Прича о блудном сину (Лк 15, 11 - 32)

[Дарко]

ПРИЧА  О  БЛУДНОМ  СИНУ

Биће глад, рекао је пророк (оплакујући Јерусалим) али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8, 11).  Глад, то је стање лишености и  уједно потребе за најнеопходнијом храном. Али постоји глад која је гора и трагичнија од ове глади, а то је када човек који бива лишен онога што је неопходно за спасење не осећа ужас несреће, не осећа ни потребу за спасењем. Гладан човек обилази све тражећи не би ли где нашао хлеб, или какву другу цењену храну, и то у оној мери у којој је пре док је гладовао патио. Тако и духовно гладан човек који је лишен духовне хране а има потребу за њом, обилази све у потрази за оним ко има дар учења од Бога. Али постоје они који услед дуготрајне духовне глади губе жељу да је задовоље, стога постају немарни, па чак и кад је учитељ ту они немају жељу да слушају поуке, а када не би имали онога ко би их поучио не би га ни тражили, већ бу живот проводили у греху, више од блудног сина.

У јеванђелској причи о блудном сину Спаситељ нам благовести чудну благовест. Благовест: како човек побеђује смрт, како наслеђује Царство Небеско, како Отац небески трчи у сусрет грешним сину грли га и љуби га. Прича о блудном сину открива нам истину о покајању као повратку човековом из изгнанства, као повратку Оцу нашем који је увек спреман да нас прихвати, и да нам опрости грехове наше. Јер Отац наш небески како са каже припремио нам је вечно наслеђе Царства и пре него што смо дошли на свет.

11, 12 - На самом почетку ,,Човек неки`` - каже Господ – имађаше два сина. Под изразом ,,човек`` Господ овде подразумева Самог себе, и ту нема никакве дилеме.  Такође не смемо превидети да се на самом почетку спомињу два сина. Разлика карактера ту је на двоје разделила једну природу, као што је разлика између врлине и греха разбила мноштво на две групе. Овде је млађи син затражио ,,део имања које припада њему``.  Човек је своја добра је могао оставити својим наследницима у поруци или тестаментом, у којој је морао поступити по одређеним законима. То је значило да прворођени син добија две трећине читавог имања. Међутим, пре смрти човек је имао могућност да дели дарове. Правила о располагању имања се налази у мишни (када би човек одлучио  да да део од свог имања обично би даровао главницу, али би задржао за себе добит од ње, даропримац није могао ништа добити пре смрти дародавца. Ако је пожелео, могао је и продати, али купац не би могао ступити у посед онога што је купио пре смрти дародавца. Ипак то није било уобичајено у пракси, али таквом захтеву могло се удовољити као што видимо у овом случају).

13. Млађи син није навео разлог своје молбе, али након што је отац пристао да му удовољи, тај разлог је посато очит. Када је добио у руке своје имање, кренуо је да види свет. Морамо приметити да син није одмах кренуо, већ ,,после неколико дана`` како нам каже Свето Писмо. Зашто није отишао одмах? То је зато што лукави преварант ђаво не предлаже одмах човеку свој сопствени начин деловања и грех, него нас убеђује постепено. Он ,,покупи``све, није оставио ништа што му је могло послужити као сидро. Како је имао у почетку обиље новца и како је било много тога што је желео видети и учинити, списка своја добра. Превод ,,живећи развратно`` треба схватити у смислу лакомислено.

14. Две невоље су га погодиле истовремено – остао је без новца, а у земљи у којој се нашао завладала је глад. За прву од њих био је искључиво крив. Глад није настала његовом кривицом, али је увећала тешкоће. Људи који би му иначе помогли и сами су се нашли у тешком положају. Хране је било мало, стога је тај младић почео оскудевати. Гладовао је, али још није помишљао на то да се променипошто је био развратник.

15. Морао се запослити, али у време глади посао се тешко налазио. Само то може објаснити чињеницу да је отишао у најам неком тамошњем становнику, који га посла у поље да чува свиње.

16. Није нам јасно шта је јео. Исус каже да је младић желео наситити рашчићима што су их јеле свиње. Али не знамо да ли их је заиста јео. Јер израз ,,и нико му не даваше'' као да упићује на закључак да их није јео. Неки нагађају да с обзиром да му нико ништа није давао, био приморан да краде да би се одржао у животу. Ако је заиста било тако онда је младић пропао и физички и морално. Мада, лако је могуће да му се господар побринуо за храну.

17. Сада наступа престанак и трежњење младића. Младић ,,је дошао себи'' и схватио у каквом стању налази, овај син који се одвојио од оца стао је да оплакује себе говорећи: ,,Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади''. Ко су најамници? То су они који за сузе покајања добијају спасење. Тешкоће су изврстан начин да се људи наведу на суочавање с чињеницом.

