Девети четвртак по Духовдану

[Огњен]

1 Кор. 155 зач. (XIV, 6-19).

Браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу. или у познању, или у пророштву, или у поуци? И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговијетне гласове, како ће се разумјети шта се свира или гуди? Јер, ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој? Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву ријеч. како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар. Ма колико да је на свијету врста гласова, али ниједан од њих није без значења. Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин. Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима који су за изграђивање Цркве. Зато, који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи. Јер ако се тим језиком молим Богу, мој дух се моли, а ум је мој без плода. Шта треба, дакле? Молићу се Богу духом: а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш? Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас. Али у Цркви волим рећи пет ријечи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде ријечи језиком.

Мт. 81 зач. (XX, 17-28).

У вријеме оно, полазећи Исус горе у Јерусалим, узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој. И чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Хришћанство у пуној мери задовољава наше стремљење ка првенству. Али, како? На сасвим други начин него свет. Хоћеш ли бити први? Буди свима слуга, тј. буди последњи међу свима. То је толико суштински важно, колико је важно свој живот уређивати по примеру Господа Христа. Господ говори: Син Човечји није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28). Господ служи, па чак и ноге својих ученика пере. Према томе, ни ми не треба ни због чега да се стидимо у служењу другоме. Са чим и како можеш - само служи. Прилике има на сваком кораку: гладног нахрани, нагог одени, странца у дом прими, болесног посети и нађи му се при руци, и изађи у сусрет свакоме ко има потребу. И не само телу, него и души другог послужи: уразуми, дај савет, укажи на добру књигу, утеши, поткрепи. Реч је врло снажно средство при помоћи: њоме дејствује душа. Сусревши се са другом душом, она јој додаје снаге.

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење светог јеванђеља по Матеју

17-21. И полазећи Исус горе у Јерусалим узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему .

Синови Зеведејеви (Јаков и Јован), мислили су да ако Господ иде у Јерусалим да ће тамо завладати земаљским и пролазним царством, јер су Га често слушали да говори: "Идемо у Јерусалим". Будући побеђени људском слабошћу, наговорили су своју мајку да она умоли Христа, јер су се они плашили да Му сами јавно приђу. Зато Му и прилазе кришом, како то каже Марко, који пише да дођоше пред Њега Јаков и Јован, желећи да каже да су дошли тајно и насамо.

22. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо.

Оставивши мајку, Господ се обраћа синовима, желећи да покаже како Му није непознато да су они наговорили своју мајку. Он им говори: "Не знате шта иштете", то јест, тражите оно што је велико и страшно и анђелским силама. Како би их одвратио од таквих помисли, предочава им опасности које их чекају. Поставља им питање не зато што није знао одговор већ да би они својим одговором спознали да су рањени гордошћу, те се потрудили да испуне своје обећање. Зато им каже: "Пошто нико не може да има удела у Моме Царству, ако не буде имао удела у Моме страдању, кажите ми да ли сте спремни да пострадате на исти начин као и Ја"? "Чашом" назива Своје страдање и смрт, истовремено показујући да је умрети лако као што је лако испити чашу вина. Зато и ми увек треба да будемо спремни на страдање. Овим такође показује да Он добровољно иде у смрт. Као што онога који испије чашу вина лако савлада сан, тако и онога који испије "чашу страдања" обузима смртни сан. Своју смрт назива "крштењем", јер њиме сви бивамо очишћени. Апостоли су, дакле, олако дали обећања, не знајући шта говоре, само да би добили оно што траже.

23. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој.

