Апел за одбрану правног поретка СПЦ

[prizrenac]

Link sa raskolnickog sajta je obrisan!Dejan

АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ ПРАВНОГ ПОРЕТКА СПЦ

(упућен на потписивање српским правницима у Отаџбини и расејању)

„Сав Сабор рече: …сагласношћу свакога посебно

и свију укупно мора се чувати црквени поредак.“

(2. правило Картагенског сабора)

„Правда држи земљу и градове.“

(Српска народна изрека)

Одлуком Светог Архијерејског Сабора, да „већином гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија“, са којом је српска јавност упозната посредно – преко Саопштења Светог Архијерејског Сабора објављеног на сајту Информативне службе СПЦ (www.spc.rs), озбиљно је угрожен правни поредак Српске Православне Цркве. Поштовање црквеноправног поретка је услов очувања јединства Цркве и као општа обавеза свих чланова Цркве, прописана је 2. правилом V–VI Васељенског сабора. Подсећамо, да су се у својеручно написаној и јавно положеној заклетви сви наши епископи на дан хиротоније обавезали, да ће чувати свете каноне и да неће предузимати радње које су противне канонском поретку Цркве. Истовремено, речи учитеља Цркве опомињу верни српски народ, да је „неправедно, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи обмана и зла прелест“ (Св. Мелетије Исповедник).

Одлуком Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу дужности епархијског архијереја Епископа рашко–призренског Артемија (Радосављевића) повређен је читав низ црквеноправних норми, садржаних како у светим канонима тако и у Уставу СПЦ, као највишем организационом акту наше Помесне Цркве.

Реч је, пре свега, о чл. 111 Устава СПЦ, у коме се прописују случајеви у којима „Епархијског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити“. Устав предвиђа четири таква случаја: канонска осуда, доказана немоћ, престанак једног од услова који се захтевају код избора Архијереја (држављансво, школска спрема и др.) и оправдана молба за пензију коју подноси сам Архијереј. Ова четири таксативно предвиђена услова не представљају ништа друго него изузетак од општег канонског правила, по коме је епархијска служба епископа доживотна (9. правило III Васељенског сабора, 16. правило IX Помесног сабора, 3. правило Кирила Александријског). Дакле, ratio legis одредбе чл. 111 Устава СПЦ је санкционисање доживотног карактера епархијске службе сваког епископа. Како се у црквеном, као и у државном праву, сваки изузетак од правила рестриктивно тумачи, то је уклањање епископа са управе над епархијом од стране Светог Архијерејског Сабора могуће само у Уставом наведеним случајевима, и ни у једном другом. Да ли су се приликом „разрешења“ Епископа рашко–призренског Артемија стекли неки од Уставом прописаних услова?

У Саопштењу објављеном на сајту Информативне службе СПЦ не наводи се да је Свети Архијерејски Сабор расправљао о физичкој способности Епископа рашко–призренског Артемија да управља повереном Епархијом, нити да је Сабор утврдио да је на страни епископа Артемија накнадно изостао један од услова који се захтевају код избора епископа. Такође, у Саопштењу се не помиње ни то да је епископ Артемије поднео Сабору молбу за пензионисање. И најзад, да ли Одлука Светог Архијерејског Сабора, да „већином гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија“, може да се квалификује као „канонска осуда“ из чл. 111 Устава?

Канонска осуда подразумева постојање пресуде о канонској кривици архијереја, коју доноси Сабор, као највиши судска инстанца у СПЦ, када на основу чл. 69 тач. 27 Устава суди архијерејима за канонске кривице. У случају Епископа рашко–призренског Артемија не може бити говора о канонској осуди, јер против њега и није вођен црквеносудски поступак.

Канони изричито прописују да црквеносудски поступак против епископа започиње подношењем „Сабору свих епископа“ тужбе, која мора бити јавна и поткрепљена доказима (6. правило II Васељенског сабора, 132. и 133. правило Картагенског сабора). Туженом епископу се оставља рок од тридесет, односно шездесет дана (уколико у претходном року оправдано није могао да прими тужбу) за припрему одговора на тужбу (19. правило Картагенског сабора).

