Исус Христос - Православно гледиште

[Дарко]

Исус Христос: Православно гледиште

Васил Михец

Православна теолошка школа, Универзитет Сибиу, Сибиу, Румунија

Додатак тумачењу

Православље, како се дефинише Православна Црква, је мање систем доктрине, а више искуство општења са Богом у Христу. Ова дефиниција објашњава јединствено место ''христолошког'' мишљења у Православној Цркви. Разумевање милости Исуса Христа на исправан начин је егзистенцијална за Православца, јер веровање у личност Исуса Христа такође значи и живети у блиском суживоту са Њим. Бивствовање у Христу и бивствовање у Цркви, Христовом Телу, је једно те исто. Ми знамо ко смо заправо као хришћани  само ако исправно формулишемо ко је Исус Христос и шта Његов рад на спасењу значи за нас. За православне хришћане одбацивање христолошких јереси је такође егзистенцијална нужност а не само теоретска расправа. Погрешне христолошке формулације су директно повезане са конкретним, егзистенцијалним извртањем хришћанског саморазумевања и начином живота.

Пратећи свету традицију црквених отаца и васељенских сабора, источно православље проповеда Христа као истинитог Бога и истинско биће, као божанског Спаситеља и Господара света. Православни хришћани тумаче све Свете Списе кроз светло ове вере у Богочовека (theanthropos) Христа.

Исус Христос: Истинити Бог и Истинити Човек – Богочовек

Православно разумевање Исуса Христа, чврсто засновано на Библијском откровењу, било је појачано и примило је чист израз током патристичке ере, кроз објашњење спорних христолошких јереси. Никејски симбол вере и христолошка дефиниција Четвртог васељенског Сабора (Халкидон 451.год.), су основа за православно разумевање Христа. Никејски Симбол вере, насупрот Аријанизму, проповеда веру у Христа као ''истинитог'' Бога од ''истинитог '' Бога, који је постао биће, који је умро, уздигао се из мртвих, уздигао се на небеса и сео са десне стране свога Оца. Што се тиче дефиниције Халкидона, она реагује против неких погрешних разумевања како су две природе, божанска и човечанска, уједињене у Христу. Сагласно са проповедањем вере Халкидона, Исус Христос је и Божанство и људско биће, или, да употребимо одговарајући грчки израз, Он је ''theanthropos'', Бог-Човек (Theathropos је кованица две грчке речи, theos-Бог и anthropos-људско биће). Из православне перспективе, главна мањкавост модерног виђена Исуса Христа је та што је његова човечност/људскост утврђена на такав начин да је раздвојена од Богочовека.

Као Син Божији, Христос је дрого лице Свете Тројице. Он је исте божанске природе као и Отац и Свети Дух. Он вечно пре-егзистира свој долазак у свет. Говорећи да ''Бог посла свога Сина'' (Гал. 4,4), Павле претпоставља пра-постојање Сина, јер само онај ко већ постоји може бити послат. По Јовановим речима, Реч (Logos) беше Бог и беше са Богом на почетку, и све ствари су створене кроз њу. (Реч). (Јован 1,1-3). Логос/реч и вечни син Божији који је постао човек када је замишљен кроз Свети Дух и рођен на земљи кроз Дјеву Марију. Зато што је Исус био замишљен кроз Свети Дух и зато што није био само живо биће, већ и истинити Бог, Дјева Марија је поштована као Мајка Божија (theotokos). Као човек, утеловљена Реч добија јеврејско име Исус, зато што је рођен и живео као Јеврејин међу Јеврејима. Утеловљен Син Божији представља себе и био је осведочен својим следбеницима као Христос (Месија), миропомазан, чији су долазак објавили пророци Старог Завета, Исус Христос није просто Син  Давидов, већ је и Син Божији, рођен од Оца из вечности. На Исусово питање: ''Ко кажете да сам је?'', Петар, а са њим и све цркве, одговарају са вером: ''Ти си Христос, Син Бога живога''. (Матеј 16,15-16).

Природа (physis), лице (hypostasis) и Богочовек (theathropos) су изрази коришћени од стране црквених Отаца и васељенских сабора у њиховој борби да се формулише адекватна христологија, као контраст јересима (Аријанизам, Несторијаниозам, Монофизитизам). Тајна Христа је тајна две природе и њихове теандричке (Бог-Човек) везе. Постоји истанчана лепота једноставности у поретку христологије црквених отаца, која разматра логичност три питања: обоготворење Христа, Његову људскост и јединство божанске и људске природе у једној особи.

