Тајна вечера (Мат 26, 17 - 36)

[Дарко]

Мистика пасхалне ноћи

Тајна вечера - Мат 26, 17-36

Учестало настајње проблема у животу Цркве, поред осталих фактора, углавном је било проузроковано неправилним схватањем Светога Писма, тачније, самовољним тумачењем и неузимањем у обзир важности светог Предања. Исхитрени закључци настали као производ „расуђивања“ појединих теолога, а са тим и субјективно доношење закључака приликом тумачења Светог Писма, до скоро су били често виђени у богословствовању православних теолога. Данас је ситуација знатно побољшана по том питању и све је теже упустити се у „изазов тумачења Светог Писма“, како због наведеног разлога, тако и због аудиторијума који је (саобразно духу времена) похвално захтеван. Човек XXI века (било хришћанин или нехришћанин) не приступа више религији „наивно“, он очекује дубља и јаснија објашњења по свим питањим а особито на питања вере која су одувек представљала изазов човековој слободи. Ово све наводим да бих могао оправдати тврдњу да је егзегетама  неопходно да се користе и другим научним методама које им могу помоћи како би човеку постмодерне приближили „свет Новога завета“. Оваква довитљивост је управо у складу са светим Предањем, наравно ако га разумемо као „стално живљење у истини....као увид у смисао и последице откривењских догађаја, тј. Откривења Бога Који дела“ . У прилог овој тврдњи говори и Н. Успенски, који после цитирања Тајне Вечере наводи: „Али на који је начин Христос благословио хлеб и коме је и како благодарио док је у рукама држао чашу- тај податак не саопштава ниједан од апостола. То што апостоли не говоре о ономе што је чинио и говорио Господ, а што је нама, данашњим хришћанима, од изузетног значај, може се објаснити само претпоставком да су и самим апостолима, и првим хршћанима, којима су њихови списи били непосредно упућени, овој начин благосиљања хлеба и садржај благодарења били толико добро познати да није било потребе да се о томе подробно пише“ . У том контексту, посвећујући се задатој теми, налазимо за сходно да се у уводном делу осврнемо на историјско-религијске околности.


