ЦРТИЦЕ О ПРАВОСЛАВНОЈ МОНАРХИЈИ

[Баба]

Ђакон Ненад М. Јовановић

- БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНИ ПОРЕДАК ОВДЕ И САДА -

  Православни Хришћани нису и не могу бити у дилеми око тога где је њихово истинско Отачаство. Оно је тамо где је и њихов Отац Небесни и због тога је сва Вера наша у знаку есхатолошкога исчекивања. Зато и Сам Господ сведочи: ''Царство моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде'' (Јн.18,36).

    Но, ово нипошто не подразумева штетно западање у оригенистичку прелест, која се често кроз повест пројављивала кроз потпуно запостављање и погубно занемаривање чињенице да ми овде и сада постојимо и јесмо подложни телесним и временским ограничењима, тј. живимо у времену и простору, а нисмо изван историје.

    Оваква датост је богоустановљена још у почетку времена и простора, тј. Шестодневом, који сведочи о постојању творевине и човека у њој од одређенога тренутка у времену. На истоме се месту налази и сведочанство о томе да је Бог човеку поверио свет, који је створио, на управу и обделавање, давши му и Своју прву заповест: ''И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи'' (Пост.1,28).

    У овоме призвању човековоме лежи и посебна одговорност човекова за сву творевину, као и његова неутажива потреба да овде и сада дадне веродостојан одговор на богонадахнути позив Светога Апостола Павла: ''А све нека бива благообразно и уредно'' (1.Кор.14,40). У тој потреби да све буде ''уредно'', тј. ''по поретку'' препознајемо непрестано и органско настојање свакога веродостојнога Хришћанина да већ овде и сада успостави поредак по узору на његов Небесни Првоузор, који се огледа у благочестивоме догмату Монархије Бога Оца, од Којега се Син рађа и из Којега Дух Свети Происходи. Управо због тога нас све и Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога Г.Г. Амфилохије (Радовић) молитвено призива да будемо: ''у духу Божанског Јединоначалија (Монархије) Оца и Сина и Духа Светога Бога Љубави коме је слава у вјекове вјекова. Амин.''

    Дакле, као онима, који јесу у свету, али нису од овога света, Хришћанима је својствено да покушавају да устроје и своју народну заједницу по узору на предвечну Тројичну Заједницу трију Ипостаси Једнога Бога и због тога је од Цркве, кроз сву њену повест, монархијски поредак препознаван као једини Богом благословени и Богом установљени. Он је, наиме, икона Небеске реалности у времену и простору...

    Овакво схватање препознајемо и пратимо од самих почетака, тј. још од самога позива Господњега: ''Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу'' (Мк.12,17), а нарочито од коначнога успостављања Православне Монархије на челу са нашим великим земљаком, Светим Равноапостолним Царем Константином Великим.

    Због тога је и сва крштена повест народа српскога у знаку монархијскога начела, са изузетком краткотрајнога периода, који се протегао од почетка брозократске тиранске окупације до данашњих дана.

    Такође, због те богоустановљености монархијскога државнога поретка је и грех према њему у Црквеној свести доживљаван као посебно велики и готово као грех против саме Цркве, као Богочовечанскога Организма и Тела Христовога. Зато још у Староме Завету Свети Премудри Цар Соломон богонадахнуто сведочи: ''Гадно је царевима чинити неправду, јер се правдом утврђује пријесто'' (Пр.16,12). У томе смислу ваља посматрати и богомрски грех краљеубиства, којим су Срби, нажалост, чак четири пута за мање од стотину година упрљали своју колективну свест и савест, обливајући свој Престо крвљу чак четворице својих миропомазаних Владара. Није, наиме, случајно да је управо тај ужасни грех завредио нарочити третман и посебну опомену у богонадахнутим речима Светога Писма: ''Не дирајте у помазанике моје'' (1.Дн.16,22). Вреди ли се, дакле, чудити учинку таквога пркоса вољи Божијој и зломе плоду злога семена, којега смо посејали таквим ужасним грехом?

    Међутим, после прошлогодишње недвосмислене и веома снажне иницијативе Његове Светости и Блаженства, Архиепископа Мцхете и Тбилисија и Патријарха-Католикоса Све Грузије Г.Г. Илије II, а за обнову древне Монархије у братској (и по страдањима нам толико блиској) Грузији, и код нас би било умесно делатно покренути питање повраткa: ''Богу и себи, како нас не би покрила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом'', по речима Светога Владике Николаја Жичкога и Охридскога.

