Брак и Евхаристија

[Guest свештеник Иван Цветковић]

БРАК И ЕВХАРИСТИЈА:
Историја православног чина венчања

        У савременој православној богословској литератури при разматрању питања о садржају Таинства Брака или историје његовог чина, као основа често се узима следећа схема, коју је изложио истакнути богослов и патролог XX века протојереј Јован Мајендорф :
1.До IX века посебног чинопоследовања црквеног брака у Православној Цркви није било; Таинство Брака се сводило на благосиљање супружника које је давано на Божественој Литургији .
2. Измене у византијском законодавству учињене по иницијативи императора Лава VI Мудрог (крај IX-почетак X века), учиниле су црквено благосиљање обавезним при ступању слободних људи у брак.
3. Једнако многи (у том броју и сам император Лав) ступали су у брак са незадовољеним  потребама хришћанског морала, а таквим се не може дати Евхаристија (Причешће- преводилац).
4.Баш због тога у време императора Лава у Цркви се образовало посебно чинопоследовање венчања, које је могло да не садржи причешћивање.
5.Одвојивши се из Литургије, то чинопоследовање је сачувало све трагове првобитне везе са Евхаристијом: возглас „ Благословено Царство...“, читање Апостола и Јеванђеља по литургијском чину, литургијски поредак јектенија, певање молитве „ Оче наш“ и заједничку чашу. Последња је по себи, управо и заменила Евхаристију.
На први поглед схема изгледа логично. Као што ћемо показати ниже, тврдње 1, 4 и 5, на које се, управо и своди предложена верзија чина православног венчања  од А..Завьялова, а за њим следи и протојереј Јован Мајендорф, у корену је нетачна. Ми ћемо се постарати да покажемо, разматрајући сведочанства источника и предузевши покушај реконструисати на основу источника  стварну историју развића православног чинопоследовања Таинства Брака.
Најранија сведочанства о хришћанском браку садржана су у Новом Завету. Посебну пажњу питањима, везаним са браком, посвећује Апостол Павле. Он подвлачи Божанско порекло брака, при чему,  што је нарочито важно, не само међу хришћанима, већ и међу ммногобожцима (1 Кор.7, 10-17).
Такво схватање непосредно је основано на поступцима и речима самог Господа Исуса Христа, Који је Својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2, 1-11) и Својим речима о томе, да они који су ступили у брак нису више двоје, већ једно тело, и што Бог састави, човек да не раставља (Мт. 19,6), директно је указао на то да сви бракови који су закључени сагласно општеприхваћеном обичају и не противрече директно Божијем закону имају Благослов и Он признаје те бракове законитим, иако ни ти који су ступили у брак у Кани, нити фарисеји, којима су упућене речи Спаситеља, нису били хришћани и ступали су у брак тако како је то било прихваћено у Старом Израиљу.
Иако о браку као таквом у Новом Завету  речено је не мало, немамо никаквих помена о било каквој посебно хришћанској брачној церемонији у књигама Новог Завета, и то се може објаснити као просто прећуткивање, као и тиме да се таква церемонија у то време није успела развити.
Најстарије сведочанство о поретку ступања у хришћански брак принадлежи свештеномученику Игњатију Богоносцу (почетак II века). У Посланици Поликарпу он пише да би брак био „ сагласан Господу“ (Κατα Κιριον), треба га закључивати „ сагласно мишљењу“ (meta gnomes) епископа.  При томе ни о каквом учешћу епископа у церемонији свештеномученик Игњатије не спомиње. Из тога следи, да почетком II века у Цркви још увек није било посебног чина венчања, јер у Посланици смирњанима свештеномученик Игњатије категорички забрањује вршити богослужења без епископа.
Примећујемо да речи свештеномученика Игњатија изгледају као разјашњење заповести Апостола Павла  да се брак склапа у Господу (en Kyrio) (1Кор. 7, 39)- свештеномученик Игњатије појашњава шта заправо треба чинити да би испунили ту заповест. Ако је наша предпоставка тачна, то дата недоумица која је приморала свештеномученика Игњатија да се изрази по поводу речи Апостола, још једном потврђује предпоставку о одсуству особене брачне церемоније (венчања- преводилац ) у Цркви почетком II века. У том истом смислу можемо схватити познату изјаву аутора „Посланице Диогнету“ (крај II –почетак III века): „ Хришћани... ступају у брак тако као и сви“.  Но, ако се сагласимо са тиме да специјалног брачног последовања првобитно у Цркви није било, то како објаснити веровање Цркве да је савез мужа и жене-тајна  толико узвишена , да се може сравњивати са савезом христа и Цркве (см.Еф.5, 22-32)? Другим речима, шта је то што освећује хришћански брак, ако никаквог посебног последовања нема? Одговор на ово питање је једноставно: брак, као и друге пројаве  људског живота, освећују се у Евхаристији.
