Девети уторак по Духовдану

[Огњен]

1 Кор. 152 зач. (XII, 12-26).

Браћо, као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени. Јер и тијело није један уд него многи. Ако рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све било слух, гдје је мирисање? А сада, Бог постави удове у тијелу, сваки поједини од њих како хтједе. А ако би сви билиједан уд, гдје је тијело? Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част; и неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

Мт. 76 зач. (XVIII, 18-22; XIX, 1-2, 13-15).

Рече Господ Својим ученицима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Тада му приступи Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. И када сврши Исус ријечи ове, отиде из Галилеје, и дође у крајеве јудејске преко Јордана. И за њим иђаше народ многи и исцијели их ондје. Тада му приведоше дјецу да стави руке на њих, и да се помоли; а ученици им брањаху. А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. И положивши на њих руке, отиде оданде.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Пустите децу нека к Мени приђу,

Такових је Царство Божије, глагола Господ.

О ви децо српска, весел'те се сада

С витлејемском децом, покланом некада,

Водом сте и крвљу крштени двојако,

Две небеске славе задобисте тако.

Из службе Новомученицима српским, владика Николај

[Огњен]

Николај Е. Пестов

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

...

СВЕТЕ ТАЈНЕ

Пустите децу да долазе к Мени.

Мк. 10,14.

Ми знамо колико је Господ волео децу. Он је заповедио Својим Апостолима да не бране деци да долазе к Њему. Не будимо и ми препрека да наша деца добију вечну Божију благодат. Доносимо их што је чешће могуће Христу.

По обичају Цркве први пут их доносимо Богу осмог дана по рођењу. У Светој Тајни Крштења Господ их чисти од првородног греха, скидајући с њих проклетство које прети да истреби пали људски род.

У Светој Тајни Миропомазања, која следи непосредно по Крштењу, Господ усиновљује дете, дарујући му благодат која га, по речима апостола Петра (1. Пет. 2, 9), убраја у "изабрани род, царско свештенство, свети народ". У Старом Завету је миропомазање вршено само над царевима и пророцима; у Новом "царско свештенство" је даровано сваком Хришћанину.

Да би живот опстао потребна му је храна. Она је потребна и духовном животу детета, који се зачео на Крштењу. Господ ту храну дарује у Светој Тајни Причешћа.

Колико често треба причешћивати дете? Господ призива на то у свакој Литургији: "Примите, једите..." Ако се ми, одрасли, због своје недостојности и неприпремљености, и не усуђујемо да се често причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, невина дечица за то немају никаквих препрека.

"Што је чешће могуће причешћујте децу Светим Христовим Тајнама", саветује епископ Теофан Затворник. Зато децу треба причешћивати на свакој Литургији на којој родитељи могу да присуствују, и, по могућству, сваке недеље и празника.

Старац Партеније Кијевски је једном, у богонадахнутом наитију огњене љубави Божије, дуго у себи понављао молитву: "Исусе, живи у мени, и дај да и ја у Теби живим!", кад зачу тих и сладак глас: "Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива, и Ја у њему".

Благодат причешћивања Телом и Крвљу Господњом је свечудесна: она крепи и исцељује дете и духовно и физички. Зато је често причешћивање детета залог његовог духовног и телесног здравља.

Како је сведочио један доктор, ретки су били случајеви када је морао да препише лекове оној деци коју су редовно причешћивали. Над децом која се често причешћују нема дејство чак ни закон лошег наследног фактора. Ј. Посељанин прича о родитељима који су имали озбиљних разлога да се плаше лошег наследног фактора код детета. Да би га избегли, они су, по савету једног духовног оца, причешћивали свог малишана сваке недеље. И он је одрастао потпуно здрав.

Са Светим Причешћем су повезани и случајеви чудесног исцељења деце. Тако, свети Андреј Критски, познати учитељ Цркве, у детињству дуго није могао да проговори. После усрдне молитве родитеља за његово исцељење, узе његовог језика су се раздрешиле за време причешћа Светим Тајнама.

По запажањима епископа Теофана Затворника, "оног дана када се дете причести, оно утоне у дубоки мир... Понекад се дете испуњава радошћу и разиграњем духа, и спремно је да свакога загрли као свог".

По обичају Цркве, од седме године дете више не треба ујутру да узима хране или пића пре Светог Причешћа. У узрасту од седам до осам година дете је већ формиран дечак или девојчица, и почиње да се сматра одговорним за своје поступке. Од тог доба његова духовна одежда почиње да се покрива мрљама греха.