    Православни Србин у костима и готово на нивоу несвеснога и архетипскога, осећа чежњу за органским, стратократским и домаћинским поретком, који је једино и могућан у оквиру саборне, националне, сталешке и Православне Монархије, која би била возглављена ониме који сада зауставља зло у свету, тј. првим верником своје Цркве, првим браничем своје Вере и првим домаћином своје Државе. Такво благословено државно устројство потребује Владара: ''ни тиранина ни лутку, већ Домаћина'', по заветним речима Политичара са Крстом.

    Описани државотворни идеал јесте могућан једино у случају постојања једнога оца велике народне породице, чија владавина не би зависила ни од кога другога осим од Бога, а понајмање од периодичнога исцрпљивања привидне ''слободе'' на некаквим изборима, као ни од местимичне пројаве неодговорне гордости демоса. Зато су вековна народна мудрост и искуство, обликовани светосавским начелима живота, одувек јасно разликовали вољу демоса, као обезбожене руље, која узвикиваше: ''Распни га!'' (Мк.15,13), од облагодаћене и преумљене свести лаоса, као дела Новога Израиља, који настоји, већ овде и сада, да ствара предуслове за спасење читаве Заједнице у вечности.

    Међутим, основни предуслов за поновно успостављање таквога државнога поретка јесте управо постојање истинскога народа Божијега, тј. по речима новојављенога Угодника Божијега, Његовога Преосвештенства Епископа Будимскога Г.Г. Данила (Крстића): ''Краљ се не може вратити - ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском - то је поштен народ хришћански''. Јасно препознајући насушни и егзистенцијални предуслов нашега народнога опстанка, насупрот суицидалноме уљуљкивању у обманама, које нам се данас непрекидно нуде као једина ''алтернатива'', Владика Данило ниже додаје и: '' Имати династију, то значи имати велико духовно благо. То је ваплоћено највише племство нације, залог светле будућности као златни крст на круни царској. Тај крст указује правац: духовно васкрсење нације на земљи кроз православље, витешко поштење и повратак династије Карађорђевића на престо''.

    Сасвим на трагу овакве државотворне и заветне одговорности, сведочаше и неумрли Небојша М. Крстић, чије ће заветне речи још задуго пресудно утицати на сваку државотворно потентну српску мисао: ''Није могуће бити православни монархиста без еванђелске побожности, богословске писмености, политичке одговорности и државотоворне образованости. Бити србски монархиста значи раскинути једном за свагда са богословско-политичком неозбиљношћу, државотворном инфантилношћу и "престижним" доконим салонским политикантским кокетирањем. Србски монархисти данас немају важнији и одговорнији задатак од озбиљне политичко-образовне борбе за благообразни поредак богочовечанског Домостроја који стоји на тројственој једноначелности (то јест монархији) Небеског Господа, државног господара и хришћанске господе''.

    Због свега изнетога, као и толико тога што овде није изнето, неопходно је да свако од нас понаособ препозна своју личну одговорност и призив у овоме великоме народноме делу и задатку, уколико уопште имамо вољу да опстанемо и останемо на ветрометини, који нам је Господ доделио за живот и обделавање, а на нашему путу ка коначноме и јединоме истинскоме Отачаству нашему.

[Guest Светлана]

Сваки народни вођа, да би то заиста био, треба да је Хришћанин, пре свега. Да ли ће то бити краљ или председник, небитно је. Само, због свог неприкосновеног наследног права на власт, краљеви још лакше упадају у искушења од председника, који морају да одговарају пред народом за своје поступке и стално изнова да му траже сагласност за њихову власт над њима.

Ја нисам за монархију.

[Баба]

Изабрани председник има ограничен мандат у коме се углавном тешко шта може озбиљно учинити.

Већина онога што се чини у том мандату се пре свега односи на промоцију своје политичке оријентације , а то често не мора бити у општем интересу .

Борба око власти и борба за гласове не нуди велику ширину деловања које би могао имати православни монарх па сад небитно да ли изборни или наследни.

Одговорност коју има председник није за поредити са одговорношћу коју мора да има монарх.

На крају домаћински монарх мора да се односи према својој држави као према својој кући у супротном често губи ту кућу.

[Баба]

Недостатци су наравно неследност власти.