Једанаести уторак по Духовдану

[Огњен]

2 Кор. 172 зач. (II, 14 - III, 3).

Браћо, хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот. А за ово ко је способан? Јер ми нисмо као они многи који тргују ријечју Божијом, него из искрености, као од Бога, пред Богом, у Христу говоримо. Почињемо ли опет себе препоручивати? Или су нам потребне као некима препоручне посланице за вас или препоруке од вас? Ви сте наша посланица написана у срцима нашим коју знају и читају сви људи, показујући се да сте посланица Христова, кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама, него на тјелесним таблицама срца.

Мт. 95 зач. (XXIII, 23-28).

Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слијепи, који оцијеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Очисти оно што је изнутра да би и спољашње било чисто (Мт.23,26). Спољашње понашање је код нас у свакодневном животу готово увек исправно, будући да се уздржавамо, бојећи се људског суда. Код људи, пак, који се и у спољашњости предају пороцима, већ је нестао сваки стид. Исправно понашање, међутим, не прати увек исправан унутрашњи ток мисли и осећања. Ту се самоугађању даје пуна слобода, коме се у спољашњости иначе попушта онолико колико допушта људски поглед и неопходност да се од њега сакрију приватна дела. Шта је то друго до - окречени гроб. Унутрашња нечистота и оно спољашње чини нечистим. Зато очисти оно што је унутра, па ћe и спољашњост постати чиста. Тако ћеш сав постати чисти сасуд, погодан за сваку добру употребу твом Домаћину. За дивљење је, пак, због чега унутрашњост остаје у толикој небризи, будући да нико себи не жели погибао. Свакако да непријатељ држи такву душу, заваравајући је: "То није ништа. Само да се немају јавни греси". Он душу учи да главно дело остави за сутра: "Сутра ћемо се озбиљно позабавити собом, а сада нека се душа наслади страсним мислима и маштаријама, кад већ не може делима". Чувајмо се, пак, добро да не бисмо и остарели у таквој намери, јер ћe тада исправљање већ бити немогуће. Старог човека је немогуће изнова васпитати.

[Адмирал]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Очисти оно што је изнутра да би и спољашње било чисто (Мт.23,26). Спољашње понашање је код нас у свакодневном животу готово увек исправно, будући да се уздржавамо, бојећи се људског суда. Код људи, пак, који се и у спољашњости предају пороцима, већ је нестао сваки стид. Исправно понашање, међутим, не прати увек исправан унутрашњи ток мисли и осећања. Ту се самоугађању даје пуна слобода, коме се у спољашњости иначе попушта онолико колико допушта људски поглед и неопходност да се од њега сакрију приватна дела. Шта је то друго до - окречени гроб. Унутрашња нечистота и оно спољашње чини нечистим. Зато очисти оно што је унутра, па ћe и спољашњост постати чиста. Тако ћеш сав постати чисти сасуд, погодан за сваку добру употребу твом Домаћину. За дивљење је, пак, због чега унутрашњост остаје у толикој небризи, будући да нико себи не жели погибао. Свакако да непријатељ држи такву душу, заваравајући је: "То није ништа. Само да се немају јавни греси". Он душу учи да главно дело остави за сутра: "Сутра ћемо се озбиљно позабавити собом, а сада нека се душа наслади страсним мислима и маштаријама, кад већ не може делима". Чувајмо се, пак, добро да не бисмо и остарели у таквој намери, јер ћe тада исправљање већ бити немогуће. Старог човека је немогуће изнова васпитати.

      Nedostaju plodovi Duha Svetoga zato što se nismo čistom verom predali Hristu.Ko je vernik u njemu deluje Duh Sveti koji proizvodi plodove; ljubav, radost  ,mir ,dugotrpljenje ,samilost...itd.Ako toga nemamo zaboravili smo očišćenje od naših starih grehova.A da bi se mogli predati Hristu potrebno je razumeti evanđeosku poruku o Hristovoj pravdi za nas. On je naša pravda.Mi želimo da uspostavimo našu pravdu zato je ispravljanje nemoguće.

[Огњен]

Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење друге посланице Коринћанима

2:12-14 "А кад дођох у Троаду да проповедам еванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу. Не имадох мира у духу свом, јер не нађох Тита, брата свога, него се опростих с њима и одох у Македонију. Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту."

