POSLEDNJA PESMA ĐAKONA AVAKUMA

[коЖељ њацИ]

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=130

M. Đ. Milićević:

POSLEDNJA PESMA ĐAKONA AVAKUMA

Đakon Avakum bio je mladić neopisive lepote. Turci su veoma želeli poturčiti ga; i sklanjali su ga i rečima i obećanjima, da pređe u njihovu veru: ali ga nikako nisu mogli skloniti.

Najposle, kad je došao dan da se pogubi, dali su mu da ponese kolac, na koji će ga živa nabiti, a on je, noseći ga beogradskom ulicom, iz glasa pevao ovako:

"Nema vere bolje od Hrišćanske!

Srb je Hristov, raduje se smrti;

Strašni Božji sud i Turke čeka,

Pa vi činte što je vama drago!

A skoro će Turci dolijati,

Bog je svedok i njegova pravda!"

Crna njegova majka, baš u taj strašni čas, pristupi mu, i stane ga nagovarati da se poturči, te da sačuva svoj život, a Bog će mu oprostiti, pošto to čini od goleme nevolje!

Na take reči, soko mladić, vikne na ovo pevati, i pesmom majci odgovarati:

"Мајко моја!На млеку ти хвала!

Ал, не хвала на науци такој!

Brzo ćeš se obradovat sinu,

Dok pred Božje izidemo lice;

Smrt izbavlja od svakijeh beda;

Cvet proletnji tek za zimom ide.

Blago tome ko ranije umre;

Omanje je i muke i greha,

Pa šta kome Bog i vera dadne;

A još ima braće na svijetu!"

Došavši na samo mesto pogibije, Turci opet uzmu sklanjati Avakuma da se poturči, te da tako mlad ne umre pre vremena.

- A, zbilja, - reći će mladić, smešeći se: - umiru li i Turci kad god?

- E, pa umiru, da Bog me!

- Onda je svejedno, a pre, a posle; što pre umrem, omanje mi je greha.

Videći ovoliku tvrđu veri svojoj, i ovoliko ne plašenje od smrti, Turci mu se smiluju, te ga ne nabiju živa na kolac, nego mu srce probodu nožem, pa ga, mrtva, nabiju na kolac, i usprave među ostale mučenike, pored puta koji je od Stambol kapije vodio k Terazijama.

Tako je junački svršio svoj život mlađani Đakon Avakum!

Slava mu doveka!

(M. Đ. Milićević: "Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba", Beograd, 1888, str.5-7).

[коЖељ њацИ]

Vojislav J. Ilić Mlađi

HEROJI KRSTA*

Sveti Sava glasno reče:

"Evo staze izabrane: svetle ali trnovite...

... Ne bojte se, deco moja!

Stradanje je put spasenja, čistilište ljudske duše,

Mučeništvo - to je izvor i kolevka veličine!

Vaša vera nek je sestra rodoljublja vašeg vrelog!

I, kada vas usprogone, i mučili kad vas budu,

Ostanite verna čeda Pravoslavne Crkve svete,

I ljubite bezgranično otadžbinsku svoju grudu!"

Budućnostje razumela, šta joj mudra prošlost zbori,

I njen nauk posta zavet iskušenom srpskom rodu,

I ja vidim guste čete mučenika okovanih,

Gde umiru, nasmejane, za krst časni i slobodu!

Eno tamo...

Darul Džihad. Grad Beograd. Kroz kapiju zvanu "Stambol",

Janičarska rulja juri i pred sobom strah raznosi;

Mlad k'o kaplja, lep k'o ruža, pred njom svezan mladić ide

I zašiljen hrastov kolac na ramenu svome nosi.

"Avakume, srpski sine, ti Pajsijev đače verni,

Još trenutak imaš samo - odreci se svoga Hrista!

Ne htedneš li - ta znaš dobro Pajsijevu sudbu crnu!

I tebe će, ovog časa, pokositi sudba ista!"

"Smrt izbavlja od svih beda! Blago onom ko pre umre,

Omanje je muka prošo, Bogu će se pre uzneti!

Od hrišćanske vere lepe nema nigde vere lepše!

Čin'te, Turci, što vam drago! I tako se mora mreti!"

Burni žagor. "Divno dete." - kadune se čudom čude

"Zar na kolac tu lepotu? Ne činimo, Turci, krivo!"

I duševan Turčin jedan, - da uštedi dečku muke

Probode mu jataganom mučeničko srce živo!...

I sutradan, na istoku, po razvitku zore rane,

Kad ispliva jednim rubom, sunce kao krv rumeno,

Ono zasta i zadrhta, jer ugleda sred poljane

Mladićevo mrtvo telo navrh koca nabijeno!...

O, viteška Otadžbino zemljo žrtva skupocenih,

Ko te diže, ispolinski, na najviše časti zrenik?