Историјско-религијски контекст јеврејске Пасхе


Према тексту Матејевог Јеванђеља (27,17-36) Господ Христос је обедовао са ученицима и то је био Његов последњи заједнички обед са ученицима, што се и наговештава у 29. стиху: „Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца Мојега“. Овај догађај описан у Мт 27 је у Предању познат као „Тајна вечера“. Централни догађај поменутог одељка јесте трпеза Христа са ученицима и стога је најпре потребно осврнути се на тај податак.
Важност описа заједничке трпезе у свету Библије често запостављамо управо из разлога што га посматрамо из перспективе XXI века. Данас је смисао и значај заједнице, као и заједничке трпезе у другом плану како под утицајем темпа живота (нарочито у градовима) тако и под утицајем постмодерне индивидуализације-отуђења, која између осталог и диктира такав темпо. У време Христа, трпезна заједница је имала не само културни карактер него и религијски. Господ Христос се јавио међу Јеврејима, на Истоку, где је заједничка трпеза имала дугу традицију и то не само код Јевреја него на читавом Истоку. Она (трпеза) није била чисто знак дружења, она је била заједница која значи живот.  Код Семита је заједнички оброк имао сакрално и симболичко значење: требало је све повезати у присну заједницу (јевр. „habura“). Зато су управо заједничке трпезе биле погодне прилике за остваривње савеза. Познато је да су приликом заједничког оброка многи владари склапали договоре, што је важило и за мање шеике који су поседовали караване и стоку. У Старом Завету имамо мноштво таквих примера (један од њих је свакако и пример патријарха Јакова и његовог таста/ујака Лавана- Пост 31, 44-46). Код самих Јевреја, заједничка трпеза има дугу традицију, и један број теолога сматра да је из периода пре Мојсија.   У античком јудејству је додат један сасвим нов елеменат: трпезна заједница успостављена је кроз трпезну молитву.  Наиме, по окупљању породице на вечеру, Јеврејин домаћин би подигао погачу и изрекао над њом хвалу у име свих , затим би давао сваком присутном да одломи парче и пошто би и сам појео парче, дао би знак осталима да и они поједу своје. Једењем „хлебова благослова“ присутни су учествовали у домаћиновом давању хвале. Ломљење хлеба је био чин  којим је благослов преношен на све окупњене.  Потом је домаћин узимао чашу и над њом изговарао речи хвале а затим би чаша кружила и сви су пили из ње. Ова трпезна молитва заједнице која је била сабрана на вечеру дала је сасвим нов карактер самој заједници: свака вечера је уздигнута из световног у област религиозног. Управо овакво стање ће бити основа за формирање Евхаристије какву данас имамо (наравно, са изузетком богослужбених форми које су временом настајале). Већина теолога се слаже да је овај обичај молитве пре и после оброка постојао у време Христа, и то да је био општеприхваћен. Овај обичај је важио како за празнични тип трпезе (јевр. „chaburach“) која је припремана за најужи круг пријатеља, тако и за пасхални (јевр. passover). Међутим, у религијском контексту, ове две врсте трпезе нису имале подједнаку вредност. Пасхална вечера се, поред свог карактера, разликовала од празничне трпезе и самим својим ритуалом. На почетку пасхалне вечере свако присутан би добио бокал вина помешаног са водом те би потом над својим бокалом прочитао кратко славословље (berakh).  Међутим, пре испијања пехара домаћин би изговарао kiddush, односно, изговарао би благослове. Овде ћемо направити кратку дигресију: Наиме, као што ћемо видети из даљег текста, после благосиљања чаше благосиљан је хлеб који се потом узимао. Од укупно пет извештаја у Новом завету о Тајној Вечери (1Кор 11, 23-25; Лк 22, 19-20; Мк 14, 22-24; Мт 26, 26-28; Јн 6, 51), овакав редослед (прво чаша па потом хлеб) налазимо само код Луке, али зато такав редослед имамо и у „Дидахију“: „А односно Евхаристије, овако чините благодарење: Прво за чашу: Благодаримо Ти, Оче наш, за свету лозу Давида слуге Твога, коју си нам објавио кроз Исуса Сина Твога. Теби слава у векове! А за хлеб који се ломи: Благодаримо Ти, Оче наш, за живот и познање које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога“ . Ако знамо да је овај спис упућен јудеохришћанској заједници која је била већ донекле јелинизована , онда нам је свакако уочљиво да је садржај евхаристијских молитава у Дидахију веома сличан благословима (kiddush) изговараним за јеврејску Пасху. Овај факат нам може послужити као још једно сведочанство у корист тврдње да је Тајна Вечера имала пасхални карактер, иако то не можемо са тачношћу тврдити из самог текста Светог Писма. После kiddush-а, и после испијања вина, на сто су се износили пресни хлебови, горке траве и харосет (врста салате од бадема, ораха и воћа). Ово је била врста предјела после кога су се прале руке. Тада је наступала пасхална трпеза у најужем контексту. Најстарији би подигао посуду са пресним хлебовима, изговорио кратку молитву, а потом би разломио један хлеб и део тог хлеба одложио на страну. Тај хлеб се називао „афикоман“ (aficeimn) и остављан је по Мојсијевој заповести (Пнз 16, 11-12) до краја обеда намењен путницима или сиромасима. После раздавања осталог хлеба присутнима, наступило би традиционално питање најмлађег од присутних, које би покренуло приповест о Изласку препричану од стране најстаријег- тзв. „Пасхална хагада“. Све то би било пропраћено певањем псалама. Такође важно јело на трпези пасхалне ноћи је било и јагње које се цело морало појести. Тада би домаћин разломио афикоман и сваком дао један део. Уз афикоман би се налила „заједничка“ чаша која би се испила по говору три молитве. Уз последњу чашу, певао се велики халел (псалам) .
Пасха је била централни део религијског живота Јевреја, она им је била симбол ослобођења, по њој су се управљали . Она је била поновни моменат истог оног позива упућеног Авраму: „И рече Господ Авраму: Иди из земље своје и из дома својега у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велики народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ (Пост 12, 1-2). Пасхом је почело рађање једног народа, не етничког, већ више верског. То је догађај Јахвеове интервенције, јер Он позива и изводи „Свој народ“: „Реците: ово је жртва за пролазак Господњи, кад прође куће синова Израињевих у Мисиру убијајући Мисирце, а домове наше сачува. Тада народ сави главу и поклони се“ (Изл 12, 27). Тек од тада ће временом настајати јеврејска нација која ће са уласком у обећану земљу, и асимилацијом са тамошњим становништвом добити „крајњи“ идентитет. Са развојем месијанизма и његовом кристализацијом долази и до прожимања Пасхе са Месијом. Сједињењем ова два феномена, Пасха представља моменат очекивања поновног спасења јеврејског народа. Иако питање месијанизма превазилази оквире овог рада, неопходно је барем поменути основне карактеристике како би нам била јаснија „мистика јеврејске пасхалне вечере“.
Пошто су прекинули традицију околних народа по питању цикличног рачунања времена, Јевреји се окрећу ка схватању праволинијског пружања времена, са појединим цикличним интервенцијама Јахвеа. Временом месијанизам у мисли и искуству Јевреја пролази развојне фазе од општег месијанског очекивања, преко месијанске династије Давидових потомака, до „посебног месијанизма“ тј, до очекивања Месије као личности. При том је важно обратити пажњу на то да Месија никада није био предмет Израиловог месијанског очекивања, већ напротив, по њему се то обећање само требало испунити. Тако долазимо до увида у саму мистику јеврејске Пасхе: У тој тајанственој и посебној ноћи управљали су Јевреји очи у будућност, очекујући и верујући да ће их Месија, кад дође и кад успостави своје месијанско царство, увести у њега како би са Њим и у њему могли вечно јести месијанско-есхатолошку гозбу, која ће бити коначно одредиште њиховог лутања. Према једној варијанти превода LXX долазак Месије ће се догодити у Пасхалној ноћи и то у поноћ (овакво сведочанство имамо и код Јосифа Флавија). Свакако да упражњавање овакве традиције треба тражити у књизи Изласка: „Јер ћу проћи по земљи Мисирској ту ноћ, и побићу све првенце у земљи Мисирској од човека до живинчета“ (Изл 12, 12). Пошто смо формирали једну уопштену слику карактера јеврејске Пасхе, и пошто познајемо карактер хришћанске „Нове Пасхе“, коначно долазимо до кључног питања на ову тему: Ког типа је била Тајна вечера, chaburah или passover?  

