Српски патријарси у 19. и 20. веку

[Искушеник]

Srpski patrijarsi u 19. i 20. vijeku

Još od 9. vijeka se može pratiti početak stvaranja srbske nacionalne crkve. Tada je u Srbiji ustaljeno naše bogoslužje, a većina parohijskog sveštenstva je srbskog porijekla. Jačanjem srbske države za vreme prvih Nemanjića javlja se svest o potrebi stvaranja autokefalne crkve. Rastko Nemanjić (Sveti Sava) je 1219. godine od vaseljenskog patrijarha rukopoložen za „arhiepiskopa srpskih i primorskih zemalja“. Crkva u Srba dobija dostojanstvo arhiepiskopije, a stvaranjem Dušanove carevine 1346. godine arhiepiskopija je na crkvenom saboru u Skoplju dignuta na dostojanstvo patrijaršije (središte arhiepiskopije je bilo u manastiru Žiča, a nakon toga u Peći).

Sa osmanskim provalama nastaju teška vremena za Srpsku patrijaršiju. Mnogi srednjovekovni srpski manastiri su zapusteli ili im se čak gubi trag zbog turskih razaranja. Nestankom srpske države srpska crkva postaje uz versko i nacionalno-politički centar srpskog naroda. Crkveni poglavari postaju i narodne vođe - etnarsi. Osnovna funkcija etnarha sastojala se u prikupljanju poreza namenjenih sultanu i centralnim organima carevine.

Vlasti su više puta ukidali patrijaršiju, ali i obnavljali. U vreme patrijarha Makarija Sokolovića (čiji je brat bio Mehmed paša Sokolović) jurisdikcija patrijaršije pokriva široku teritoriju od Ohrida do Budima. Crkveni poglavari su podizali ili podržavali mnoge bune protiv osmanlijskih vlasti. Sve će to uroditi ukidanjem srpske patrijaršije od strane sultana Mustafe III 1766. godine. Od 1766. godine srpska crkva potpada pod jurisdikciju Vaseljenske patrijaršije, a većinu episkopa činili su Grci - Fanarioti. Sve do 1920. godine ne postoji jedinstvena crkvena organizacija u Srba i taj period u istoriografiji se naziva dobom postojanja pokrajinskih crkava. Najznačajnija od svih pokrajinskih crkava bila je Karlovačka mitropolija sa sedištem u Sremskim Karlovcima.

Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918) stvoreni su uslovi i za crkveno ujedinjenje. Od 1920. godine središte srpske crkve je u Beogradu, a crkva ima dostojanstvo patrijaršije. Vaseljenska patrijaršija je ubrzo priznala ujedinjenje pokrajinskih srpskih crkava i stvaranje patrijaršije.

Josif Rajačić (1848-1861)

Rođen u Lučanima u Lici kao Ilija.. Zamonašio se u manastiru Gomirje u Slavoniji i dobio ime Josif.

Najviše truda je uložio u sprečavanje unije sa Rimokatličkom crkvom koju je podsticala državna vlast, a da bi spriječio mađarizaciju srba, sazvao je Veliku narodnu skupštinu u Karlovcima, gdje je proglašena Srbska Vojvodovina i srbska Patrijaršija.

Pokrenuo je osnivanje više osnovnih škola kao i bogoslovske škole u Šibeniku.

  Samuilo Maširević (1864-1870)

Rođen u Somboru, a zamonašio se u manastiru Krušedol.

Tražio je u Beču plac za crkvu Svetog Save koja je podignuta prilozima cjelokupnog srbstva, a po njegovom blagoslovu je osveštena Crkva Svetog Spiridona u Trstu.

Arsenije Stojković (1874, 1881)

Rođen u Mokrinu u Banatu, a zamonašio se u manastiru Rakovac.

Dva puta biran za srbskog patrijarha od strane crkvenonarodnog sabora, ali vlasti u Beču nisu htjele u oba slučaja da potvrde izbor i Arsenije nije ustoličen.

Bio je poznati bibliofil i iza njega je ostala zbirka od više hiljada knjiga koja se čuva u ljetnjem dvorcu budimskih episkopa u Sentandreji.

 rokopije Ivačković (1874-1879)

Rođen je u Deliblatu.

Pošto Beč nije htio da ustoliči Arsenija Stojkovića kao srbskog patrijarha u ponovljenom postupku je izabran i ustoličen Prokopije.

