Францисканци и доминиканци

[Дарко]

МОНАШКИ  РЕДОВИ  У  XIII  ВЕКУ: ФРАНЦИСКАНЦИ  И  ДОМИНИКАНЦИ

Францисканци

Фрања из Асизија је рођен 1182. године у Асизију, као син Сер Пјетра де Бернадонеа, богатог трговца који је многе послове обављао са Провансом. Ту се Пјетро заљубио у младу Францускињу, Пику, коју је довео у Асизи као своју жену. Када се вратио са другог путовања по Прованси и затекао новорођеног сина, он је детету изменио име у Фрања (тј. Франческо), вероватно у знак поштовања према својој жени. Дечак је детињство провео у једном од најлепших делова Италије. Научио је од родитеља италијански и француски језик, а латински је научио од парохијског свештеника; није стекао даље формално образовање, али је убрзо ушао у очев посао. Разочарао је свог оца показавши већу вештину у трошењу, него у зарађивању новца. Био је најбогатији, али и најдарежљивији младић у граду. Његови рани биографи тврде да никада није везе са женским полом, и да је стварно познавао само две жене из виђења.

Године 1202, борио се у војсци Асизија против Перуђе, био заробљен, и провео годину дана у заробљеништву, обузет мислима о свом дотадашњем животу. Од тада почиње његово интересовање за религију. Године 1204, придружио се војсци папе Иноћентија III,  где је у сну имао виђење где му Господ говори да напусти војску и врати се у Асизи где ће му бити речено шта даље да чини. По повратку у Асизи, показао је још мање интересовања за очев посао, а још више за религију. У близини Асизија налазила се капела светог Дамијана. Године 1207, молећи се ту једном приликом уобразио је да чује Христа како му се обраћа са олтара, и као жртву прихвата његов живот и душу. Од тог тренутка он је себе сматрао посвећеним новом животу.

Убрзо после тог доживљаја провео је неколико дана у капели или близу ње; вероватно се веома слабо хранио, јер када се поново појавио у асизију, био је тако мршав, изгладнео и блед, а одећа тако исцепана, да су становници Асизија помислили да је пореметио памећу. Ту га је отац нашао, одвео кући и закључао у оставу. Када га је мајка ослободила, Фрања је похитао назад у капелу. Отац га је пресрео и прекорио га што јавно срамоти породицу и наредио му да напусти град. Фрања је продао своје личне ствари да би помогао капелу; предао је приходе оцу који их је прихватио; али више није хтео да призна право оцу да наређује некоме ко сада припада Христу. Када је позван пред трибунал бискупа, он се смерно представио, док га је гомила посматрала. Бискуп га је узео за реч и наложио му да преда сву имовину. Фрања је отишао у одају епископској палати и убрзо се појавио, али потпуно наг, и положио пред бискупа смотуљак своје одеће и неколико новчића. Његов отац је узео одећу, а бискуп је својим огртачем покрио Фрању који је дрхтао. Он се вратио у капелу светог Дамијана, направио себи испосничку хаљину, просио храну од врата до врата, и својим рукама поново изградио капелу која се рушила. Године 1209, на њега су снажан утисак оставиле речи које је Господ упутио апостолима, упућујући их како да проповедају хришћанску веру.

Фрања је одлучио, да као и апостоли, крене да проповеда веру Христову и да не поседује ништа. Тако је, тог пролећа упркос подсмесима грађана Асизија, проповедао јеванђеље сиромаштва и Христа. Револтиран безобзирном потрагом за богатством, и згранут сјајем неких свештеника сав новац је осудио као ђавола и проклетство. Неки људи су били дирнути његовим проповедима и начином живота, и понудили су се да се држе његовог учења и пута, и он им је пожелео добродошлицу. Себи су направили мрке хаљине и саградили колибе од прућа.