Ko je tvorac tvoje slave?... Istorija odgovara:

Britka sablja i krst časni: srpski vojnik i sveštenik!

Al, težak je put do cilja! Trnovit je put ka slavi!

Vrlo mnogo suza ima u dnu svake veličine!

Sloboda je, slatko piće: ona čini draž života!

Ali svaka kaplja njena rodila se iz gorčine!

O, vitezi, o, junaci, sjajne luče svih vremena,

Neumitna Istorija o vama će sud izreći:

Da krv svoju istočiste, neštedice, iz svih vena,

I da, slavom mučeništva, niko od vas nije veći!...

* Spevano i recitovano na svečanoj proslavi Nedelje Pravoslavlja, priređenoj 1924. g. u Beogradu od strane Glavnog Odbora Svešteničkog udruženja.

(Vesnik Srpske crkve, 1925, P. str. 65-69).

[коЖељ њацИ]

Tihon Hadžić:

ĐAKON AVAKUM

(1794 — 1814)

Gorostas! — Zdrav!... Mio... Tek kovrdža brada,

Pevač glasa zvonka! Hram se manastirski

i zbog Njega puni... Ko ga ne zna: mlada,

u zlatnom stiharu — ko da kroz svemirski

prostor sama zvezda lepotica kruži —

kada, kao đakon, kadeć' verne, služi!

Iskreni hrišćanin: odano, svim bićem.

voli veru svetu svojih praotaca!...

Neki Turčin, jednom, banu — ponet pićem —

Meću crnorisce, ko vuk sred ovaca!

Bi mu malo znojem bratstva što se služi,

već i — smušen — poče Hrišćanstvo da ruži...

Pogođen, Avakum tog trena odvrati

i na Islam, cepteć, ne manji rug osu...

Ubrzo su mnogi Turci bili zbrati

i đakona mladog ščepaše za kosu!...

Po mučenju dugom, jedan Anadolac

zversku osudu je izrekao: „Na kolac!" —

Čistotu prljavci u Beograd vode:

na Kalemegdanu obest da primene...

No, Turci mu život nude dok s Njim hode:

da „polumesecem" sveti krst Mu zamene...

A obraz?... Da bi ga sačuvao blatnje —

Gorostas! — On primi — s pesmom — krunu patnje! —

Gorostas! — Vječnaja pamjat! — Besmrtniče...

Ne samo sa verskog stanovišta, no li

i nacionalnog, Tebi ne utiče

u zaborav ime! Zar zanos ne skoli

svakoga — ne samo Oca ili Brata —

podvig Ti nadljudski čim počne da shvata!

Sve pretnje mučenjem najgroznijim tela

Ti primaš sa pesmom, ispravnošću zgrevan!

Ježimo se i od žaočice pčela:

Ti — zbog časti — staješ pred bol i nesnevan!

Niti straha, niti molbe tiraninu:

zar postid Srbinu, zazor Hrišćaninu!

Čak čestito pitaš svoga mučitelja —

na izdajstvo koji kalućera. goni:

ako izneveriš Krotkog Učitelja —

može l' da Ti za sram besmrtnost pokloni?...

Podlost ne donosi l' večnosti obilje,

čemu napuštati zemaljsko zakrilje!

Duboko, sokratski raduješ se mrenju:

„Ukoliko kraća životna je staza,

utoliko manje mesta ogrešenju!"...

Svenuo si kao zelen plod od mraza...

Sveta Crkva naša daje Ti priznanje —

Gorostas!. — oreol: Svecem ovenčanje!

(Glasnik Srpske pravoslavne crkve, 1964. 12. Str. 418).

[коЖељ њацИ]

Slobodan D. Nevoljica:

SVETOM PREPODOMUČENIKU

ĐAKONU AVAKUMU

Buna je bila u tri nahije,

hiljadu osamsto četrnaeste,

ali podignuta u jesen, u nedoba!

Opet su turske sablje

besno fijučuć' sekle,

a lanci na Srbima zvečali

od Trnave do Beograda.

Hrabri đakone Avakume:

Tebe među prvima

izvedoše na gubilište!

Kakvu si samo snagu imao

da glavu visoko podigneš,

zapoješ slavuj-grlom i kolac smrti

sam na ramena od dvadeset leta

staviš, kročiš ponosno!

Svojim očima čarnim

nisi video turske glave u čalmama,

jer su u zemlju gledale i propadale

stidujuć' od Tvoje krasote

i vere u Hrista granitne.

Ali, u pretposlednjem času

ugledao si malu priliku,

Tebi tako dragu - Tvoju majku siroticu!

Došla ko svaka srpska mati

što za sina strepi.

Bolno joj treperi duša

Što Te podiže i vaspita,

drhti joj srce pod kojim si se začeo,

suze roni, a ruke krši,

moli te: Sine, preveri

i život sačuvaj!

Gospod će to razumeti

i Tebi oprostiti!

