Седма субота по Духовдану

[Огњен]

Рим. 108 зач. (XII, 1-3).

Браћо, молим вас ради милости Божије, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. Јер кроз благодат која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог удијелио.

Мт. 39 зач. (X, 37 - XI, 1).

Рече Господ: који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који ме је послао. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти. И када заврши Исус заповијести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповиједа по градовима њиховим.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт.10,41). Тиме се разрешавају све недоумице при давању милостиње. Спремност на давање сиромасима се пресеца или знатно умањује питањима: "Ко проси" и "Где ћe отићи милостиња?" Господ таквима говори: "Твоја награда ћe бити сразмерна начину на који примаш онога који проси и помажеш му. Не гледај на онога који проси, него обрати пажњу на своје помисли. Какве буду твоје помисли, таква ћe бити и вредност твог дела". Мисли, пак, о бедном се одређују другом речју: Који милује ништег, Богу даје у зајам, или - Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте. И тако, примај сваког који има потребу као Господа. Учини за њега шта можеш учинити, са мишљу да чиниш за Бога, те ћеш добити нe само пророчку и праведничку, него и Господњу награду.

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење посланице Римљанима

1. Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење.

Пошто је довољно беседио о догмама, прелази, најзад на учење о моралу. Будући да је указао на неизрециви домострој о нама и на доброту Божију, моли милошћу Божијом, тј. представља као да моли сама милост Божија, да се бар ње застиде и да не показују ништа, што би ње било недостојно. За шта моли?

За то да предамо своја тела, тј. да их дамо у борбу. Тако се обично изражавају у обичном говору: војсковођа је дао војску у рат. Другачије речено, ми смо дужни да своје удове предамо Богу као цару, беспрекорне и непорочне, какви и доликују цару. Поред тога, ми смо дужни да их дамо као жртву живу, јер кад их умртвљујемо, тада живимо по духу. Јудејска жртва није, дакле, угодна Богу. Зар Мени, речено је, треба мноштво ваши жртава (в. Иса. 1; 12)? Бог, међутим, захтева жртве верујућих, тј. словесно служење.

Принесите Богу жртву хвале (Пс. 115; 8) и Жртва хвале прославиће Ме (пс. 49; 23), речено је на другом месту. Словесно служење се не састоји само у томе да се Богу обраћамо посредством речи, него и у томе да живимо као хришћани, да у нама не царује никаква бесловесна страст, него да свим управља ум, да сваки за самога себе буде архијереј који ће заклати свако зло што се крије унутар њега, замишљајући да свагда стоји пред Богом и да, слично првосвештенику који стоји испред жртвеника Божијег, дрхти од страха због сваког дејства и сваке речи.

2. И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога...

Предлаже нам начин на који можемо да савршавамо словесно служење. Он се састоји у томе, да се не саображавамо овом веку, јер у њему нема ничега сталног и постојаног. Напротив, све је у њему привремено и има само спољашње обличје (схлца) а не ипостас (личност или постојану суштину). Не уподобљујте се, каже овом веку, који нема постојану суштину, односно, не помишљајте на оно, што се у њему налази.

Него се преображавајте обновљењем ума вашега, тј. свагда се обнављајте. Да ли си сагрешио? Да ли је оветшала твоја душа? Обнови је. Мало си се поправио? Постарај се, да се све више и више поправљаш, и ти ћеш постати нов, свагда се преображавајући у боље. Запази да је свет назвао спољашњим обличјем, означавајући тиме да се он лако може уништити и да је привремен.

Напротив, врлину је именовао као стваран облик, пошто она поседује природну лепоту и нису јој потребне спољашње маске и украси. Свет има спољашње обличје да би нас увео у заблуду, док врлина показује свој стварни лик, без маске. Због тога смо дужни да се свагда преображавамо према врлини, да обнављамо себе од зла на добро и од мање врлине ка већој.

Да искуством познате штаје добра и угодна и савршена воља Божија.

Рекавши нам да се свагда обнављамо и да постајемо нови, показује каква је корист од обновљења ума. Оно је, каже, корисно да бисте познали штаје добраиугодна и савршена воља Божија. Онај, који је оветшао умом, не зна у чему се састоји воља Божија, не зна да Бог хоће да живимо у смиреноумљу, да љубимо сиромаштво, да плачемо и испуњавамо све остало што нам је од Бога заповеђено. Напротив, онај чији је ум обновљен, зна у чему се састоји воља Божија, и то зна управо онако, као што су то знали Јудејци који су се придржавали закона. Воља Божија је био и закон, али не блага, угодна и савршена. Он (закон) због тога и није дат као главна воља, него као (воља) прилагођена слабости Јудејаца.

Савршена, блага и угодна воља Божија јесте Нови Завет. Уосталом, сагласно са св. Василијем Великим, можеш то и тако да разумеш. Много је онога, што хоће Бог: нешто хоће ради доброчинства према нама, и то се назива благим (добрим), будући да је испуњено благошћу (добротом). Нешто хоће стога, што су Га разгневила наша сагрешења: то називамо злом, јер нас огорчује, иако је његов циљ - добро. Према томе, оно што Бог хоће ради нашег добра и ми смо дужни да подражавамо, док оно, што побуђује осећање жалости, не би требало да чинимо. Ми нисмо слуге зла, него су то нечисти духови. Због тога, као прво, откриј вољу Божију и види да ли је она блага, а затим, када то дознаш, осмотри да ли је та воља и угодна Богу. Наиме, постоји много тог доброг које није угодно Богу, јер се савршава или неправовремено, или пак од стране оног лица, које не би требало то да чини.