У тзв. поступку утврђивања канонске одговорности епископа Артемија, од стране Синода и Сабора грубо су прекршене све наведене процесне црквеноправне норме. Синод је 11. фебруара 2010. г. „покренуо поступак за оцену канонске одговорности“ Епископа рашко-призренског Артемија, „у првој инстанци“, иако није постојала јавна, писана и доказима обезбеђена тужба; тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода“ (наведено према Саопштењу Светог Архијерејског Сабора) уручен је епископу Артемију три дана пре заседање Сабора, чиме му је ускраћено елементарно право на одбрану, озбиљно угрожено већ тиме што је противно Уставу СПЦ (чл. 111) пре тога уклоњен са управе над Епархијом. Због свих ових тешких противканонских процесних недостатака тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода“ не може имати карактер канонски ваљане Тужбе. (Садржину овог документа у погледу могућих процесних и чињеничних недостатака могуће је оспоравати тек када буде доступан јавности.) У овом случају важи старо римско правно правило Quod (ab) initio vitiosorum est, non potest tractu temporis convalescere или речју Валтазара Богишића: „Што се грбо роди, вријеме не исправи“. Следствено, тамо где није било тужбе не може бити ни „канонске осуде“.

Наведене чињенице указују, да је Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу Епископа рашко–призренског Артемија дужности епархијског архијереја противна чл. 111 Устава СПЦ, јер пре доношења ове Одлуке није био испуњен ни један од прописаних услова за престанак епархијске службе.

Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу епископа Артемија донета је прегласавањем, противно Уставу СПЦ, због чега је у Саопштењу и изостало навођење њеног канонско–уставног основа. Свети Архијерејски Сабор не може некаквом „већином“ одлучивати мимо светих канона и Устава СПЦ, јер у Цркви Истина није у аритметици, већ у Духу (Јн. 16, 12-13). Зато апелујемо на Оце Архијереје, да због очувања канонског поретка Цркве, на ванредном заседању Сабора пониште Одлуку о трајном разрешењу Епископа рашко–призренског Артемија, као и претходну противуставну Одлуку Синода о именовању администратора за Епархију рашко–призренску. Правна природа наведене Одлуке Светог Архијерејског Сабора није препрека њеном поништењу, јер се не ради о судској пресуди која има карактер res iudicata (пресуђене ствари), већ о управном акту подложном променама. Само после тога могуће је покренути канонски ваљан црквеносудски поступак, у коме би Епископу рашко–призренском Артемију било омогућено право на одбрану и правично суђење. Тиме би се поништиле тешке последице које је у Цркви произвео тзв. поступак за оцену канонске одговорности Епископа рашко–призренског Артемија, који је по свим својим обележјима, а нарочито по позицији оптуженог, који се сматрао дифамним (нечасним), подсећао на средњовековни римокатолички кривични поступак. У супротном, владика Артемије ће бити тек прва жртва оваквог беcпоретка, јер ће исто страдање задесити све оне који буду слушали заповест светих канона, насупрот вољи гласачких већина.

Апел за одбрану правног поретка СПЦ упућен је свим српским правницима, у Отаџбини и расејању, који бригу за Српску Цркву и српски народ претпостављају свим другим бригама. Окупљајући се око овог Апела, ми српски правници се не окупљамо око личности владике Артемија, већ око Цркве Св. Саве, њених канона и Устава, јер речју знаменитог српског правника: „Не суди се по примјерима, него по правилима“. Овим Апелом показујемо да је међу нама жива висока правна свест Душановог законика и мајке Јевросиме, те да ћемо се увек борити „да судије суде по закону.... а да не суде по страху од царства ми“ и да не буде „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“.

Потписивањем Апела за одбрану правног поретка СПЦ отпочиње се са формирањем Иницијативног одбора српских правника, чији ће први задатак бити брига за очување правног поретка и јединства Цркве, као и заштита права пред судовима свих оних чланова СПЦ који пострадају због исповедања Вере Отаца.

На Духовски понедељак, 2010. г.

Потписници:

мр Зоран Чворовић, асистент Правног факултета у Крагујевцу

Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина

Александар Жикић, адв. приправник из Параћина

Жељко Жугић - Которанин, дипл. правник из Београда

Новица Јевтић, адвокат из Параћина

Родољуб Лазић, адвокат из Београда

Ангелина Марковић, дипл. правник Београд

проф. др Марко Павловић, редовни професор Правног факултета у Крагујевцу

проф. др Милан Петровић, редовни професор Правног факултета у Нишу

Радмила Симић, адвокат из Крагујевца

мр Соња Спасојевић, асистент Правног факултета у Крагујевцу

Бранислав Тапушковић, адвокат из Београда

проф. др Коста Чавошки, редовни професор Правног факултета у Београду

Adresa i mail sa raskolnickog sajta obrisani .Dejan

[И.стојковић]

Интересантно да међу потписницима нема баш ниједног, теолога, филозофа, историчара...ма небитно, нема никог другог звања, до замисли, правника и адвоката...адвоката....АДВОКАТА!!!

