Закон греха и живот у Христу (Посланица Римљанима, 8. глава)

[Guest свештеник Иван]

Закон греха и живот у Христу

Римљанима, 8 глава

РИМ 8:1  Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по тијелу него по Духу.


РИМ 8:2  Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти.

РИМ 8:3  Јер што закону бјеше немогуће, пошто бјеше ослабљен тијелом, Бог пославши Сина свога у обличју тијела грјеховнога и због гријеха, осуди гријех у тијелу,

РИМ 8:4  Да се правда закона испуни у нама који не живимо по тијелу него по Духу.

РИМ 8:5  Јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно.

РИМ 8:6  Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир.

РИМ 8:7  Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може.

РИМ 8:8  А који су по тијелу не могу угодити Богу.

РИМ 8:9  А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов.

РИМ 8:10  А ако је Христос у вама, онда је тијело мртво за гријех, а Дух је живот за праведност.

РИМ 8:11  Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај крји је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама.

РИМ 8:12  Тако, дакле, браћо, нисмо дужни тијелу да по тијелу живимо;

РИМ 8:13  Јер ако живите по тијелу, помријећете; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете.

РИМ 8:14  Јер које води Дух Божији они су синови Божији.

РИМ 8:15  Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!

РИМ 8:16  Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија.

РИМ 8:17  А кад смо дјеца, и насљедници смо: насљедници, дакле, Божији а сунасљедници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо.


РИМ 8:18  Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити.

РИМ 8:19  Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији.

РИМ 8:20  Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом

РИМ 8:21  Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије.

РИМ 8:22  Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.

РИМ 8:23  А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тијела нашега.

РИМ 8:24  Јер се надом спасосмо. А нада која се види није нада. Јер кад ко види нешто, како и да се нада?

РИМ 8:25  Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо са стрпљењем.

РИМ 8:26  А такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.

РИМ 8:27  А Онај што испитује срца, зна шта је жеља Духа, јер по вољи Божијој посредује за свете.

РИМ 8:28  А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери;

РИМ 8:29  Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина његова, да он буде Прворођени међу многом браћом.

РИМ 8:30  А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави.

РИМ 8:31  (та ћемо, дакле, рећи на ово? Ако је Бог с нама, ко ће против нас?

РИМ 8:32  Он који свога Сина не поштедје, него га предаде за све нас, како да нам с њиме и све не дарује?

РИМ 8:33  Ко ће оптужити изабране Божије? Бог је онај који оправдава.

РИМ 8:34  Ко ће осудити? Христос је онај који умрије, па још и васкрсе, који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас.

РИМ 8:35  Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?

РИМ 8:36  Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.

РИМ 8:37  Али у свему овоме побјеђујемо кроз Онога који нас је заволио.

РИМ 8:38  Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност,

РИМ 8:39  Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.