Они су једне друге, и свакога кога би срели на друму, поздрављали старим оријенталним поздравом: ,,Бог нека ти да мир''. Још се нису називали фрањевцима. Себе су називали Fratres minores, минорити (мала браћа); ,,фратри'' је значило да су пре браћа него свештеници, а ,,мали'' да су најмањи од Христових слугу, који никада не врше власт, већ су увек испод више власти; они ће се понашати као потчињени чак и пред најнижим свештеником. Веома мали број њих у првој генерацији реда је био заређен, сам Фрања није био ништа више од ђакона. У својој малој заједници они су служили једни друге, и никаквог лењивца нису дуго трпели у својој средини. Интелектуално ушење је одбацивано, јер Фрања није видео корист у световном знању и сматрао је да оно служи једино гомилању богатства или тежњи ка моћи. Презирао је историчаре, који не чине сами велика дела, већ су славу стицали записивањем великих дела других. Он је говорио: ,,Човек има онолико знања колико га употреби у раду''.  Ниједан фратар није смео да поседује књигу, чак ни псалтир. У проповеди су користили су песму као говор.

Догађало се понекад да се људи фратрима ругају, да их туку, или им опљачкају и оно мало одеће што су имали. Фрања им је говорио да не пружају отпор. У многим случајевима су пљачкаши били запањени над нечим што је изгледало као надљудска равнодушност према поносу и имовини, па су молили за опроштај и враћали оно што су покрали.

Да би се основао религиозни ред, била је потребна папина дозвола, те је Фрања са својих дванаест следбеника отишао у Рим 1210. године, и пред папом Иноћентијем III изложили своју молбу и своје правило. То мора да је био упечатљив сусрет, јер је Инокентије био римски аристократа, који је теологију изучавао у Паризу, а канонско право у Болоњи, био је кардинал -  ђакон од своје деветнаесте године и изабран за папу у неуобичајено раном добу, у 37. години. Фрања и његови сапутници били су полуписмени лаици, према црквеном гледишту они су били занесењаци одевени у крпе. Он је тражио од папе да одобри његов начин живота. То није био озбиљан проблем, јер је Црква прихватала живот у сиромаштву, али је тражио и дозволу да проповеда што је било оспоравано многим сличним групама. Папа их је прво посаветовао да формално оснивање новог реда одложе до времена када буду проверили изводљивост његовог правила. Фрања је био упоран и папа је на крају попустио, јер није хтео да очигледно искреног човека и његове следбенике отера из Цркве, одбијајући да им изда дозволу. Дао им је усмену дозволу да проповедају, уз услов да проповед буде ограничена на морално проповедање; фратри су требали да избегавају сложена теолошка питања, о којима су могли проповедати само свештеници. То је било прихватљиво за Фрању. Фратри су се заредили, потчинили се хијерархији, и од бенедиктинаца Монте Субасија, близу Асизија, добили малу капелу св. Марије од Анђела. Сами фратри су изградили колибе око капеле, и те колибе су чиниле први манастир Првог реда светог Фрање.

Године 1211, сада много бројнији фрањевци донели су своје јеванђеље у градове Умбрије, а касније и у друге провинције Италије. Нису говорили јеретичке ствари, али су теологију мало проповедали; нису од слушалаца тражили крепост, сиромаштво и покорност, на које су се сами заветовали. Италија је овакве проповеди чула и раније, али ретко када од људи тако очигледног поштења. Мноштво људи је долазило на њихове проповеди. У једном умбријском селу кад су чули да долази Фрања изашли су да га дочекају песмом, заставама и цвећем. Када је дошао у Сијену затекао је град у грађанскомр рату, те су на његов наговор обе стране на неко време прекинуле сукоб. На тим мисионарским путовањима по Италији разболео се од маларије која ће довести до преране смрти.

