Старозаветна демонологија

[Guest свештеник Иван]

Веровање у зле силе, силе таме, је готово сигурно у некој форми постојало већ у старом Израилу. Сва остала друштва и религије су такође имала извесна слична веровања. Будући да је Израил никао у том цивилизацијском коду, логично је претпоставити да је таквих веровања било и код њих. Са друге стране, може се рећи да је то ствар неког општег људског искуства, на неки начин зло „постоји“.
Кроз СЗ се могу пратити неколико токова, који би се чак могли и временски донекле периодизовати, њиховог саопштавања и доживљавања зла.
У једној од тих традиција зло је повезивано са хаосом, кога је у највећој мери одражавало море и вода. Неко друго предање је о томе говорило више у контексту пустиње, треће, пак, у контексту одметништва и отпадништва.
Сва ова три тока мили у СЗ се негде уклапају у један контекст: зло је одсуство Јахвеа, оно је потпуна супротност у односу на нешто што даје живот и благодат.
У првој фази, зло се повезује са хаосом, тако да постоје мишљења да се код старих Јевреја релативно касно искристалисало учење о стварању света и оно је поготово изражено у Пост 1. Међутим, код СЗ теолога дуго није постављано питање како и шта је створено у неком научном и философском смислу. Више је то био покушај објашњења које није задирало у неке темељне теолошке идеје које се касније могу наћи у позном јудаизму и хришћанској литератури. Тако, у СЗ се Бог слави више као избавитељ, савезник, врло ретко као творац.
Међутим, управо доживљавајући Јахвеа као господара историје, као некога ко је обећао и испунио будућност, он је у једном тренутку доживљен као Бог свих народа (Девтеро-Исаија). Тада се и историја први пут почиње схватати смислено, линеарно, она се креће ка неком циљу.
У неким елементима који су остали у библијским текстовима и који подржавају идеју да је Бог свемогући творац, постоје текстови који повезују настанак света са Јахвеовом борбом са хаосом. Таква борба је поготово изражена код Јова, у неким Псалмима, код Исаије. Међутим, ту се више ради о неким песничким метафорама које су преузимане из страних митологија и временом су преобликоване.
Сам појам зла је, дакле, везивана за океан као нешто безлично. То стварање на почетку, бара, не подразумева стварање из нечега непостојећег у класичном смислу речи и библијски писац тешко да је могао да има такву свест. За старе народе, пре Јелина, небиће је значило безличност, одсуство конкретног вида постојања. Праокеан, са којим се рвала мисао блискоисточних народа, са једне стране јесте апсолут, о њему са говори као о почетку, али са друге стране он је ништа јер у њему нема конкретног вида постојања. Ове поставке нису биле укорењене у мисли старих Израилаца, они су их купили кроз, у то време опште познате, песничке метафоре.
Вода је персонификована митским бићима која живе у тој води. Појављују се три бића који изображавају сили зла кроз воду, али су они персонификовани: рахав, змај и левијатан.
Рахав је било можда чудовиште или сами праокеан. Долази од глагола рахаб, што значи узбудити се, бити силан, рушилачки расположен. У Библији се сусреће као поетски елеменат. Са једне стране изражава народне представе о воденом змају, са друге стране то је скривени назив за Египат, док је левијатан скривени назив за Сирију. Рахав често асоцира, а тако је и описиван, на Египат због нилског крокодила који је у Египту био света животиња.
На основу библијских текстова види се веровање да сила рахава није потпуно уништена. Као да се ради о некој његовој половини која је опстала, као неко оковано демонско биће.
Поред рахава појављује се и змај, танин (звер, неман). И ово чудовиште је у вавилонској и феничкој космологији важило као исконска против божанска сила. Стоји у непосредном односу са рахавом и левијатаном. Карактеристике су готово идентичне као код рахава.
Поред ове две представе појављује се и левијатан, такође у песничким елементима. Тако, левијатан, рахав и змај нису демонска бића у класичном смислу речи. То су више персонификације хаотичних сила које својим рушилачким нагоном, стихијом, прете поретку света. Они су претили свету враћањем у безличност.
