Девета среда по Духовдану

[Огњен]

1 Кор. 154 зач. (XIII, 4 - XIV, 5).

Браћо, љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Држите се љубави, и старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете. Јер који говори језик, не говори људима него Богу: јер нико не разумије, пошто он духом говори тајне. А који пророкује говори људима за назидање и бодрење и утјешење. Јер који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује. А хтио бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете; јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи, да се Црква изграђује.

Мт. 80 зач. (XX, 1-16).

Рече Господ причу ову: Царство је небеско слично човјеку домаћину који ујутру рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа, видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: Идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњих до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најмљени, примише по динар. А када дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина. Говорећи: Ево, ови посљедњи један час радише, па их изједначи с нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[fsa]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

У причи о посленицима је и онај који је радио само један час и био награђен од домаћина једнако као и остали (Мт.20,116). Часови дана у тој причи су слика течења нашег живота. Једанаести час је последње време овог живота. Господ показује да му и они који су дотле доживели не служећи, могу угодити, и то не мање од других. Из тога следи да се не треба смућивати старошћy нити очајавати, изгубивши наду на почетак. Ти само почни, не плашећи се. Милостив је Господ и даће ти све што и другима: овде по мери благодати, а тамо по закону правде. Само се ти што више са усрђем разгори и са скрушеношћу пожали због нерада у коме је проведен скоро сав живот. Рећи ћеш: "Тамо је позвао домаћин. Нека и мене позове Господ". Па, зар не зове? Зар не чујеш у Цркви глас Господњи: Ходите к мени сви, или апостола који призива: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас: Помирите се са Богом (2.Кор.5,20).

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење прве посланице Коринћанима

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика.

Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави.

2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање...

Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање.

И ако имам сву веру...

Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву.

Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам.

3. И ако раздам све имање моје...

Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије.

И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина.

Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав.

4. Љубав дуго трпи, благотворна је...

Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство.

Љубав не завиди.

Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима.

Љубав се не горди.

Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима.

Не надима се.

Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених.

5. Не чини што не пристоји.

Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима.

Не тражи своје, не раздражује се...

Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале.

Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других.

Не мисли о злу.

Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом.

6. Не радује се неправди.

Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду.

А радује се истини.

Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих.

7. Све сноси.

И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло.

Све верује.

Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори.

Свему се нада, све трпи.

Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство.

8. Љубав никад не престаје...

Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку.

Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути...

Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку.

Знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо. 10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично.

Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније.

11. Кад бејах дете...

Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи.

...као дете говорих.

То одговара језицима.

Као дете мишљах.

То одговара пророштвима.

Као дете размишљах.

То одговара знању.

А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско.

У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља:

12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки.

Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања.

А онда ћемо лицем у лице...

Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања.

Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.

Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу.

Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења.

Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме.

13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку.

1. Држите се љубави.

Показавши да је љубав велики дар, у наставку их подстиче да стреме ка њој. Није рекао "тражите љубав", него држите се љубави, захтевајући појачано старање. Она се удаљује од нас, и мораћемо много да трчимо, уколико желимо да је достигнемо.

Старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете.

Да не би помислили да је уздигао љубав с циљем да омаловажи остале дарове, додаје старајте се за духовне дарове, а превасходно за пророштво. Рекао је то, противећи се гордости Коринћана због дара језика.

2. Јер који говори језик, не говори људима него Богу, јер нико не разуме, пошто он духом говори тајне. 3. А који пророкује говори људима за назидање, бодрење и утешење.

Упоређује језике с пророковањем и показује да су они потпуно бескорисни сами по себи, јер не говоре људима него Богу. Другим речима, не говоре оно што је лако разумљиво и схватљиво за људе, него Духом Светим говоре оно што је тајанствено. Као они, који говоре од Духа, они творе велико дело; међутим, како су људима бескорисни, они су ниже од пророштва. И оно је од Духа, али је веома корисно: изграђује колебљиве, саветује и подстиче немарне, теши малодушне. Павле је увек истицао као више оно што је корисније.

4. Који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује.

Многи који су говорили језицима нису могли да објасне оно што су сами говорили. Због тога су они били од користи једино самима себи. Онај пак који пророкује, користан је за све слушаоце. Према томе, колико је растојање између користи за једног и користи за Цркву, толико је растојање између језика и пророковања.

5. А хтео бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете.

Пошто су међу Коринћанима многи говорили језике, а да не би помислили, како он језике унижава због зависти, каже: Хтео бих да сви говорите језике, а не један или двојица. Међутим, још више бих хтео да пророкујете, јер је то много корисније.

Јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи да се Црква изграђује.

Пророк је, каже, већи, али је већи од онога који само говори језике, а не уме и да протумачи. Ако пак уме и да протумачи, онда је једнак пророку. Објашњавајући оно што језиком нејасно говори, он изграђује Цркву. Тумачење је такође било дар и давало се некима који су говорили језике, а некима не.

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење светог јеванђеља по Матеју

1-7. Јер је Царство небеско слично човјеку домаћину који ујутро рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа, видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете.

"Царство небеско" је Христос, који се уподобио човеку примивши на себе наше обличије. Још се назива "домаћином", јер је Он господар куће, то јест, Цркве. Христос је, дакле, изашао из наручја Очевог да најми посленике у "винограду", то јест, у проучавању Писма и испуњавању заповести. Он такође унајмљује сваког човека да ради у винограду своје душе. Једнога унајмљује "ујутро", дакле, у дечјем узрасту, другог у "трећи час" - у младости. Трећег, опет, у "шести" и "девети час", када им је двадесет пет, тридесет година или више, или једноставно у доба зрелости. Последње унајмљује у једанаести час као старце, јер је много оних који су поверовали и у старим годинама. Ову причу можеш разумети и на други начин: ,дан" означава време у коме живимо, јер у њему радимо као у току дана. Господ је, дакле, позвао у "први час" оне који су живели у време Еноха и Ноја; у "трећи час" оне из времена Авраама; у "шести час" људе из времена Мојсеја; у "девети час" Пророке, а у "једанаести час", дакле, на крају времена, Господ је позвао незнабошце, који су били лишени сваког доброг дела. Њих нико није био унајмио, јер незнабошцима није био послан ниједан пророк.

8-16. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњиж до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најдољени, примише по динар. А кад дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина, говорећи: Ево ови посљедњи један час радише, па их изједначи са нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду; ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.

"Вече" означава крај света. Дакле, на крају свако прима по један динар. "Динар" је благодат Светога Духа која преображава човека по лику Божјем и чини га заједничарем божанске природе. Они који су живели пре Христовог доласка више су се трудили, јер још није била побеђена смрт, нити ђаво савладан, него је још владао грех. Али ми, који смо благодаћу Христовом оправдани Крштењем, добијамо силу да побеђујемо нашег непријатеља ђавола, кога је Христос већ победио и савладао. Према првом тумачењу, они који су поверовали у младости имају пред собом већи труд него они који су поверовали у старости, јер младић, борећи се са страстима, мора да носи бреме гнева и огањ по-жуде, док старац живи у спокоју (јер су се његове страсти примириле). Ипак, сви су удостојени једног истог дара и благодати Светога Духа. Ова прича нас учи да се и у старости могуће покајати и задобити Царство небеско, јер је то "једанаести час". Светитељи не завиде онима који примају исту нагараду. Не било тога. Овде се, међутим, види да су блага која ће наследити праведници таква, да би чак и светитеље могла да подстакну на завист.