суштина хришћанства: Бог је који оспособљује људе на апостолство, на хришћанство. Јер, шта је апостолство, шта хришћанство? - Победа над грехом, смрћу и ђаволом, ослобођење од тог троструког ропства; и добијање вечног живота, раја, неисказаних блага и савршенстава кроз освећење, обожење, охристовљење, отројичење. А ко, ко може дати, и даје? Бог, само Бог, никада човек. Ту човек "од себе" не може дати ништа, ни као јединка, ни као род људски. Сав род људски, сви људи без изузетка, од Адама па до последњег човека, ма како се напрезали, не могу то дати! "Од себе - као од себе". Све је ту од Бога кроз Христа. Зато свети апостол и објављује: "Такво поуздање у Бога имамо кроз Христа", У тој ствари, зар се можемо поуздати у човека, у ма ког и ма каквог човека? Сви смо прах и пепео. "Наша врсноћа", "наша способност" да савладамо грех, и зло, и смрт, и ђавола, и задобијемо живот вечни и савршенства непролазна, долази нам само од Бога кроз Христа. На који начин? На тај, што нам Он даје "све божанске силе" (2 Петр. 1,3), све благодатне силе, помоћу којих то остварујемо. Наша еванђелска молитва, када је Бог окрепи и ојача благодаћу, постаје огањ који спаљује све страстти, и грехе и демоне. Тако и наш пост. И ето свеоружја Божјег, пред којим се не могу одржати ни сви кнезови зла и управитељи таме испод неба (ср. Еф. 6,10-18). ? љубав облагодаћена, није ли свемоћна, новозаветна сила божанска? Па облагодећена доброта, па облагодаћена кротосг, па облагодаћено смирење, па облагодаћено трпљење? Помоћу свега тога Бог нас оспоообљује "да будемо слуге новом завету": слуге свему новозаветном, еванђелском, богочовечанском, Христовом. Јер се не може бити Христов без Христа, Божји без Бога.

Нови завет је савез човека са Тројичним Божанством: савез против сваког греха, зла и ђавола, а за све што је свето, добро и божанско; савез против смрти и свега смртног, а за све што је бесмртно и вечно; савез против лажи, а за истину; савез против пакла, а за рај; савез против Сатане, а за Бога; савез против сваког идолопоклонства, тварршоклонства, човекопоклонства, а за једигао ис-тииско богопоклонстио, хркстопоклонство.

Шта ту може човек сам "од себе", сам по себи? Зар је он ту доста сам себи, довољан сам себи? Не, ту човек нити може шго сам од себе, нити је довољан сам себи. Баш осиона и неразумна самодовољност човекова, аутаркичност човекова, и упропастила је човека, и осмртила, и огреховила, и ођаволила. У томе је суштина греха, и личног и општечовечанског. Грех стално говори и тврди: довољан сам себи. Тако говори ђаво; тако говори грехољубив човек. Чим анђео тако почне говорити и живети, постаје ђаво. ? човек, стане ли тако говорити и живети, одмах постаје неки полуђаво. Суштина свих грехова људских, и заблуда, и смрти, и трагедија, у овоме је: довољан сам себи, не треба ми Бог, могу без Њега. Зар није у томе суштина Адамовог "хуманизма", и свих хуманизама уопште: јелинског, будистичког, европског, и других? Док је истина на супротној страни. Јер човек је по природи такво биће, да му увек треба нешто божанско, небеско, вишње, онострано. Човек је недовршено биће, које се може довршити само божанским и вечним. Недовршено му је срце, недовршена душа и воља, недовршен ум и разум. И то недовршени са једног божански мудрог и целисходног разлога: да би се довршили Богом. У својој природној датости они никада нису довољни сами по себи за правилно деловање, функциониоање. Наша логика недовољна је сама по себи: да би могла нормално деловати, треба да се усаврши и доврши Богом кроз Христа. Тако и наш разум, и наша воља, и наша савест, и наше срце. Па не само то, него и сама наша основна, првобитна способност расуђивања - дар је од Бога. Каио расуђујемо? И откуда? Размишља ли човек ? томе нормално, објективно и доследно, мора доћи до закључка, да је та способност дата људима од Бога. Јер је она толико узвишена, и неземаљска, и тајанствена, и компликована, да иоле мисаоног човека одводи право ? Богу, као једино могућем Творцу нашег разума, нашег ра:суђивања. Погледајте камење, биљке, животиње, шта им је све потребно да би могли расуђивати? Ми чак ни то не знамо. Акамоли да сами створимо у себи способност расуђивања, или је дамо нижим бићима од себе. Зато је несумњиво истинита, за сва људска бића истинита, благовест светог апостола: Ми нисмо "способни од себе расудити што као од себе, него је наша способност од Бога". Поготову, када је у питању расуђивање ? Богочовеку Христу, ? његовој личности и животу, ? његовим делима и савршентвима, ? његовом беспримерном подвигу: богочовечаноком домостроју спасееа. Ту је "наша способност" увек и свуда "од Бога", не од нас самих, од наших људских сила.