Пасхална вечера - историјски и јеванђелски аспекти

Смисао и значај Евхаристије се може спознати тек после одговора на питање из претходног одељка. Како смо се упознали са природом јеврејске Пасхе, лакше ћемо схватити какве нам она даје консеквенце за поимање Христове „Нове Пасхе“.
Егзегетски проблем, по питању ког је типа била Тајна вечера, настаје ако упоредимо Јеванђеља. Тада можемо увидети да се синоптичари не слажу са апостолом Јованом. Наиме, размимоилажење настаје када обратимо пажњу на питање: када је била Тајна Вечера, да ли пасхалне ноћи или непосредно пре ње? Док Матеј, Лука и Марко у свом извештају Тајну вечеру називају пасхалном (Мт 26,17-20; Мк 14,12; Лк 22, 7-14;) апостол Јован каже да је једење Пасхе било у петак увече, јер у 18,28 наводи: „А Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А беше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху“. Тиме јасно алудира на то да је Тајна вечера била „синоћ“ односно пре Пасхе. Међутим, битно је нагласити да се сматра да је и сам апостол Матеј био учесник Тајне вечере. Имајући у виду да је и сам био Јеврејин (и то по пореклу), као и да је добро познавао јеврејску традицију и Стари завет, он „не би смео да погреши у погледу карактера трпезе и да говори о уготовљавању Пасхе (Мт 26,19)“ , како то каже Успенски. Опет, интересантно је запажање западног теолога Г. Дикса, а то је: да јеванђелисти не спомињу да су хлеб и чаша што им је Христос дао били пасхални.  То запажање је интересантно управо због тога што јасно показује колико често смо склони учитавању сопствених ставова у текст, запостављаујући његов Sitz im Leben. Наиме, јасно је да јеванђелисти нису нагласили да су то били пасхални хлеб и чаша управо из разлога што је то њиховим реципијентима или: 1) било познато- у случају да су Јевреји, као што је то пример Матејевог и делимично Јовановог Јеванђеља; 2) или је било непотребно подробније објашњавати јеврејске празнике који нису мењали суштину њиховог (реципијената) верског наслеђа- када су адресати били јелинизовани, као што је то Лукино Јеванђеље. Имајући то у виду, Луки је било довољно да каже: „И рече им: Веома зажелех ову Пасху да једем са вама пре него што пострадам...И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи...“ (Лк 22,15-19). Запитајмо се сада: не чинимо ли и ми данас исто тако? Да ли описујемо оно што је нама и онима којима нешто предочавамо општепознато? Не, него то подразумевамо, дајући том предмету други, дубљи смисао. Диван пример у прилог овој тврдњи је и чињеница да се у већ цитираном тексту „Дидахија“ не спомињу речи установљења ( „Узмите, једите, ово је тело Моје“ 1Кор 11, 24) , иако је општепознато да су оне постојале у свим литургијским Анафорама древне Цркве. Владика Атанасије као одговор на ово питање износи претпоставку: „Писац изоставља речи Христове о установљењу Свете Тајне Евхаристије, које су иначе садржане у свим литургијским Анафорама древне Цркве, вероватно зато што су то стални и познати елементи Евхаристије па их не наводи, као што ни у почетку крштења није навео крштењски Символ, а вероватно још и зато што те речи у Евхаристији изговарају Пророци=Литурзи који их свакако знају напамет. Писац не спомиње ни Тајну Вечеру, ни страдање Господа Христа, али је то можда из разлога познате праксе disciplina arcana“ . Наравно, ово је само претпоставка, и она можда уопште није тачна ( мада лично сматрам да је тачна), али нам ипак даје увид да ситуацију морамо мало шире сагледати како бисмо имали реалнији приказ догађаја. У овом контексту имамо веома интересантно запажање разлике између Мк и Мт код Јоакима Јеремиаса:

