Блаженства (Мaтej 5, 1-10)

[Guest свештеник Иван]

МАТ 5:1   А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови.

МАТ 5:2  И отворивши уста своја учаше их говорећи:

МАТ 5:3  Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско;

МАТ 5:4  Блажени који плачу, јер ће се утјешити;

МАТ 5:5   Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;

МАТ 5:6  Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;

МАТ 5:7  Блажени милостиви, јер ће бити помиловани;

МАТ 5:8   Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;

МАТ 5:9   Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;

МАТ 5:10  Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.


Блаженства су део Беседе на Гори (Мт 5-7). У њој видимо једно од интересовања Јеванђеља по Матеју – однос између Мојсија и Исуса. Исус је окружен ученицима, али ту је и мноштво. Неки делови беседе (Нпр. Мт 5, 11-16) упућени су само ученицима, док је већина упућена свима. Форма блаженстава узета је из псалама, мада ни у једном псалму не постоји овакав један низ. Осим у првом и последњем блаженству, време другог дела стиха („јер...“) је будуће, што јасно упућује на есхатон. Што се тиче самог стања блаженства, оно је потпуна супротност стању жалости. Блаженство је „непрестано радовање без сенке“, како каже Григорије Нисијски. Свеблажен је једино Бог; међутим, Он је створио човека по свом лику, потенцијално причасним његовим божанским енергијама, те као такав и човек, сходно степену очишћења од грегха и уподобљења Богу, може да буде блажен.Очишћење увек асоцира на узлажење, те гору на којој Исус беседи Нисијски види као „гору созерцања“. То узлажење је постепено, и његови ступњеви су управо блаженства која следе.

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Сиромаштво духом је антипод гордости. Сиромаштво духом значи осиромашеност од свега порочног. Јер, сиромаштво духом или смиреноумље значи уподобљавање Богу (2 Кор 8, 9; Фил 2, 5-7). Наше добровољно смирење, које је најбоље изградити на реалном сагледавању пропадљивости наше природе и на неминовности смрти која нам предстоји, уподобљавање је кенозису Бога који се, премда је владар над читавом творевином и виши од свега по својој божанској природи, из љубави толико унизио да је прихватио за човека најсрамније страдање на крсту, којим су страдали највећи злочинци у то време. Поставља се питање: зашто је ово прво блаженство? Као што је први грех и мајка свих грехова гордост, тако је и прво блаженство оно које проистиче из врлине супротне гордости. Ова врлина је прва у успињању ка Богу, јер она је, заправо, ништа друго до реално сагледавање нашег тренутног стања (а, да бисмо кренули даље, морамо прво знати на чему смо). Нисијски овде не пропушта прилику да укаже на још једно сиромаштво – материјално сиромаштво које, ако је добровољно, узвишеношћу није далеко од сиромаштва духом (Мт 19, 21). Добровољно заједничарење са сиромашнима је такође уподобљавање Богу који је нас ради осиромашио.

Блажени кротки, јер ће наследити земљу. Може зачудити израз „земља“, али свакако се под њим подразумева „земља живих“, тј. Царство Небеско. Кротост је супротна страсти раздражљивости. Кротки су они који кроте своју природу, тј. њене порочне страсти. Бестрасност је недоступна створеној природи. Међутим, кроћење страсти разумом јесте напредовање у врлини. Ова врлина проистиче из претходне, јер раздражљивост се не може дотаћи онога који је себе у потпуности смирио, тј. који је увидео сву бедност свог овоземаљског постојања.

Блажени који плачу, јер ће се утешити. Свакако да се под овим подразумева и плач због грехова, коме следи утеха опроштаја. Међутим, плач о ком се овде говори произилази из прве врлине – сагледавања тренутног стања, уз свест о томе да смо створени за нешто друго – за истински живот, а не за овдашње животарење. Крајња жеља сваког човека, природно, јесте оно за шта је он створен, дакле – учествовање у вечном блаженом животу Бога. Међутим, како то у овом животу није у потпуности могуће, човек плаче. И што више познаје Бога, то више плаче. Овај плач није блажен сам по себи, већ захваљујући ономе што му следи, а то је вечна утеха у Царству Небеском. Јер, то што сада није могуће, испуниће се у вечности. На то указује и старозаветно пасхално једење горког биља, које говори да се до пасхалне радости може доћи једино кроз смирено прихватање овоземаљске горчине. Међутим, уколико плач привремено утолимо пролазним благом, онда постајемо неосетљиви и, као што по природи бесловесна бића не увиђају бедност своје бесловесности, тако се и ми, губећи се у варљивим задовољствима, одричемо искања истинских блага и, уместо привременог плача који је блажен јер му следи вечна утеха, бирамо привремену лажну утеху, чији је последица вечни плач.

