Др Бранислав Михајловић

[Guest Alefshin]

Teorija evolucije

U ovom delu prezentacije dacemo istorijski pregled nastanka evolucione teorije, kao i osnovne postavke njenog ucenja.

Lamarkizam

Prva ozbiljnija i celovitija evoluciona teorija bila je data od strane Lamarka. On je francuski prirodnjak koji je ziveo od 1744 - 1829.godine. Njegova teorija evolucije, u sustini teorija “aktivnog prilagodjavanja”, podrazumeva sledece principe:

1. Princip potrebe - Nema novih organizama bez nove potrebe. Lamarka je impresionirala savrsena uskladjenost izmedju zivih bica i sredine u kojoj zive. Recimo, imate neki primer: polarna lisica… I, on je zakljucio da nikako ne moze biti da je Bog stvorio vrste koje su nepromenljive, jer bi za tili cas doslo do disharmonije izmedju promene u sredini, i organizama koji su fiksirani. A buduci da on, kad udje u prirodu, konstatuje harmoniju, ocigledno je da se ziva bica menjaju, odnosno evoluiraju.

Znaci, on je video savrsenu prilagodjenost izmedju organizama i sredine, i odbacivao je ideju o bozanskom stvaranju nepromenljivih vrsta, zato sto bi vrlo brzo doslo do disharmonije izmedju organizma i sredine, usled promene sredine, a nepromenljivosti vrsta.

On konstatuje sredjenost u prirodi, harmoniju izmedju organizama i prirode, i onda zakljucuje, buduci da se sredina menjala, da su morali da se menjaju i organizmi.

Sa promenom sredine organizmi imaju novu potrebu da razvijaju nove organe. Ali, sredina nije direktni agens (to je vrlo vazno, to se pripisivalo Lamarku; Darvin je “potreba” preveo sa “zelja”, kada je prevodio Lamarka sa francuskog), nego sredina na indirektan nacin ucestvuje na promenu organizma, time sto otvara mogucnosti za promene njihovih organa. Znaci, tako sto se menja, sredina otvara mogucnost da organizmi odgovore na tu promenu. Sledeci princip jeste:

2. Princip navike ili primene - Nema novih adaptacija ili promena, bez promena u sredini. Znaci, nema novih adaptacija bez novih potreba. A organizmi reaguju na nove potrebe upotrebom ili neupotrebom svojih organa. Recimo, ptice koje zive u mocvarama moraju da razvijaju svoje plovne kozice da bi mogle da plivaju, a neke da bi mogle sto dublje da love izduzuju svoje noge, izduzuju svoje vratove.

Razvoj pojedinog novog organa je direktno proporcionalan stepenu njegove upotrebe. Znaci, ako zirafa sve vise i vise izduzuje svoj vrat, njen vrat ce sve vise i vise biti duzi. Dolazi do odredjene modifikacije tkiva, promene tkiva, i

3. Stepen promene se belezi u nasledje i prenosi na narednu generaciju, tako da je razvoj pojedinog organa iz generacije u generaciju kumulativan, sabiran. To je princip nasledjivanja stecenih osobina. Lamark je smatrao da je nasledjivanje stecenih osobina jedan od osnovnih zakona biologije.

Samo Lamarkovo delo, kad se pojavilo, nije privuklo vecu paznju opste javnosti. Retki su bili naucnici koji su obracali paznju na ono sto je Lamark tvrdio. Ali, neki od njih su ipak prihvatali ono sto je Lamark tvrdio. Medju njima je bio, na primer, Zofroa Sent-Iler. On je imao cuvenu diskusiju sa Kivijeom. Samo sto je Sent-Iler smatrao da je sredina evolucioni faktor, to jest, verovao je u usmerene efekte sredine na organizam. Pored toga, verovao je, nasuprot Lamarku, da procesi evolucije ne teku postepeno, lagano, nego naglo i burno, tako da je iz jajeta gmizavca mogao neposredno da se izleze ptic. Ima i danas slicnih verovanja.

Na ovaj nacin je Lamark mislio da je objasnio nastajanje novih adaptacija, kao sto su duzi vrat zirafe, plovne kozice kod plovusa, duge noge i vratovi kod roda, ali i gubljenje odredjenih karakteristika, odnosno pojavu rudimenata, kao recimo gubitak cula vida kod krtice itd.

Glavna zamerka koja se moze uputiti Lamarkovoj teoriji jeste ta, sto je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Jasno je da ako se menja sredina, organizmi imaju potrebu, ali to ne znaci da ce organizam adekvatno odgovoriti na tu promenu, a jos manje da ce je naslediti. Nedvosmisleno je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Vajsman je dokazivao da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. On je misevima u 15, 16 generacija sekao repove, i nijedan mis se nije rodio sa nedostatkom repa.

Dakle, ono sto se nama desava u toku zivota, ne belezi se u nasledje. A sa daljim razvojem genetike mi smo i shvatili da nema nasledjivanja stecenih osobina, jer danas znamo (ovo je vazno) da se prenosenje geneticke informacije vrsi sa DNK na RNK (koje ima tri vrste: informaciona RNK, transportna RNK i ribozomna RNK). A sa RNK (i to sa informacione RNK) informacija se prenosi na proteine. Dakle, to je tok geneticke informacije: sa DNK na RNK, sa informacione RNK na proteine.

Jedini izuzetak od ovog pravila jesu RNK virusi, kod kojih se geneticka informacija prepisuje sa RNK u vidu DNK (i to sa jednim posebnim enzimom). Znaci, sa RNK na DNK, a sa DNK na RNK, pa na proteine.