О томе недвосмислено сведоче аутори с краја II- почетка  III века. На пример, Климент Александријски пише, да се брак не јавља грехом, „ јер се он приобштава непропадљивост“ . „Aphtharsia“ (нетрулежност) уобичајени је термин за означавање Евхаристије код ранохришћанских аутора, и Клименат, који је постојано полемизирао са хришћанима крајње аскетских погледа, који су се гнушали брака, једења меса и слично , указује нам овде на то да жењени људи учествују у Евхаристији и брак их не одлучује од Причешћа.
Сагласно Тертулијану, брак међу хришћанима је свет, јер њега „ сједињује Црква, потврђује приношење , обележава благосиљање, Анђели славе, Отац чини стварним“ . Цитирано сведочанство Тертулијана посебно је важно због тога што се код многих   оно схвата као први опис црквеног чина венчања (који се у таквом случају почетком III века закључивало у давању благослова младенцима за време Литургије). Такво поимање није обавезно из Тертулијановог текста, њега можемо схватити и као опште указање на светост брачних односа вернујућих, који су се ,будући хришћанима, постојано се причешћивали.
На другом месту Тертулијан спомиње учешће хришћана у обручењу и венчању, и то јасно напомињући да и обручење  и венчање вршени по опште прихваћеном античкој церемонији.  Чак шта више, Тертулијан се труди да обрати пажњу хришћанима на недопустимост неких елемената те церемоније јер су сувише многобожачки , но не наводи никакве сличне црквене чинове, чиме јасно указује на то да су почетком III века, хришћани, с једне стране, вршили брачну церемонију тако како је то било прихваћено у друштву тог доба, а са друге стране причешћивали су се и регуларним Причешћем освећивали свој брак. Овај закључак потврђује се тиме што блажени Августин, који је писао тамо где и Тертулијан  (у латинској Северној Африци), но скоро два века касније, вишекратно се обраћао теми брака, ни једном не говорећи о црквеној брачној церемонији. При томе у његовим делима више од десет пута поменуте су  tabulae nuptialis (брачне таблице, то јест светски брачни уговор)  и Августин наводи да је епископ једно од лица која потписују те tabulae .
Још један озбиљан аргумент у ту корист је да посебно свештенодејство у вези са хришћанским браком у Цркви у III веку није вршено и никаквих специјалних молитава за тај случај није било- одсуствују чак помени о подобним свештенодејствима или молитвама у свим познатим молитвеним зборницима III-IV века (Апостлско предање, Апостолске установе, Евхологион Серапиона, Барселонски папирус) у које улазе молитва Крштења, Евхаристије, хиротоније, освећења мира и уља и многих других. Јединствени пример молитве која је у вези са браком међу раним текстовима налази се у апокрифним „ Делима Апостола Томе“ (крај II- почетак III века), где је описано где Апостол Тома благосиља млади пар код брачне постеље . Но та молитва се никако не јавља брачним благословом јер послушавши молитву и проповед Томе младенци обећавају да никада неће живети супружничким животом.
Сада можемо сформулисати први закључак: до IV века посебног чинопоследовања брака у Цркви није било; за освећење брачног живота хришћана довољно је било постојано њихово учешће у Евхаристији. Хришћани су вршили брачну церемонију у складу са античним обичајима, али су пре тога тражили од епископа сагласност.
Као што ћемо видети, ова слика се сачувала и у истраживању источника IV – почетка V века, но јесте једна озбиљна разлика- давање слободе Цркви и равноправног статуса у друштву довели су до тога да је већина хришћана почела да се стара не само добити  од епископа или свештеника сагласност за брак, већ позвати их на непосредно учешће у брачној церемонији ,  која је сачувала у целости антични поредак (централни обреди у античности били су сједињавање десне руке младенаца, стављање на њих венаца (на Истку) или брачног покривача (на Западу), брачни пир; поред церемоније огромну улогу играо је правни аспект закључења брака ).