Без непрекидног прилива благодатне помоћи Божје човек није способан да ишта Христово правилно схвати и оцени. За необлагодаћене људе Христово Еванђеље увек остаје слово - мртво слово, књига - мртва књига. Само када се Дух Божји косне духа људског, људи устрепере над слатком тајном Еванђеља Христовог. И тада се по њиховом бићу разлива неко чудесно миље; и свим бићем се осећа и увиђа да је Исус Христос заиста једини истинити Бог и Господ, једини Спаситељ људи под небом. Истинита је, занавек истинита, света апостолова блатовест да се само Духом Светим може познати, и признати, и видети Бог у Христу (ср. 1 Кор. 12,3). Тако и све што је еванђелско, Христово, можемо осетити да је божанско и спасоносно, само када наш људски дух обасја и прожме светлост Духа Светога. Онда човек осећа да су речи Христове, и слова тих речи "дух и живот" (Јн. 6,63). И зато што су "дух и живот", оне ???гоне из човека све смртно и греховно и зло. Том својом животном силом оне оживљују наше умртвљене савести, наше парализоване разуме, наше обамрле душе, наша изнемогла срца. "Дух оживљује". ? тај дух је у свакој Христовој речи. То осећа сваки који се удостоји примити Духа Божјег. ? такав је сваки прави хришћанин, Стога су хришћани духоносци. Дух Свети "све испитује, и дубине Божје", и открива их духоносним хришћанима (1 Кор. 2,12.10). Ми помоћу Духа Светог "знамо шта нам је даровано од Бога" у Христу, у његовом светом Еван1ђељу (1 Кор. 2,12).

Уствари, наш људски дух је мртав док у њега не уђе Дух Свети. Мртав за све што је божанско, бесмртно, вечно, савршено. ? Дух Свети улази у дух људски, како? Светом тајном крштења, и осталим светим тајнама и светим добродетељима еванђелским. Ваљда примећујете како својим молитвама постепено оживљујете свој дух, подижете га из мртвих, чините га све осетљивијим и свеснијим за све што је божанско и узвишено. То исто чинимо и својом љубављу, и постом, и смиреношћу, и кротошћу. Свака новозаветна врлина оживљује по неко наше гробље: једна - гробље мисли, друга - гробље осећања, трећа - гробље нада. Моја душа, мртва за љубав према ближњима, одједанпут устрепери том љубављу кад струја благодати Божје проструји кроз њу. ? она проспруји не насилно, не нежељено, не механички. Него ако у теби угледа тугу и напор и труд: како тугујеш што немаш љубави за ближње, како се напрежеш и трудиш да је стекнеш, како и против своје воље примораваш себе на њу. Чим то Дух Свети угледа у теби, Он ти одмах шаље благодати и силе љубави. Али шаље увек по мери твога труда. И потом стално домеће у твоју душу силе љубави по мери твоје ревности. То све бива тако, да не би ништа Божје било наметнуто човеку силом. Јер је све ту добровољно, све засновано на слободној вољи.