Ti majci blago odgovori:

Oprosti majo, vere se odreći neću!

Ja stradam za Hrista

i moj narod porobljeni!

Tako i bi!

Ti postrada, ali ne zalud!

Srbija zbaci jaram sa sebe!

Sveti prepodomučeniče đakone Avakume

Trnavski i Srpski:

Molimo Te, ne dopusti

da našu teško stečenu slobodu

bilo ko ugrozi i krst pregazi.

Ako zatreba, domoli da

Sveti velikomučenik Georgije

kopljem otera alu od Srbije!

[коЖељ њацИ]

СМРТ ЂАКОНА АВАКУМА

У јесен 1814. године

Шта то кличе на врху Каблара

Још пре зоре и данице сјајне?

Дал' је соко, дали бела вила?

Нит' је соко, нити бела вила,

Већ попева ђакон Авакуме

Лов ловећи по гори зеленој;

Запевао песме о слободи

И о српским јунацима старим:

О јунаку старини Новаку,

О Грујици и о Радивоју;

пева момче ка но соко сиви,

лепше пева него бела вила,

планина се планини одзива,

по земљи се трава занијела,

а са горе отпадало лишће.

То се чудо чуло до везира,

До онога паше Сулејмана

У стојноме граду Београду,

Па он зове својега везира,

Зове везир пашу Ћаја-пашу

И овако њему проговара:

"Чу ли мене,пашо Ћаја-пашо!

'"Намах узми дванаест делија;

"Потециге Чачку и Каблару,

"Ухватите момче Авакума,

"Ал' немојте њега погубити,

"Жива ми га доведите амо".

Ђаја-паша намах послушао,

Подиже се Чачку и Каблару,

Води собом дванаест делија;

Ухватише српско момче младо,

Везаше му наопако руке,

Па га воде Сулејман-везиру.

Кад Авакум пред везира дође,

Вели њему везир Сулејмане!

"Млад си, леп си, момче Авакуме!

"Жао ми те погубити млада:

"Потурчи се, не погини лудо;

"Даћу теби читав товар блага,

"Вечилом те мојим учинита,

"Да благујеш и да господујеш

"У стојноме граду Београду".

Ал' је момче срца слободнога,

Слободнога, срца јуначкога,

Па говори ђакон Авакуме:

"Хвала теби, честити везиру

"На милости и на дару твоме!

"Али почуј, што ћу теби рећи:

"Не бих ти се јунак потурчио,

"Потурчио, Христа нагрдио,

"Да ми дадеш три товара блага,

"Да ми дадеш над Босном везирство:

"Нема вере боље од хришћанске!

"Срб је Христов, радује се смрти,

"А Суд Страшни чека и вас Турке,

"Па ви чин'те, што је вама драго;

"А скоро ће турци долијати,

Бог је сведок и његова правда".

Кад то зачу везир Сулејмане,

Намах викну дванаест делија!

"Брже колац тврди зарежите,

"Жива њега на колац набијте,

"Нек се мучи, кад се не потурчи!"

Везира су слуге послушале:

Авакума хитро дохватише,

Изведоше граду на пољану;

Колац тврди оштро зарезаше,

Да уморе спрскo момче младо.

Ал' за њима пристанула мајка,

Кука јадна из грла бијела,

Грозне сузе лије низ образе;

Па говори сину Авакуму:

"Авакуме, моје чедо драго!

"Себе млада, сине, не погуби.

"Своју стару не ојади мајку:

"Потурчи се, ако Бога знадеш!

"А Бог ће ти гријех опростити,

"Јер је гријех за невољу, сине".

Ал' запева ђакон Авакуме,

Запевао танко гласовито

И кроз песму мајци одговара:

"Мајко моја, на млеку ти хвала!

"Ал' не хвала на науци таквој!

"Немој жалит' што ћу млад умрети:

"Ти си стара, дуго чекат' нећеш,

"Брзо ћеш се обрадоват' сину,

"Док пред божје изидемо лице;

"Смрт избавља из свакојих беда;

"Цвет пролетњи иде тек за зимом:

"Из зумбула слобода се рађа.

"Благо томе, ко раније умре,

"Омање је муке и гријеха;

"А још браће имаде на свету,

"Који ће те стару подржати

"Теб' подржат', мене покајати

"И Христову веру очувати".

Кад то зачу дванаест делија,

Турци беху, за Бога хајаху:

Најпре њему срце прободоше,

Па га онда на колац вргоше,

Да с' не мучи, да је мање греха.

У мајке се душа узрујала,

А ум јој се помутио грдно:

Ноктима је лице нагрдила,

Низ лице јој крвца тецијаше,

Пак се бије у слабачке груди;

Оде јадна дома кукајући,

Кукајући, тужно наричући.

(Ср. Ј. Стојковић: "Нова Србијанка-Борбе за ослобођење 1804-1815", Београд, 1927.)

[Oglo]

Prava stvar