Беседа св. ап. Павла у Атини ( Дела апостолска, 17:15-34)

[Guest свештеник Иван]

17, 15-21: Ареопаг је била судница на брегу посвећеном грчком богу рата Марсу. Под римском влашћу, Атина је имала извесну аутономију, а судску власт чинили су управо чланови Ареопага. Видимо да је појава Павла као проповедника новог учења поприлично уздрмала како Грке, тако и Јевреје у Синагоги, и јавља се потреба да градске власти испитају о чему се ради. Изричито се помињу епикурејци и стоици, две тада најзаступљеније философске школе, на чија се учења овде ваља укратко осврнути. Епикур са Самоса (4. век пре Хр.) је одбацивао идеју вечнога живота. По њему, свет је настао случајним сударањем атома. Ако и постоје, богови су потпуно незаинтересовани за свет. Смрт је неминовна, и о њој не треба размишљати, већ се треба трудити да се постигне уживање у животу, у чему и јесте његов смисао. За уживање у животу потребна је мудрост (фронетичка, тј. практична), којом се може наћи права мера задовољства, јер претерано задовољство води нарушавању душевног мира. Све ово подразумева извесну дозу аполитичности и повлачење у приватни живот (у данашњем смислу речи), и налажење сопственог смисла живота, независно од заједнице. Распрострањност овакве философије у време ширења хришћанства делом је последица дубоке кризе, убрзо и краја грчког полиса. Оснивач стоичке школе је Зенон (4. век пре Хр.), а стоик је био и римски философ Сенека. Стоицизам је пантеистичка философија. Свет је прожет Логосом, који њиме хармонично управља. Стоицин не одбацују владајућу митологију, већ је тумаче алегоријски. Стоичка етика произилази из хармоније космоса, тако да човек треба да посматра и сазнаје законе света и да се према њима управља у свакодневном животу, друштвеном и личном. Стоја одбацује социјалне разлике међу људима, мада не даје предлоге за њихово практично превазилажење на нивоу друштвене организације. Истинска слобода човека је у унутрашњој независности од свега онога што подлеже удесу судбине, тј. божанској вољи која управља светом. Човек који стекне унутрашњи мир живеће скромно, са минималним потребама. Према томе, предавање страстима и задовољствима хвата човека у мрежу зависности, па их треба избегавати. Римска држава искористила је стоичко учење, преобликовавши га тако да служи римском црству; тако, становник римског царства грађанин је једне космополитанске заједнице, у којој треба да испуни своје задатке и назначење, схвативши их као божанску вољу Логоса. Обе описане философске школе били су жестоки противници хришћанства.
17, 22-31: Грчка реч у 22. стиху која је преведена са „побожни“ разликује се од оне у 17. стиху која се односи на Јевреје у синагоги, и која је са правом преведена такође речју „побожни“. Превод, пак, речи у 22. стиху требало би да буде „сујеверни“. Наиме, Атина је била препуна храмова посвећених разним грчким идолима. Познато је да су грчка и, касније, римска религија и митологија биле отворене за друге богове, нарочито богове народа са којима су ове културе долазиле у додир. Бојећи се да неки њима непознати бог се не разгневи видећи да га не поштују, покушали су се заштитити од њега изградњом храма, на ком је дословно (према Теофилакту Охридском) писало: „Боговима Европе, Азије и Либије: Богу непознатом и туђем“. Павлова беседа изврстан је пример инкултурације хришћанске поруке. Павле користи чињеницу постојања оваквог једног храма да би проповедао Христа, за ког каже да је он то њима непознато божанство. Међутим, одмах затим окреће ствар, одбацујући начин на који они поштују „непознатог бога“ (као и сва остала божанства), како видимо у стиховима 24-26. На то надовезује елементе стоичке философије (стихови 27-28). Стихови које наводи у 28, стиху („Јер Његов и род јесмо“) дело су стоичког философа Клеанта, тачније део његове химне Зевсу (наравно, и сам Клеант користи име Зевс, јер је овај у грчкој митологији био поштован као главно божанство). Тумачећи у светлу Христа ове стихове, Павле износи основне спасењске догађаје, за сада се не осврћући на божанско порекло „Човека кога (Бог) одреди“.
17, 32-34: Као и увек, хришћанска проповед наилази на различите реакције. Дионисије Ареопагит, дакле дотадашњи члан атинског Ареопага, затим први атински епископ, слави се 3. октобра. Аутор Corpus Areopagiticum-a из 6. века по Хр. њега је узео као ауторитет коме ће приписати своје списе.

[marko_13]

Каква беседа! Пример говорништва... ''Свима сам био све...''