Поред ових злих сила које су углавном преживљавале у песничком језику и изражавале одређене теолошке идеје и представљају опет неку врсту опште народног веровања, у Библији постоје и други елементи веровања у демонска бића. Појављују се духови или демони и то са различитим називима у различитим функцијама, некада у групама. Стари Семити, не сами Јевреји, имали су развијено веровање у таква бића.
Могли би смо их поделити у две категорије. једна су демонска бића везана за туђинске богове, а друга су везана за пустињске демоне. У СЗ се двабита појављује демонско биће под називом Шедим (у питању је плурал: демонска бића). Писац их повезује са хананским божанствима који су и Израилцима били привлачни, њима су Израилци приносили жртве у виду новорођенчади. Зло је иначе стално повезивано са отпадништвом, са кидањем савеза са Јахвеом.
У LXX Шедим се преводи са daemo,nion.
Поред туђих богова, демонских бића који одвлаче од Јахвеа, код Јевреја су постојали и тзв. пустињски демони. То је разумљиво, јер су Јевреји велики део свог живота провели у пустињи. Беживотна пустиња је на неки начин стециште демона, јер је пустиња земља осаме, где нема живота и где уточиште могу наћи само демони. Читаво пустињско окружење је непријатељски устројено према човеку, а самим тим и према Богу. Ти се појављује неколико „врста“ демонских бића. Прва од њих су Сеирим (плурал од речи саир - длакави), пустињски демони слични јарцу. Они су блиски демонима у старој Грчкој које су звали сафири. Сеирим се понекад доводи у везу са жртвовањем паганским божанствима, али је то углавном демонско биће везано за пустињу са обличјем јарца. Помињу се и демонска бића по називу цијим и ијим, као неке врсте пустињских звери.
Поред наведених појављује се и један женски демон, Лилит (Даничић ову реч преводи као вештица). У јеврејском Лилите је највероватније паралела акадском Лилиту, женском демону олује која стоји у вези са сумерском богињом лила (жена олуја). У народу се Лилит повезивало са јеврејском речју лајла (ноћ), тако да је Лилит представљала као неког женског демона ноћи. Појављује се као рутаво ноћно чудовиште. Њена популарност је јако нарасла у периоду поног јудаизма и у хагади, поготово у периоду описа стварања прве жене.
У позном јудаизму појављују се списи који говоре о Лилит као првој Адамовој жени. Она је као и Адам начињена од земље и убрзо се побунила против Адама. Није хтела да му буде потчињена и онда је побегла у пустињу. Адаму је било жао па је молио Јахвеа да је врати. Јахве шаље три анђела који одлазе да је врате назад. Налазе је код црвеног мора где је боравила и полно живела са демонима. Анђели је позивају да се врати назад, иначе ће је утопити. Међутим, она прети, ако буде рађала децу Адаму да ће их и убијати. Анђели су принуђени да је оставе на миру, под условом да не напада децу. Међутим, деца су морала да носе извесне амајлије које су их штитиле од Лилит. Каније с ова легенда проширила преко мистичке литературе у позном јудаизму.
Постоји могућност да се Лилит каније повезивала са хананским женама које су поштовале богињу ханат и које учествовале у ритуалима сакралне проституције.
Деца коју је Лилит рађала звала су се лилим. По једном од предања, пошто није могла да убија туђу децу убијала је сопствену.
Поред Лилит постоји најчувенији СЗ пустињски демон, познат под називом Азазел. Он се у канонским списима помиње свега једанпут и то на Дан измирења (Јом кипур). Арон је стављао руку на јарца који је намењен Азазелу, што је сомболично представљало преношење греха заједнице на животињу која односи тај грех. Сличних обреда је било и код других народа.
У науци не постоји општи консензус о томе ко би могао да буде Азазел. Неки смтрају да он значи стрмину низ коју је сурваван јарац. У Мишни се говори да је јарац био сурваван код Бен-Хадада. Други сматрају да би Азазазел требао да значи напуштено место. Трећи, опет, да би то могло бити брдо са којег је сурваван јарац. Данас ипак превладава мишљење да је Азазел пустињски демон, „индивидуално биће“. Тако га тумаче и многи каснији текстови.