На пример, добро је кад кадимо Богу; међутим, када је то учинио Озија, то Богу није било угодно (в. 2. Дневн, 26; 16). Исто тако, било је добро да ученици дознају тајне, али није било угодно да их дознају пре времена: Сада не можете носити (Јн. 16; 12). Кад се покаже да је нешто добро и угодно, постарај се да буде савршено и без недостатака, управо онакво, какво се захтева, и без одступања од тога. На пример, давати треба искрено (Римљ. 12; 8), тј. издашно. Међутим, уколико се то чини са шкртошћу, онда давање није потпуно сагласно с оним, што се од њега захтева.

3. Јер кроз благодат која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него што ваља мислити.

Будући да је био смиреноуман, Павле никада није сматрао да су његове речи довољне него, да би их потврдио, помиње или милосрђе Божије или благодат. Ја, каже, не износим ове речи сам од себе, него од Бога, како ме је саветовала благодат Његова. Не мислите о себи више, него што ваља мислити, каже он свакоме, и простом човеку и старешини.

Превасходно расуђује о смиреноумљу и подражава Господа, Који је почео од оног: Блажени сиромашни духом (Мт. 5; 3). Смисао његових речи је следећи: треба мислити, односно имати узвишену мисао, али зато да бисмо мислили о небеском и да бисмо се уздизали над земаљским, а не због тога да бисмо се преузносили над ближњима. То значи: мислити о себи више него што ваља мислити.

Него да мисли целомудрено (у српском преводу: смиреноумно).

Разумност нисмо добили због тога да бисмо је претворили у преузношење, него да бисмо је претворили у целомудреност, односно у смиреноумље. Тако говори да би показао да је умишљени изгубио разум и сишао с ума, док смиреноумни има здраве мисли, због чега се и назива целомудреним.

Сваки по мери вере како му је Бог уделио.

Рекавши да не би требало да имамо високо мишљење о себи, сада показује да о себи треба мислити скромно, помишљајући да је Бог свакоме уделио меру вере. Како су због духовних дарова многи пали у преузношење, каже да о себи треба мислити скромно, јер је Бог свакоме уделио меру вере. Ништа не зависи од твог успеха, него представља божанствени дар: било да је велико или мало, Бог га је подарио. Даровима овде назива ону веру, којом су творили чуда. Постоје, наиме, две врсте вере; једна припада нама, на пример: вера твоја спасла теје (Мт. 9; 22), а друга је дар Божији, То је она вера, која твори чуда, на пример: Ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете Гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће (Мт. 17; 20).

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење светог јеванђеља по Матеју

37. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.

Видиш ли да смо дужни да "мрзимо" своје родитеље и децу само онда када они траже да њих већма љубимо него Христа.[14] Али, зашто да говорим о оцу, мајци и деци? Послушај оно што је још веће од тога:

38. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.

Који се, дакле, не одрекне свог садашњег живота, и не преда себе на срамну смрт, јер су тако звали крст у старини, "није Мене достојан." Али, пошто је било много разбојника и лопова који су распињани на крст, Он додаје: "и не пође за Мном", то јест "живи по Мојим законима".

39. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.

Онај који чува телесни живот, мисли да "налази своју душу", мада је он у ствари губи и наслеђује вечно мучење. А онај који "погуби своју душу"[15] и умре, али не као разбојник или самоубица, већ Христа ради, спасава своју душу.

40-41. Који вас прима, Мене прима; а који прима Мене, прима Онога који Ме је послао. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће.

Подстиче нас да примимо оне који су са Христом, јер онај који поштује Христове ученике, поштује и самог Христа, а кроз Њега и (Бога) Оца. Треба, дакле, да примамо праведнике и пророке у име праведничко и пророчко, зато што су праведници и пророци, а не ради неке заштите или помоћи од царева. Ако се деси да неко има изглед пророка, али делом то не потврђује, ти и таквога прими као пророка и Бог ће ти узвратити као да си примио праведника, јер то значе речи: "плату праведничку примиће". Али ово можеш разумети и на други начин. Онај који прими праведника, сам ће бити сматран за праведника и примиће плату коју праведници примају.

42. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.

Како се нико не би изговарао на сиромаштво, Господ каже: "Ако подаш коме барем чашу хладне воде зато што је Мој ученик, примићеш и његову плату." Чашу хладне воде даје и онај који учи другог, запаљеног огњем гнева и пожуде, и чини га учеником Христовим. Ни таквоме неће пропасти плата.

1. И кад заврши Исус заповијести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповиједа по градовима њиховим.

Када је разаслао ученике на проповед, Господ се повукао у тишину и није чинио чудеса, већ је само проповедао у синагогама. Да је тада сам исцељивао болеснике, нико не би ишао његовим ученицима. Зато се и повукао како би њима дао прилику да исцељују.