18 – 19. Младић је одлучио да се врати кући, а признање које се кануо изразити је постало већ класиком. У њему изаражава жаљење не за оним што је изгубио, него за оним што је згрешио. Увидео је да је његов грех био против неба тј. против светих и оних који обитавају на небу. А то је као што смо у почетку рекли Небеском Оцу. Сваки грех је грех против Бога. Младић је сагрешио према свом оцу и то је увидео, мада у свом признању није поближе рекао на шта тачно мисли. Могуће да је схватио да је било погрешно што је све потрошио не оставивши нешто за свог оца да буде збринут када остари. Схватио је да је изгубио свако право, и једино је желео да постане један од најамника свога оца. Другим речима замолиће да буде примљен у службу како би барем добио плату да од ње живи.

20. Важно је приметити да се младић није вратио у своје село или у свој дом, него свом оцу.  Очито, да се старац надао синовљевом повратку, и да га је жељно очекивао.

21. Није јасно да ли се син, кад је дошло време за то, успео присилити изговорити да би желео остати најамник, или је његовом оцу било стало да му искаже добродошлицу те му није дао да заврши. Вероватно да је у питању ово друго.

22 – 24. Отац је ужурбано поделио задатке својим слугама, тј. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо тј. у достојанство сина.  ,,Најлепша хаљина'' била је значење положаја, а прстен, поготово ако се мисли на прстен печатњак. Такав прстен давао је власт оном који га је носио. У немаштини син је ишао босоног. То је доликовало једино робу, док је обућа означавала слободног човека.  Очито, да је ,,теле угојено'' било животиња коју су чували за неки изузетни догађај. Чињеница је да не може бити важнији догађај од овог.

25 – 26. Нема смисла да Исус своје слушаоце учи истини да и Небески Отац добродошлицом дочекује грешнике који се враћају. Но, док се све то збивало каже нам да је старији син био у пољу очито у послу. Није себи могао протумачити звук славља који је чуо док се приближавао кући па је питао једног од слугу шта се догађа. Забаву и игру за овакве врсте догађаја изводили би посебни забављачи.

27. Слуга је известио врло сажето о стању ствари. Ограничио се на то да спомене повратак млађег брата и припремање угојеног телета. Он додаје да је разлог овог другог чињеница је та што отац здрава сина дочекује.

28 – 30. Али старији син на то одговара срџбом.  Чини ми се да је ту Христос представио Јудејце који су се љутили због позивања незнабожаца и књижевнике и фарисеје који су се саблажњивали тиме што Господ прима грешнике и једе с њима. У оца међутим није било лажног поноса. Као што је изашао у сусрет једном сину, тако је пак изашао да замоли и другог. Старији син је био свестан своје праведности сматрао је да је увек био узоран син. Међутим одаје га реч ,,служити'' он, никада није схватио шта значи бити син, он није могао схватити зашто је његов отац тако радостан због повратка изгубљеног сина. Јер старији син није кадар назвати ни својим братом, него каже ,,тај твој син''. Он осуђује да је млађи син, новац свог оца потрошио с блудницама што је много тежа оптужба од било чега до тада изречено.

31 – 32. И овом сину се отац као и млађем обраћа благо. Обојица су његови синови и он их воли обојицу. Он јасно даје до знања да високо цени непрекидан рад и бригу старијег сина. Он такође јасно каже да и даље вреде одредбе о наслеђивању: све моје твоје је. Он се не намерава ни на који начин мешати у право и имање старијег сина. Можда бисмо могли претпоставити да тај син није био у праву када је изјавио да никад није имао чак ни јаре да се провесели са својим пријатељима. Он је све то имао, међутим ни он као ни фарисеји нису схватили шта заправо имају. Добродошлица исказана млађем сину није била напросто нешто добро до чега је могло, али није морала доћи. Био је то једино исправан поступак. Отац је то морао учинити радост је била једина правилна реакција у тој ситуацији. Ваља приметити да он не каже ,,мој син'', него ,,твој брат''. Старији син може покушати заборавити своју везу с млађим али она и даље постоји. Отац му неће допустити да на њу заборави. Исус прекида с описом овог догађаја и не каже нам да ли се старији син одазвао очевим речима и како је даље живео млађи син и да ли је очева добродошлица пуна љубави променила његов начин живота.

Остављајући та питања отвореним, он заправо ставља изазов пред све своје слушаоце, било они попут старијег или попут млађег сина. Ми смо склони видети себе у улози изгубљеног сина и радовати се добродошлици пуну љубави којом нас Бог дочекује. Божија љубав непрекидан је изазов нашој себичности.