Друга и трећа саборна посланица св. апостола Јована

[Дарко]

О САБОРНИМ ПОСЛАНИЦАМА

        Саборним се називају посланице Прва и Друга Јаковљева, Прва и Друга Петрова, Прва, Друга и Трећа Јованова и Јудина које следе у штампаним издањима Новог Завета после Посланице Јеврејима. У много старијим рукописима ове посланице се смештају после Дела Апостолских а пре посланица апостола Павла. Такав је распоред у сиријском преводу Пешита, код св. Атанасија Великог у 39. Пасхалној посланици (367), у појединим кодексима и код неких новијих издавача. Очигледно је да је распоред такав због мишљења да писци ових посланица потичу из круга дванаесторице ученика, или браће Исусове, па сходно томе, налазе се испред Павла. Данашњи распоред је посведочен у Мураторијевом каталогу, код Јевсевија, код св. Григорија Назијанзина и других, а од првог Еразмовог издања (1516) задржао се у свим потоњим штампаним издањима.

Ових седам посланица, које не носе наслове по имену прималаца, као што је случај са осталим посланицама Новог Завета, него по имену писца називају се ,,саборне”, јер су упућене свим верујућима у Цркви, значи, свим верујућима на свету, или групи цркава, а не једној посебној заједници, или некој личности (са изузетком 2. Јованове посланице која је упућена једној заједници и 3. Јованове посланице која је упућена једној личности, али се и једна и друга убрајају у саборне). 1. Јованова посланица се назива ,,саборном” још од 2. века; све заједно их ,,саборним” у 4. веку назива Јевсевије, али чини се, по начину на који се Јевсевије, да је тај назив постојао и пре њега.

У складу са другим схватањем, назване су саборним јер су чиниле део канона Новог Завета после много колебања – бар када су у питању неке од њих – а онда су напокон признате од стране Цркве.

О св. Јовану Богослову,  апостолу и јеванђелисту

        Св. Јован Богослов је био син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника св. Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са св. Богомајком остао под крстом. По наређењу Господа он је после био као син св. Дјеви Марији и брижно је чувао и служио до успенија њеног. По успенију пресвете Богородице Јован је са својим учеником Прохором отишао на проповед јеванђеља у Малу Азију. Највише времена провео је у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Домицијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како му не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га бацише, цар се уплаши и сматрајући га бесмртним посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву св. Јован преведе многе у хришћанство речима и чудесима, и утврди добро Цркву Божију. У време свог заточеништва написао је своје јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свим затвореницима, Јован се поново упути у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година кад се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше његово тело,  али сваке године исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб Цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.

ДРУГА И ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА ЈОВАНОВА

Писац и аутентичност посланица

        Да Друга и Трећа посланица Јованова потичу од истог аутора, могло би се утврдити и да се он није у 2 Јн 1 и 3 Јн 1 на исти начин представио као старешина, презвитер; језик и стил у обема посланицама су веома сродни, а у садржају има додирних тачака и поред разноликости у сврхама. Старешина, презвитер, је очигледно почасна титула, којом је писац посланице и без спомињања свога имена био довољно познат. Према Папијевом сведочанству овако су почетком 2. века са пуно поштовања називани Спаситељеви ученици апостолског доба, а посебно Јован Зеведејев, на кога као аутора ових посланица указује и њихово сродство са Јовановим јеванђељем и Првом посланицом Јовановом. Зато у њихову аутентичност не треба сумњати.

Ове две посланице у првим хришћанским вековима нису биле од свих једнодушно примане, па стога нема старих сведочанстава о њиховој аутентичности и каноничности. Да је било колебања у погледу њихове аутентичности сведочи Ориген (Ком. на Јов . 5,3; код Јевсевија, Цркв. ист. VI, 25,10).  Јевсевије их такође убраја у списе у које се сумња (Цркв. ист. III, 25,3), а Јероним додаје да се ове две посланице приписују презвитеру Јовану (О изврсн. муж. 9). Истом презвитеру приписује их и Римски сабор (382.г.). Сиријска црква их није усвојила. Ипак Иринеј цитира Другу Јованову (7; 8 и 11) под именом Јована ученика Христовог, а Климент Александријски Прву Јованову назива већом посланицом што значи да он зна и неке друге посланице које је написао апостол Јован. Дионисије Александријски одбацујући Откровење Јованово указује на разлику између овог списа и Друге и Треће посланице Јованове, које сматра аутентичним. Тертулијан говори о Првој посланици Јовановој, што значи да од истог писца претпоставља и друге посланице. На Картагинском сабору (256.г.) епископ Аурелије наводио је речи 2 Јн 10-11 овим речима: ,,Апостол Јован у својој посланици...” У Мураторијевом фрагменту се спомињу две Јованове посланице, и пошто је ту Прва Јованова спојена са јеванђељем Јовановим, може се закључити да се мисли на Другу и Трећу посланицу. Од 4. века скоро сви признају аутентичност ових посланица: Атанасије, Кирило Јерусалимски, Јевсевије, Јероним, Руфин, Августин, па сабори: Лаодикијски, Ипонски и Картагински.