Охрабрен успехом у Италији, а недовољно познајући ислам, одлучио је да оде у Сирију с намером да обрати муслимане, па чак и самог султана. Године 1212, испловио је из једне италијанске луке, али је олуја бацила његов брод на далматинску обалу, па је био приморан да се врати у Италију. Исте године појавила се прича, вероватно измишљена, о томе да је Фрања отишао у Шпанију у намери да обрати Мавре, али га је болест спречила па су га ученици вратили у Асизи. Према другој спорној причи Фрања је отишао у Египат у намери да обрати тамошње муслимане, али згрожен масакром који су учинили Христови војници над муслиманима приликом заузимања Дамијете, он се враћа у Италију као болестан и растужен човек. Кажу да је поред маларије коју је имао, сада у Египту добио и неку инфекцију ока која ће му у каснијим годинама готово уништити вид.

За време тих његових дугих одсустава, број следбеника се увећавао брже него што је то било добро за ред. Његова слава је доводила новајлије који су се заветовали, а да претходно о одлуци нису добро размислили. Неки су и зажалили због пренагљене одлуке; а многи су се жалили да је правило сувише строго. Фрања је нерадо правио неке уступке. Ред се драстично проширио, што је без сумње пред њега поставило захтеве у смислу административне вештине и тактичности, које је он због своје мистичке опседнутости тешко могао да испуни. Године 1220, Фрања се повукао са положаја старешине и замолио следбенике да за главног свештеника изаберу неког другог. Од тада је себе убрајао у обичне монахе. Али, забринут због слабљења првобитног (1210) правила, он је саставио ново правило – чувени ,,Завет'' – с намером да обнови доследно придржавање завета сиромаштва, а монасима је забранио да се из колиба преселе у здравије куће које су им изградили грађани. Доставио је своје правило Хонорију III који га је на проучавање предао комисији прелата; у тексту њиховог одговораје на десетак места одато признање Фрањи, али је и правило исто толико пута кориговано, тј. ублажено. Тако су се обистинила предвиђања папе Инокентија III. Ред је организован тако да се обезбеди прилагодљивост за све што је требало урадити. Фратри су припадали реду као целини, а не некој појединачној кући, као што је то био случај са бенедиктинцима. Пресељавани су са места на место по потреби и могли су да раде било који посао за који су одређени. Управљање редом било је у рукама главног свештеника, али је постојао демократски елемент: куће (које су се звале фратрије) бирале су представнике за покрајинске скупове, а покрајински скупови су бирали делегате за главни скуп фрањевачког реда, који је одржаван сваке треће године. Први пут у монашкој историји верски ред се пробио иза затворених зидова ка раду међу светом зарад духовне и материјалне добробити своје сабраће хришћане.

Невољно Фрања се овоме смерно покорио, и сада се посветио углавном аскетизму и молитви. Године 1224, са три следбеника напустио је Асизи, и одјахао преко брда до пустињачког уточишта на брду Верна, близу Кјузија. Године 1224, после дугог поста и ноћи проведене у молитви, Фрања је помислио да види анђела који дилази са неба, и носи слику распетог Христа. Када је привиђење нестало осетио је чудне болове, и на длановима и надланицама руку, на табанима и врховима стопала, и другде на телу, открио повеће израслине које су по месту и боји личиле на ране наизглед од клинова за које се веровало да су помоћу њих Христове руке и ноге биле приковане за крст, као и од копља којим му је прободено ребро.

После овога Фрања се враћа у Асизи. Годину дана после виђења почео је да губи вид. Лекари су се узалуд трудили разним методама да му поврате. Фрања је тад зажалио због свог аскетизма јер је ,,увредио свог брата тело''.