Насупрот философији Сатане у овом нашем човечанском свету стоји философија оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Христа. Шта је она, и у чему се састоји? Она је Еванђеље, и састоји се у Еванђељу. Философија Божја ? свету, ето то је Еванђеље Христово. Ту нам је казано шта Бог мисли о свету, и шта хоће са светом. И ми, после Христа, можемо смело рећи: Знамо шта Бог мисли о свету, о човеку, о роду људском, о добру, о злу, о истини, о правди, о свему што је важно за човека и о чему човек мислити може.

То је "философија по Христу" (Кол. 2,8), философија по Богочовеку, док су све остале философије - философије "по човеку", "по казивању човечјем", "по стихијама света" (Кол, 2, 8).

Главна одлика ове Богочовекове философије састоји се у томе што је она ова емпирина, сва експериментална, сва опитна, сва заснована на искуству. Мисао о Богу - емпирична? Да, сва - емпирична, јер ено Бога у телу, међ људима, у нашем људском животу и свету и искуству. И то може сваки лично проверити: својим доживљајем, својим опитом. Мисао о Божанској Истини такође је сва емпирична и приступачна свачијем искуству.

Па мисао о васкрсењу, о бесмртности, о вечном животу, о спасењу, о победи над смрћу и грехом и ђаволом, све је то чиста емпирија, чисто искуство, еванђелско и богочовечанско и општехришћанско. Са мало добре воље, изражене живом вером и љубављу, то може дознати сваки својим личним опитом. У све те стварности човек се може лично уверити, ако добровољно повери себе Богочовеку Христу. Јер Он нити себе, нити ишта своје не намеће људима, пошто су слободна бића.

Он све препушта њиховој слободи и љубави, њиховој неизнуђеној љубави и добровољној вери. Јер само таква љубав и само таква вера јесу средства помоћу којих човек може лично доживети све божанске стварности еванђелске као нешто своје, ваше, људско. Све су те стварности остварене у Богочовеку, у његовом Богочовечанском телу, Цркви. И то може сваки од нас осетити и доживети, ако слободно поверује у Христа и заволи Христа.

Доживљавање тих божанских стварностти и јесте једина стварна и истинска победа бића људског, победа коју само чудесни Господ Христос даје људима: победа кроз коју сазнајемо све што Бог јесте, и све шта нам Он у Христу човекољубиво даје и дарује. Зато христоносни апостол и благовести: "Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу, и кроз нас мирис познања свог на сваком месту".

Ето главне одлике истинског познања, познања које даје "философија по Христу", богочовечанска философија: то познање мирише на Бога, одише Богом.

Ми цвет, а Он - божански мирис у цвету. Мисао мирише на Бога. То једина права и здрава мисао, Постане ли душа човекова христоверјем и христољубљем еванђелски цвет, она мирише на Бога.

Свака јој мисао мирише на Бога. Откуда то? Отуда што свака божанска врлина еванђелска разлива по души божаноки мирис. Љубав, зар то није божански мирис у души хришћаниновој? Па правда, па доброта, па истина, - све сам божански мирис. ? мржња? - Демонски смрад. ? лаж, а неправда, а похота, а среброљубље? О! смрад, смрад, смрад!

Јер сваки грех смрди, свака страст, сваки демон. То су осетили, и проверили, и утврдили највидовитији и најмудрији људи светитељи. Грех је смрад пред Богом. Смрад и у души. Грехољубива, грешна душа се по томе и познаје од духовних бића што смрди. Смрди? Да, јер од бављења греха у души, душа се распада, гније, трули, па зато и смрди. Просто се уцрвља душа од грехова. Јер греси су своје врсте духовни црви. Разједају ли душу, она се уомрди. ? томе нам богонадахнуто говори свети Макарије Велитси.

? христољубива, а христоносна душа - сва мирише на Бога, на Христа. Кроа хришћане Бог "јавља", "шири мирис познања свог на сваком месту". Од тог мириса беже демони и подемоњени људи.

Када се после своје смрти свети Николај Студитски јавио своме болесном ученику Антонију и исцелио га од болести, од његове се појаве Антонијева колиба испунила "великим благоухањем", великим миомиром и силно замирисала (Житија Светих, 4. фебруар). Да, христоносци мирисом објављују Бога. На основу новозаветног искуства, свети апостол тврди: Бог "кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту".