Што важи за љубав, важи за све новозаветне врлине: молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење, милосрђе. Колико се човек труди око њих, толико и добија од Бога благодатне помоћи за њих. И он је увек свестан да је та "врсноћа наша од Бога", који нас и оспособљује да живимо новозаветним животом, да будемо слуге новом завету. То пак значи: да будемо слуге своме спасењу, своме прослављењу, својој бесмртности, својој вечности. Јер служба новом завету и јесте служба Богу Победитељу смрти, Богу Васкрситељу, Богу Осветитељу, Богу Спаситељу и Наградитељу. Служећи таквом Богу, ми служимо својој ботоликости, својој бесмртности, својој вечности, свему што је божанско и савршено и славно и прослављено; служимо своме васкрсењу, своме вазнесењу, своме вечном прослављењу. Зато је та служба - "радост у Духу Свегом" (Рм. 14,17): царовање Духа Светог у духу нашем сада, свагда, и увек, и кроза све векове. Заиста, само је нови завет - служба бесмртности нашој. И само живећи у новозаветним истинама, човек живи и служи својој божанској бесмртности. Ван тога, и без тога - служи смрти. Да, служи смрти, јер ван новозаветног Бога и новозаветне Истине смрт остаје непобеђена, и грех. ? човек када ма коме греху служи - смрти служи. И то увек чини, ако није у њему - Он: Једини Безгрешни, и стога Једини Победитељ греха, смрти и ђавола.

Зато се једино преко Њега и Њиме служи својој бесмртности и безгрешности. Оној безгрешности, за коју се православни хришћани ревносно моле сваки дан по неколико пута, на јутрењу, на литургији, на вечерњу: "Сав дан (или: сав вечер) савршен, свет, миран и безгрешан, молимо у Господа! - Подај, Господе!" - Заиста, служба својој људској бесмртности и својој људској безгрешности. А и за једну и за другу човеку даје љубави и силе само Он: Једини Безгрешни, Он: Једини Бесмртни.

3:7-8 "? кад служба смрти, словима изрезана у камену, би у слави, да синови Израиљеви не могаше гледати у лице Мојсијево од славе лица његова која прође, ?а?о да служба Духа не буде већма у слави?"

До појаве Једино Бесмртног, Гослода Христа, сав свет био је под смрћу, саз стари свет: и изабрани народ и незнабошци. То показује сам Стари Завет - осовина старога света. Јер његова светлост, падајући на сва људска бића, показује да су сва под слрћу. Сваки људски пут у староме свету завршавао се смрћу. Ма шта радили, људи су радили смрти, служили смрти. Јер никако нису могли да је савладају, и спасу себе од ње. Васцела служба њихова живота уствари је "служба смрти". То важи за све старозаветне људе, па и за оне највеће, најбоље, најсветије. Као што је свети боговидац пророк Мојсије. Слава којам је он сијао када је на Синају примао заповести Божје, долазила му је непосредно од Бога, и светлошћу својом преко лица његова осветљавала сва бића људска, утонула у таму смрти. И он, роб смрти, као и сав род људски, тако је сијао светлошћу Бесмртнога, да осмрћене очи старозаветног Израиља нису могле "гледати у лице Мојсијево од славе лица његова која беше пролазна". Да, пролазна, јер је њен циљ био да наговести и праобразује славу Једино Бесмртног, који се имао јавити земнородним и смрторобним бићима људским, и показати им сву непролазну славу Бесмртности божанске. Светозарно лице Мојсијево било је само указање, и символ, и праслика оне "истините светлости", која дође у наш људски свет оваплоћењем вечног Бога Логоса (Јн. 1, 9). Та истинита оветлост "светли у тами" смрти наше људске, али "тама је не обузе" (Јн, 1, 5), Зашто? Зато што је Богочовек Христос једини у нашем човечанским свету јачи од смрти, и победитељ смрти. И Он је својим васкрсењем развејао таму смрти из нашег помрачевог света, и из наших душа, и разлио светлост и славу свога бесмртног Божанства. И тако нас извео из таме у светлост, јер нас је превео из смрти у живот вечни.