Мк 14, 22

И кад јеђаху узе
Исус хлеб (и) благословивши
преломи га, и даде им, и рече:
Узмите, једите; ово је тело моје.

Мт 26, 26

И кад јеђаху, узе
Исус хлеб и
благословивши преломи
га, и даваше ученицима,
и рече: Узмите, једите;
ово је тело моје.


Из датог текста, јасно се могу уочити разлике које наговештавају решење уопштеног питања различитих извештаја у прва три јеванђеља (Синоптичког проблема): Јеванђелисти су били плодотворни теолози, а не једноставно записивачи. Сваки од њих је Истину саопштио реципијентима на другачији начин, утискујући печат свог богословствовања. То важи и за овај случај: За разлику од Марка, Матеј појашњава својим читаоцима- уместо „и даде им“, он објашњава: „и даваше ученицима“. Малим изменама текст Мт постаје самостална целина: од приче настаје литургијска формула.
Коначно, долазимо до саме суштине проблема: Немогуће је занемарити све подударности Тајне Вечере и Пасхе и приписати их случајности. Говорећи о Тајној Вечери, Матеј и Марко кажу да је она била увече (Мт 26, 20; Мк 14, 17), док  Лука наводи да је била „кад дође час“ (Лк 22, 14). Ово би било непотребно навести у опису да се радило о обичној празничној вечери јер Јевреји нису имали одређено време за узимање хране., док се у Мојсијевом опису наводи да Пасха мора бити увече: „Четрнаестога дана првог месеца увече пасха је Господња“ (Лев 23, 5). Такође, детаљ Јудиног „умакања руке у зделу“ (Мт 26, 23) доводи до недоумице: Зашто се јело рукама (ако је у питању празнична трпеза) када је познато да су тада Јевреји увелико користили прибор, сем на Пасху, када су јели традиционално као и своји преци: умакали су латук и пресне хлебове у харосет. Обред прања за време вечере био је предвиђен само за Пасху, а ми видимо да је Господ „устао од вечере“ да би умио ноге ученицима а потом се поново вратио за трпезу (Јн 13, 4-12). Ово питање бисмо за сада закључили указивањем на још једну битну чињеницу: Тајна Вечера је завршена певањем „хвале“ (Мт 26, 30) што је било карактеристично за пасхално вече .