Четири посланице Светитеља Григорија Богослова (трећа четвртина IV века) посвећене су брачном слављу. Све оне су написане по једном и истом разлогу : светитељ се извињава због свог одсуства са славља. У посланицама се спомињу брачни венци и неки други моменти брачне церемоније, које су улазиле у састав античне традиције- нпр. украшавање собе младенаца цвећем, о окупљању много људи (међу њима и епископа), о обреду сједињења десне руке младенаца, о слављу, о певању античке традиционалне брачне песме-епитоламе (светитељ Григорије предлаже  у замену своју „епитоламу“-стихове псалма 127, 5-6), о поклонима новобрачним и насупрот свим тим тим „сујетним“ делима предлаже молитву за младенце . Јединствени обред који јавно одобрава овај светитељ, што се чудно може чинити читатељу, никако није полагање венаца на главу жениха и невесте, већ обред сједињења руку младенаца. У античности руке младих сједињавала је pronuba-поштена жена која је цео живот провела у честитом браку. Код светитеља Григорија руке младенаца сједињује епископ, који је , на тај начин, заузео место pronuba. Примећујемо да представа Христа како сједињује руке новобрачних срећу се на византијским монетама и другим предметима V- XII века .
У делима мало познијег аутора-Светитеља Јована Златоустог- у вези са венчањем спомиње се брачни договор, посебна одећа невесте, венци на главама младенаца, присуство свештеника, молитве и благослови, пир . У другом извору из тог времена-Паладијевом „Лавсаику“ (прва четвртина V века) описује се венчање Амуна Нитријског, које се састојало из венчања, брачног пира и некаквих „подобних браку“ обреда (panta ta kata ton gamon) и завршавало се када би сви изашли из собе младенаца . На тај начин на Истоку у V веку већ је постојао засебни чин венчања који је настао из античне церемоније венчања, и свршавао се при учешћу духовенства и био је независан од Литургије. Из познијих источника биће јасно зашто је томе чину био придодан главни хришћански елеменат- прикључивање Евхаристији. Антични елементи су убрзо почели да се тумаче символички: тако да већ светитељ Јован Златоусти пише да брачне венце треба схватати као символ победе младенаца над телесним задовољствима .
Изведимо други закључак : у IV веку Црква је примила значајан део традиционалног грчко-римског обреда венчања као основу чинопоследовања црквеног брака. Од V векау Цркви је несумљиво постојало посебно чинопоследовање брака.
Будући да је чинопоследовање било невезано за Литургију, цеквено чинопоследовање брака тим мање није губило везу са Евхаристијом, јер је на Истоку у њеном саставу било Причешће резервним Светим Даровима.
Даље ћемо се ограничити на византијским источницима историје црквеног брачног последовања, но примећујемо да је и на Западу историја развоја брачне церемоније пошла истим тим општим путем сједињења античне церемоније са Причешће .
Не гледајући на то што је почетком V века грчко-римски обред венчања добио хришћански смисао, то све одмах није довело до његовог претварања у део црквеног чинопоследовања благосиљања брака. Вероватно је  првобитно венчање постало обавезним делом црквеног чинопоследовања брака само при венчању византијских императора и чиновника високог ранга и чак се у познијим рукописима (међу њима и словенским) тај чин венчања неретко носио надпис „венчање кнежева  и бојара, и свих православних хришћана“ .
Делимично подробнији опис церемоније склапања царског брака налази се код Теофилакта Симокате ,  који пише о венчању императора Маврикија које је одржано 528. године. Церемонија се проводила у дворцу Дафна и почела је тиме што је патријарх одслужио торжествено богослужење (вероватно у дворској цркви Светог Стефана), за време кога је сјединио руке новобрачних, венчао их и причестио Светим Тајнама. Празник се наставио у једној од дворских сала где је император пред свима скинуо покров са лица супруге и тада је отпевана брачна песма. Човек који је водио невесту дао је новобрачнима чашу са вином и након тога почиње пир. За време пира, како примећује Теофилакт, на младенце „нису стављани венци, јер су новобрачни будући не простим људима“ били већ раније венчани. Из тих речи следи да је у VI веку међу обичним људима обред брачног венчања још увек био везан не са црквеним чином, већ са празничном трпезом.
Оцрковљење брачног венчања императора, можда је било везано са процесом оцрковљења церемоније царског венчања. У исто време неопходно је приметити да чин који описује Теофилакт одговара том поредку, који је изложен у познијим православним богослужбеним књигама који се односи на Таинство брака свих хришћана.
Примећујемо следеће елементе брачног чинопоследовања које описује Теофилакт Симоката:
1. сједињавање руку и венчање (наслеђено из античког обреда),
2. Причешће Светим Тајнама,