Ми се трудимо да дете васпитамо да одржава телесну чистоћу. Неупоредиво већи значај има васпитавање у детету осећања за духовну чистоту - потребе за очишћењем од сваког греха, од сваке мрље на својој духовној одежди кроз Свету Тајну Покајања и Исповести, која претходи Светом Причешћу.

Добра навика је духовни капитал од чије камате се може живети целог живота. И ако дете од детињства научи да моли опроштај за кривицу, најпре од родитеља и ближњих, а од седме године и на исповести, оно ће током читавог живота умети да чува душу чистом. Од тренутка кад дете научи да пише треба га навикавати да записује своје грехе да би исповест била смислена и садржајна.

Од дечачког (девојачког) узраста деца могу да се причешћују (и исповедају) ређе, али, ако је то могуће, не ређе од једном месечно, као и на велике празнике. Ово правило је преподобни Серафим Саровски оставио дивејевским сестрама.

Треба се сећати речи преподобног Макарија Великог, упућених једној болесној жени: "Снашла те је невоља јер се већ пет недеља ниси причешћивала Светим Тајнама". Дато правило причешћивања (једном месечно) може да се измени у сагласности са духовним оцем детета у правцу чешћег причешћивања.

Наравно, деца која приступају Светим Тајнама треба да разумеју њихову суштину и благодат која се преко њих предаје. О томе треба с дететом разговарати, и како дете расте, продубљивати његово разумевање смисла Светих Тајни.

Како пише о. Валентин Свенцицки:

"Свете Тајне су светло небо на грешној земљи. Оне су обећање које се испуњава.

Оне су оно што нашу веру облачи у тело и крв, што као ватра греје хладноћу душе наше и омекшава окамењену безосећајност срца нашег.

Оне су она "невечерња светлост", која осветљава мрак што нас заклања.

Каква мудрост је у њима, каква истина, каква радост!

На нас (кроз њих) стварно силази Дух Утешитељ, о Коме је Господ говорио Својим ученицима".

У Светим Тајнама Цркве деца опште са Самим Господом. Ограничавајући њихово учешће у Светим Тајнама, ми кршимо Спаситељеву заповест. Сећајмо се Његових речи: "Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије" (Мк. 10,14).

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: "Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање". Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење прве посланице Коринћанима

12. Јер као што је тело једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос.

И примером тела теши онога, који јадикује због мањих дарова, доказујући му да није ускраћен. Како је тело и једно и много, будући да има удове, тако су и удови и многи и једно, јер сви заједно сачињавају једно тело. Где је разлика? Где је веће? Где је мање, кад је све једно? Тако, каже, и Христос, тј. Црква Христова, као што је Христос глава Цркве, и као што су тело и глава једно, тако знај да су и Христос и Црква као глава и тело једно. Овде је уместо Цркве ставио име Христа. Каже, дакле, да у Цркви, иако је она сложена из многих делова, сви ми представљамо нешто јединствено (једно).

13. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тело, били Јудејци или Јелини, били робови или слободни.

Сада показује да је Црква слична примеру јединственог тела и каже: сви ми, и ја, Павле, једним и истим Духом крстили смо се у једно тело, тј. да бисмо били једно тело. Ја се нисам крстио једним, а ти другим Духом, него смо се крстили једним и истим. Зато ја немам ништа више у односу на тебе. Ми смо се крстили у једно тело, тј. да бисмо били једно тело - и Јудејци и Јелини, и робови и слободни. Ако је Дух сјединио оне који су били толико далеки, онда утолико пре, након што смо постали једно, не треба да јадикујемо, чак и ако постоји нека разлика међу нама.

И сви смо једним Духом напојени.

Чини се да он говори о духовној трпези, о хлебу и вину, јер је речима: Духом напојени указао и на једно и на друго: и на Крв и на тело. Уосталом, ближе је истини да он нама овде говори о доласку Духа, Који се савршава у време св. крштења, пре причешћивања Св. Тајнама. Рекао је напојени, позајмивши пример од дрвећа, које се орошава са једног и истог извора. Дакле, један Дух нас је напојио и оросио, и учинио деловима једног тела.

14. Јер и тело није један уд, него многи.

Не чуди се, каже, што смо ми и поред таквог мноштва једно тело. И људско тело, и поред много удова, опет чини само једно тело.

15. Ако рече нога: пошто нисам рука, нисам од тела, зар ипак није од тела! 16. И ако рече ухо: пошто нисам око, нисам од тела, зар ипак није од тела?