A nikada se informacija ne prenosi sa proteina na nukleinske procese. Dakle, ne postoji bioloski mehanizam. Mozete, sta hocete da radite sa svojim proteinima, ne postoji mehanizam po kojem se informacija moze preneti sa proteina na nukleinske procese. Prema tome, ne postoji nasledjivanje stecenih osobina.

Mozete vi da trcite koliko god hocete, da citate ne znam koliko knjiga, ali ako vi nemate geneticki potencijal da vase dete bude atleta, nista to ne vredi. A to je dobro sto je tako.

Dva naucnika su 1943. godine izvrsili eksperiment kojim su pokazali da sredina ne moze direktno da indukuje promene. Taj eksperiment je eksplicitno dokazao da ne postoji takvo dejstvo sredine da ono indukuje bas adaptivne promene koje bi bile odgovor na tu promenjenu sredinu. Ne moze dejstvo, recimo, UV svetlosti da indukuje takve promene u organizmu, da se stvore takve osobine kod tog organizma, da bude rezistentan ili otporan na UV zracenje. To bi bilo po nekom prolamarkistickom pristupu, ali nije ni to cist lamarkizam, jer sam Lamark nije govorio o usmerenom delovanju sredine, nego sredina samo otvara mogucnost da se organizmi razvijaju kroz upotrebu odredjenih organa, ili zakrzljavaju kroz neupotrebu drugih organa, odredjenih karakteristika nekog zivog sistema. Vise je Darvin verovao u usmereno dejstvo sredine.

Od Lamarka do Darvina

Sta se desavalo od Lamarka do Darvina? Govorimo ovde o istorijskom razvoju evolucionisticke teorije.

Rekli smo da Lamarkovo delo nije bilo narocito zapazeno i nije ostavilo nekog vidnog traga. Predominantna teorija koja je tada vladala u biologiji bila je kreacionizam, koji je u biologiji podrazumevao fiksizam, znaci apsolutnu nepromenljivost vrsta, a u geologiji katastrofizam. Znaci, vladajuca teorija u odnosu na pitanje porekla bio je kreacionizam.

Najpoznatija kreacionista toga doba bio je Zorz Kivije, koji je otac uporedne anatomije i paleontologije. On je iznasao taj princip “korelativnosti”. I, pored autoriteta Kivijea i ostalih kreacionista, njegovih ucenika, evolucione ideje nisu mogle da se probiju.

Poznata je rasprava izmedju Zorza Kivijea i pristalice Lamarkovog gledista Sent-Ilera, koja se odrzala u Pariskoj Akademiji Nauka, 1830. godine. Polemika je imala vise debata, ali jedna je bila kljucna, na kojoj je Kivije odneo pobedu.

Sta je bilo? Pa, osnovna dilema je bila oko toga, da li su vrste promenljive ili nisu. Kivije je tvrdio da ne postoji promenljivost, nego da postoji fiksiranost u zivom svetu. Sent-Iler je zagovarao suprotno glediste.

I, Zorz Kivije je uspeo da nabavi kosture macke, ibisa i krokodila. (Ibisi su zivotinje slicne capljama.) Nabavio ih je iz egipatskih piramida, zato sto su smatrane svetim zivotinjama i “sahranjivali” su ih zajedno sa faraonima.

Najverovatnije da su ibisi smatrani svetim zivotinjama zato sto se doletali iz juznih delova Afrike, sa nadolaskom Nila. Culi ste da postoji ono plavljenje Nila. To je jos i Herodot pokusao da objasni: “Zasto dolazi do plavljenja Nila?” I buduci da je Nil bio zila kucavica u Egiptu, zato sto su Egipcani imali razvijen sistem za navodnjavanje, i onda kad nadolazi Nil, on ulazi u te njihove sisteme za navodnjavanje, plavi ta polja, tako da im donosi blagoslov. Sama reka Nil je smatrana svetom, a buduci da ti ibisi lete kako nadolazi Nil, verovatno su smatrali da oni donose blagoslov. A i krokodili zive u toj reci, pa su i oni smatrani svetim zivotinjama.

I, doneo je Kivije te kosture i pokazuje ih na toj debati, i pita sad on Sent-Ilera, vidi li on neke razlike izmedju kostura koje je on ponudio? Sent-Iler nije bio tako dobar anatom kao sam Kivije, ali je itekako poznavao anatomiju zivotinja, i kaze on: “Ne vidim nikakvu razliku.” On, naravno nije znao odakle su ti kosturi.

I, onda Kivije kaze: “Ovaj kostur ti je star 3.000 godina. To je macka iz egipatske grobnice, a ovaj kostur je star tri dana. Uhvatio sam macku, preparirao i doneo njen kostur.” I naravno, ovacije za Kivijea. Sam Sent-Iler je priznao da nema nikakvih razlika u toku razvoja jedne vrste u toku od 3.000 godina. A 3.000 godina je u to vreme bilo enormno dugo vreme, tako da Zorz Kivije pobedjuje, a evolucija je odbacena.

Za shvatanje onoga doba, Kivijeovi dokazi su bili toliko ubedljivi, da je Njegovo shvatanje u potpunosti prihvaceno, a Lamarkovo i Sent-Ilerovo misljenje u potpunosti odbaceno i potisnuto kao neodrzivo, te se na njega nije mislilo sve do pojave Darvinovog dela 1859. godine.

Postojao je jedan problem koji se javljao u geologiji, a to je da u pojedinim segmentima Zemljine kore, u sedimentnim stenama, imate predominantne fosile. Imate razne fosile, ali neki dominiraju. U jednom sloju su dominantni jedni, u drugom su drugi, i sad je bio problem kako to objasniti.

I, Zorz Kivije je dao svoje objasnjenje, koje podrazumeva da je Bog jednom u istoriji stvarao, i onda je bila neka katastrofa koja je unistila postojeci zivi svet. A onda je Bog iznova, “de novo” stvarao, pa je neka druga katastrofa unistila tadasnji novi svet, i tako redom je bilo vise katastrofa u Zemljinoj kori.