2:15 "Јер смо ми Христов миомир Богу"

Чиме смо то ми "Христов миомир"? Господом Христом. Јер је Он својим Божанством, својом безгрешношћу, светошћу, свесавршеношћу - миомир. ? и ми смо миомир, ако Њега имамо и носимо у души својој. ? имамо Га и држимо Га у души својој еванђелском вером, и љубављу, и правдом, и истином, и молитвом, и постом, и смиреношћу, и кротошћу и трпљењем, и сваком уопште светом еванђелском тајном и светом врлином.

Присуство Господа Христа у души кроз свете тајне и свете врлине испуњује душу божанским миомиром, и изгони из ње сваки задах и сваки смрад греха, страсти и зла. Стога христочежњиве мисли, христолика осећања, христонадахнута дела миришу Христовим миомиром. То осећају сви хришћани финије душе, тојест светије душе. ? то су они хришћани који су христочежњивим подвизима протерали из себе грехе, и засадили миомирисне биљке еванђелских врлина, које што више расту, све јаче миришу, миришу им корење и гране и цветови и плод. Стога се христочежњиви хришћани с усхићењем моле Сладчајшем Господу: Исусе, цвјете благовониј, облагоухајај мја - Исусе, цвете миомирисни, омиомири ме! (Акатист Исусу Сладчајшему, Икос 12). И његовој чудесној Богомајци с умилењем кличу: Радујсја, рождшаја благоуханије - Радуј се Ти кода си родила Миомир! (Акатист Пресвјатјеј Богородицје, пјесан 1). Радујсја, сладкоуханиј крине, Владичице, вјерних благоухајај, кадило благовоноје, и миро многоцјеноје - Радуј се, слаткомиомирисни крине, Господарице, Ти која омиомирујеш верне! Ти, каде миомирисни, и миро скупоцено! (тамо). Марије Мати Божија, благоуханија честноје селеније... = Маријо, Мајко Божја, свето обиталиште Миомира. . . (Последованије ко свјатому причашченију, Канон, пјесан 5, Богородичен).

2: 15-16 "Јер смо ми Христов миомир Богу у онима који се спасавају, и у онима који пропадају. Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот."

Хришћани су Христов миомир "у онима који дакле који се спасавају, и у онима који пропадају: једнима дакле мирис смртни за свет, а другима мирис животни за живот". "У онима који се спасавају" хришћани су "Христов миомир" на тај начин што их својим божанским миомиром све више одушевљавају за подвиге спасења. Јер они који подвизима граде своје спасење добијају од тога миомира нове снаге, он их опија, заноси, усхићава, одушевљава на све веће ивеће подвиге спасења. Исто тако, у "онима који пропадају" хришћасни се јављају као "Христов миомир" и желе да их омиомире, али они остају упорно у гресима својим, у смраду свом. Шта то значи?

Значи да људи заиста слободно располажу собом, својом душом: и при очигледности Христовог миомира, који представља изузетну вредност у свету, они добровољно остају у своме смраду, хране се отровним помијама, и неће са Христом и за Христом, неће са христоносцима и христољупцима, иако су и ови од исте људске грађе од које и грехољупци и смрадољупци. Као што је Христос и све Христово - миомир, тако је смрад и све греховно, ђаво и све ђавоље - смрад, злосмрадије. Очигледна је истина, доступна свачијој провери: кроз познање и једних и других испољава се оно што им је у души - мирис или смрад. У томе је новина еванђелског откривења. За миомир богопознања и смрад ђавопознања сазнали смо од оваплоћеног Бога и Господа Исуса Христа.

Јављајући кроз себе "миомир Христов", хришћани јављају "мирис живота за живот", те тако нема двоумљења око тога: јасно знамо шта је оно што мирише "на живот", на бесмртност, на живот вечни.

А шта је то? Све што је Христово и еванђелско. Живот је у сржи логосан (Јн. 1:4), тојест Христов, и стога одише миомиром Христовим. Да би то могао осетити , човек треба да има благодаћу еванђелском освећена и облагодаћена чула. Но хришћани, јављајући кроз себе миомир Христов, потпуно јасно разликују оно што мирише на смрт, "мирис смрти". Нема неспоразума: "мирис смрти" гнезди се у гресима, у злу. Ако је човек грехољубив, онда душа његова мирише на смрт, и из њега се шири "мирис смрти" који је свакоме "на смрт", чим га унесе у себе и задржи у себи. Као што се тело у смрти и од смрти распада, трули и смрди, тако се и душа, умирући кроз грехе, распада и смрди. По светој речи пророковој: "Душа која греши, та умире" (Језек. 18:20), што значи: та смрди, та мирише на смрт, заудара на смрт.