Мистика пасхалне ноћи


Због чега је толико битно да ли је била у питању Пасха или празнична вечера? Известан број теолога је мишљења да је Тајна Вечера била пасхална више по свом карактеру и намери него по самим обредним подробностима. Наравно да овакав став не треба да пољуља веру православног хришћанина знајући да „није човек због суботе, већ је субота због човека“, односно знајући да Бог није ограничен нашим категоријама размишљања. Међутим, мишљења смо да се ипак не би требало зауставити на тој поставци (да је Тајна Вечера била пасхална само по карактеру), јер на тај начин запостављамо значај Старог завета у хришћанској традицији, и уопште, поткопавамо темеље самог хришћанства који за основу имају сам Стари завет. Управо обредне подробности играју велику улогу по питању ког је типа била пасхална вечера, не због тога што су оне (обредне подробности) мерило валидности пасхалне вечере, те је пасхална вечера била неважећа ако се нешто случајно промени , већ због тога што показују да је у питању тип пасхалне вечере који је веома битан по свом карактеру. Пошто смо већ рекли какав је (условно речено) есхатолошки значај  Пасха имала код Јевреја, онда је сасвим јасно зашто је важно испитати да ли је Тајна Вечера била апсолутно пасхална, како по карактеру, тако и по обредним подробностима које сведоче о њеном карактеру (наравно, уколико се то може „доказати“). Овде је веома важно нагласити да се при томе тексту не сме приступити са предрасудом коју ћемо тражити у самом тексту како бисмо потврдили наше претпоставке, већ да треба текст пажљиво проучити имајући непрестано у виду контекст читавог Светог писма. Дакле, важно је на првом месту слушати поруку текста.
У духу овог проблема, срећемо се са још једним који је такође потребно расветлити ради кристалније слике о Тајној Вечери. То је проблем који се тиче временског лоцирања Тајне Вечере. Пасха се увек празновала 14. нисана увече, и те године када је Господ страдао и Васкрсао падала је у петак, тачније: ноћ 14/15. нисана. То значи да је 13. нисан био четвртак, 14.- петак а 15.- субота. Према овим подацима пасхална вечера је требала да буде у петак увече (14. нисана). Међутим, према јеванђелисту Јовану, као што смо то већ рекли, Тајна Вечера је била дан уочи предвиђене Пасхе: „А пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овог света Оцу, љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја. И кад би вечера...“ (Јн, 13,1-2). Овде је важно имати на уму да су Јевреји од Вавилонског ропства почетак дана рачунали од претходне вечери  (као што код нас православних дан почиње вечерњом службом). Такође, овоме треба додати још и податак да се празник Пасхе састојао из два празника: 1) празника Пасхе; и 2) празника бесквасних хлебова . Стога и синоптичари када кажу: „А у први дан пресних хлебова, приступише ученици Исусу говорећи Му: где хоћеш да ти уготовимо да једеш Паху?“ (Мт 26,17); „И у први дан бесквасних хлебова када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици Његови: где ћеш да идемо да Ти уготовимо Пасху да једеш?“ (Мк 14,12); „А дође дан бесквасних хлебова у који требаше клати пасхално јагње“ (Лк 22, 7), под „првим даном бесквасних хлебова“ (πρώτη των α̉ζύμον) мисле на „дан уочи бесквасних хлебова“. Јер, како је дан почињао претходном вечери, тако је 13. нисан од вечери такође припадао пасхалној недељи и зато се назива „први дан бесквасних хлебова“. Ово је устаљено мишљење у православној Цркви а налази потпору и код блаженог Теофилакта Охридског .  





                                                                               пасхална вечера
                                           │                                      ▬▬▬▬
                       ▼                │                      ▼                  │                     ▼
                 13. нисан                             14.нисан                            15.нисан
                 (четвртак)                             (петак)                              (субота)
                                                  -дан бесквасних хлебова-    
         

У том контексту се сматра да је Господ страдао баш на Пасху аналогно тумачењу да је пасхално јагње праслика Јагњета Христа Који добровољно страда. Треба додати још и то да је мишљење да је Тајна Вечера била у четвртак, а да је Господ био разапет у петак непосредно пре почетка јеврејске пасхалне вечере, најверодостојније. Међутим, укључујући комплетне извештаје синоптичара, може се стећи другачија слика:


Мт 26 и 27:

26.
17. А у први дан бесквасних хлебова, приступише ученици Христу говорећи Му: Где хоћеш да Ти уготовимо да једеш Пасху?

27.
1. А кад би јутро, учинише веће сви првосвештеници и старешине народне против Исуса да Га погубе,
57. А кад би увече, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов.
58.Овај приступивши Пилату замоли за тело Исусово.


Мк 14 и 15

14.
12. И у први дан бесквасних хлебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше Му ученици Његови: Где хоћеш да идемо да Ти уготовимо Пасху да једеш?