Danas je u kreacionizmu dato jedno drugo objasnjenje, ali tada je Zorz Kivije na taj nacin objasnjavao. Dakle, on je bio katastrofista, i zagovarao je postojanje vise katastrofa, ne jedne univerzalne. Po njegovom konceptu, biblijski Potop je bio poslednja katastrofa koje se mi secamo.

Njegov ucenik d’Orbinji je izracunao da je bilo 27 katastrofa. Ako je bilo 27 katastrofa, buduci da danas imamo zivi svet, bilo je 28 “de novo” stvaranja. I ovde ima jedna interesantna stvar. 1930. godine, kad je bila ta debata, Carls Lajel je publikovao deo svog izdanja “Principi geologije”, u kojem on odbacuje katastrofizam, i zagovara aktualizam ili uniformizam ili jednoobraznost. (Sledece godine, 1831. krenula je na put engleska ekspedicija na brodu “Beagle”, koja je trajala 5 godina i u koju je bio ukljucen i Carls Darvin.)

A zasto se to zove aktualizam? Aktualizam se zove zbog toga sto se sadasnji procesi, znaci ono sto se desava u sadasnjosti, ono sto je aktualno, sto je sada, koristi za objasnjenje proslosti. Haton je izgovorio onu “cuvenu” recenicu: “Sadasnjost je kljuc za razumevanje proslosti”.

I tako su evolucionisti poceli da zagovaraju taj princip uniformizma, a danas su evolucionisti slicniji Kivijeu. I oni danas govore da su bile katastrofe, jer pojedine cinjenice koje se odnose na istoriju Zemljine kore, jedino se mogu objasniti katastrofickim delovanjima. Ali, sad evolucionisti ne veruju da je bila jedna katastrofa, nego se oni danas nazivaju neokatastrofisti i veruju da je bilo vise katastrofa. Nije bila jedna opsta katastrofa, nego ih je bilo vise.

Pa je tako i Carls Darvin u svome delu kazao: “Cim vidimo fosile, moramo da pretpostavimo neku opstu katastrofu.” Nekako nije moglo da im udje u glavu da je biblijski potop bila jedna opsta katastrofa.

[Guest Alefshin]

Darvinizam

Da bismo razumeli pojam darvinizma, moramo malo nesto i da kazemo o Carlsu Darvinu. To je toliko znacajna licnost, cije je delo frapantno uticalo na kraj 19. i 20. vek, da svako ko pretenduje da bude iole intelektualac trebao bi barem malo da se pozabavi sa zivotnom istorijom samog Carlsa Darvina.

Carls Darvin je rodjen u bogatoj engleskoj porodici, koja je po tradiciji bila lekarska. Znaci, i njegov deda i njegov otac bili su lekari. U svojoj mladosti Carls Darvin se ni po cemu nije isticao, tako da se i sam njegov otac jadao na njegovo ponasanje i na njegov ucinak.

Pod pritiskom tradicije svoje porodice, upisao je medicinu i poceo je da studira. Medjutim, on nikako sebe nije mogao da vidi kao nekog lekara. A u to vreme je u Engleskoj bilo velikih debata oko “vivi sekcije” (sekciranja zivih organizama).

I tad se Darvin prvi put istakao, oko tog pitanja vivi sekcije. On je zagovarao da treba vrsiti vivi sekcije zato sto ipak doprinose napretku. Jer, bolje je da sekciramo miseve, nego da sekciramo ljude. I on je rekao da “engleska aristokratija je humana dok ne dodje u pitanje njihov omiljeni hobi” (lov).

Znaci, oni su protiv vivi sekcije, napadaju vivi sekciju, a jure tamo i ubijaju u lovu. Cemu sluzi ubijanje u lovu? Vivi sekcija necemu sluzi, da vi vidite da srce ima pretkomore, komore… To ima neku svrhu, to ima neki cilj, a cemu sluzi lov? A ti koji su lovili i progonili zivotinje su toliko viknuli. I danas imate isto to, antiscijentisticke pokrete. To je ponekad toliko bez veze. Ne znaju sta je gen, a govore protiv genetskog inzenjeringa.

Tada se Darvin prvi put istakao. Zaista, medicina nije njega mogla da osvoji. I onda je on, verovatno na razocaranje svoga oca, upisao teologiju. Zasto je Darvin upisao teologiju, tu ima razlicitih dilema. Najverovatnije da je samog Darvina vrlo kopkalo pitanje besmislenog bola, patnje nevinih. I on je upisao teologiju, a u isto vreme se druzio sa prirodnjacima, koji su ga uveli u znanja prirodnih nauka.

I onda je, bas negde u to vreme, Engleska je pripremala jednu naucno-istrazivacku ekspediciju koja ce obici svet. To je bilo vrlo vazno zato sto se u to vreme industrija naglo razvijala u Engleskoj. To je bilo 30-tih, 40-godina 19.veka. I, onda su oni hteli da ispitaju jos neke delove sveta, i ta znanja su trebala da sluze trgovackoj mornarici.

A pored toga, trebao je da se istrazi i zivi svet, da se prikupe podaci o zivom svetu, na tim jos nepoznatim geografskim sirinama. I tako je Darvin, zahvaljujuci odredjenim poznanstvima, bio primljen da ucestvuje u toj ekspediciji koja je trajala od 1931.-1936.

Darvin se na tom putu upoznao sa nekim cinjenicama za koje nikako ne bi saznao da je sedeo kod svoje kuce u Engleskoj. Recimo, on je primetio da postoji kontinuirano variranje kod predstavnika odredjenih vrsta kako se putuje po ostrvima po Tihom okeanu. On je video da su vrste slicne, ali da postoje razlike medju njima.