Представља делове тела како говоре и негодују због тога, што су умањени (унижени) у односу на остале делове. Учинио је то стога да би, доказавши неразумност негодовања телесних удова, разобличио оне који и у Цркви негодују на то што су неки већи од њих. Помиње два крајња уда, ногу и ухо; ногу представља не како говори с оком, него с руком, која има незнатно преимућство у односу на њу. Ухо представља како говори с оком, јер ми обично не завидимо онима који нас у великој мери превазилазе, него онима који су незнатно већи од нас.

Ако, дакле, нога каже: "Ја нисам део тела, јер не заузимам средишње место као рука, него се налазим ниже од свих", зар она због тога што није рука не припада телу? То да ли ће она бити део тела или неће не зависи од места, него од тога да ли је она сједињена с телом или није.

На исти начин, ако и ухо каже; "Пошто нисам око, у потпуности се одричем да будем део тела", оно ће ипак остати на месту које му је од почетка одређено и испуњаваће своје назначење. Тако и ти који си, према свом мишљењу, добио мање дарове, немој да негодујеш. Ти си део Цркве Христове, чак и ако си добио ниже место. Међутим, кад се сам одвојиш од Цркве и кад раскинеш савез с Њом, тада више нећеш бити њен део. Ако, дакле, желиш да будеш део Цркве, очувај јединство с њом.

Ако би све тело било око, где је онда слух?

Како је поменуо око и ногу, ухо и руку, и представио их како расуђују о понижености и узвишености, и како је за Коринћане природније било да се кроз то опет ражалосте а не да се утеше, сада показује да је корисно и нужно да дарови буду различити. Ако би тело било само један уд, где би били остали удови? Зар није срамно да одбацујеш толико удова и да узвисујеш само себе?

18. А сада, Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде.

С великом силом затвара њихова уста говорећи да је Бог тако хтео и да је сваком поједином уду одредио њему својствено место (јер то значи постави). Ни нога, која заузима најниже место, не би требало да јадикује, јер је Богу тако било угодно, и за њу је корисно управо то, да буде ниско.

Ни глава, која се налази на врху, не би требало да се преузноси, јер је и то од Бога, и није њено дело. Тако је и у Цркви Бог једнога поставио ниско, јер је то за њега корисно, док је другог поставио високо. Први треба да буде задовољан, а други не сме да се преузноси.

19. А ако би сви били један уд, где је тело? 20. Сада пак, многи су удови а једно тело.

Запази његову мудрост: затвара им уста оним истим што је, како се чинило, рађало малодушност, тј. тиме што су дарови различити и немају једнаку част. Ако пак не би било различитих удова, не би било ни јединственог тела. Ако не би било јединственог тела, не би било ни подједнаке части. Сада сви имају једнаку част, управо због тога што се сви сједињују у једно тело. Услед тога што постоје различити удови, саставља се јединствено тело, и услед тога што је тело јединствено (једно), свима њима припада једнака част, самим тим што служе пуноћи јединственог (једног) тела, јер се каже: Многи су удови, али је једно тело.

21. А око не може рећи руци: не требаш ми; или опет глава ногама: не требате ми.

Укротивши оне који имају мање дарова, сада своје слово упућује онима који имају веће дарове и преузносе се над онима, који их немају. Као што, каже, око не може рећи осталим удовима: "Ви ми нисте потребни" (јер је при недостатку једног дела читаво тело несавршено), тако ни они који су добили веће дарове не могу да се преузносе над онима који су добили мање (дарове). Првима су потребни други, јер они сами од себе не могу да устроје Цркву. Добро је рекао не може, јер се нешто може пожелети, а да на делу не буде тако.

22. Него, штавише, који се удови тела чине да су слабији, неопходни су.

23. И који нам се чине мање часни на телу, њима придајемо највећу част. 24. И неугледни наши удови имају већи углед...

Сада доказује да су и они удови који се сматрају мањим и корисни и неопходни. Они само изгледају као мањи, иако, у ствари, није тако. Који су то удови, за које се чини да су најслабији и најнечаснији, док су, међутим, неопходни? Једни кажу да су то детородни удови, који се сматрају срамним и неугледним, али су толико неопходни да без њих не би било живота. И ми им указујемо велику част: неко може да буде сасвим наг, али ове удове не оставља непокривеним. Други као слабе али неопходне удове именују очи. Иако мале и много слабије од осталих удова, оне су сасвим неопходне. Најмање часним и најнеугледнијим удовима називају се ноге. О очима се много бринемо, јер су оне слабе. Пазимо на ноге и бринемо о њима, иако оне заузимају ниско место и чини се да су мање часне. Неко у овим речима може разумети три поретка: први удови су слаби и неопходни, на пример очи; други су мање часни, на пример ноге, а трећи неугледни, на пример детородни органи.