Христос је потпуно Божанство

И као дете у јаслама, и ако разапет на крсту није престао да постоји ни у Светој Тројици ни у Божанском провиђењу као све-присутна моћ. У Никејском Симболу вере ми признајемо да је Христос сачињен ''од исте ствари'' као Отац (homoousion). Када Христа називамо нашим Спасиоцем, ми признајемо да није само биће, већ и Бог. Христос Спаситељ је Бог зато што само Бог може спасити. Спасење се налази у чињеници да је Бог као Логос био присутан у свим ступњевима људског живота Исуса. За Кирила Александријског, на пример, спасење долази баш из чињенице да је ''један из Свете Тројице патио својим телом''. У сваком од његових дела две енергије су присутне: божанска и човечанска. Било би, дакле, неозбиљно покушати одредити ''психологију'' Христа, реконструисати ''Његов духовни живот'' или чак написати ''житије Његово''. Расправе о човеку Исусу из Назарета не води до исправног разумевања ко је заправо Христос. Исусова сабраћа из Назарета знала су боље од било кога друштвени/социјални статус Исуса, ''дрводељиног сина'' (Матеј 13,55). Било је немогуће за њих да ''због свог неверовања'' (Матеј 13,57) адекватно одговара на питање ''Где је онда тај човек добио све ово?'' (Матеј 13,56). ''Где је он добио ту мудрост и моћ?''(13,54).

Христос је потпуно биће

Црква је осудила као опасну јерес тезу која се одриче Христовог људског порекла, представљајући га само као ''привидно''. У постајању бића, Син Божији постаје људска особа, Исус из Назарета, рођен као дете, ''стасао у мудрости и величини'' (Лука 2,52), живео до зрелости људски живот, разапет и умро на крсту. И, Христос није људско биће у смислу у којем ми јесмо. Његово људско обличје нема више нивоа свога сопства међу небројеним нивоима сопства људске врсте. Христова личност, божанска по природи, је без више нивоа сопства људске природе, како наводи Леон Византијски (Contra Nestorianos et Eutychianos 1, Migne, Pg 86, col.1277): личност Христова је личност пра-постојања, логоса који преузима на себе нашу људску природу.

Тајна Утеловљења

Иако је потпуно јасно из Светог Писма да је Исус истинити Бог и истинити човек, једно основно питање остаје: ''Како су те две природе сједињене у једној особи – Исусу Христу?'' Халкидонски сабор 451. године описује ово јединство користећи четири (негативна) придева: несливен, непроменљив, нераздељив, неодвојив. Пре две квалификације су супротне Монофизитизму, а друге две Несторијанизму. Четири негативне дефиниције изражавају Тајну утеловљења. Ми не можемо извести претпоставке (и то је значење четири негације формуле Халкидона) у погладу начина на који божанско и људско коегзистирају у једној истој особи (hypostasis). Оно што можемо рећи, без поговора, је да су две природе Христове јединствене. Христова Божанска енергија осветљава христово божанство и прожима његову људскост, чинећи је божанском од момента утеловљења. Преображај се открива у Делима апостолским у ватри божанске енергије која осветљава људску природу њиховог Господа. Ова интерпретација две природе се на грчком зове ''perichoresis'', или, на латинском, ''communicatio idiomatum''.