Zatim je primetio da postoji izuzetna slicnost, ali ipak razlika izmedju fosilnih i sada zivecih krezubica (Edentata). Tako da je Darvin poceo da sumnja u fiksizam, u apsolutnu nepromenljivost vrsta - koncept koji su zagovarali tadasnji kreacionisti.

Znaci, u to vreme ste imali jedan ekstrem: “Vrste su onakve kakve ih je Bog stvorio, bez obzira sto se sredina menja.” Dakle, bez obzira sto dolazi do promena u spoljnoj sredini, vrste ostaju konstantne, fiksirane, nepromenljive. “Kakve ih je Bog stvorio, takve ih mi danas vidimo.”

Darvin je poceo u to da sumnja. Kada je dosao u Englesku, poceo je da se zanima za vestacku selekciju, pa se onda upoznao sa rezultatima koje su postigli selekcionari.

I jos jedna je stvar kod njega znacajna - upoznavanje sa delom Tomasa Maltusa “O principima populacije”.

Na osnovu svih ovih cinioca, Darvin je koncipirao svoju teoriju evolucije, gde je glavni mehanizam u nastanku evolutivnih novina “prirodna selekcija”, i 1859. godine on je publikovao svoje delo “Poreklo vrsta” prirodnim odabiranjem.

Kako je Darvin dosao do svog koncepta prirodne selekcije? Obicno se kaze da je Darvin do principa prirodne selekcije dosao na osnovu tri cinjenice i dve dedukcije.

1. cinjenica: Bioloske vrste imaju potencijal za geometrijsko povecanje broja svojih jedinki. To se ogleda u cinjenici da svaki roditeljski par daje mnostvo potomaka. Brojnost potomaka, bar na pocetnim stupnjevima njihovog razvica, je uvek veca (a kod nekih vrsta enormno veca) od brojnosti roditeljske generacije.

2. cinjenica jeste ta, da uprkos spomenutoj tendenciji, brojnost jedinki u prirodi ostaje relativno konstantan. To ne treba apsolutizovati. U prirodi postoje vrste cija brojnost raste, a i obratno. I tamo gde vrsta raste u brojnosti, taj rast je manji od potencijalnog. Kod nekih vrsta sigurno u ogromnoj stopi manje ima potomaka nego sto je potencijal.

vrh

Iz ove dve cinjenice Darvin je izvukao

1. dedukciju, a to je: da postoji borba za opstanak, zato sto rast broja jedinki bilo koje vrste je eksponencijalan, a resursi sredine nemaju taj rast. Pa prema tome, za ogranicene resurse sredine (hrana, prostor…) konkurise mnogo veci broj jedinki nego sto sredina moze da podrzi, pa prema tome, po prirodi stvari postoji borba za opstanak.

3. cinjenica koja je njega uputila na zakljucak da postoji prirodna selekcija, jeste postojanje individualne varijabilnosti u populacijama jedinki. I na osnovu trece cinjenice u prve dedukcije, zakljucio je da postoji prirodna selekcija.

Posto u prirodi postoji kompeticija za ogranicene resurse, odnosno, posto postoji borba za opstanak, i posto se jedinke iste vrste medjusobno razlikuju (individualna varijabilnost pripadnika iste vrste), neke varijante ce u toj opstoj i cesto ostroj konkurenciji imati prednost u prezivljavanju i razmnozavanju.

Nema selekcije bez varijabilnosti. Mora postojati individualna varijabilnost da bi bilo selekcije, ili kako se to popularno kaze: “Individualna varijabilnost u populaciji jedinki iste vrste je ‘hrana za selekciju’.” Moraju postojati varijante da bi vi selektirali.

Na osnovu ove trece cinjenice i prve dedukcije Darvin je, dakle, izveo svoj princip prirodne selekcije.

Po Darvinu prirodna selekcija je osnovni mehanizam evolucije, ali je on zagovarao i druge mehanizme, kao sto je nasledjivanje stecenih promena, usmereni efekat sredine… Ali svi ovi mehanizmi stoje u senci njegovog otkrica prirodne selekcije. Mada se danas sve vise i vise pojavljuje autora koji isticu da je princip prirodne selekcije postojao i pre samoga Darvina.

I na taj nacin je, ustvari, Darvin uspeo da objasni problem ljudske patnje i bola. Zasto postoji bol? Zato sto postoji nemilosrdna borba jedinki za opstanak. I u toj opstoj borbi svih protiv svih, slabiji stradaju, a prilagodjeniji opstaju i umnozavaju se. Prema tome, ni sama bol nije potpuno besmislena jer evolutivni procesi dovode do neceg novog, naprednijeg. Napredak, evolutivni uspon zivota (od amebe do coveka), je pracen neizmernim bolom i nebrojenim propadanjima, ali, na kraju krajeva, to ne bi trebalo da izgleda krajnje besmisleno.

Darvin se u velikoj meri mucio da objasni mehanizme kako nastaje promenljivost. Danas se to za tili cas objasni. Mi smo to objasnjavali kod “ljudskih rasa”. Darvin se mucio da objasni kako nastaje varijabilnost u populaciji, jer tad se nije znala genetika. I onda se on prilicno mucio, dao je tu teoriju po kojoj je pokusao da objasni nastanak individualnih razlika, ali je genetika posle pokazala da takav koncept nije tacan.

A genetika je pocela da se razvija sa radovima Mendela. Mendel je svoj rad objavio 1865. godine. Vazno je zapaziti da se obicno istice, da je evoluciona teorija unapredila biologiju. Pod uticajem evolucione teorije koja se tada forsirala, Mendelov rad niko nije primetio. Bila je samo evolucija, uporedna anatomija, uporedna embriologija, i gotovo niko nije primetio Mendelov rad.