....и да буде воља Твоја, и на земљи као на небу....

....и молимо се за мир на земљи.....

Како би дивно било, када би понеки људи своју енергију, умност, образовање, па и богатство стечено коришћењем претходно три наведених, искориситили водећи се горњим деловима молитви, бар понекад, усмерили на гладну и болесну децу,људе, које редовно виђају из својих канцеларија и добрих лимузина, уместо што чак и у оваквим областима, траже задовољење своје личне гордости....жалосно, али молићемо се и за њих, јер Бог Је неописиво Човекољубив и Милосрдан...

bliss jeeee

4chsmu1

[Искушеник]

За неколико потписаних знам да су Црквени, а интересује ме да ли остали потписници живе Литургијским животом.

Иначе мислио сам да је брат и Господин Родољуб Лазић теолог или нешто слично, кад оно адвокат.

Мислим да људи који се баве правом тешко да могу бити теолози и да се баве теолошким питањима.

А такође мислим да Црквени канони нису баш исто што и државни закони и да њих не могу да тумаче и разумеју у Духу Истине, разни "канонисти", адвокати и асистенти, већ Богословски/Духовно образовани људи (Епископи, свештеници, богослови, монаси) који су свој живот посветили том питању, а не световној сфери живота.

[Милан Меденица :)]

све ми се чини да ћемо да добијемо још једну ''истиниту цркву'' 

[astronaut]

Апел је потпуни промашај, нарочито када се цитирају канони. Црква је много више и много дубље од онога што ови потписници не могу да схвате.

[И.стојковић]

све ми се чини да ћемо да добијемо још једну ''истиниту цркву''  0202_238

Правно потковану kolo2

[Јосиф II]

све ми се чини да ћемо да добијемо још једну ''истиниту цркву''  0202_238

Придружите се нашој "правно најистинскијој православној цркви - ПНПЦ".

Их, зурлотизам, синко! Зурлотизам није као остали предмети, као рецимо географија, јер може се живети ако не знаш где је Абу Даби, где је Сингапур, Гванахуато, Цејлон, или рецимо из историје кад је Милутин дошао на престо, али зурлотизам... зурлотизам се једноставно мора знати.

ПС.

Ко погоди из ког је филма ово добија чоколаду.

[prizrenac]

све ми се чини да ћемо да добијемо још једну ''истиниту цркву''  Hristos vaskrse

Придружите се нашој "правно најистинскијој православној цркви - ПНПЦ".

Их, зурлотизам, синко! Зурлотизам није као остали предмети, као рецимо географија, јер може се живети ако не знаш где је Абу Даби, где је Сингапур, Гванахуато, Цејлон, или рецимо из историје кад је Милутин дошао на престо, али зурлотизам... зурлотизам се једноставно мора знати.

ПС.

Ко погоди из ког је филма ово добија чоколаду.

Iz Varljivog leta 1968. Cokoladu pokloni nekom siromasnom detetu.

Nema potrebe braco za provokacijom. Lepo vam je porucio preosveceni vladika, da ga necete naterati na raskol.

A takvi kao vi, raskol su vec napravili, samo toga niste ni svesni!

[Милан Меденица :)]

Nema potrebe braco za provokacijom. Lepo vam je porucio preosveceni vladika, da ga necete naterati na raskol.

A takvi kao vi, raskol su vec napravili, samo toga niste ni svesni!

не разумем какве везе има мој коментар са расколом и овом групицом адвоката?

једино ако не мислиш да ови људи из ко зна које намере, ''цркве'' или какве друге ''добротворне'' групације делују испред и у име владике Артемија?

не заборавимо да је сам владика Артемије изјавио да прихвата одлуку и да јој се не противи, иако му се не свиђа  Hristos vaskrse

[Guest свештеник Иван]