Iako je običaj da se stoluje do kraja života, sa položaja patrijarha se povukao prije svoje smrti. U tome nije bio izuzetak, jer su prije njega to uradili i Makarije Sokolović, patrijarh Jefrem, pa i sam Sveti Sava.

 German Anđelić (1882-1888)

Rođen je u Sremskim Karlovcima kao Gligorije. Zamonašio se u manastiru Krušedol dobivši ime German.

Na mjesto patrijarha je ustoličen nakon toga što Beč nije prihvatio na Crkvenonarodnom saboru ponovo izabranog Arsenija Stojkovića, te je sabor u drugom krugu glasanja izabrao Teofana Živkovića, kojeg takođe Beč nije htio da ustoliči.

Ovu odluku su najoštrije osuđivali Srbi iz Vojvodine odbijajući da ga oslovljavaju sa "Njegova Svetost", te su ga nazivali "Njegova Naimenovanost"

 Georgije Branković ( 1890-1907)

Rođen u Kulpinu u Bačkoj.

Zamonašio se nakon što mu je umrla žena. Njegovim izborom mnogi nisu bili zadovoljni pošto je dolazio iz reda "bijelog sveštenstva" (popovi koji vrše vjerske obrede i žene se, za razliku od "crnog sveštenstva" kojeg čine monarsi - sveštenici koji žive po manastirima i nemaju pravo da se žene).

Zaslužan za popravak stanja u srbskoj crkvi i prosvjeti i jedan je od najvećih dobrotvora srbskog naroda i dobitnik mnogih odlikovanja.

 Lukijan Bogdanović ( 1908-1913)

Rođen u Baji kao Lazar. Zamonašio se u manastiru Beočin.

Za vrijeme liječenja u banji Bad Gaštajn, naprasno je nestao. Njegovo obezglavljeno nago tijelo je pronađeno mjesec dana kasnije u rijeci (glava nikada nije pronađena).

Portret je ulje na platnu kojeg je uradio Uroš Predić jedan od najvećih srbskih slikara realizma.

 Dimitrije Pavlović (1920-1930)

Rođen u Požarevcu.

Obnavljanjem Pećke patrijaršije uz saglasnost Carigradske patrijaršije Dimitrije je izabran da bude srbski patrijarh.

Osnovao je tri nove eparhije: Češko-Moravska, Američko-Kanadska i Bihaćka. Osnovao je bogoslovske fakultete u Beogradu i Zagrebu, kao i bogosloviju u Bitolju.

 Varnava Rosić (1930-1937)

Rođen u Pljevljima kao Petar.

Iako je kanonsko jedinstvo Srbske crkve ostvareno 1920, praktično ujedinjenje je urađeno u vrijeme patrijarha Varnave, pošto je donešen Ustav Srske pravoslavne crkve sa Sprovodbenim naredbama.

U njegovo vrijeme stolovanja započeta je i gradnja hrama Svetog Save na Vračaru.

Opirao se potpisivanju Konkordata između Vatikana i Kraljevine Srbije koji je bio na štetu Srpske pravoslavne crkve, zbog čega je i otrovan.

Sahranjen je u malom hramu Svetog Save na vračaru.

  Gavrilo Dožić (1938-1950)

Rođen u Vrujcima u Donjoj Morači kao Đorđe. Zamonašio se u manastiru Sićevo.

Kao doktorant teoloških nauka bio sekretar manastira Hilandar.

U prvom svjetskom ratu je interniran u Mađarsku gdje je teško obolio, a u drugom svjetskom ratu su ga nijemsci uhapsili u manastiru Ostrog i zajedno sa vladikom Nikolajem Velimirovićem otpremljen u logor Dahau.

Vratio se odmah poslije rata u Jugoslaviju i sazvao arhijerejski sabor gdje je izabrano šest episkopa i uspostavio nove eparhije.

 Vikentije Prodanov (1950-1958)

Rođen je u Bačkom Petrovom selu kao Vitomir. Zamonašio se u manastiru Bezdin.

Riješio je pitanje socijalnog i penzionog osiguranja sveštenstva.

Umro je pod čudnim okolnostima neposredno nakon zasjedanja Svetog arhijerejskog sabora na kojem nije priznata Makedonska pravoslavna crkva.

 German Đorić ( 958-1990)

Rođen je u Jošaničkoj banji kao Hranislav. Nakon ženine smrti zamonašio se u manastiru Studenica.