I tek 1900. godine su trojica geneticara otkrila “Mendelove zakone”, ono sto je Mendel vec otkrio. I tada je genetika pocela da se razvija. Prvi korak je, dakle, ucinio Mendel, a onda je polaganim koracima od 1900. godine pocela da se razvija genetika. Posle 2. svetskog rata, dok se u Evropi ratovalo, americki geneticari su radili. Kad je 1953.godine otkrivena struktura DNK, onda je pocela revolucija u genetici. A otkrica u genetici zestoko negiraju teoriju evolucije.

Za vise informacija kako se teorija evolucija propagira u skolskim i univerziteteskim udzbenicima, koriscenjem naucno osporenih dokaza, videti tekst Ikone evolucije

http://www.cpsbl.org/postanje/textovi/teorija_evolucije/evolucija.htm

[Guest Alefshin]

[Guest Alefshin]

Poreklo ljudskih rasa

Termin "ljudske rase" upotrebljavamo u uslovnom smislu, da lakse razgovaramo, a ne zato sto mi stvarno mislimo da postoje ljudske rase. Jer, postoje grupe ljudskih populacija, i veca je ukupna geneticka varijabilnost u okviru svake grupe populacija, nego medjugrupno. To je vrlo vazno. Znaci, mi dobijamo ukupnu vecu varijabilnost medju crncima, nego izmedju crnaca i belaca.

Sta je geneticka varijabilnost? Imamo gen A, B, C, D i E. Gen A ima samo jedan oblik - on je monomorfan. Gen B ima dve alternativne forme - on je dimorfan. Gen D, recimo, ima tri alternativne forme, to su "aleli". Alternativne forme postojanja jednog te istog gena jesu "aleli". Gen koji je najmanje dimorfan, za njega kazemo da je polimorfan. Znaci, polimorfni gen moze biti najmanje u dve alternativne forme.

I sad, pogledamo populaciju "A": gen A monomorfan, gen B monomorfan, gen D monomorfan, sve u istom obliku. Kakva je ova populacija? Nema varijabilnosti u ovoj populaciji.

A imamo drugu populaciju: gen A dimorfan, gen B monomorfan, gen C polimorfan. Ovde je varijabilnost izrazena.

Da nema varijabilnosti, ne bi bilo razlicitosti, mi bi bili isti. Utvrdjeno je da je kod coveka 6,7% gena polimorfno. Kad mi "setamo" izmedju dva hromozoma, i kad analiziramo ukupne covekove proteine vezane za odredjeni gen (nema proteina bez gena, gen determinise kakav ce biti protein), mi nalazimo da je prosecna heterozigotnost 6,7%. Znaci, svaki 17. gen je razlicit. Broj gameta koji moze da formira jedinka jednako je 2n, gde n predstavlja broj heterozigotnih gena (a/a ili A/A je homozigotno stanje, dok je a/A ili A/a heterozigotno stanje; gamet je polna celija - spermatozoid ili jajna celija, koja nosi polovinu genetickog materijala od oca ili majke; spajanjem gameta nastaje zigot - oplodjena jajna celija).

Kad bi svi geni bili homozigotni, koliko bi imali kombinacija? Jednu. Ako imamo jedan heterozigotni gen, odmah imamo dve mogucnosti: "A" i "a". Ako imamo dva heterozigota: A/a, B/b, imamo 8 mogucih gameta. To je cista matematika.

E sada, 6,7% je u heterozigotnom stanju. Covek ima od 30 hiljada do 100 hiljada gena. Uzmimo donju cifru, 30 hiljada gena, i ako to pomnozimo sa 6,7%, to je 2.010 gena u heterozigotnom stanju. Broj gameta koje moze jedna jedinka da formira bi bio: 22.100, a to je jednako 10605.

Da bismo shvatili kolika je to potencijalna razlicitost, treba samo reci da se sveukupan broj cestica u univerzumu procenjuje na svega 1074 do 1080.

A broj zigota, oplodjenih jajnih celija, genoma koji mogu da daju ovakvi gameti je jednako 3n. Znaci, 32.100. Kolika je potencijalna verovatnoca da nastanu dve iste jedinke? Zanemarljiva! Ne postoje dve iste jedinke, izuzimajuci monozigotne, jednojajcane blizance. (Jednojajcani blizanci nastaju iz jedne oplodjene jajne celije.)

Kada su u pitanju ljudske rase, postavlja se pitanje: "Kako su nastale ove grupe populacija?" Za evolucioniste nema nikakvih problema, jer to mogu biti, sasvim lepo "vrste u nastajanju". Oni imaju mutacije, selekciju itd. Postavlja se pitanje sa kreacionistickog stanovista, kako objasniti postojanje ovih grupa populacija.

Problem nastanka ljudskih rasa je povezan sa jednim sirim problemom - problemom polimorfizma (razlicitosti) u populaciji. Popularno misljenje da su ljudske rase nastale samo pod uticajem sredinskih cinilaca nije tacno. Mi cemo ovde uzeti jedan model da to objasnimo, a to vazi za sve osobine. Ako naucimo ovaj model, znacemo da ga primenimo i za sve druge osobine koje su geneticki determinisane.

Da bi to objasnili, potrebno je razlikovati kvantitativne i kvalitativne fenotipske osobine.

Fenotip je ono sto mi vidimo, a genotip je ono sto podrzava fenotip. Fenotip je i to kad neko nervozno seta. Fenotip podrazumeva anatomsko-fiziolosko-ponasajne osobine.