Умро је 3. октобра 1226. у четрдесет петој години живота, певајући неки псалм. Две године касније, Црква га је прогласила за свеца. Францисканци ред одликује опште сиромаштво, јер им је идеал сиромашни Христос и његови апостоли. Ново у овом реду је што су они спојили сиромаштво са мисионарством – проповедањем. У тренутку Фрањине смрти, ред који је основао бројао је неких 5.000 чланова, и проширио се у Мађарску, Немачку, Енглеску, Француску и Шпанију. Показао се као браник Цркве у враћању Италије из јереси у католицизам. Они су постали велики проповедници, и својим примером навели световне свештенике да преузму обичај проповедања којим су се до тада бавили само бискупи. Они су створили велике светитеље, научнике и учитеље. Многи минорити бунили су се против ублажавања правила светог Фрање, јер су тврдили да Христос и апостоли нису имали имовину; свети Бонавентура се сложио; папа Никола III је 1279. године одобрио ту тврдњу; папа Јован XXII прогласио ју је неистинитом 1323; од тада су духовњаци који су били упорни у проповедању, прогањани као јеретици. Један век после Фрањине смрти, инквизиција је на ломачи спаљивала његове најоданије присталице.

Женски фрањевачки ред

Женама, као и мушкарцима био је привлацан ред фратара. Али, било је друштвено неприхватљиво да жена од угледа живи просјачећи или спавајући у шталама или јавно проповедајући. Иако је Фрања био неконвенционалан у много чему, чак се ни он није противио тако дубоко укорењеном друштвеном  мишљењу; изгледало је да жене не могу живети спонтаним животом као фратри мушкарци. Ипак, Фрања се сажалио над духовним потребама жена и зачео је дугу традицију фратара који обезбеђују духовно усмеравање побожним женама и монахињама.  Други ред светог Фрање основала је 1212. године Клара од Асизија (1194 – 1253). Она је побегла од куће у 18. години од уговореног брака како би постала следбеник св. Фрање. Пошто није могла да живи као фратар, основала је затворену заједницу монахиња у цркви Сан Домијано у Асизију. Пошто жене нису могле да проповедају, могле су да прихвате бар други стожер апостолског живота, а то је сиромаштво. Борила се против папске курије да прихвати правило св. Бенедикта и да тражи извор прихода за манастир на који би се могле ослонити. Нешто мало пре њене смрти, папа Александар IV је одобрио правило које је саставила Клара и које наглашава фрањевачки принцип личног и заједничког сиромаштва, али који се спроводи у затвореном окружењу.

Трећи ред св. Фрање

Пошто се Фрањин првобитни покрет поделио на први ред за мушкарце и фруги ред за жене, преостала је велика група лаика који нси могли да се придруже тим редовима јер су били венчани, имали децу или неке друге обавезе. До двадесетих година 13. века такви људи су организовани у трећи ред, чији чланови живе међу светом, строго поштују пост, и друга правила Цркве и живе животом покајања, под вођством фратара који су њихови духовни саветници и чувари њихове правоверности. Трећа ред светог Фрање пружао је могућност избора побожним градским световњацима који би у супротном можда пришли валдензима или катарима. Фрањевци су имали велики број следбеника и велики утицај на тадашње друштво.

Доминиканци

Доминго де Гусман је рођен у Каларуеги у Кастиљи (1170 - 1221). Подигао га је ујак свештеник, и спадао је у хиљаде људи који су у оно време били под снажним утицајем хришћанства. Веома рано је почео да изучава филозофију и богословље. Као дечак одликовао се вредноћом, уредношћу и знањем. Када је глад погодила Паленсију, кажу да је продао сву имовину, па чак и драгоцене књиге, да би нахранио сиромахе.Године 1199, постао је августински каноник у катедрали у месту Осма, а 1201. пратио је свог бискупа када је овај ишао у мисију у Тулуз, тадашње средиште албижанске јереси. Сам њихов домаћин је био албижанин; вероватно у легенду спада прича да га је Доминик обратио за један дан. Подстакнут бискуповим саветом и примером неких јеретика, Доминик је прихватио живот добровољног сиромаштва, ишао босих ногу, и на мирољубив начин се борио да људе врати Цркви. У Монпељеу је срео три папска легата – Арноа, Раула и Пјера де Кастелноа. Био је огорчен због њихове богате одеће и раскоши, и томе приписао њихов неуспех да у  деловању против јеретика остваре напредак. Прекорио их је смело, након чега су легати посрамљени отпустили пратњу и одбацили обућу. Године 1203, заједно са бискупом Диегом посетио је Рим.