Za njegovog stolovanja izgrađen je Bogoslovski fakultet u Beogradu i Bogoslovija u manastiru Krka. Izdejstvovao je nastavak izgradnje Hrama Svetog save na Vračaru. Osnovao je nove eparhije: istočnoameričku i kanadsku, srednjezapadnoameričku i zapadnoameričku, zapadnoevropsku i australijsku, vranjsku i bihaćko-petrovačku. A dogodila su se i dva raskola: makedonski i američki.

Nakon loma kuka i nemogućnosti obavljanja dužnosti izabran je novi patrijarh.

 Pavle Stojčević (1990-2009)

Rođen je u selu Kućanci u Slavoniji kao Gojko. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje.

Napisao kapitalno trotomno djelo "Da nam budu jasnija neka pitanja naše vjere".

Iz biografija pojedinih patrijarha se vidi da je presto srbskog patrijarha veoma "vruć". Na njemu ponekad nisu sjedili izabrani nego naimenovani, a mnogi patrijarsi su i stradavali na razne načine. U slučajevima sa smrtnim ishodom se uglavnom radilo o patrijarsima koji su se protivili uspostavljanju dominacije Vatikana nad srbskom crkvom, tako da se sa lakoćom može utvrditi uzrok smrti tih patrijarha.

Mnoge izabrane patrijarhe Austrija i Mađarska nije htjela na svojoj teritoriji kojom je vladala, jer su predstavljali opasnost po njihovu vlast, koja je počivala na gušenju srbske nacionalne svijesti.

Takođe se može primjetiti da uprkos povici da je za vrijeme vladavine komunista Srpska Pravoslavna Crkva bila posebno na udaru, dosta stvari je postignuto u korist SPC i njenog sveštenstva.

http://www.capajebo.com/spc.htm

[Emilijan]

Lukijan Bogdanović ( 1908-1913)

Rođen u Baji kao Lazar. Zamonašio se u manastiru Beočin.

Za vrijeme liječenja u banji Bad Gaštajn, naprasno je nestao. Njegovo obezglavljeno nago tijelo je pronađeno mjesec dana kasnije u rijeci (glava nikada nije pronađena).

covece, ko bi ubio patrijarha i jos na takav nacin......

[раб.аџија]

Lukijan Bogdanović ( 1908-1913)

Rođen u Baji kao Lazar. Zamonašio se u manastiru Beočin.

Za vrijeme liječenja u banji Bad Gaštajn, naprasno je nestao. Njegovo obezglavljeno nago tijelo je pronađeno mjesec dana kasnije u rijeci (glava nikada nije pronađena).

Загонетна смрт патријарха Лукијана

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6263.0.html

ово је као неки детективски приказ, али не пише да је обезглављен 4chsmu1

Коначно, кад је крајем октобра река опала, Васиљевић је у близини железничке станице Кламштајна, тридесетак километара од претпостављеног места несреће, нашао патријархов леш. Архиђакон Иринеј Ћирић записао је да се „тело зауставило и савило око дрвеног стуба једног моста, а било је тако покривено окамењеним песком да је изгледало као камен, те људи у први мах нису хтели ни да га дижу и учинили су то тек на наваљивање жандармеријског стражара”.

    Након што је стигла комисија, посебно састављена како би извршила обдукцију, ковчег с патријарховим остацима пренесен је до зида тамошње капеле где је, у присуству свештених лица, отворен. Комисија је утврдила идентитет тела још пре него што је у Дорф Гаштајн допутовала делегација Карловачке митрополије. Идентитет је утврђен на основу поправљених зуба у очуваној вилици, као и једног зуба на коме је нађена златна круна, за које је утврђено да су радови патријарховог зубара др Вајна из Будимпеште. Други доказ да је реч управо о телу Лукијана Богдановића пружио је његов обућар Душан Бркић из Сремских Карловаца који је телеграмом послао мере патријархове ноге. Иначе, на ципели нађеној на његовој нози јасно се могла прочитати Бркићева фирма. Исто тако и патријархов кројач је комисији послао његове мере, које су у потпуности одговарале телу нађеном у реци Ахе.

covece, ko bi ubio patrijarha i jos na takav nacin......

Нема много историјских личности које својим животом, и нарочито својим тајанственим нестанком, на тако убедљив начин сведоче о сумраку великог Аустроугарског царства, као што је то случај с Лукијаном Богдановићем, последњим архиепископом карловачким, митрополитом и патријархом српским ...