"И за ово ко је врстан"? то јест, ко је врстан, ко достојан да буде "Христов миомир Богу"? Ко? Само онај који се свом душом, свим срцем, свим умом смири пред чудесним Господом Исусом, и у своју свесиромашну душу (да, свесиромашну, јер је без Њега душа људска не само сиромашна, него увек и свуда свесиромашна) прими Господа Исуса, и осталим Га светим добродетељима и светим тајнама занавек задржи и настани у својој души. А из Њега - увек се лучи неисказани миомир божански.

2:17 "Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божју, него као из чистоте, него као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо"

Благовест Богочовекова је сва од Бога. Зато је могу чисго и успешно изразити и саопштити само божанске речи, речи богонадахнуте. Еванђеље Спаситељево не само долази од Бога, него се и проповеда "из Бога". То је једини начин да га људи не покваре "превиспреним речима мудрости људске" (1 Кор. 2,4), већ да остане у чистоти Божјој. ? оно остаје такво само ако се говори "из чистоте" божанске, ако се предаје оно свечисто Еванђеље које излази из свечисте и свебожанствене душе Господа Христа. ? Богу се може говорити достојно и спасоносно само "из Бога", само Богом. Не додајући ништа своје, човечје; не уздајући се ни у шта људско. Све је ту од Богочовека: и Истина, и речи ? Истини; и Љубав, и речи ? Љубави; и Правда, и речи ? Правди; и Вечност, и речи ? Вечности. Стога је и света дужност: свагда и свуда говорити ? Еванђељу нао "пред Богом". Не може се уопешно говорити ? Христу, а"о се не говори из Христа, и у Христу: "у Христу говорило": свим бићем смо у Њему, свом душом, свмм срцем, стога и сваком речју. Све што је наше, од Њега вам долази преображено, освећено, обожено: јер се у Њега усељујемо вером, љубављу, надом, а најпре светим крштењем и - осталим светим тајнама. У Христу нам је срце, зато "у Христу" осећамо; у Христу нам је ум, зато "у Христу" мислимо, умујемо, расуђујемо; у Христу нам је воља, зато "у Христу" хоћемо; у Христу нам је и око, и ухо, и језик, зато: "у Христу говоримо". Све наше је охристовљено, па и чула, па и тело. Он, Бог Логос, очовечио се, и као човек живи међу људима. Он, Богочовек је увек ту, кроз Цркву ту, и зато омо у овом свету ми хришћани увек "пред Богом", - јер смо пред Христом, који је вазда и вавек свим бићем у Цркви својој. Ми стално живимо пред Христом, пред очима његовим, пред лицем његовим. Ми Христом, и у Христу говоримо; ми Христом, и у Христу гледамо; ми Христом, и у Христу чујемо; ми Христом, и у Христу деламо. То и значи бити хришћанин: бити увек у Христу, са Христом, за Христом. То и значи спасавати се: бити увек у Спаситељу, са Спаситељем, са Спаситељем. Да је Бог Логос хтео да се ми спасавамо на теориски, апстрактан начин, Он не би ни силазио у наш свет, не би се оваплотио, очовечио, и сав остао у свом Богочовечаноком телу, Цркви. ? Он је то учинио, да бисмо ми живели у Њему и Њиме, и били у Њему и са Њим: у Богу, пред Богом, са Богом, Зато у Христу говоримо, у Христу творимо, у Христу живимо, у Христу бесмртујемо.

"Квари реч Божју", "фалсификује реч Божју", "нечисто проповеда реч Божју" сваки који откида од богочовечанске пуноће личности Христове, и од богочовечанске пуноће Еванђеља његовог. Богочовек Христос се правилно и истински проповеда само када реч његову, "реч Божју" проповедамо "као из Бога, пред Богом, у Христу". Еванђеље Хрлстово се истински проповеда само ако "у Христу гов-римо", "из чистоте", "из Бога", "пред Богом". Апостолство то и јесте: "пред Богом у Христу говоримо", и то "из Бога" (2 Кор. 12,19). Хришћанство то и јесте: "пред Богом у Христу говоримо", и то "из Бога". Проповедник Христв не сме никада себе проповедати. Јер би проповедао човека.

? човек? - Сав у гресима, у смрти, у прљавштини, у демонизму. Проповедник Христов је само слуга Христов, који верно саопштава и речи и мисли и заповести Господара и Господа свог - Спаситеља Христа, Богочовека.