То је Он учинио целокупним својим богочовечанским подвигом на земљи: од колевке до Вазнесења. И све то оставио као Богочовечанско тело своје, Цркву. И Цркву поверио Духу свом Светом, да Он бдагодаћу својом уводи људе у ту светлост, у ту бесмртност, кроз победу над смрћу, грехом и ђаволом. Зато је новозаветна служба - "служба Духа". Њој нас учи Дух Свети. Он нас води, и руководи, и уводи у царство Јединог Бесмртног, Јединог Победитеља смрти у освима световима. По бићу свом Свети Дух је сав бесмртан, и надсмртан и недосежан за смрт. Зато све што је од Њега и јесте оно што обесмрћује човека, оно чиме људи савлађују све смрти, и све узроке смрти - грехе, и све творце смрти - ђаволе. Из Њега се непрестано излива света и животворна божанска сила у васцело тело Цркве. Та сила јесте божанска благодат.

Она се непрестано прелива и разлива у све чланове Цркве: оживљује их, обесмрћује, освећује, обожује, охристовљује, отројичује. "Различни су дарови" Духа Светог у Цркви, "различне су делатности", "различне су силе", али "све то чини један и исти Дух, раздељујући свакоме посебно како хоће" (1 Кор. 12, 4. 5. 6. 11). Сви ти свети дарови Духа Светога, и свете делатности, и свете силе, тако су чудесни, и чудотворми, и светли, и славни, да је "служба Духа" заиста несравњено већа у слави од сваке старозаветне службе. Јер су ове старозаветне службе, и оне најславније, биле под сенком смрти.

Али, чињеница је и то, да је служба светог пророка Мојсија, и осталих светих Пророка, и патријараха, и старозаветних праведника, била пуна славе, божанске. Но, упоређена са славом оваплоћеног Бога, она је сва сенкаста, сва паучинаста. Јер је то "служба осуђења", "служба смрти", служба осуђеиика на смрт, свих до једнога. "Служба осуђења", зашто? Због греха. Јер грех је по себи нешто што безгрешни и свесвети Господ не може благословити, већ само осудити. ? људи, изабравши добровољно грех, сами су осудили себе на смрт. И тако је сав живот рода људског од Адама до Господа Христа једноставиа "служба осуђења". Једина слава рода људског у то доба, у доба "службе осуђења", били су свети Божји угодници: пророци, патријарси, мученици, исповедници, праведници старозаветни. Нема сумње, и то је велика слава, јер се јављала у оно неславно и грехољубиво и смрти подвласно доба, у доба власти Сатанине над родом људским. ? Христова служба Богу, то је "служба правде", "служба праведносту," божанске у нашем човечанском свету, свету неправде, греха и смрти. Зато је и слава ове службе несравњено већа од оне старозаветне славе "службе осуђења". "Служба правде", у чему је? У ослобођењу себе од узрока сваке неправде под небом: греха. И са њим - смрти, и ђавола. Ту правду, и такву праведност, донео је роду људском Господ Христос. И кроз Цркву је предао људима, да и они у њој заједно живе са Њим, свеправедним Богом и Господом Христом и његовим свесветим и животворним Духом. ? Дух Свети благодаћу својом одушевљава људе на ту праведност, и даје им божанске силе да је воле, да је траже, да живе у њој и ради ње. И да осећају неисказано блаженство када страдају за њу. Стога свети апостол и указује на то коринтским хришћанима, и кроз њих свима нама, благовестећи: "Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује у слави служба правде".

3:10 "Јер и оно што се прослави није славно у овом случају према превеликој слави".