3. брачни пир са испивањем прве чаше новобрачних.
Баш та схема лежи у основи православног чина венчања, при чему је она у VI веку била формирано последовањеи то следи не само из описа Маврикијевог венчања, већ и из тога што су у Константинопољу  постојале неке молитаве венчања, које су ушле у традиционални византијски чин, које Православна Црква и данас користи: у кондаку „О браку у Кани“ преподобни Роман Сладкопојац цитира две  из њих (савремена друга молитва обручења и четврта молитва венчања) . Осим тога, примећујемо да заједничка чаша нема ничег општег са Евхаристијском Чашом и непосредно води обреду испијања прве чаше новобрачних на пиру .
У  IX веку црквено чинопоследовање брака, које је у свој састав обухватало обред венчања, у Византији је било, већ, широко распрострањено и, вероватно, вршило се над свима који су то желели. Преподобни Теодор Студит пише о венчању оних који ступају у брак као о нечему што се подразумева и при том цитира „ свештену молитву венчања“, чији се текст подудара са текстом молитава византијског чина венчања које се и до данас користе (савремене трећа и четврта), и осим тога Теодор спомиње то да чин венчања садржи призивање Божанске благодати и зато се не врши у случају другобрачних .
Нешто ранијем периоду, крај VIII века , односи се најдревнији из сачуваних рукописа византијског Евхолоиа- Vat. Barb. 336, у коме поред других описа налазе и чинови обручења и венчања . Факти тог Евхологиа подударају се са фактима других Евхологиа из IX–X века. Сагласно тим рукописима  првоначални византијски чин венчања састојао се из следећих елемената:
1. јектеније;
2. молитве (коју наводи Теодор, савремена трећа);
3. стављања венаца и сједињавања руку (при у свим рукописима се не спомиње благослов свештеника);
4. друге молитве (коју спомињу Роман и Теодор, савремена четврта);
5. Причешћа;
6. опште чаше (са молитвом).
Потпуно одговара тој схеми по којој је извршена церемонија венчања император Маврикија.
Изводимо трећи закључак:Од VI-XI века византијско чинопоследовање црквеног венчања сводило се на две молитве, обреду венчања и Причешћа, после кога се младенцима  давала брачна чаша, која је(на крају крајева) већ у VIII веку ушла у састав црквеног (а не кућног )дела брачног последовања. Никаквих Евхаристијских особености, осим Причешћа, у чину није било.
Дакле, на крају карајева, у VIII веку, а вероватно и раније- око VI века, опште прихваћени црквени брачни чин у Византији је већ био изграђен. Император Лав VI Мудри  владао је од 886-912 године, то јест тада, када је црквени чин давно  постојао и описиван је у рукописима! То потпуно оповргава  верзију о учешћу Лава Мудрог у појављивању црквеног чина венчања, а са том верзиом и схему коју је предложио отац Јован Мајендорф.
Каква је била стварна улога императора Лава VI  у стварању црквеног Таинства Брака? Одговор на то питање лежи не у литургичкој, већ у правној равни. Не гледајући на то да је у VI црквени чин  венчања већ постојао, правно обавезним (са тачке гледишта грађанског, тако и (подвлачимо) црквеног права) оно је постало много касније.
У „Дигестама“ светог императора Јустинијана молитве при закључењу брака се не спомињу . У „Еклоги“ императора Лава III и Константина V говори се о грађанском обручењу  и о закључењу брака ,  при томе у првом случају црквено последовање није споменуто, а у другом случају нормалном могућношћу венчања наводи се подписивање договора и само у посебним ситуацијама дозвољавају се писмено незафиксировани бракови, који су склопљени или у присуству пријатеља (сведока) или са црквеним благословом.
У „Исагоги“ из 886. године, у чије састављање је ,можда, узео учешће и Свети патријарх Фотије, такође се не спомињу било какве молитве при обручењу али се наводе три начина склапања брака: подписивањем договора, венчање и благосиљање (из овога следи да  су црквено благосиљање и венчање- разни чинови  ).Обавезно за све слободне поданике Римске империје (то јест Византије) црквено венчање је постало за време императора   Лава VI Мудрог, чија 74-а новела спомиње благосиљање при обручењу, а 89-а обавезује све на добијање благослова на заједнички живот (synoikesion). На крају, у 24-ој новели императора Алексеја I Комнина из 1084. године као о нечему што се само по себи подразумева говори се о црквеном благослову при обручењу (mnesteia) и при браку (gamos), а у 31-ој новели из 1092. године обавезност црквеног благослова проширује се и на робове.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