Koje su to kvalitativne osobine? Kvalitativne fenotipske osobine diskontinuirano variraju u populaciji. Sta znaci "diskontinuirano variraju"? Recimo, kvalitativna osobina je oblik skalpa. Moze biti ravan (retki su ljudi sa ravnim skalpom) i lucni skalp (ogromna vecina ljudi). Nemate vi poluravan-polulucan skalp. Kvalitativne osobine diskretno variraju. One su determinisane jednim ili malim brojem gena, i uticaji sredine su zanemarljivi na ovakve osobine.

Dakle, kvalitativne osobine diskontinuirano variraju, determinisane su jednim ili zaista malim brojem gena i uticaj sredine nema efekta.

Kvantitativne osobine se dele na dve grupe: na metricke i meristicke. Metricke su one koje se mogu meriti (visina, tezina,...), a meristicke su one koje se mogu brojati (broj polozenih jaja, broj dlacica,...). Ove osobine kontinuirano variraju u populaciji, po razlicitim raspodelama, uglavnom po Gausovoj krivi. Dakle, ogromna distribucija.

Da objasnimo na jednom primeru: visina ljudi. To je jedna kvantitativna osobina. (slika) Ekstremno malih ima mali broj, malo vecih ima vise. Kojih ima najvise? Srednjih. Ta srednja vrednost nije uvek ista. Ona se menja iz generacije u generaciju.

Kvantitativne osobine su odredjene velikim brojem gena, kontinuirano variraju u populaciji i sredisnji uticaji su izrazeni. Kvantitativna genetika se bavi time koliki je uticaj pojedinih sredinskih cinilaca, a koliki je doprinos naslednih faktora izrazajnosti konkretne kvantitativne fenotipske osobine.

Mi cemo analizirati samo jednu fenotipsku osobinu vezanu za ljudsku populaciju - boja koze.

Boja koze je kvantitativna osobina. Svi mi imamo isti pigment u kozi - melanin, samo se razlikujemo u tome - ko ima vise melanina (iskljucuju se samo albino jedinke koje nemaju taj pigment, oni su nepigmentisani). To je vrlo vazno, da je to kvantitativna osobina. Znaci, mi se ne razlikujemo po nekom kvalitetu jedni od drugih, nego po kvantitetu. Jedni imaju vise pigmenta, a drugi manje.

Ne zna se tacno koliki broj gena ucestvuje u determinisanju ove osobine. Ali, negde 3 ili 4 gena ucestvuju u determinaciji te osobine. Realna kriva broja jedinki u odnosu na kolicinu pigmenta melanina je savijena.

[Guest Alefshin]

Ona je nagnuta. Ona nije kao prosla kriva. Sta to govori? Da doprinos pojedinih gena nije identican, ujednacen. Neki od odgovornih gena imaju izrazeniji efekat - drugi manji.

Mi cemo ovaj nas model uprostiti, i radicemo kao da se radi o samo 2 para gena koji determinisu ovu osobinu.

Doprinos pojedinih gena kod kvantitativnih osobina je kumulativan ili sabiran, i mi cemo krenuti od jednog intermedijarnog (srednjeg) stanja A/a B/b, sto je realna pretpostavka za Adama, posto je on napravljen od zemlje. (Sama rec "Adam" znaci "od crvene zemlje".) Mi mislimo da je Adam bio kao mi, crnci misle da je bio crn, Kinezi misle da je bio zut, ali Adam je bio napravljen od crvene zemlje. Znaci, on je neki sredisnji tip.

Ta osnova polimorfnosti je bila usadjena u prvobitne oblike. To ne vazi samo ovde, to vazi i za pilice, i za nojeve, i za kitove, za sve. Polazi se od velikog genskog pula (u malom broju jedinki), a vidite kako se rascvetava polimorfnost u populaciji. Sad cemo videti kako smo mi razliciti.

Ako je Adam bio "A/a B/b", a Eva takodje "A/a B/b", kao srednji, intermedijarni tip, koje vrste gameta oni mogu da daju? AB, Ab, aB i ab. Cetiri vrste gameta imamo ovde. Zenski pol daje iste te gamete.

Kad znamo koje oni mogu da daju gamete, onda mozemo iz toga da vidimo koje oni mogu da daju jedinke.

Dejstvo gena za kvantitativne osobine je aditivno ili sabirno. I sada, kada posmatramo dete koje nastaje iz ovog braka, imamo mogucnost "AA BB". (slika) Znaci, maksimalni doprinos, maksimalna pigmentacija, i takav je crn da ne moze da bude crnji.

A imamo i jedinku "aa bb". Znaci, ovaj je beo sa minimalnom pigmentacijom. On ima malo pigmenta, ali nije albino. Albino nema pigment.

Dalje imamo: "aa BB". Kakav je on? Neki srednji tip. Imamo takodje i "AA bb". Znaci, on je isti kao i prethodni, ako je doprinos "A" i "B" gena identican (nije doprinos svakog gena identican). I tako mozemo za svaku kombinaciju.

Ono sto je sada znacajno jeste to, da ako bi doslo do izolacije crnih, oni bi dali samo crne. Ako izolujemo bele, oni daju samo bele. Ako izolujemo sredisnje, i to "AA bb", sta oni daju? Daju samo sredisnje "AA bb". Znaci, postoji kategorija sredisnjih koja daje samo sredisnje.

I, postoji kategorija sredisnjih koja daje celokupnu varijabilnost. To je "Aa Bb". Dakle, pocetna kombinacija.

E sada, da li mi imamo objasnjenje za stvarno razdvajanje ljudskih populacija? Imamo. Negeneticki faktor koji deluje na cepanje opste populacije i izaziva geneticke promene u strukturi populacije naziva se "geneticki drift".

Recimo, imamo neku opstu populaciju. I sada, neka katastrofa otcepi jedan deo populacije. Jedna je geneticka struktura koja je bila u celoj populaciji, a druga geneticka struktura dela populacije koja je otcepljena u odnosu na prvobitnu.