15.
42. И кад већ би увече, јер бијаше петак, то јест уочи суботе.
43. Дође Јосиф из Ариматеје, угледни саветник, који и сам Царство Божије чекаше. И усуди се те уђе Пилату и заиска тело Исусово.


Лк 22 и 23

22.
7. А дође дан бесквасних хлебова у који требаше клати пасхално јагње.

22.
66. И кад се раздани, сабраше се старешине народне, првосвештеници и књижевници, и одведоше га у свој синедрион.

23.
56. Па се вратише и припремише мирисе и миро. Суботу пак проведоше у миру по Закону.


Јн 13, 18 и 19

13.
1.А пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овог света Оцу, љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја.
2 И кад би вечера...

18.
28. Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А беше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху.

19.
14. А беше петак уочи Пасхе, око шестог часа; и он (Пилат) рече Јудејцима: Ево цар ваш!
31. А будући да беше петак, па да не би тела остала на крсту у суботу, јер беше велики дан она субота. Јудејци замолише Пилата да им се пребију голени, па да их скину.


    Овде нас речи јеванђелиста Марка и Луке: „када жртвоваху пасхално јагње“, и: „(дан) у који требаше клати пасхално јагње“ позивају да се ипак запитамо у који се то дан клало жртвено јагње. У Мојсијевом упутству слављења Пасхе налазимо: „А јагње или јаре да вам буде здраво, мушко, од године; између оваца или између коза узмите. И чувајте га до четрнаестога дана овог месеца, а тада сав колики збор Израиљев нека га закоље увече....Нека месо једу исте ноћи“ (Изл 12, 6-8). Видимо да је у питању 14. нисан, који је био петак оне године када је Господ стрададо. А сами јеванђелисти, као што смо навели, сведоче да су клали јагње онда када „дође дан у који треба клати пасхално јагње“ (Лк 22, 7) и да је потом била Тајна Вечера, баш као што Мојсије налаже „исте ноћи“. Свакако да и овај аспекат заслужује пажњу.
Већ смо рекли да су Јевреји у Пасхалној ноћи ишчекивали Месију. Сведочанство о томе имамо и код самих Јевреја. Наиме, Јосиф Флавије у свом делу Antiquitates Judaicae пише како су Јевреји тачно у поноћ пасхалне ноћи отварали врата храма како би Месија могао несметано ући. Овај податак говори у прилог претпоставци да је Тајна Вечера била пасхалне ноћи особито ако је имамо на уму (претпоставку) док читамо речи пророка Јеремије: „Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет. Не као онај завет (читај „јеврејску Пасху“), који учиних с оцима њиховим, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завет мој они покварише а Ја им бејах муж, говори Господ. Него ово је завет што ћу учинити с домом Израиљевим после ових дана, говори Господ: метнућу завет свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ. И неће више учити пријатељ пријатеља ни брат брата говорећи: познајте Господа; јер ће ме знати сви од малога до великога, говори Господ; јер ћу им опростити безакоња њихова, и греха њихових нећу више помињати“ (Јер 31, 31-34). Ове речи пророка Јеремије су од значаја за нашу тему управо због тога што „онај завет“ (првобитни савез) пророк повезује са Изласком из Египта ( „кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске“) чији је симбол управо Пасха, њено празновање, и што је још битније, у истом одељку најављује „нови завет/савез“. Још једна ставка: имају ли речи „и греха њихових нећу више помињати“ сличности (по смислу) са речима Господа: „Јер је ово крв моја Новога завета која са пролива за многе на отпуштење грехова“ (Мт 26, 28)?
Вратимо се сада на саму Тајну вечеру. Према апостолу Јовану Јуда је добио свој хлеб (јер наводи да је он умочио у зделу са Господом) већ после прања ногу када су се иначе раздавали пресни хлебови. Након тога на столу је могао остати само још афикоман (хлеб намењен путницима и сиромашним), те је највероватније управо тај хлеб Христос назвао Својим телом. Познато је да се на пасхалној вечери само афикоман ломио, док су се остали хлебови раздавали без ломљења а сами јеванђелисти нам сведоче да је Господ „преломио хлеб“ (Мт 26, 26; Мк14, 22; Лк 22, 19) . Интересантно је да је Господ „преломљени хлеб“ упоредио са Својим телом, а не хлеб пре ломљења. Долазимо до једног такође битног питања: откуд да је Господ упоредио преломљени хлеб и вино са Својим телом и крвљу?  