Тајна Христа

Утеловљењем Син Божији поприма нашу људску природу. Грчки Оци уче да је утеловљен син Божији спасао и оне који су сумњали. Он је слуга Божији који је зацелио кроз своје ране и чија је победа дошла кроз патњу. Хришћански верници разумеју да ће бити спасени од греха и смрти Исусовом светом смрћу, чија су вредност и потврда у Његовом Васкрсењу. Ово разумевање спасења кроз веру у распеће и васкрсење Господа, константно је потврђивано у сведочењима апостола у која се веровало у Хришћанским заједницама. Од самог почетка, они су му се молили као ''Господу и Христу'' (2,36 rsv) ''Исус је Господ'' (Рим 10,9) је срж хришћанског проповедања вере. Ово проповедање имплицира Господњу сталну присутност међу следбеницима (Матеј 28,20) у својој Цркви, кроз Светог Духа. Тајна Христа обухвата откровење светог Духа који се манифестује својом присутношћу у земаљском Исусу, и који га чини стално присутним у Цркви. Ово заједништво које имамо са Христом кроз Светог Духа, чини нас хришћанима. Истовремено, ми верујемо у Господа, Исуса као Parousia (онај који долази), као једног који долази у слави Бога. Утеловљење Сина Божијег, Његово земаљско дело на прокламовању Јеванђеља, Његова смрт на крсту, Његово васкрсење и уздизање до самога Оца, и његов други долазак су сви ступњеви Божанског дела за спасење света.

Теантропско разумевање Светог Писма

Концепт Богочовека је кључ за православно разумевање Христа, и то је темељ и норма православног прилаза Светом Писму. Јеванђеља описују Христа обележеног својим двема природама. Свака природа делује у складу се својим својствима. Размишљајући кроз театропску перспективу, црквени Оци су тражили да се подржи христолошки текст из Светог Писма који упућује на једну или другу од ове две природе, или на њихово јединство у јединственој Христовој личности. Према томе, на пример, Атанасије Александријски каже да би вешт егзегета (тумач Библије) као и поштени ''мењач новца'', требало да размотри пажљиво сваки библијски текст који упућује на Христа, да би успео да примети да ли упућује на Његову људску или Његову божанску природу, или упућује на везу између ове две природе.

''Изрази коришћени за Његово Божанство и Његовог долазећег човека су различито интерпретирани и погодни су за различита тумачења… Онај који изражава забринутост за Његово Божанство није игнорант онога што припада Његовом доласку у људском обличју: већ је мудар као сваки вешт и признат ''мењач новца'', он ће ићи правим путем побожности; када стога он говори о Његовом плачу, он зна да Госпд испољава свој људски карактер кроз плач, док Господ уздиже Лазара'' (Athanasius, On the Opinium of Dionysius, chap. 9, Nicene and Post-Nicene fathers, vol. 4, Schaff, 1980: 179).

Григорије Теолог је тако вешт ''мењач новца'' док објашњава очигледну контрадикторност библијеке афирмације Христа интерпретацијом две природе:

''Гладовао је – али је нахранио хиљаде…''

Једва је спавао, али је ходао лако преко мора…

Молио је, али је чуо молитву.

Плакао је, али је узроковао да сузе нестану.

Питао је где је Лазар положен, када је био човек, али је уздигао Лазара када је                                    био Бог.

Продат је, веома јефтино, за само тридесет сребрњака, али је откупио свет.

Као овца је бачен у покољ, али је Пастир Израиља, а сада и целог света.

Као јагње је тих, иако је Свет.

''Он је рањен, али је зацелио сваку бослест.

Он умире, али даје живот…''

(Григорије Назијанзин, Orat. 29, 20,  Никејски и Пост-Никејски Оци, vol.7, Shaff, 1980: 309)

У свом делу Православна вера (или Догме) Јован Дамаскин, најистакнутији од свих Орјенталних Отаца, нуди кратак преглед начина на који се истакнути патристички писци разликују у поимању Христа. Он каже да Свето Писмо садржи четири типа виђења Христа, у зависности од тога на који начин је сагледан:

1) пре утеловљења у теандрично јединство; 2) током времена утеловљења; 3) после сједињења; 4) после васкрсења

Закључак:

Православна теологија сматра кључним и нужним ове елементе Христологије:

1) Индетификовање Христа и Сина Божијег, другог лица (hypostasis) Светог Тројства. У свему што је био и чинио, Исус из Назарета није био само људско биће, већ и Бог. Пошто је до смрти као човек, али васкрсењем из мртвих, доказано је да истинскa личност Христа није био биолошки већ есхатолошки или Лице Тројице.

2) Хипостатичко јединство две природе – божанске и људске у Христу. За Православље, почетна тачка Христологије је hypostasis, личност. Ова чињеница је од највећег значаја, наглашава да је основ онтологије – личност, и као Бог и као Христос, који је људско биће. Христос је оно што јесте, у слободи и љубави. И захваљујући Христу човечанство може постојати и потврдити своје постојање.