"Да ћете пострадати", то знам. Тако се и десило, јер је Јакова убио Ирод, а Јована је осудио Трајан због сведочења речи истине. "Али, да седнете (с десне и с леве стране), није Моје да дам, него онима којима је то припремљено", то јест, онима који се нађу да поред мученичког венца имају и све остале врлине. Такви ће примити дар. Овај дар је припремљен онима који су се трудили, исто као што победничке венце у играма добијају само такмичари. Замислите да се одржава трка коју суди сам цар, те да онај који уопште није трчао приђе и каже судији: "Дај и мени венац, о судијо, иако се нисам такмичио!" Цар ће му свакако одговорити: "Није моје да ти без заслуге дам венац, јер он припада ономе за кога је припремљен", дакле, ономе који је трчао и победио. Зато и овде Христос каже: "Не могу вам дати на дар да седнете с десне стране Мога престола, јер то место припада онима који су се потрудили и за које је то место припремљено." Запитаћеш: "Да ли ће тамо уопште неко седети?" Знај добро да тамо нико неће сести. То место припада само божанској природи, јер коме је од анђела Бог икада рекао: "Седи мени с десне стране"? Господ је наиме ово казао због њихове сумње, јер они су тражили да седну са десне и леве стране Господу не разумевши да је Онај, који им је рекао да ће сести на дванаест престола, желео да покаже каквом ће славом бити овенчани за своје врлине.

24-28. А чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.

Када су десеторица видела како је Христос прекорио двојицу браће, и сами су почели негодовати, показујући да је и њима стало до такве части. Будући још несавршени, Јаков и Јован су желели да се уздигну над осталом десеторицом, док су остали апостоли, опет, завидели двојици браће. Пошто су се десеторица апостола смутила чувши ове речи, Господ их позива и умирује самим Својим позивом пре него што им је ишта рекао. Синови Зеведејеви су, наиме, насамо говорили са Христом, одвојивши се одос талих. Сада км Господ свима заједно говори. Будући да је знао да је властољубље велики тиранин душе, те заслужује оштру казну, Христос их још више смирава упоређујући их са незнабошцима и неверницима који трче за пролазном славом. Он их посрамљује говорећи: "Други људи се хвале тиме што су кнезови и владари, јер је властољубље страст незнабожаца, међутим, моји ученици добијају част по своме смирењу које се огледа у томе да онај који жели да буде већи треба да служи онима који су му потчињени, што је знак крајњег смирења. Ја вам то сам показујем, јер сам Владар и Цар на небесима који се смирио и дошао да послужи вашем спасењу. Служићу вам до те мере да ћу и душу Своју дати за откуп многих", то јест, за све, јер "многи" означавају све људе.

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење прве посланице Коринћанима

6. А сад, браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу, или у познању, или у пророштву, или у поуци?

Хоћете ли да знате да су језици без тумачења бескорисни? Нека ја, Павле, ваш учитељ, говорим језике. Ни у том случају неће бити никакве користи за слушаоце, уколико нешто не објасним откривењем, тј. као што обично говоре они који су добили откривење од Бога. И то је такође вид пророштва, кад се у присуству многих откривају помисли свакога.

Или у познању, тј. онако, као што могу да говоре они који имају знање и слушаоцима тумаче тајне Божије.

Или у пророштву, тј. онда кад неко говори о прошлости, садашњости или о будућности. Пророштво је, дакле, опширније него откривење.

Или у поуци, тј. у виду учитељске беседе, када се говори о врлинама или о догмама. И учење бива од користи слушаоцима. Неки су реч откривење разумевали као говорење нечега лако разумљивог, јасног и очигледног, а познање - оно што је речено на такав начин, да се може познати.

7. И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговетне гласове, како ће се разумети шта се свира или гуди?

И зашто, каже, ја говорим да је нејасно бескорисно, а јасно корисно? Ако на бездушним стварима не буде било разговетних Гласова, не може се распознати ни шта свирају, ни да ли се одатле може добити наслада и радост.

8. Јер ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој?

Од онога што није неопходно прелази на нужно и каже да и труба испушта складне звукове, тако да једне привлачи у бој а друге одвлачи од њега. Ако буде трубила нејасним и неодређеним звуком, војници се неће припремити, и каква је онда корист од звука?

9. Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву реч, како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у ветар.

Да не би упитали: "Какве то везе има са свиралом и трубом", каже: "Уколико и ви даром језика не будете изговарали разговетне тј. јасне речи, онда ћете говорити узалудно и у ветар, јер вас нико неће разумети". Сва сила је у томе да дар буде од користи, јер зашто би се иначе давао? Зар само због тога, да би од њега имао користи онај који га је добио? Ако жели да буде од користи и другима, требало би да се моли Богу и да кроз чист живот добије и дар тумачења, или пак да се обрати ономе који може да протумачи. Павле и то говори зато што жели да их сједини једне с другима, да не сматрају да су самима себи довољни, него да код себе приме и оне што могу да протумаче, јер ће тада дар бити кориснији.