Такво поређење не налазимо нигде у јеврејском обреду Пасхе, али зато налазимо да се тумачење пасхалне службе подразумевало. Домаћин је био дужан да протумачи посебност пасхалне вечере кроз већ поменуту  „Пасхалну хагаду“. Познато је да је знаменити равин Гамалил саветовао да се у тумачењу помену обавезно три ствари: пасхално јагње, бесквасни хлеб и горко зеље . Исто тако је и Христос сваке године вршио пасхално сећање и тумачио својим ученицима . Као што каже Успенски: Господ је за установљење тајне Евхаристије могао употребити било коју храну, међутим, Он је изабрао хлеб и вино будући да се овим намирницама у јеврејској свештеној симболици придавало особито значење. Уосталом, хлеб јесте символ живота, док је чаша вина символ спасења . Поређење хлеба и вина са телом и крви својствено је обредним фразама, тј. фразама које су се користиле приликом жртвовања. Тако је и фраза „крв завета/савеза“ уствари обредни појам, што видимо и у књизи Изласка: „А Мојсије  узе крв, и покропи њом народ, и реч: ево крв Савеза“ (Изл 24, 8). Због свега тога, постоји могућност да је Господ у пасхалном сећању јагње протумачио тако што га је упоредио са Собом назначивши тиме Своје страдање које ће довести до Новог савеза . Речи пророка Исаије нам то и наговештавају: „Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који га стриже не отвори уста својих“ (Ис 53, 7). Говорећи о крви жртве Господ уствари говори о својој крви. То је заступничка жртва „за многе“, при чему фразу „за многе“ не треба разумети као ограничење које обухвата само одабране. Семитска група језика је другачијег духа од нашег, и у арамејском и јеврејском постоји само једна реч за „целокупност“. Тако они немају реч која би изразила истовремено плуралитет и тоталитет нечега, као што то код нас чини реч „сви“. У том смислу писци користе реч „многи“ која се разуме као „многи који се не могу избројати“ . И ти „многи“ су једући благословени хлеб учествовали у благослову изговореном над хлебом. То ученицима није било страно, јер су од детињства неговали такве обичаје. Али нешто друго је било за њих ново а то су придодате речи којима је протумачио преломљени хлеб и вино као праштајуће умирање за многе. Како им је непосредно после тога дао преломљени хлеб и вино, Он их је позвао на учешће у својој крсној жртви . Ове речи ће ученицима постати јасније после само неколико часова када се догоди распеће. То Успенски са правом примећује: да те речи апостоли нису разумом спознали већ да их прихватају осећајно , док Флоровски залази још дубље у „тајну“ Тајне Вечере: „Тајна вере се још није разоткрила (ни) у ноћи страдања, али и тада је над свима већ тријумфовала љубав“ . После оваквог тумачења преломљеног хлеба и вина које је за апостоле, као што смо већ рекли, било нешто ново,  Господ позива их/нас „Ово чините у Мој спомен“. Погрешно би било разумети ове речи у контексту: „Ово чините као подсећање на минули догађај“. Напротив, речи Христове позивају да се и убудуће обнавља суштина онога што им је било дато на Тајној Вечери што видимо и из речи Христових: „Веома зажелех да ову Пасху једем са вама пре него пострадам; јер вам кажем да је нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем...Јер вам кажем да нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије“ (Лк 22, 16-18).
Хлеб и вино заједно означавају психофизичку природу човека не укључујући у себе ή υπόστασις. Η σάρξ κάι τό σώμα (јевр. bashar) одговарају словенском „тело и крв“. Међутим, описујући установљење Евхаристије јеванђелисти уместо  η σάρξ (плот) употребљавају τό σώμα (тело). Јер ако „тело и крв“ у односу ппрема људима означавају њихову психофизичку, недуховну природу, у односу на Христа означавају Његову двоприродност као Богочовека, због које осећа глад, жеђ ... То је изразито карактеристично за теологију ап. Павла, код кога „плот“ задржава старозаветно значење: одвојеност од Бога, живот који није по Богу.
На основу свега реченог може се приметити комплексност предложене теме, као и то да је ово само елементаран преглед неких битнијих момената Тајне Вечере. Стога би изложени сегменти могли само да послуже као смернице чијом би се разрадом могло можда доћи до битнијег помака у расветљавању историјске сенке која обитава на овој теми која је за нас од изузетног значаја.