Када се старозаветна слава скупи ова, све њене свеће и свећице, све њене буктиње и ватре, огњеви и пожари, и избесе пред наше очи, пред очи Цркве Христове, у којој пламте безбројна сунца славе Христове и његових светих праведника, онда - шта онда остаје од славе старозаветне службе? Скоро се и не примећује, као да је нема. Јер шта значи светлост свећа и свећица, па и свих пожара старозаветне вере у истинитог Бога, када око нас пламте безбројна сунца божанска, свако хиљадама пута светлије од овог видљивог сунца у видљивом свету? Нема сумње, само је Христова слава истинска слава. Јер је непролазна, бесмртна, вечна, безгранична, зато што је божанска. ? Господ Христос - сав Бог, свим Божанством, свим неисказаним светлостима свога Божанства присутан је у нашем човечанском свету, присутан у телу свом човечанском а затим у Богочовечанском телу Цркве. Новозаветни човек, ма како праведан и свет, просто нема довољно очију да се нагледа те славе, просто нема довољно вида да је види и у свима њеним беакрајностима и безрраничностима. Јер које од земнородних бића може сагледати неисказану славу Тросунчаног Божанства, мада од њеног блеска заклањају лице своје шестокрили Серафиими и многооки Херувими? Стога богомудри апостол јасно подвлачи ту разлику између славе старозаветне и славе новозаветне: "Јер и оно што се прослави није славно у овом случају према превеликој слави". И наставља исту благовест:

3:11 "Јер кад би славно оно што престаје, много је славније оно што остаје".

? остаје - све што је од Богочовека Христа. Јер у Њему нема ничег смртног, пролазног, трулежног, већ све бесмрггао, непролазно, вечно. Све је у Њему такво: и истина, и правда, и љубав, и живот, и слава, и блаженство, и авако саврпшенство. И сви који живе Њиме, и верују у Њега, јесу такви. Какав је Он, тажви су и они: (ср. Гл. 2, 20; 1 Јн. 4, 9; 3, 24; 4, 13; 1, 7; 3, 2-3). Он је и дошао у овај свет, и постао као ми, да бисмо ми постали као што је Он. Кроза све своје, Он хоће једно: да се саобразимо Њему, да се охристоличимо(РМ. 8,29). Јер је то врховни циљ људског бића, и крајња мета наших жеља {Гал. 4, 19; ср. Флб. 10, 21). Разуме се, то се "с муком" постиже и ствара (Гл. 19): а помоћу свих светих тајни и светих подвига еванђелских, које нам даје, и кроз које нас води и руководи Утешитељ благи. Он је који помоћу светих тајни и светих врлина ствара, формира "обличје Христово" у нама, лик Христов, охристоличује нас. Та христоликост је и наш циљ, и наша нада. Достићи је, живети њоме и ради ње, то је непролазна слава наша што је у Христу Исусу Господу нашем. Да то постигнемо, дате су нам "све божанске силе" које су за то потребне: свете тајне и свете врлине (2 Петр. 1, 3-8). Стога заједно са светим апостолом, сви христочежњиви апостоли смело изјављују:

3:12 "Имајући, дакле такву наду, ми радимо с великом слободом".

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење светог јеванђеља по Матеју

29-31. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника. И говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами свједочите за себе да сте синови оних који су побили пророке.

Не сажаљева их зато што зидају гробове пророцима, јер је то богоугодно, већ зато што то чине лицемерно, и осуђују своје очеве, иако су гори од њих и далеко их надмашују у злу. Они отворено лажу када говоре: "Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке", јер су намеравали да убију самога Владику пророка. Зато им Христос и каже:

32-33. Испуните и ви мјеру отаца вашиж. Змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао?

Када им каже: "Испуните и ви меру отаца ваших", Он им не наређује нити их принуђава да Га убију, већ намерава да им каже следеће: "Пошто сте ви змије и као пород таквих отаца тврдоглаво се држите њиховог безумља, будући неизлечиви, убрзо ћете и ви пожелети да надмашите своје очеве и да ме убијете. Ви ћете достићи крајњи степен злобе када испуните злочин који су ваши оци пропустили да почине. Како ћете као такви избећи казну?"