наставак текста Брак и Евхаристија

Дакле, император  Лав VI Мудри никако није утицао на пут развоја чина венчања, већ је био само један из оних који су изразили тенденције првенствено постепеног правног изједњачавања црквеног брака грађанском, а затим и признавање његове обавезности. Његова новела о браку била је један беочуг у ланцу многовековних промена правне стране брака и није имао  никаквог посебног утицаја на историју чина венчања.

При томе примећујемо, да како до императора Лава VI, тако и током многих векова после њега, чин венчања је и даље садржао у свом саставу Причешће Светим Тајнама, које је предходило испијању заједничке чаше, што још једном потврђује  неистинитост схеме протојереја Јована Мајендорфа, да формална овавезност  црквеног брака уопште није била узрок одвајања црквеног брака од евхаристије, а заједничка чаша није уведена као замена Причешћу.

Учинимо још неколико примедби питању о томе да је чинопоследовање брака издвојено из брачне Литургије. Главни аргумент у корист  те предпоставке је присуство у чину венчања неколико паралела са чином Литургије : литургијски возглас, читања (Апостола и Јеванђеља), сугуба и прозбена јектенија, молитва Господња ,, Оче наш". Но, да ли је ово изначално?

Показује се да није.  Возглаас ,, Благословено Царство" првобитно није био специјално литургијски, јер у источницима студијске епохе он се сусреће на почетку многих служби .  На почетку 127. Псалам , "Оче наш" пред Причешћем и општом чашом, додатне молитве појављују се у рукописима чина венчања само из XI века. Читања (Апостола, Јеванђеља, сугуба јектенија) у рукописима пре XV века сусрећу се веома ретко  и регуларно се описују тек од  XV века. Другим речима, просто упоређивање рукописних сведочанстава  о поретку чина венчања доводе до закључка о постојању тенденција постепеног приближавања чина венчања Литургији, а не обрнуто, тенденције , које се директно противе  верзији коју је предложио отац Јован о издвајању чина Тајне Брака из Литургије.

Учинимо четврти закључак: Литургијске особености као „Оче наш“, читања, јектеније, почели су да проничу у чин венчања од XI века, у оквирима тенденције постепеног уподобљавања чина венчања Литургији.

Правилност нашег закључка потрђује и то, што се често у рукописима садрже примери начина довести ту тенденцију до логичног краја и сјединити такав чин венчања са чином Литургије ; венчање и Литургија тамо су сједињени сваки пут другачије. Мали број таквих рукописа ( у поређењу са општим бројем рукописа чина венчања (неколико стотина рукописа) који чине већину у којима се указује на Причешће Пређеосвећеним Даровима ван Литургије) и њихова разна неподударања говоре о одсуству јединствене традиције сједињења венчања са Божанственом Литургијом, као и о познијој појави такве идеје. Обрнуто, практика укључивања у брачно последовање Причешћа (но, примећујемо, не Литургије, о чему напомиње појава у рукописима чина венчања  возгласа пред Причешћем: Пређеосвећене светиње светима) је веома древна.

Причешће Светим Тајнама, које се спомиње у већини сведочанстава о вршењу брака у Древној Цркви и на које указују готово сви рукописи православног чина венчања од VIII-XVI века, јесте остваривање онога чиме се разликује хришћанска Тајна Брака од брака уопште: примајући Тело и Крв Господа Исуса Христа супружници добијају благодатни дар новог живота, који освећује њих саме и њихов брак и заједничко Причешће потврђује јединство супружника у Христу. Блажени Симеон Солунски пише: „ Када сви запевају: „ Једин свјат, једин Господ..“, јер је једино Он освећење и  мир и уједињење слугу својих које се сједињују (венчају-прев.), [јереј] причешћује новобрачне... зато што крај сваког чинопоследовања и сваке Божанске Тајне печат- свето Причешће“ .