Није нимало чудно што ранији црквени писци не наводе ове кратке, једноставне и приватне посланице. Али да нису сматране достојним чувања као оригиналне посланице једног писца са неоспорним апостолским ауторитетом, не би касније доспеле у новозаветни канон. Старешина, који их пише, је апостол Јован, који је живео у Ефесу и онде од својих ученика био називан старешином. На њега указују учење, стил и поједини изрази познати из Јовановог јеванђеља и његове Прве посланице: заповест о љубави (2. Јов. 5; 3. Јов. 11), верни се опомињу да се не дају завести од антихриста ,,који не признају да је Исус Христос дошао у телу” (2 Јов. 7). Истоветни су и изрази: ,,љубити у истини” (1. Јов. 3,18; 2. Јов. 1; 3. Јов. 1), ,,ходити у тами” и ,,ходити у истини” (Јов. 12,35; 1. Јов. 2,11; 2. Јов. 4; 3. Јов. 3), ,,сведочити” (Јов. 21,24; 19,35; 3. Јов. 12), ,,бити од Бога” (Јов. 8,47; 1. Јов. 3,10;4,6; 3. Јов. 11), ,,пребивати” (Јов. 15, 7-10; 1. Јов. 2,14; 1. Јов. 2,24; 2 Јов. 9). Исти је завршетак у 2. Јов. 12 и 3. Јов. 13 – 14, а са правом се Друга Јованова назива изводом из прве.

Признавању ових посланица највише је сметало погрешно разликовање Јована Зеведејева и неког презвитера Јована.

Повод, сврха и садржај Друге посланице Јованове

        Друга посланица Јованова има натпис: ,,Старешина изабраној госпођи и деци њеној” (2 Јов 1). Постоји претпоставка да је посланица упућена једној удовици која се звала Еклекта (грч. Изабрана) или Кирија (грч. Госпођа), али је вероватније да је Јован овако назвао једну малоазијску Цркву, како је то тумачио Јероним (Писмо Агерухији 123,12), а у новије време: Р. Корнели, Е. С. Тренкле, Ј. Белзер, А. Камерлник, Ј. Сикенбергер, М. Мајнерц, Т. Цан, X.X. Вент, Б. Брески и други.  Не би било искључено да је апостол Јован писао некој госпођи и да је такво приватно писмо примљено у канон, али у самој посланици има индиција (4; 10; 13) које наговештавају да се ту ради о једној Цркви, а не о једној хришћанки, поготово што се и у 1. Петр. 5,13 Вавилонска Црква назива ,,изабрана као и ви”. Осим тога ,,Госпођа” је термин који одговара Цркви као Христовој невести (упор. Откр. 21, 9), а у Јермином Пастиру Црква се назива госпођом (Виђ. 1, 2, 2; 2, 1, 3).

Мало теже је рећи о којој се Цркви овде ради. Једни мисле да је посланица упућена Коринтској Цркви (Н. Серариус; упор. Римљ. 16, 23 – 2. Јов. 1), други Римској Цркви (Ј. Чапман), а трећи: Парћанској цркви (Б. Нетелер), али је највероватнија претпоставка  да је она упућена некој малоазијској цркви, пошто се говори о истим јеретицима (2. Јов. 7) као и у Првој Јовановој (1. Јов. 4, 1 – 3), а Јован се нада да ће ту Цркву ускоро видети.

Сврха Друге посланице Јованове је поштовање заповести о љубави (2. Јов. 5-6; упор. 1. Јов. 2,7; 5,3; Јов. 13,34) и опомена против заблудних учења, која су се у 2. Јов. 7 приказана баш као и у 1. Јов. 2,18; 2,22 и 4, 2. Лажном учитељу, који пропагира неки нови поредак, не треба указивати гостопримство, нити га поздрављати (2. Јов. 10 - 11). Апостол Јован бодри адресате да чувају братску љубав и чисту веру.

        У садржају посланице разликује се пролог, излагање и епилог.

        У прологу (1 – 3) апостол Јован испољава своју љубав према читаоцима посланице и жели им Божији благослов.

        У излагању (4 – 11) их опомиње да живе у љубави и да избегавају јеретике који говоре да Син Божији није дошао у телу.

        У епилогу (12 – 13) наговештава свој скори долазак и поздравља верне којима пише.

Повод, сврха и садржај Треће посланице Јованове

О гостопримству  према хришћанима из других Цркава говори и Трећа Јованова посланица, али не у вези са појавом лажних учитеља, већ поводом нељубазности епископа Диотрефа, који се у својој амбициозности противи апостолском ауторитету и жели себе да наметне као поглавара и одбија браћу коју му је Јован слао. Посланица је упућена неком Гају, који се не може поистоветити ни са једном личношћу која се у Новом Завету спомиње са тим именом (Дап 19, 29; Дап 20, 4; 1. Кор 1, 14; Римљ 16, 23). Највероватније је да је он припадао Цркви којој је упућена Друга посланица Јованова, јер у 3. Јов 9, Јован каже: ,,Писах цркви”. Велики број тумача сматра да Јован овде мисли на своју Другу посланицу, упућену Цркви којој је Гај припадао (Б. Брески, X.X. Вент, М. Мајнерц, Корнели – Мерк, Т. Цан и други). Како је у тој Цркви епископ био нељубазни Диотреф, разумљиво је што се апостол Јован не обраћа њему већ сâмој Цркви.

Проповедницима Јеванђеља , који намеравају опет да прођу кроз Гајев

крај, Јован даје писмо којим их препоручује и моли Гаја да их са љубављу прими као и раније.

У садржају посланице разликује се пролог, излагање и епилог.

У прологу (1 – 2) је адреса и апостолски благослов.

У излагању (3 – 12) апостол Јован хвали Гајево гостопримство и кори Диотрефа због његове надмености. Посебно хвали и препоручује Димитрија.

У епилогу (13 – 15) наговештава свој скори долазак и шаље поздраве.

Време и место писања посланица

Настанак Друге и Треће посланице Јованове би требало датирати на крај 1. века, после настанка четвртог јеванђеља. Посланице су вероватно написане у Ефесу.