10. Ма колико да је на свету врста гласова, али ниједан од њих није без значења.

Колико се језика појавило у свету: скитски, индијски, трачки и језици других народа, и сва племена нешто говоре, јер нико од њих није без језика.

11. Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин.

Ако не будем разумео значење речи, онда ће онај, који говори, мени бити туђин (досл. варварин)[1] тј. онај који неразговетно говори. Таквим ћу се и ја показати њему, али не због слабости беседе, него због нашег неразумевања.

12. Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима, који су за изграђивање Цркве.

Неки су после речи тако и ви стављали тачку, и тумачили овако: тако и ви, који неразговетно говорите језицима, слушаоцима изгледате као туђини, а затим поново почињу и читају: ревнитељи духовних дарова...

Међутим, св. Јован Златоусти чита без раздвајања. Како, каже, ревнујете на духовним даровима, и ја то желим и прихватам, као што сам и пре рекао. Ви се пак старајте да се њима обогатите ради изграђивања, тј. ради користи Цркве. Ја не само да вас не спречавам да говорите језицима, него и желим да се обогатите тим даром, али само ако ћете га употребљавати на заједничку корист.

13. Зато, који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи.

Указује на начин на који ће тај дар постати користан за многе. Каже: нека се онај који говори језике моли Богу да добије и дар тумачења. Према томе, они су сами криви за то што не добијају дар тумачења, будући да га не траже од Бога.

14. Јер кад се тим језиком молим Богу, мој дух се моли а мој ум је без плода.

У старини су неки, заједно с даром језика, добијали и дар молитве, и изговарали персијске или римске речи, али њихов ум није разумевао оно, што су говорили. Павле зато и каже да се дух мој тј. дар који покреће језик моли, али да ум мој остаје без плода, јер не разуме ништа од онога што се изговара. Погледај како је постепено доказао да је онај који само говори језиком бескористан и за самога себе. Тако ово место тумачи св. Јован. Неки пак разумевају овако: ако ја говорим језиком али не тумачим, дух мој, тј. моја душа сама по себи има користи, а мој ум остаје без плода, јер не доноси корист другима. Они који су овако схватили ту изреку према мом мшпљењу су се уплашили Монтанове заблуде. Он је увео такву јерес, да пророци уопште нису разумевали своје речи. Међутим, будући обузети духом, они су нешто говорили, иако нису разумевали шта говоре. Овде би то пак било неумесно, јер апостол није рекао да пророци не разумеју своје речи, него они са даром језика, и то не сви, него само неки од њих.

15. Шта треба дакле? Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу Бога духом а хвалићу и умом.

Шта је, каже, корисније? И шта треба тражити од Бога? То да се молимо духом, тј. даром, а такође и умом, тј. мишљу, разабирајући речи молитве. На сличан начин говори и о хвали.

16. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?

Када, каже, узносиш хвалу, ако будеш благосиљао духом, тј. духовним даром посредством језика, како ће онај који је на месту обичног верника, тј. мирјанин, на твоју молитву рећи амин! Ти си речи у векове векова изговорио нејасно и на њему непознатом језику, који он није разумео, и зато од тога није имао користи.

17. Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује.

Да не би помислили како одлучно унижава дар језика, каже: "Ти са своје стране добро благодариш, али како ближњи при том нема користи, и твоје благодарење је бескорисно."

18. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас.

Да не би помислили да он тај дар унижава зато што га он сам нема, каже: Говорим језике више од свију вас.

19. Али у Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком.

Умом својим, тј. разумевајући и схватајући своје речи, и будући у стању да их објасним, како би и други имали користи. Неголи хиљаде речи језиком тј. кад не могу да их протумачим, јер се и у том случају корист ограничава на мене самог. Пет речи изговара сваки учитељ, који прилаже доличан лек за свако од наших пет чула.