Разлика између хришћанства и свих осталих религија, философија, наука је у овоме, само у овоме: оне су све од човека и по човеку, а оно - од Богочовека и у Богочовеку. Оно једино и спасава род људски, јер носи у себи Спаситеља: Њега вечноживог даје људима, и Он их спасава од греха, смрти и ђавола, и уводи у Царство Божје, у све што је божанско, свесвето, свесавршено, бесмртно, вечно. Зато се богочовечност хришћанства ни по коју цену не сме кршити, умањивати, уништавати, ни на рачун разнлх антропоморфизама и хуманизама кварити, реформисати, унакажавати. У свему и по свему хришћанство је од Богочовека и у Богочовеку. Само тако оно је заиста спасење света и рода људског. Стога свети алостол и објављује: "Ми себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуеа Господа ради" (2 Кор. 4,5).

3:1 "Почињемо ли опет себе препоручивати? Или требамо, као неки, препоручених писама на вас или од вас?"

Да није Господа Христа, Коринћани не би знали за апостола Павла, јер њега не би ни било као апостола. Њега је начинио апостолом Богочовек Христос својом божанском силом. И ношен том божанском силом он је као најкрилатији анђео прелетао и облетао свет. Тако је и у Коринт дошао. Увек је испред њега ишао чудотворни Господ Христос. По спољашњости Павле, а по сили која је деловала из њета - Христос. Он Коринћанима није проповедао себе, већ Господа и Спаситеља Христа.

? Христа, ко препоручује? Његова свемоћна и свечудотворна сила. Но пошто дела из Павла, и кроз Павла, та иста сила је и Павлова препорука. Ни са чим људским он није дошао међу њих. Из њега је непрестано избијала Христова божанска сила, и исцељивала све, и благовестила свима, и савлађивала све смрти, све страсти, све грехе, све ђаволе. То је оно што препоручује апостола Павла. И он, не само у људима, него ни у целој васиони не налази ништа што би било истински достојно препоруке, сем? - Богочовека Христа. Зашто?

Зато што је Он, једини Он: Победитељ смрти, греха, ђавола, и најпотпуније оваплоћење и најдивније оличење свих божанских и човечанских савршенстава, која Он човекољубиво и раскошно раздељује свима жељнима истине и правде. ? Он је све то зато што је истинити Бог и Господ. Христос у хришћанима, - то је оно што препоручује хришћане једне другима, и људима, и Анђелима, и свима вишим и бољим бићима од човека. Али, исто тако то је оно што их оптужује кад свих злих и злољубивих бића, била она у демонском или људском облику, свеједно. Јер из правих хришћана зрачи Христос. Зрачи из њиховог живота, из њихових мисли, из њихових дела, из њиховог лица. Они су живо, ходеће Еванђеље: благовест Богочовека. Гледајући њих, људи виде разноврсна оваплоћења и преоваплоћења чудесног Господа. Стога свети алостол и пише коринтским хришћанима:

3:2 "Јер ви сте наша посланица, написана у срцима нашим, коју знају и читају сви људи".

Христоносни апостол их је љубављу еванђелском најпре унео у своје срце; и ту их преобразио, прерадио, претворио у хришћане; и они су се и у себи самима обрели као нови, Христови људи, христоносни и христоношени. Шта је апостол писао у њима и по њима? Цело Еванђеље Спасово. То су му разни преписи Еванђеља. Свака доживљена еванђелска истина, и њих неколико доживљених, ето посланице благовесне, посланице ? Христу, ? његовим делима, чудесима, савршенствима, добродетељима; ? његовој истини, и љубави, и правди. и бесмрћу, и васкрсењу, и вазнесењу, Све то на разне начине избија из хришћана, зрачи из њих; и све је то разумљиво и читко за све људе, писмене и непиемене; те посланице "знају и читају сви људи". Јер хришћани исписују Христа својим делима, својим доживљајима, које сви људи виде и уочују. У свакој њиховој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку по Христова благовест. И они - жива посланица Христова. Хришћани? - "Посланица Христова", коју Он шаље људи-а, свету, да и њих научи својој спасоносној благовести, Еванђељу. Зато богомудри апостол и вели коринтским хришћанима:

3:3 "Јер сте показали да сте посланица Христова".