У XVI-XVII веку из православног чина венчања било је искључено Причешће. Узроке тога треба тражити не у законодавству императора Лава или било кага другог, већ у веома оштром и појачаним условима за причаснике (за које је многодневни пост стао обавезним и тд.), а такође и свеопштој практици (тог времена-прев.) редког причешћивања.

То није произашло наједном, већ постепено. У рукописима XV века, причешћивати супружнике који ступају у први брак је безусловно, а у Евхологиима и Требницима XV-XVI века следује се старој традицији, но појављују се и такви у којима се допушта венчање без причешћивања супружника Светим Тајнама .У неким од рукописима се налази својеврсна „замена“, тј да се жениху и невести који су недостојни Причешћа уместо њега даје мед са бадемом . Затим се појављују рукописи где Причешћа уопште нема, али су возглас „Пређеосвећене светиње светима“ и причастен и даље сачувани . Возглас „Пређеосвећене светиње светима“  и причастен (без Причешћа младенаца) указани су и у доноконовским штампаним руским Потребницима (Требницима-прев.) и до наших дана присуствују у практици старообредаца који прихватају свештенство (примећујемо да старообредци често причешћују после венчања). У грчким штампаним Евхологијима из XVII  века нма чак ни возгласа, ни причастена, као и самог Причешћа, а руски штампана издања Требника од друге половине  XVII до  XX века на осврћући се на византијску и древноруску традицију следе за познијим грчким издањима.

Изузимањем Причешћа из православног чина венчања у XVII веку нарушена је многовековна традиција Цркве, а веза међу хришћанским браком и евхаристијом која га освећује у току целог заједничког живота супружника за многе није више очевидна. Али, та веза није потпуно изгубљена, јер нпр. у Русији у већини храмова они који желе да се венчају позивају се да се причесте тог дана на Литургији .

У Грчкој се кренуло другим путем. Издвојивши из венчања Причешће Светим Тајнама, грчко црквено сазнање је веома скоро хтело да га врати натраг, али сада у оквиру тзв. венчалне Литургије. У XVIII веку када се свуда распространила познија штампана редакција чинопоследовања венчања, која није обухватала Причешће, неки грчки богослови и подвижници, а међу њима и преподобни Никодим Светогорац (†1809.) и свештеномученик Козма Етолски (†1779.), предложили су разне варианте укључивања венчања у чин литургије. У XX веку међу грчким црквама широко се распространио чин архијерејске венчалне Литургије, који је први пут опубликован 1968. године у атинском издању Архиератикона .  У наше време  у Грчкој црквени људи се старају да позову архијереја на свадбу ради вршења венчалне Литургије. Чин је распрострањен и у балканским словенским Црквама и дозвољава се вршење од стране свештеника.

Учинимо пети закључак: процес постепеног уподобљавања венчања Литургији (а не издвајања првог из другог!) нашао је свој свој коначни изража ј у тако званој венчалној Литургији која се сусреће у појединим познијим рукописима и широко је распрострањена у грчкој и на Блакану у XX веку.

Дакле, на основу наших запажања произилази следећа схема развоја чинопоследовања венчања:

1. До IV века посебног чинопоследовања брака у Цркви још увек није било, за освећење брачног живота хришћана довољно је било постајано њихово учешће у Евхаристији.

2. У IV веку Црква је узела значајан део традиционалног грчко-римског обреда венчања за основу чинопоследовања црквеног брака. Од V века у Цркви је без сућње већ постојало посебно црквено чинопоследовање брака, које још увек није имало обавезан статус за све вернике.

3. Будући чинопоследовањем које је одвојено од Литургије, црквено чинопоследовање благосиљања брака никако није губило везу са Евхаристијом, јер је у његов састав ушло причешће резервним Светим Даровима.

4. Заједничка чаша, која је временом постала делом црквеног брачног чина, изначално није имала ничег заједничког са Евхаристијском Чашом, већ непосредно произилази из обреда испијања испијања прве чаше на пиру од стране новобрачних.

5. Од VI-XI века византијско чинопоследовање црквеног венчања сводило се на две молитве, обред венчања и Причешће, после кога се младенцима давала брачна чаша, која је од VIII века већ ушла у састав црквеног (а не кућног) дела брачног последовања.Никаквих Литургијских особености , осим Причешћа, у чину није било.

6. Византијски законодавци, а међу њима и Лав VI Мудри, постепено су учинили црквени брак обавезним за све хришћане империје, али тај процес је дао само индиректан утицај на развој чинопоследовања Тајне Брака.

7. До XVI века Причешће је постојано улазило у састав венчања.