I, kada se taj deo populacije siri, on ima drugacije mogucnosti u odnosu na ostali deo populacije. Znaci, to nije izazvala neka geneticka promena.

Ili, recimo, imamo opstu populaciju gustera. Oni su razliciti, imaju svoj polimorfizam. I sad ljudi postave prugu i podele ovu populaciju, jer gusteri ne mogu da predju prugu, to je za njih velika barijera (grabljivice ih uocavaju kad prelaze prugu). Pruga nije geneticki faktor, ali izazove cepanje jedne populacije, tako da je ucestalost pojedinih genskih oblika najverovatnije neujednacena. Ako je tako, dalja sudbina pojedinih alela u tim razdvojenim populacijama (narocito ako je jedna velika, a druga mala) je razlicita. (slika)

Koji bi to bio negeneticki faktor koji je doveo do geneticke promene u ljudskoj populaciji? Imamo odgovor u Bibliji. To je pometnja jezika.

Nisu crnci crni zato sto je tamo suncano, sto je tamo zarki pojas. Pa zive ljudi u zarkom pojasu i u Juznoj Americi, pa nisu crni. Nema to veze. E sad, zasto jedni zive u zarkom pojasu, a drugi zive u polarnim predelima?

To se u bilogiji zove "izbor stanista". On je prisutan vec i kod primitivnih organizama. Svi organizmi biraju stanista. Svako bira ono sto mu odgovara.

Evo jednog eksperimenta: recimo, uhvatite drozofile (vinske musice) iz populacije A i populacije B. Onda ih markirate, obelezite na neki nacin, i dovedete na liniju razdvajanja ove dve populacije. I tako markirane drozofile pustite. I kad je uradjen realni eksperiment utvrdjeno je da se drozofile iz populacije A vracaju u oblast zivljenja populacije A, a drozofile iz populacije B vracaju u staniste B. Svaka se vraca na svoje staniste. Dakle, nije im svejedno da zive na tudjoj teritoriji. Nije to slucajno sto ona zivi tamo gde zivi, iako je ista vrsta. Svaki genotip bira staniste koje mu je najbolje.

To se cak vrsi i na larvenom stupnju za ove zivotinje. Uzmu se jaja pa se zaseju na dve podloge: A i B. Onda se te dve podloge spoje. Sta se ovime dozvoljava? Dozvoljava se da ona larva kojoj ne odgovara podloga moze da predje tamo gde joj odgovara. Ako nekoj larvi odredjene geneticke strukture ne odgovara podloga A, omoguceno joj je da predje na podlogu B. Znaci, dozvoljava se da svaka izabere gde joj je bolje.

Kada se to uradi, onda se larve sa podloge A prebace, jedne na podlogu A, a druge na podlogu B. Isto se to uradi i sa larvama sa podloge B. I kad se to uradilo, sta je utvrdjeno? Utvrdjeno je da je prezivljavanje onih koje su izabrale podlogu A vece na podlozi A, nego na podlozi B. A prezivljavanje onih koje su izabrale podlogu B je vece na podlozi B, nego na podlozi A. (slika)

ko je neki izabrao podlogu B, a vi ga naterate da dovrsi embrionalni razvoj na podlozi A, smanjujete mu mogucnost da prezivi. Ocigledno je da cak i na larvenom stupnju svako bira tamo gde mu odgovara. Zasto to onda ne bi vazilo i za ljudske populacije? Onda bi crnci isli u toplije krajeve. Zasto? Ako neki belac ode u toplije krajeve, on ce da "izgori", ne moze da zivi tamo.

Pored toga, mogu da dozive i hipervitaminozu vitamina D. Belac moze sasvim lepo da zivi u svetlim krajevima, jer ima transparentnu kozu, tako da suncevi zraci mogu sasvim lepo da omoguce stvaranje vitamina D.

Pored ove adaptacije, recimo, oni imaju jos jednu adaptaciju - da mogu da vare laktozu (mlecni secer). Postoje plemena gde niko ne moze da vari laktozu. Znaci, nijedan crnac ne moze da pije slatko mleko. Ne moze, jednostavno, jer nema enzim koji razlaze laktozu. Ali, zato mogu savrseno da piju kiselo mleko gde nema laktoze, jer se u kiselom mleku laktoza pretvara u mlecnu kiselinu. A u Grckoj je taj odnos 50 : 50. 50% ljudi u odraslom stanju ne moze da vari laktozu. Kod nas preko 50% moze da vari laktozu, a u Norveskoj skoro svih 100% to moze. I onda kad dete kaze: "Ne mogu mleko, muka mi je", roditelji kazu: "Pa jel znas kako je mleko zdravo, nemoj da se pretvaras" i sl.

Ili, kad dete pocne da pise levom rukom, i onda pritisak, tuci, i naprave od deteta bogalja, zato sto se razvijaju centri koji prigusuju centre za govor i dete pocne da muca. Desnorukost ili levorukost je geneticka orijentacija i to se samo nasilno moze promeniti.

Ono sto je najverovatnije za ljude pre Potopa, kada je u pitanju boja koze jeste, da su te razlike bile manje nijansirane, ali je posle potopa, najverovatnije, i mutabilnost dovela do toga da se razlike izostre. Jer, u sintezi pigmenta melanina ucestvuju barem dva gena. Melanin inace nastaje od aminokiseline tirozina, u biosintetskom putu koji se sastoji od nekoliko koraka u kojima ucestvuju enzimi kodirani specificnim genima.

Sad, koliko su ti enzimi efikasni? Ako je njihova aktivnost bila ujednacenija, onda su i varijante pre potopa manje, a ako su mutacije doprinele odredjenim izgledima, onda su i varijante postale vece, i razlike izostrenije.