34. Зато, ево, Ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге бити по синагогама својима и гонити од града до града.

Прекорева их зато што су лажно рекли: "Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке." "Јер гле", каже, "Ја вам шаљем пророк и мудраце и књижевнике, али и њих ћете побити." Ово говори за апостоле, јер их је Свети Дух, украсивши учењем, учинио истинским књижевницима, то јест, народним учитељима, као и пророцима и мужевима испуњеним сваке премудрости. Каже "шаљем" да би показао силу Свога божанства.

35-36. Да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће ово све доћи на род овај.

Говори им да ће сва неправедно проливена крв доћи на Јевреје који су тада живели и да ће они бити строжије кажњени од својих отаца зато што се нису уразумели ни после таквих примера. И Ламех је такође био строжије кажњен од Каина, иако није убио свога брата, зато што се није научио на Каиновом примеру. "На вас ће", каже, "доћи сва крв од Авеља до Захарије." С правом спомиње Авеља, јер је он убијен из зависти, исто као и Христос. Али, који се Захарија овде спомиње? Једни кажу да је реч о једноме од дванаесторице пророка, други, опет, да је то отац Претечин. У предању је остало да је у Храму постојало место на коме су стајале девице. Када је, дакле, Захарија (Претечин отац) био првосвештеник, ставио је Богородицу, после рођења Христовог, на место одређено за девице. То је разгневило Јевреје који су га убили зато што је с девицама уврстио жену која је родила. Није никакво чудо да је отац Претечин имао оца по имену Варахија, као што је имао и један од дванаесторице пророка кога су звали син Варахијин. Будући да су делили исто име, сасвим је могуће да су им и очеви били имењаци.

37-39. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме одсада видјети док не речете: Благословен који долази у име Господње.

Два пута понавља име Јерусалима из милоште и сажаљења према њему. Као што се заљубљени свесрдно труди да себе оправда пред својом драгом која га је изневерила, намеравајући да је казни, тако и Христос оптужује Јерусалим (престоницу Јевреја) за убиство. Много је пута Он желео да јој укаже милост, али она то није хтела, већ је веровала ђаволу који је расипао њену децу и удаљавао их од истине која сједињује с Богом, те није прихватала Господа који је њену децу сакупљао. Ништа толико не удаљује од Бога као грех, нити нас тако сједињује с Њим као чиста савест. Да би показао Своју родитељску љубав, он наводи пример кокоши. "Али пошто ви не желите Моју љубав, остављам Храм празан." Из овога учимо да Бог ради нас обитава у храмовима, и када ми напустимо Бога онда и наши храмови остају пусти. "Нећете Ме одсада видети до другог доласка. Али, тада ћете, хтели не хтели пасти ничице преда Мном и рећи - "Благословен који долази..." Разуми да "одсада" значи "од распећа", а не од времена када је изговорио ове речи, јер су Га они после тога много пута видели, док Га после распећа нису видели, нити ће Га видети до Његовог Другог доласка.

[Сефора]

2 Кор. 173 (3: 4-11).

Браћо, такво поуздање имамо у Бога кроз Христа, не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога, који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова него Духа: јер слово убија, а Дух оживљује. Ако ли служба смрти изрезана на камену словима бјеше у слави, тако да и синови Израиљеви не могоше гледати у лице Мојсејево од славе лица његова која пролази, како ли неће служба Духа бити много више у слави? Јер кад је служба осуде слава, много већма изобилује у слави служба праведности. Јер се и не прослави оно што је прослављено том приликом због ове превелике славе. Јер кад је славно оно што престаје, много ће више бити у слави ово што остаје.

Мт. 96 (23: 29-39).

[Огњен]

Ако ли служба смрти изрезана на камену словима бјеше у слави, тако да и синови Израиљеви не могоше гледати у лице Мојсејево од славе лица његова која пролази, како ли неће служба Духа бити много више у слави?