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. Овде под правдом не треба подразумевати јуридичко значење које се најчешће придаје овој речи. Правда проистиче из љубвеног односа са Богом. Према томе, на место речи „правда“ у овом блаженству подједнако се може ставити и свака реч која означава одређену појединачну врлину, као и реч правда која, у овом контексту, указује на свеукупност врлина. А како праведност просистиче идз односа са Богом, то је глад и жеђ за правдом уједно глад и жеђ за Богом и вршењем воље његове. Нисијски ово блаженство повезује са једним од Исусових кушања у пустињи, тачније са оним у вези са камењем и хлебовима. То кушање је, заправо, кушање непотребним. Исто тако, ми бивамо свакодневно искушавани обиљем хране, што превазилази границу потребног, и чиме заташкавамо истинску глад – глад за Богом. „Жедни“ је придев који означава ватреност те потребе. За разлику од телесних потреба, ова глад и жеђ су такве да су незасите, па тако свака врлина води ка већој од себе.

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Супротност милосрђу јесте суровост. А под милосрђем подразумева се свако састрадавање и саосећање са браћом. Као што суровост проистиче из мржње, тако милосрђе проистиче из љубави. Један од најчешћх епитета за Бога у Светом писму јесте управо милостивост, па је милосрђе свакако уподобљавање Богу. Под милосрђем се не подразумева само давање милостиње у најужем смислу, већ и пружање утехе и томе слично. Такође, у уској вези са овим блаженством јесте заповест: „Не судите да вам се не суди“; јер, милостив је и онај ко не осуђује брата због грехова, имајући разумевање за његову слабост, попут Бога, који не гледа на грехове оних који га призивају, већ им бива изобилно милостив.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Бог је недоступан створењима по својој суштини, али доступан по енергијама, тј. дејствима. Једно од божанских дејстава јесте и стварање. И тако, у творевини у извесној мери познајемо Бога. Међутим, оно на шта циља ово блаженство, јесте очишћеност срца, што значи очишћеност од страсти, што омогућава да увидимо у себи утиснут лик Божији. тако, видети Бога значи имати однос са њиме, а пут ка томе је очишћење од страсти, које су погрешна усмереност створене природе. Како је створена природа назначена за учествовање у божанском животу, то њено очишћење јесте, заправо, преусмеравање енергија људске природе, њихово отварање ка божанским енергијама.

Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати. Узвишеност овог дара усиновљења Нисијски види већ у томе да се он дарује за нешто што је само по себи задовољство. Јер, миротворити значи давати мир другима. А да би се давао мир, мора се мир и имати. А мир је предуслов сваког добра, што видимо из горких плодова онога што је миру супротно, тј. рата. Господ је дошао међу нас да нам дарује „мир који превазилази сваки ум“, да нам дарује Царство Небеско, које је „радост и мир у Духу Светоме“. Тако и ми, дајући мир једни другима, постајемо слични њему, и бивамо усиновљени.

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско. (Стихови 11-12 развијају и објашњавају ово блаженство). Ово блаженство је осмо по реду, а то је број који је знак пуноће. Низ се заокружава истом „јер“ формулацијом као код првог блаженства. Овакви су најпре мученици и исповедници за Христа, али и сви они који су Правде (Бога) ради лишени сваке овоземаљске сигурности. Њихово блаженство је у томе што не гледају на изгубљена блага, већ очекују будућа, непропадљива. Они који су ради Бога лишени свега, већ сада имају Царство Небеско.

[Sir Oliver]

H.D. Betz je kroz svoje dugogodišnje istraživanje Govora na gori došao do zaključka da taj govor u cijelosti potječe od nekog judeokršćanskog redaktora, starijeg od evanđelista Mateja, koji je već prije njega od Isusovih pojedinačnih riječi stvorio „sveobuhvatan nacrt kršćanske vjere koji se odlikuje izravnim pristupom učenju povijesnog Isusa“, a koji pak „istodobno predstavlja alternativu prema kršćanstvu iz poganstva“, kako ga poznajemo iz Pavlovih poslanica.

U novijim istraživanjima Govora na gori sve češće se skreće pozornost na mogući utjecaj helenističke retorike i etike na izbor sadržaja, ali i literarnog oblika Matejeva teksta. Tako H.D. Betz misli da je Govor na gori sastavljen po uzoru na grčkog filozofa Epikteta koji je filozofsko-etičke misli povezivao s praktičnim iskustvom i nudio ih svojim čitateljima kao neku vrstu „vježbe“ (ασκηισις). Cilj koji je tom „vježbom“ trebalo postići Betz sažimlje u tri točke: usvojiti određene „filozofske pouke s obzirom na dobro i zlo“, naglasiti neka „potrebna načela“ i donijeti određene „filozofske sentencije“.

У античко време, зборник кратких мисли, изрека, или кратки приручник у којем се нешто објашњава, у којем се налази сажето изражено некакво (или нечије) учење, називао се енхиридион (или епитоме – што значи сажетак). Претпоставља се да Беседа на гори, која чини срж Христовог етичког учења, представља један такав енхиридион.

+Беседа на гори упућена јелинизираним јудејима у антиохији, који су добро познавали Стари завет и Јелинску реторичку и философску традицију.