Ali, moguce je da su oni posle Potopa bili izdiferenciraniji. Najverovatnije oni to nisu dozivljavali kao nesto strasno, jer su takvi ljudi i pre potopa bili slicni.

To ne vazi samo za ljude, nego i za kokoske, i za pse. Jer, kako nastaje polimorfizam po kreacionizmu? Nastaje iz velikog genskog pula sadrzanog u malom broju jedinki (najverovatnije jedan par jedinki razlicitog pola), i u njima je sadrzan ogroman potencijal. One su u mogucnosti da daju preko svojih potomaka ogromnu raznolikost. To nije nista neobicno. Takav efekat se i danas zapaza, i nazvan je "efekat osnivaca".

Recimo, na havajskim ostrvima (to su vulkanska ostrva) gde nema zivota u pocetku, dovoljno je da doleti samo jedna musica, jedna oplodjena zenka, i da prenese skoro celokupnu varijabilnost svoje populacije. To je Karlson otkrio i proslavio se time. I mi tacno mozemo da odredimo odakle je doletela.

Zamislite, jedna oplodjena zenka donese celokupnu varijabilnost. Znate da vi od jednog para imate hiljade pasa, da bi opravdali razlike. U jednom paru moze da se sadrzi ogromna varijabilnost.

Adam je bio intermedijarni (srednji) tip, to je nedvosmisleno. Ako je bio napravljen od zemlje, kakav je mogao da bude? A sama rec "Adam" znaci "od crvene zemlje". Ne moze on biti crn, a unutra, geneticki, izgledati kao belac. Bog je morao da da odredjenu geneticku potku fenotipu koji stvarno egzistira. To je jasno. Dakle, on je bio fenotipski sredisnjeg tipa i imao je, naravno, odgovarajuci genotip.

Eva je bila identicne geneticke strukture, posto je formirana od Adama, i kao takvi, oni su mogli da daju maksimalnu raznovrsnost. Da je, recimo, Eva bila razlicita, odmah bi se smanjila potencija moguceg variranja. Prema tome, buduci da je Stvoritelj stvorio prvobitni ljudski par kako je stvorio, On je omogucio da se ljudska vrsta razgrana u maksimalnu razlicitost, neponovljivost.

Koje bi bile moralne implikacije ova dva fenomena? Implikacija je takva, identicna, i iz nauke, i iz Biblije, da smo mi svi braca, da imamo jedno zajednicko poreklo, i da ne postoji vrednija ili manje vredna grupa ljudi, sto bi neko, ako bi i postojala, mogao da zloupotrebi za eksploataciju "visih" u odnosu na navodno "nize".

Iako u svetu teorijskih razmatranja, nema gotovo nista skromnijeg, od napora, da se iz dve premise (Bog je stvorio coveka Adama i svi ljudi poticu od Adama) izvede zakljucak da su svi ljudi braca, ipak su ljudi pokazali da nema nista dramaticnijeg za primenu. Zaista, vec bi dete u osnovnoj skoli iz spomenutih premisa izvelo pravilan zakljucak.

http://www.cpsbl.org/postanje/textovi/poreklo/porijeklo.htm

[Guest Alefshin]

Poreklo_coveka.wmv

[Срећко Петровић]

A znate li gde se skolovao g. dr B. Mihailovic, i kakav to doktorat ima, gde ga je stekao?

[Guest Alefshin]

Колико знам, Медицински факултет у Бања Луки. Са високим просеком, узгред. Уосталом, човек има свој сајт па се са њим може причати.

[Срећко Петровић]

Да ли је то овај човек:

Dr Branislav Mihajlović je saradnik MLM sistema REVITA Plus i licencirani predavač Altameda. Rođen je 1970 u Banjaluci, gde je završio medicinski fakultet. Radio je kao predstavnik nemačke farmaceutske kuće “KNOLL” i profesor farmakologije u Medicinskoj školi u Banjaluci. Trenutno se nalazi na postdiplomskim studijama na Banjalučkom fakultetu.

http://www.revitaplus.com/SRPSKI/info_centar/info/detaljna.asp?IDk=1074

(да напоменем, информација је мало бајата, из 2004.)

?

[Guest Alefshin]

Могуће, мислим да је предавао у некој средњој школи. Иначе, постављао сам на форумима до сад она његова предавања која су егзактна и тичу се антиеволуционизма, у чему је човек врло убедљив-она која се тичу здравог живота, исхране и сл. нисам помињао јер претпостављам да је човек суботар( дакле, претпостављам, не тврдим), али је врло разуман и интелигентан и мислим да за њега итекако `има наде`. За разлику од Мирољуба( њих двојица су сарадници) који `не зна где тера`, овај човек оставља утисак некога ко је спреман на дијалог и нисам приметио да говори о теолошким стварима, каква год да су му лична убеђења.

Начелно, моје лично мишљење када је у питању корпус антиеволуционе литературе је да треба поступати слично ономе што је св.Василије Велики препоручивао у Речи младима за јелинске списе-дакле, ту има сјајних ствари које треба ослобађати од евентуалних `секташких наноса`. Ово је много шира прича, еволуционизам је кичмени стуб атеистичког позитивизма који је данас добио облик својеврсне псеудорелигије и зато о овој теми треба расправљати.

[Срећко Петровић]

ОК, хвала оче.

[Guest Alefshin]

http://www.cpsbl.org/postanje/video/pula/dizajn.htm

[Guest Alefshin]

http://www.mozaikprijateljstva.com/cps/video/misterije_stvaranja/01.Stvaranje_ili_evolucija.flv

[Guest Alefshin]

Evolucija Sidnej

[Guest Alefshin]

Poreklo ljudskih rasa