_______________________________________



Ова перикопа можда је најбољи и најпотпунији осврт на сотириологију у читавом Новом завету. Кроз супротстављање живота по телу и живота по Духу, које се, како се може јасно видети и из саме перикопе, ни у ком случају не може тумачити дуалистички, апостол Павле излаже у чему се, наиме, састоји спасењско дело Христово, и које су његове импликације. Самим тим, ова перикопа је непресушан извор тријадолошког икономијског богословља.
1. Поред „осуда“, могућ превод је и „ропство“. Живети „по телу“ значи живети палим начином живота. Пали начин живота подразумева актуелизованост потенцијалне пропадљивости творевине, а тај потенцијал у њој постоји самим тим што је творевина, тј. што је створена. Живети „по Духу (Светоме)“, што значи живот у Исусу Христу, тј. у његовом телу – Цркви, значи живети новим, обновљеним, препорођеним начином живота, истинским животом, који значи слободу од осуђености на пропадљивост, тј. ослобођеност из ропства греху. 2. „Закон Духа живота“ може се превести као „закон Духа и живота“. У сваком случају, овај „закон“ је, заправо, начело, а Павле ову реч користи ради аналогије са „законом греха и смрти“, који подразумева управо подложност пропадљивости. Наиме, грех и смрт нераскидиво су повезани – грех као промашај („амартиа“), неуспех човека да оствари своје назначење, тј. заједницу са Богом, што га као створеног неминовно води у смрт. Термин „закон“ је проблематичан, и тешко је разлучити када га треба превести великим словом (тј. када означава старозаветни Закон), а када малим (када се говори о „закону греха и смрти“), и да ли се уопште ова два закона могу ратдвојити. 3. Старозаветни Закон, наиме, нико није могао да испуни у потпуности. Он је био само педагог за Христа. Каже се да је Бог (Отац) послао Сина „у обличју тела греховнога“, а не „у обличју тела“, што би био докетизам, нити „у телу греховном“, јер је Син Божији узео на себе наше тело овакво какво јесте, са свим последицама пада, али није узео и грех. „Због греха“ („пери амартиас“) уобичајени је превод Септуагинте за жртву за грех. Исус је, дакле, испуњење старозаветних жртава. Оваплоћени син је осудио грех. Како се Златоуст сликовито изражава, смрт је имала праведну власт над људима, јер су сви били у греху. Међутим, бесправно је напала и Онога који, премда је постао у свему подобан нама, није има греха, чиме је саму себе осудила. 4. Исус је, дакле, испунио Закон. Ми који живимо по Духу, тј. ми које Дух чини удовима тела Христовог, имајући удела у његовом телу имамо и удео у његовој праведности. 5-8 је троструки синтетички паралелизам, који три пута исказује једну исту мисао. У стиховима 9 и 11 види се перихоретички карактер тријадологије. Дух је уједно Христов (Синовљев) и Онога који је Христа подигао из мртвих (Очев). Стих 10 најречитије говори против сваког дуализма – тело је мртво за грех, тј. мртво греху, мртво у односу на грех, што значи да је спасено од греха. 12-13. Као што је речено, живот по телу јесте стари, греховни начин живота, а живот по Духу јесте живот у Цркви, који је једини истински живот, јер води ка остварењу већ започетог јединства са Богом, јединим извором живота. 14-18. Сада се Павле дотиче велике теме усиновљења. У то време, у породичним односима, усиновљење је подразумевало стицање једнаког статуса са биолошким сином. Живећи у Цркви, живимо Духом Светим. Бивајући удови тела Сина Божијег, Бог Отац нас гледа кроз свога Сина, као усиновљење њему, као помазанике по благодати. Тако, сада сви Богу можемо рећи „Оче“ (ава је арамејска реч за оца). Дакле, санаследници смо Христови. Међутим, наслеђе славе које очекујемо подразумева претходно страдање, као што је и Христос страдао. Примивши, наиме, тело са свим последицама пада, и „смрћу смрт уништивши“, Христос је учинио да се трагедија безнађа творевине која грца у безнадежним страдањима претвори у пут ка вечном животу. 19-23. То што се догодило човеку није обишло ни читаву творевину. Заправо, човек је створен као владар творевине, и као онај који ће је узвести ка Богу. Човеков неуспех у томе значио је катастрофу за творевину. Промашај првог Адама исправља Нови Адам – Христос. Крај 23. стиха („избављење тела нашег“) апсолутно затвара уста свакој дуалистичкој идеји. Првине Духа јесу живот у Цркви. Међутим, Црква је икона истине будућега века, тј. вечног живота, а не сама та истина. Слава деце Божије још увек није наступила. Још увек траје наш крсни ход. Још увек је твар подложна смрти, мада не као пре Христа, јер, као што је речено, он је учинио да страдања постану пут ка вечном животу. Ми смо још увек на том путу. Стихови 28-30 говоре о великом проблему предзнања Божијег. У свом вечном предзнању, Бог унапред зна ко ће прихватити његов позив. Међутим, ту се поставља питање слободе, као и велико, неуспешно решено питање односа између Божијег предзнања и Божијег предодређења. 31-39. Припремивши терен, Павле сада износи практичну парентску поруку. Заједница којој пише очигледно је изложена страдањима. Стихови 33-34 одјек су Иса 50, 8, где се говори о месијанском Слуги Господњем. Седење са десне стране одјек је месијанског Пс 109, 1. Навод у стиху 36 јесте Пс 43, 23. Ништа нас не може одвојити од Христа и његове љубави, тј. божанског начина живота.

[Дарко]

ЗАКОН  ГРЕХА  И  ЖИВОТ  У  ХРИСТУ

Верујући, ослобођени у Христу од закона греха, живе Светим Духом као прави синови Божији, јер свако ко верује биће спасен.

1. У првом стиху помиње се реч ,,служим’’ уместо ,,служио сам’’, јер се опомиње пређашњег. Пошто каже ,,никакве сад осуде нема'' опомиње нас какви смо били раније кад смо умом познали добро али смо се услед немоћи тела, потчинили закону греха, али сада никакве осуде нема онима који су у Христу Исусу јер смо се удостојили светог крштења.

2. Благодат Божија умртвила је грех и смрт учинивши на тај начин борбу лаком и извела нас на подвиг. Неки су се усудили да упоређују закон греха са Мојсијевим законом, али Апостол га нигде није тако именовао, назвавши га светим и духовним. Тада неки приговаравају каква је разлика између Мојсијевог закона и закона Духа? Мојсијев закон је само дат Духом, док је закон Духа и предао Духа.