Десет година (1205 – 1216) Доминик је боравио у Лангедоку, ревносно и ватрено проповедајући.Само једном се његово име помиње у вези са физичким прогањањем, и то како је, приликом неком спаљивању јеретика, он спасао једног јеретика из пламена. Неки из његовог реда су га после смрти звали не прогонитељем, већ пратиоцем јеретика. Окупљао је око себе групу сапутника – проповедника, а њихов утицај је био такав да је папа Хонорије III (1216) признао ,,фратре проповеднике'' као нови ред, и одобрио правило које је саставио Доминик. У Риму је утемељио седиште и ту окупљао новајлије, подучавао их, надахњивао готово фанатичним жаром, и слао их по Европи чак до Кијева, и у многе стране земље, да хришћански свет и пагански свет обрате у хришћанство. Од самог почетка Доминик је схватио да је учење најбитније за обуку проповедника. Ред је имао интерне школе и слао је на нове универзитете чланове који највише обећавају. Икао је Фрања био сумњичав кад су били у питању учење из књига и гордост коју изазива знање, фрањевци су ускоро почели да прихватају од доминиканаца захтев за образовањем и једну генерацију после Фрањине смрти и они су постали учен ред. На првој скупштини доминиканаца у Болоњи 1220. године Доминик је убедио следбенике да једногласно усвоје правило апсолутног сиромаштва, али су разликовали лично сиромаштво од сиромаштва самог реда. Ту је умро годину дана касније. За живота је подржавао идеју крсташког рата против албижана који је предузео папа Инокентије III 1208. године.

Као и фрањевци, доминиканци су се свугде ширили као путујућа просјачка браћа. Активно су, и не увек мирољубиво, учествовали у раду Инквизиције. Неправда се чини Доминику када се његово име асоцира с Инквизицијом. Он није био њен оснивач, нити је био одговоран за њене страхоте; његово властито деловање било је обраћање људи у веру помоћу примера и проповедања. Био је строжег карактера од Фрање, али га је поштовао као светитеља веће светости. За разлику од Фрање, Доминик је имао смисао за организовање и планирање. Он је замислио ред посвећен проповедању и борби против јереси. Ово је један од првих редова који је одбацио ручни рад и посветио се искључиво интелектуалном раду. Доминиканци иначе живе у заједници, у општежићу. Оснивали су своје домове , међу првима је био манастир светог Јакова у Паризу основан 1217. године (по овом манастиру их у Француској зову ,,јакобинци''), а имали су своја средишта и у Риму, Болоњи и Шпанији.

Основна организациона јединица реда је манастир (конвент) браће на челу кога стоји приор. У провинцијама има више манастира на челу којих је провинцијални приор и четири дефинитора. Ред је увек обједињаван општим сабором који је бирао человођу (magister generalis). Језгро реда чине клирици. У сваком доминиканском манастиру неговано је бављење науком. Нису изучавали само теологију, већ и право слободне уметности (artes liberales), филозофију. За сваког брата доминиканца главно је било активно учење. Стално су били повезани са универзитетима. Главна средишта науке били су градови: Мантова, Болоња, Келн и Оксфорд. Најбољи доминикански ученици добијали су следећа звања: лектор, магистар и магистар богословља. Остали су били само проповедници. Доминиканском реду припадали су познати научници, као што је био св. Алберт Велики и Тома Аквински. Као проповедници и мисионари имали су мисију међу Татарима (1247), у Персији (1249), Кини (1272). Били су увек на располагању папи, чије су бескрајно поверење уживали. Као армија сиромашних, скромних, у народу популарних, веома покретних монаха, одиграли су велику улогу у римокатоличкој Цркви. За време инквизиције добили су непопуларан назив ,,пси Господњи'' (Domini canes). Многи од њих су заузимали угледне епископске катедре, а следећи доминиканци су били папе: Инокентије V, Бенедикт XI, Пије V, Бенедикт XIII. Доминиканци су имали велики број противника унутар саме Цркве. Међу такве спадају: цистертити, картузијанци, августиновци, францисканци. Незадовољство њима долазило је углавном из градова где су се они јављали као привилеговани папски монаси. Њима је нарочито био незадовољан Париски универзитет – био је против доминиканаца као предавача на универзитету.