8. Литургијске особености: „Оче наш“, читања, јектенијевпочеле су проницати у чин венчања од XI  века, само постепено уподобљавајући га Литургији.

9. Процес уподобљавања венчања Литургији нашао је свој изражај у тзв. венчалној Литургији која се сусреће у појединим познијим рукописима  и широко је распрострањена у Грчкој и на Балкану у XX веку.

Враћајући се поново схеми протојереја Јована Мајендорфа, још једном поновимо, да она не може да издржи проверци по фактима:

• Црквено чинопоследовање се није издвоило из Литургије, већ, напротив, оно по себи представља облагорођени и одухотворени од Цркве древни грчко-римски обред коме је једноставно сједињено главно што чини брак хришћана Тајном, а то је Причешће.

• Нису установе императора Лава Мудрог позвале у живот црквено чинопоследовање Тајне Брака, јер до почетка X века оно је већ давних дана постојало и описивало се у рукописима.

• Током још многих векова након императора Лава то чинопоследовање обавезно је садржало у свом саставу Причешће Светим Тајнама.

• Није немогућност венчавања недостојних људи, већ напротив,  ригорозна требовања достојних причасника довела су до постепеног избацивања Причешћа из састава чина у XVI-XVII веку.

• Литургијски елементи у чинопоследовању Тајне Брака не „иду за првобитном везом“ венчања са Литургијом, већ обрнуто, потпуно сазана тенденција познијих редактора чина приближавањау његовог поредка, који је изначално сасвим нелитургијски, литургијском.

• Заједничка чаша изначално (као чаша брачног пира), ни по свом положају у рукописима чина венчања (после Причешћа,као запивка) није се уводила у чин као замена Евхаристије и никада се тиме није сматрала.

• Ми можемо датирати време формирања једра православног чина венчања   у V-VI век, време када је чин добио готово савремени вид у XV веки време када је Причешће ишчезло из његовог састава у XVI-XVII век.

У закључку неопходно је рећи да, не гледајући на нетачност историјско-литургичког основа протојереја Јована Мајендорфа (а нетачност он дугује свом некритичком односу према застарелом и  слабом раду А.. Завьялова), основна мисао његовог богословског виђења Тајне Барака, која акцентује улогу Евхаристије као центра и главне силе која освећује брачну везу хришћана, апсолутно је тачна и нарочито актуелна у наше дане.

                                                                                                                                                                                   М. Желтов,

                                                    шеф катедре литургијског богословља Православног Светотихоновског Государственог Универзитета у Москви

приредио

Владе Капларевић,

ђакон при храму Рођења Мајке Божије

у Врњачкој Бањи

Напомене:

 1)Видети нпр. Майендорф И. , прот. Брак в Православии / у саставу зборника, такође радове Соловьев В. Смысл любви; Троицкий С. Христианская философия брака. Москва 1995. стр. 215-286; нарочито 231-235.

 2)Истине ради примећујемо да је тај исходни тезис отац Јован некритички преузео из написаног готово без укључивања литургијских источника и отворено слабог рада А. Завьялова (Завьявол А. Брак: чинопоследование//Православная Богословская  энциклопедия. Москва 1901. Т. 2. стр. 1028-1032.

 3)Ign. Ep. ad Polycarp. 5.2.

 4)Ign. Ep. ad Smir n. 8.

 5)Ep. ad. Diogn. V.6.

 6)Грчки mysterion-тајна, таинство.

 7)Clem.Alex.Strom. III 17. 104.

 8 )Таквих је било не мало у раној Цркви,  па зато Сабори IV века вишекратно су прихватали правила која су појашњавала да крајњи аскетизам није обавезан за хришћане.

 9)Латински oblatio – један је од термина за означавање Евхаристије.

 10)Ad uxorem. II, 9.

 11)Видети нпр. Покровский А. И. Брачные молитвиы и благословения древней Церкви (I-X в.)// Сб. Ст. в памят столетия МДА. Сергиев Посад, 1915. стр. 549-592.

 12)De idololatr.16.

 13)Тертулијан делимично протествујет против сувише многобожачког, по његовом мишљењу, обичаја стављања венаца на младенце.

 14)На пример Serm.278, 9

 15)Види: Hunter D. G. Augustine and the Making of Marriage in Roman North Africa // Journal of Early Christian Studies. Baltimore, 2003. Vol. 11. p. 63-85.