3. Поменувши Духа, сада помиње Оца и Сина желећи да поучи о Светој Тројици. Некима би се учинило да говори против закона, док у суштини није тако, он није рекао да је закон чинио зло , већ да је био ослабљен телесним мудровањем. Господ је примио обличје тела греховног, тело које имамо и ми, али безгрешно. Он је тело освештао и показао да тело по природи није грешно.

4. Оно чему је закон тежио и није могао да испуни, испунио је Христос. Његово је било да води борбу, а ми се користимо победом. Због тога ни ми нећемо грешити, ако не будемо живели по телу, односно ако не будемо телесно мислили.

5. Који су се препустили неумереном робовању тела, увек помишљају на телесно, и никад не размишљају о божанском. Али они који су се покорили Духу, они мисле и делају духовно.

6. Телесним мудровањем назива најгрубље помисли, јер тело само по себи нема мишљење, али је мудровање тела грубо и вештачко, јер како назвати ум који помишља на телесно? Духовно мудровање рађа живот, за разлику од смрти, коју рађа телесно мудровање, а такође рађа и мир.

7. Духовно мудровање рађа мир, а телесно непријатељство према Богу. Али то не значи да телесно помишљање подиже руку на Бога, оно је непријатељство према Богу, јер није покорено Његовом закону.Речено је ,,нити може'', у садашњем времену, а то значи да телесно мудровање не може да се покори Богу све док остаје такво.

8.Они који телесно мудрују не могу да угоде Богу док год остају такви. Телом није назвао суштину тела него груби телесни живот, који човека чини телесним. Христос није само угасио тиранију греха, већ је и тело учинио лакшим и духовнијим. Сви који су кроз крштење примили Духа, васцело постају духовни.

9. Када каже ,,пошто'' не изражава сумњу него потпуно уверење. Речено је: ,,Ако неко нема Духа'', тај и није Христов и то је правилно јер је Дух печат, јер ако неко нема печат тај и не припада Господу, Којег тај печат показује.

10. Када Христос буде у нама тело ће бити мртво за грех, а Дух је живот за праведност, јер смо ми од Бога оправдани и та праведност бива очувана у нама. Када је она очувана, онда нема греха, а кад нема греха онда нема ни смрти.

11. Ако имамо Духа Божијег, који је васкрсао Христа из мртвих, несумњиво ће и нас васкрснути и оживотворити. Васкрснуће и они који немају Духа, али ће они васкрснути у казну.Умртвљујмо тело да би у нама живео Дух, а кроз Њега ће нам бити дат живот.

12. Видевши каква је корист духовног живота, ми нисмо дужници тела него дужници Духа.Нама се не забрањује свака брига о телу, јер смо обавезни да много тога чинимо за тело, него ону бригу која доводи до греха. По телу живи онај који од тела начини господара свог живота.

13. Смрт се овде помиње као живот који се на земљи проводи у грешним делима. Онај, који је мртав за свет, тај живи, јер не треба умртвљавати телесна чула него само њихову употребу за зло.

14. Битно је учинити Духа господарем над нашим душом и телом. Кроз крштење смо постали синови Божији, али ако нас после крштења не води Дух тај дар ћемо изгубити. Зато није рекао који су добили Духа, него које води Дух Божији.

15. И Јудејци су примили усиновљење али њихово је примило дух ропства. Због тога су за делима следиле телесне казне, као и земаљске награде и обећавање земаљских добара. Наше усиновљење се разликује јер ми имамо небеске награде, Царство Небеско. За нас је довољна казна одлучење од Свете Трпезе, насупрот јеврејским казнама каменовањем и сличним. Јудејци нису имали Духа, док ми имамо његову обилну благодат.

16. Сам Утешитељ сведочи о дару који нам је предат. Ми реч ,,авва'' не изговарамо без сведока, нити од самих себе, него је то дар Утешитеља. Томе нас је научио Дух, односно дар да тако говоримо у молитвама.

17. Ово каже јер нису сви наследници, што доказује да смо ми и деца и наследници. Знамо да сваки наследник не добија најбоље наслеђе, али ми смо га добили јер смо ми наследници Божији. 

18. Апостол не жели да нас овим уплаши јер говори о страдањима, али треба да знамо да су страдања ,,садашњег'' времена она привремена и пролазна и да нису ништа у поређењу са будућом славом. А са речју ,,открити'' указује нам на то да та слава постоји, али да је скривена и да ће нам се открити.

19. Апостол када каже да творевина очекује тј. чека да се промени на боље и чека откровење наше славе, као славе синова Божијих, треба да схватимо да се о творевини говори у смислу оличења (персонификације).

20 – 21. Твар се покорила таштини, тј. пропадљивости, и постала је пропадљива кроз нас. Твар је постала пропадљива , тако што је и она у целини била саздана за човека. Израз ,,не од своје воље'' означава да је све то било промишљање Божије и да није било заслуга твари, него је устројено ради наше користи, како би човек видевши њену пропадљивост презрео и поглед управио ка небесима. Када ми постанемо непропадљиви и твар ће постати непропадљива.