У оквиру доминиканског реда постоје и монахиње – доминиканке. Оне у својим манастирима негују аскезу и созерцање, и живе издвојено од спољњег света. На челу монахиња је приорка. Такође се посвећују васпитавању и образовању побожних девојака.

Као трећи ред у оквиру доминиканаца постоје терцијари, или организација световњака за борбу против јеретика. Познати су по именом ,,Ритери Исуса Христа''. Од 1261. године постоје ,,Ритери Блажене Марије'' или у народу познати ,,Велики ритери''. Основу свих ових редова чине световњаци који су се одрекли света, али исто тако и клирици који живе у манастирима по правилима блаженог Августина. Они су често на себе узимали обавезу да са оружјем у рукама штите и бране Цркву. Њима су се придруживалаи ,,ожењена браћа'' која живе у свету, али су били обавезни да воде праведан живот који је регулисан посебним типиком. Временом је ратнички карактер терцијара ишчезао. Терцијарска организација је постала религиозна заједница световњака по начелима општежића.

Чланови доминиканског реда проповедника како се он звао, морали су бити добри познаваоци теологије и проповедања и морали су прихватити начин живота какав су водили катарски ,,савршени'', како би тиме задобили поверење симпатизера јеретика. Значи, за Доминика је живот у сиромаштву и просјачењу био средство које је водило циљу, док је за фрањевце то био само циљ. У суштини њихово дело је било истоветно; сваки је основао велики ред људи посвећених не самоспасењу у самоћи, већ мисионарском раду међу хришћанима и незнабошцима. Обојица су од јеретика узели њехово најубедљивије оруђе – похвалу сиромаштва и обичај проповедања.

[Origen]

Имали још информација о доминиканском реду  ?  

[Zayron]

Имали још информација о доминиканском реду  ?  

 

Naravno da imaju. O dominikancima su napisane bibilioteke i biblioteke knjiga.

A o franjevcima dalje biblioteke. Evo jedna muzička video informacija o sv. Dominiku: 

 

Lumen Ecclesiae http://gloria.tv/?media=492887

[Zayron]

I jedan o sv. Franji Asiškom iz filma "Cvjetići sv. Franje" o susretu svetog Franje i gubavca

The Flowers of St. Francis (Roberto Rossellini, 1950)

[Origen]

Naravno da imaju. O dominikancima su napisane bibilioteke i biblioteke knjiga.

A o franjevcima dalje biblioteke. Evo jedna muzička video informacija o sv. Dominiku: 

 

Lumen Ecclesiae http://gloria.tv/?media=492887

Да ли можеш ,молим те , да поставиш неки линк где бих могао мало опширније да се упознам са историјатом и садашњим стањем доминиканског реда како у свету тако и у региону  ?  

П.С. можда би требало да нагласим ако може линк да буде на српском или хрватском ( или српско- хрватском ) 

[Zayron]

Да ли можеш ,молим те , да поставиш неки линк где бих могао мало опширније да се упознам са историјатом и садашњим стањем доминиканског реда како у свету тако и у региону  ?  