Епископ Атанасије: Одговор на “Апел” Артемијевих и Симеонових правника

Група од 12 правника (међу њима је половина препознатљивих "дрвених адвоката" рашчињеног Симеона Виловског и смењеног Владике Артемија) издала је 24. маја 2010.г. свој "Апел за одбрану правног поретка СПЦ" (одмах објављен на познатим антицрквеним сајтовима), у којем накнадно паметују о стварима о којима нису добро обавештени и у које очигледно нису добро(намерно) упућени. Господа правници читају лекцију САСабору, као да је пред њима група неодговорних и злонамерних људи у Цркви, који, ето, "озбиљно угрожавају правни поредак СПЦ", газећи тиме "својеручно написану и јавно положену заклетву... да ће чувати свете каноне и да неће предузимати радње које се противе канонском поретку Цркве". Затим гг. правници, бранећи пензионисаног Еп. Артемија, доцирају САСабору да крши Устав СПЦ (посебно чл.111, који међутим није предвидео случај као Артемијев, а Св. Канони јесу), па тврде да "против њега - Артемија - и није вођен црквеносудски поступак", те да је "одлука донета прегласавањем" итд. , што све, по њима, "подсећа на средњовекови римокатолички кривични поступак"! На крају, ова господа "високе правне свести" траже од Св. Сабора да се одржи "ванредно заседање Сабора" и "пониште Одлуке" Синода и Сабора, а владици Артемију, "првој жртви оваквог беспоретка", омогући покретање "канонски ваљаног црквеносудског поступка", итд.

Осим неких "ситница" (као што су: од Патријарха Павла наовамо не постоји антиеванђелска "епископска заклетва"; па: садашњи Устав СПЦ има бар стотинак амандмана, и већ низ година је под канонском провером његових неодрживих са гледишта Канонског Предања Цркве ставова и чланова; па: "црквеносудски поступак" у СПЦ не обухвата Епископа, те је Еп. Артемију суђено по Канонима, које је он итекако кршио и прекршио, за што му је следило неизбежно свргнуће), има и неколико крупница које превиђа овај, правно можда, али не и канонски срочени Апел. Његови састављачи, неки очигледно свесно, а неки вероватно несвесно, ван контекста су стварних догађања у нашој Цркви око Владике Артемија и његовог вишегодишњег понашања према Патријарху, Св. Синоду и Св. Сабору, па и према повереној му Епископској Епархији, тј. народу Божјем (а не само монаштву) на Косову и Метохији. Конкретно, да је Еп. Артемије извршио јасне и недвосмислене Саборске одлуке из маја 2006.г., које је он, од јесени 2006.г. па надаље, изиграо и наставио да изиграва током болести Патријарха Павла, не би сада ни дошло до овога, што се од фебруара до маја ове године догађало између њега и Синода, и на крају и током САСабора. Оно, међутим, што намеће овај Апел, као и други њему слични наводи текстова, првенствено тврдња самог Владике Артемија да се "осуђује без суда и без доказа" јесте обавеза и потреба објављивања и достављања јавности Синодског текста "о канонској одговорности" Епископа Артемија на основу које је Сабор судски донео одлуку о Артемијевом разрешењу дужности Епархијског Архијереја. Текст није даван у јавности управо из обзира према Владици Артемију и досадашњем његовом Епископском служењу. (Да ли ће Синод објавити 15 великих фасцикли документације са Сабора о Артемију, то је друго питање).

Да не дужимо, Владика Артемије је итекако канонски од Синода смењен, и на Сабору крајње снисходећом црквеноканонском икономијом пензионисан. Гласање је било само због инсистирања неколицине "присталица" њиме створеног беспоретка, и тим захтеваним од неколицине гласањем се одлучивало: о суђењу, које би засигурно довело до Артемијевог рашчињења, или о умировљењу - а ово последње је одлучено (не "надгласавањем", него великом већином, а за незнатну мањину важи Канон 6. Никејског Сабора) из црквено-пастирских разлога: да не буду савести слабих шибане и још више раслабљене, и да злурадосницима не буде дата "храна за гориво злоби", како кажу Св. Оци. Свети Сабор је имао у срцу и уму бригу о целој Цркви, и посебно о живој Цркву на мученичком, распетоваскрсном Косову и Метохији, које се ово све највише и тиче и дотиче. Ако још имамо свести и савести о Цркви Христа Спаситеља свих људи.

Ако то брат Артемије не схвата, а по интервјуима које даје у стилу мегаломанијске "црквеноправничке одбране" сопствене непогрешивости ("осуђен сам без суда и без доказа"; "суде ми по шеријатском закону"!), очигледно је да не схвата, и то не само за себе, него и за најближе му сараднике (једног су већ раније он и Виловски стрпали у затвор, другог су протерали из Епархије, а сада је сам Виловски ухапшен као лопов бегунац, а у затвору је и кум му, пљачкаш косовскометохијске сиротиње П. Суботички), - онда је ту по среди нешто друго. Бојати се дубље, и људски и хришћански трагичније.

26. мај 2010.г.                                                                  +Еп. Атанасије, умировљени Херцеговачки