22 – 23. Требало би да уздишемо , јер још не поседујемо будућу славу. Имајући прве дарове Духа, тј. окусивши будућа добра уздишемо јер их још не поседујемо.  Овде се не говори о усиновљењу које се добија кроз крштење него осавршеној слвикоја се састоји у непропадљивости тела.

24 – 25. Апостол саветује да верујући не сумњају у његове речи. Када нам је Бог подарио велика добра нисмо му принели ништа осим вере и надајући се будућим добрима искористимо веру. Нада и јесте управо нада онда, кад је њен предмет невидљив. Под стрпљењем подразумевајмо подвиге и појачан труд јер је хришћанин дужан да буде стрпљив, стрпљиво очекујући невидљиво којим се нада са вером.

26. Ми приносимо само наду и трпљење, а Дух нам помаже. Те стога смо ми дужни да трпимо, а шта нам је на корсит зна једино Дух. Овде Духом назива дар те врсте и душу која је добила дар молитве и која посредује пред Богом и уздише. Симбол овог дара данас је ђакон који стоји и приноси усрдне молитве уместо народа.

27. Приликом наше молитве Богу су познате наше потребе, али морамо научити да тражимо по вољи Божијој, односно оно што је Богу угодно. Пошто за нас посредује Дух, не треба да падамо у духу кад смо у невољама.

28. Онима који љубе Бога, све, чак и оно што изгледа непријатни и жалосно, помаже на добро. Бог нас је призвао кад смо били далеко и Он нас је усвојио. Наиме, сам призив није довољан, јер би се у том случају сви спасли јер су сви позвани, него је потребна и сопствена воља.

29 – 30. Бог унапред зна оне који су достојни призива, па их затим одређује. Тако је Он унапред знао да је Павле достојан јеванђелског призива и на тај начин је био предодређен, а потом га је призвао. Оне, за које унапред зна да су достојни призива, чини саобразнима лику Сина Његовог. Оно што је Христос по природи ми постајемо благодати, поставши и сами синови Божији. Он је Прворођени међу браћом према икономији јер је према божанствености Јединородни, пошто је примио тело Он га је потпуно сјединио са својом природом и постао је наша првина.

31. Ако смо удостојени оваквих добара кад смо били непријатељи, каквих ћемо се тек добара удостојити након свог оправдања и прослављања. Чак и кад би на нас устала читава васељена Божија премудрост би ту побуну преобратила у наше спасење и славу.

32. Ако је Бог предао свог Сина на смрт због нас, како онда да нам не дарује и све остало, јер Онај ко је предао Владику даће нам и остале дарове. Али ако Он нешто не даје, то не значи да уопште неће дати. То ћемо добити онда када Он то да, а не када ми то желимо.

33. Верујући су били оптуживани од Јудејаца да су се лако мењали и што су се у једном тренутку преобраћали у хришћанство. Апостол каже да пошто је њих изабрао Бог ко онда сме да осуди Божији избор?

34. Не треба да се плашимо оних који нас оптужују и вређају јер је нас изабрао Христос који је за нас умро и васкрсао па ко ће онда да осуди нас који смо удостојени такве славе? Христово посредовање за нас значи Његову љубав према нама. Да ли се слава Божија умањује ако се Он моли за нас? Напротив, то је знак Његове неизрециве бриге о нама.

35. Показавши неизрециву љубав Оца, и Сина и Светога Духа према нама, као да ускликује у божанственом надахнућу: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Онога који је толико љубљен и који се удостојио таквог промишљања, ништа не може да растави од те љубави. Појмовима жалости и тескобе обухватио је све што може да узрокује невоље иако их није појединачно набрајао.

36. Да жалости и тескобе не бисмо сматрали за престанак љубави Божије, Апостол наводи речи пророка, који их је предсказао и показао да трпљење и свакодневно убијање славе Божије ради представљају највећу утеху. Убијање значи приношење на жртву Богу.

37. Да нас не би обесхрабрио претходно описаним мукама Апостол их бодри и не каже ,,побеђујемо'' него ,,препобеђујемо'', тј. са лакоћом, без труда и посредством онога, помоћу чега нам и постављају замке. То је најсавршенија победа, да победимо у време кад нас прогоне.

38 – 39. Претходно је реако да је Бог нас заволео, а затим говори о својој љубави према Богу, како нико не би помислио да он самог себе преузноси. Ми смо толико привезани за љубав Божију да нас од ње не могу одвојити не само невоље него ни неки тиранин, чак иако нам претио смрћу и казном. Иако Јудејци говоре да љубе Бога, они га не љубе у Исусу Христу, јер не верују у Христа.