 16)Acta Thom.10.

 17)Сравни правила Сабора IV века: Неокес. 7, Лаодик. 54, такође Тимот. 11.

 18)Види нпр. : The Oxford Classical Dictionary. Oxford, 1970. p. 649.651.

 19)Ер.193,194,231,232.

 20)Видети :Walter Ch. Art and Ritual of the Byzantine Church. London, 1982. p.121-125.

 21)In Gen. 48. 5; In Ep. ad Col. 12. 4

 22)Vita 8.

 23)In Ep. 1 ad Tim. 9,2.

 24)Иако не свуда: на пример у Галицији црквени део брачне церемоније могао се сводити на то да је свештеник долазио дан раније у дом новобрачних и освећивао њихову собу или постељу. Видети, нпр. Searle M. , Stevenson K. Documents of the Marriage Liturgy. Collegeville (Minnesota), 1992. p. 103-106.

 25)У грчком оргиналу Basileon– царева.

 26)Речи „и свих православних хришћана“, видимо да су додатак првобитном називу чина.

 27)Hist. I, 10

 28)SC.110. 295-321. Видети рад А.М. Пентковског у зборнику Le Mariage. R. , 1994. (Bibliotheca „Ephemerides Liturgicae“. Subsidia; 77) p.259-287.

 29)Обичај ритуализирања прве чаше на брачном пиру  сачувао се и касније на пример у форми чаше „ за здравље“ и „ похвале“ у древноруској практици.Општа чаша се у древности након испивања разбијала- приметимо да из те типологије произилази савремени светски обичај испијања шампањца, потом разбијање те чаше.

 30)Ep. 22, 25, 28, 31, 50.

 31)Fol.186-191. Не сасвим једноставно питање међусобног односа црквених чинова обручења и венчања ми остављамо са стране. Види чланак „Брак“ (део „Чинопоследование благословения брака“) у „ Православной энциклопедии“ (Т. 6. М., 2003. С. 166-178).

   32)23.2; 35. 1. 15.

33)Titul. 1.

 34)Titul. 2.

 35)По предпоставци А.М. Пентковского, наведено дело, под „благословом “ у „Еклоги“ и „Исагоги“ треба схватати као чин црквеног обручења.

 36)Примећујемо да у Евхологиима из VIII-X века почетни возглас једноставно није указан.

 37)Нпр. Sinait. Gr. 958, X в. и 973, 1153 г.

 38) Подробније видети у споменутом чланку из шестог тома"Православной энциклопедии",а такође и рад:  Khoulap V. Coniugalia Festa: Eine Untersuchung zu Liturgie und Theologie der christlichen EheschlieІungsfeier in der römisch-katholischen und byzantinisch-orthodoxen Kirche mit besonderer Berücksichtigung der byzantinischen Euchologien. Würzburg, 2003. (Das östliche Christentum; N. F. 52).

39) Нпр.  Sinait. gr. 973, 1153 г.; Athen. Bibl. Nat. 272, XIV-XV в.; Laur. L. 105, XV в.; Philoth. 164, XV-XVI в.

 40)PG. 155. Col. 512

41) Laur. L. 105, XV в.; Taphou 615 (757), 1522 г. и др.

42) Евхологион из 1536. године из атонске Велике лавре (№ 21 по А. А. Дмитриевском); ср. са сличним  указом код  Laur. L. 105, XV в.

 43)Тако је нпр. у Sinait. gr. 984, XV в.

44) Да се причесте на Литургији после које се врши венчање.-Прев.

 45)Поредак савремене грчке венчалне Литургије  (обручење се врши пре) је такав: мирној јектенији се додају прозбе чина венчања, пре сваког антифона (текст антифона је посебан) уместо обичних молитава наглас се читају по једна из првих три милолитве венчања, после входа и тропара архијереј венчава и благосиља младенце, следи Трисвето и читања (венчања), сугубој јектенији по Јеванђељу се додају посебне прозбе, уместо молитве усрдног мољења наглас се чита четврта молитва венчања, даље ид Литургија по обичају све до  причешћа народа, новобрачни се први причешћују, молитва за заједничку чашу, испијање из чаше и преостали део венчањ бива по заамвоној молитви, отпуст Литургије се скапа из обичног и венчалног.

 46)Који се састојао из:

а) две молитве и обреда сједињења десне руке и  венчања;

б) Причешћа Светим Тајнама;

в) молитве и испијања заједничке чаше.