Док оним угледнима то не треба.

Да неко не би рекао: "Из ког разлога бисмо бринули о неугледним и мање часним удовима, док бисмо угледне занемарили" каже: "Ми их не презиремо, али како су по својој природи угледни, није им ништа потребно од нас."

Али Бог тако сложи тело...

Тако га сложи, да га је учинио једним. Оно пак што је сложено, бива једно, а где је у једном веће или мање?

Давши слабом уду већу част, 25. Да не буде раздора у телу.

Није рекао: неугледном или нечасном, него: слабом, јер ниједан уд није по природи неугледан и нечастан. Слабијем је, каже, дао већу част. Не јадикуј, дакле, јер си почаствован више од других.

Ево и разлога: да не буде раздора у телу. Ако би неки удови уживали нашу пажњу а други били остављени без наше бриге, они би се међусобно разделили, јер не би били у стању да одрже савез (везу, повезаност). Након њиховог дељења, и остали удови би били растројени, услед поделе у телу. Тако и ви који сте се удостојили већих дарова, немојте да се преузносите над онима који су добили мање, да не бисте и ви, кад се одвоје од вас, претрпели велику штету.

Него да се сви удови подједнако брину један за другога.

Није довољно, каже, да се удови не раздељују, него је потребно да међу њима постоји и велика љубав и сагласност. Сваки је дужан да се брине и стара о малом, и то не само да се брине, него да се брине подједнако, како би и мали уживали исту пажњу као и они важни. Кад се трн забоде у пету ноге, цело тело осећа и брине се: глава се приклања, леђа се повијају, утроба и бедра се стежу, очи посматрају с великом бригом, руке прихватају ногу. Слично се дешава и са осталим удовима.

26. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

Тесно јединство чини и несрећу и радост заједничким. Као што смо рекли, када боли пета, страда читаво тело. Напротив, кад се глава овенчава, тада је то слава и радост и за остале удове: очи постају светлије и читаво тело бива прекрасно.

[Огњен]

Епископ Атанасије (Јевтић)

У својој беседи на крају Литургије, обраћајући се вероучитељима, деци и родитељима Владика Атансије је, између осталог, рекао:

„...Он који је сам постао Тело Цркве, постао је Црква, а то је заједница народа Божјег сједињеног под једном главом која се зове и јесте Христос и приводи нас све Богу Оцу. „Ево ја и деца коју ми даде Бог“, говори Господ приводећи нас као своју децу.

И ви приводите децу Богу и ви прозрачујете ту службу Христову, то дело Христово, то Јеванђеље Христово. А шта је Јеванђеље, тачније ко је Јеванђеље Христово? Сам Христос! Не треба да проповедате или још мање пропагирате било какву науку, било какву мудрост и философију овога света, него Христа Сина Бога Живога и на сву Вечност једног јединственог Богочовека. Рекох да га је Бог Отац признао да сви чују на крштењу рекавши: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте јер је у Њему сва воља моја, сва љубав. У Њему је све што сам имао да дам свету, све сам у Њега положио и заложио и Он окупља уз себе сав свет и сједињује га и приводи га у јединство у славу Бога Оца а силом Духа Светога.“ То је мисија Цркве, мисија верних, мисија свештеника и вероучитеља.

И да вам кажем последњу реч коју је мени рекао мој покојни професор, који је био лаик а лаици имају велику улогу у Цркви. Рекао ми је када сам постао млад монах, а јерођакон, па је требало да проповедам: „Дете, само оно што си искусио то говори па ће свет препознати.“ Тако и ви, оно што сте макар у предокушају, у предјелу, у слутњи, у носталгији окренутој унапред, доживели, то сведочите деци. А то се може, уз веру, само кроз љубав. Покажите љубав деци, али не као тепање, као мажење и размажење. Није то љубав. Љубав Божја је крсна љубав, крсноваскрсна. Некад је и строга али увек спасоносна. Тако ви покажите деци, учите их да срце своје отварају Богу. Срце је извор човека, из срца извире све.“

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/996/tekst/blagoslov-crkve-za-skolarce-i-ucitelje/print/lcir

Болдовао сам део текста да би нас подсетио како можемо да се нађемо међу онима који "стоје на вратима па нити улазе нити пуштају друге да уђу".

Христос тада није рекао родитељима "Пустите децу", родитељи су децу довели,  него Апостолима.