Чиме? Својим животом. Јер свако еванђелско дело, и расположење, и осећање, то је живо златно слово, и жива златна реч, и жива златна реченица - жива златна благовест. ? низ таквих дела, или низ таквих расположења, или низ таквих мисли, - ето читава "посланица Христова". Сваким својим поступком хришћани показују да су "посланица Христова". Кроз хришћане људи читају и упознају Христа. Хришћани су усмено Еванђеље, које чују све уши и виде све очи. Да, нема сумње, хришћани су живе посланице Христове, јер у њима живи Богочовек Христос. И споља и изнутра они су његови: у Христа се обукоше светим крштењем, и Христом се испунише - светим причешћем, и осталим светим тајнама и светим врлинама еванђелским. Искрена и дубока молитва - колико Христа унесе у душу! а љубав, а милостиња, а доброта, а пост, а смерност, а кротост, а трпљење, - о, колико Христа од тога у теби, у мени, у свима нама! Заиста смо "посланица Христова", "коју знају и читају сви људи".

Но да се не би понели и помислили да смо својим човечанским силама написали ту "посланицу Христову", свети апостол нам казује њеног писца. Ко је он? Дух Бога Живога. Ето ко у нама, у срцу нашем, у души нашој, у савести нашој, у животу нашем пише "посланицу Христову". Што је од Богочовека, постаје наше преко Свегог Духа. Он засађује и узраста Христа у бићу људском. Што је Христово Дух Свети преображава у наше божанском силом својом. Оном силом, у коју су се апостоли обукли "одозго" кад је Дух Свети сишао на њих (ср. Лк. 24,49; Д. А. 2,1-11), и којом су стварно познали Христа, стварно постали Христови, и живе посланице Христове.

Што важи за њих, важи за све хришћане свих времена и свих континената. Они су само први хришћатш, челници хришћански, а ми сви за њима и по њима и прако њих. Божанском силом својом Дух Свети оживљује у срцима нашим истине еванђелске: "Свјатим Духом всјака душа живитсја = Светим Духом живи свака душа"; и још: "Свјатим Духом точатсја благодатнија струји, (напајајушче всјакују твар ко оживљенију = Светим Духом се лију благодатни потоци којм напајају сваку твар ка оживљењу". Дух Свети постепено, према мери наше вере и ревности, кроз свете тајне и подвиге еванђелске оваплоћује Христа у нама хришћашима. Ове Христове дарове Он постепено дарује нама, и претвара их у наш живот, у нашу душу, у нашу савест, у наше срце (ср. 1 Кор. 12,1-11). И тада је душа наша охристовљена, и савест, и срце, и живот, и цело биће наше. И тада смо заиста "посланица Христова", и споља и изнутра исписани Еванђељем Христовом. Све је наше прожето и проникнуто Христом: све ухристовљено и охристовљено. И све то чини "Дух Бога живога", Дух Свети, Дух Христов. Стога свети апостол и пише коринтским хришћанима: Ви сте "посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога живога, не на каменим, плочама него па месаним плочама срца".

Живећи у хришћанима, Дух Свети стално пише живе посланице Христове. Зато духоносни апостол и упућује хришћанима ове речи - Тела ваша су "храм Светога Духа, који живи у вама. кога имате од Бога" (1 Кор. 6,19; ср. 3,16). Та света еванђелока стварност даје иам се од Духа Светог, и чува се Духом Светим који живи у нама (2 Тм, 1,14). Живећи у нама кроз свете тајне и свете врлине, Дух Свети пише у нама благовест Христову, те смо тако Њиме "посланица Христова". Само као "заједничари Светога Духа" ми то можемо постати, и бити, и осгати (ср. Јевр. 6,4). Откривење Светога Духа је у томе: Он остварује наше спасење у Христу, и освећење, и охристовљење, и обожење, речју: васцели богочовечански домострој спасења. Зато је Спаситељ и наредио својим светим ученицима да не почињу проповед Еванђеља док Дух Свети не сиђе на њих, и не стане живети у њима, делати из њих и говорити кроз њих.

У самој ствари: од Њега је апостолство, од Њега мучеништво, од Њега исповедништво, од Њега подвижништво, од Њега чудотворство, од Њега: и вера, и љубав, и истина, и радост, и кротост, и смерност, и трпљење, и крштење, и све свете тајне, и све свете врлине, једнсм речју: од Њега је све и сва, од Њега - сама Црква. Јер је Господ Христос дао тело Цркви, а Он душу. Да, Дух Свети је "душа Цркве", по богомудрој мисли светог Василија Великог.