П.С. можда би требало да нагласим ако може линк да буде на српском или хрватском ( или српско- хрватском ) 

 

omg,  niko neće moje linkove na češkom i slovačkom, hahahaha, šalim se, ima naravno, na jezicima koji imaju nekakve veze s tim redovima, naravno da će te takve literature na španskom i na italijanskom biti neprebrojno više nego recimo na ruskom ili na turskom, hahahaha. Ok, to je širok pojam kad to tako rekneš. nekakva literatura, ima tamo o istoriji, o poslanju reda o sadašnjosti, itd. i na svim našim južnoslovenskim jezicima, naravno, pričekaj moment pa nešto nalinkujem ovdje.

[Zayron]

Ovakve kratke stvari se mogu naći svuda po internetu, sad ne znam na kakav obim i nivo informacija misliš, tih ovakvih prigodnih kratkih informativnih člančića je svuda na svakom koraku al recimo višestrankovih članaka, studija, monografija ili pdf knjiga je već mnogo manje na internetu, više ih je u pisanim knjigama. Te takve stvari moram i ja tražit jer ni ja ne znam čega sve ima na internetu. Možda bude najbolje da se rukovodiš ključnim riječima, pojmovima i nazivima ili imenima pripadnika tih redova ili institucija, fakulteta gdje su predavali kao dominikanski i franjevački poznati teolozi i profesori recimo, manastira gdje su živjeli, pa ideš s traženjem sam dalje u onom smjeru u kojem želiš. Kreneš recimo od Wikipedije pa ideš dalje i k drugim izvorima informacija. Razumijem da je vama teško započet nešto tražit o njima otprilike isto kao i nekom katoliku ili protestantu kad bi morao počet tražit nešto o sv, Jovanu Kronštatskom i slične informacije o nečemu ili nekome za kojeg prvi put čuje u životu. Ja ću tu pridat neki zanimljiviji link ako ga se sjetim ili pronađem na neke stvari koje je vama teže pronaći, ne isplati se tu zatrpavati vas sad inkovima o ovakvim člancima kao što su ti dole koje i sami možete pronaći od prve ruke.

 

http://www.frama-portal.com/povijest-franjevackog-reda/

http://hr.wikipedia.org/wiki/Franjevci

http://www.dominikanci.hr/povijest-reda.html

http://hr.wikipedia.org/wiki/Dominikanci

[Zayron]

Od svih franjevaca što ih je na svijetu vama će biti valjda najzanimljiviji ovi dole,

za bosanske franjevce svi već znate, al za ove je malo ko od vas čuo, te ne znate.:

 

 

http://www.franjevcitor.hr/

 

no, ja danas imam nekakav rush day, nekakav job svoj što moram

riješit i ne mogu se posvetit ovoj temi s više vremena pa barem ovako

s par priloga i videa da se upoznate s tim ko su, šta su, gdje žive i šta rade.

 

 

Za ovakve nikada niste čuli, može se reći da su "endemski"

ima ih samo ovdje, nigdje drugdje na svijetu ne postoje takvi.

Tačnije - franjevaca manastirskih trećiredava ima po cijelom svijetu

ali ovakvih glagoljaša, toga nema, mogu se sresti samo ovfje kod nas.

Slični su im i benediktinci glagoljaši u Ćokovcu koji su pod kanonskom 

jurisdikcijom čeških benediktna i benediktinske arhiopatije Brevnov u Pragu. 

O tom vam napišem nešto kratko poslije u sljedećem postu da imate pregled.

 

http://hr.wikipedia.org/wiki/Franjevci_tre%C4%87oredci_glagolja%C5%A1i

 

Gilmove nisam gledao ni ja pan ne znam ni da li su to isti, valjda nisu. Toliko je toga

danas na itom nternetu i na You Tube da to normalan čovjek ni ne stigne sve vidjet.

 

FRANJEVCI TREĆOREDCI GLAGOLJAŠI

 

 

 

 

FRANJEVCI TREĆOREDCI GLAGOLJAŠI samostan Glavotok

 

 

 

 

 

FRANJEVCI TREĆOREDCI GLAGOLJAŠI samostan Porat