Јако је тешко утврдити одакле све ово потиче. Међутим, нешто што је сасвим сигурно, гледано са функционалног аспекта, јасно је да је ритуал одношења јарца Азазелу укључивао два елемента. Са једне стране елиминацију греха народа преко жртвене животиње, а са друге умиривање опасног пустињског демона који се могао појављивати у разним формама.
Азазел се појављује касније у апокрифној литератури и она је представљен као подстрекач сваког зла. У етиопском Еноху се каже „цела земља се поквари кроз дела руку науке Азазелове“. Њему су приписани сви греси, он је пали анђео и то онај из Пост 6, 1-4, који је научио жене да се шминкају, а то су све радиле да би заводиле мушкарце.
На другом месту у овој апокрифној књизи се помиње Азазел кога треба архангел Рафаил да савлада. У овим текстовима Азазел преузим аулогу кључне против божанске силе. То је већ период позног јудаизма.
Најмоћнији лик СЗ демонологије је Сатана. У предегзилном периоду он има искључиво профано значење у смислу противника. Сатана, који се изводи од јеврејског глагола „сатан“, дословно значи непријатељ, противник.
Тај непријатељ или противник има углавном неко временско контекстуално значење. Када је Давид пошао у битку заједно са филистејским царем Ахисом, филистејски кнезови су га назвали сатаном (мога би се окренути против нас). Јахве подиже Соломону политичке противнике који се називају сатан. Чак и анђео Божији који с испречио на путу Валаму назива се на једном месту сатан. Дакле, то је ознака службе, функције противника. То значи да сатана није лично име, није ознака бића, већ означава радњу коју неко врши у одређеном тренутку.
Међутим, у постегзилном периоду појам сатан почиње полако да се теолошки профилише. Сатана сада постаје тужилац пред Божијим судом и он се први пут у тој улози појављује у визији пророка Захарије, у трећој глави.
У сличном контексту Христос назива Петра сатаном (противи се Божијој вољи). Пророк Захарије већ полако одређује улогу сатане у домостроју спасења. Он није и не може бити директан противник Божији, али се противи томе што је наумио Бог.
Још јасније лик сатане се појављује у Књизи о Јову. Сатана се овде појављује међу синовима Божијим. Он овде није представљен као Божији противник, већ као нека врста Божијег свевидећег ока.
Иза овога се могу крити разне теолошке идеје. До тада се веровало да све долази од Бога. Поставља се питање: долази ли и зло од Бога? Сатана је овде могао да теолошки премости проблем зла.
У доба око 300. године пре Христа, када је настала дневничарева историја, први пут се сатана појављује без граматичког члана („ха“ – ознака службе), тј. као лично име Сатан. Препричавајући историју, дневничар наводи да је Сатана подстакао цара Давида да изврши попис становништва. Тиме се разликује од приче о истом догађају коју преноси девтерономистичка историја. Тамо се каже да гнев Божији надражи Давида на пописивање становништва.
У овом периоду (период дневничара) монотеизам је био довољно јак, да се међупростор између Јахвеа и народа могао испуњавати разним позитивним и негативним ликовима. Раније је тога било јако мало из различитих разлога, један од њих је опасност за монотеизам. Период јаког и формираног монотеизма допуштао је да неке теолошке идеје, поготово у контексту општих политичких збивања у то доба, буду објашњене што сликовитије. 
Међутим, Сатанин лик, гледано са теолошког и историјско-религијског аспекта, представља можда најпроблематичнију фигуру у читавој Библији. Постоје разна мишљења ко би могао да буде Сатана: клеветник, неко ко доноси болест.
Занимљиво је да се у познојудејској литератури развија веровање у нека међубића и поготово је наглашено веровање у демонска бића. Стана више није тужилац него постаје активна сила која је непријатељски уперена против Бога и човека.
Нека врста персијских утицаја би се ту морала назрети, неки профил Аримана. Тај главни демонски лик је заправо прогонитељ Божијег народа, посебно праведника. Међутим, он није нигде самостална сила која може да стоји насупрот Бога (по томе се разликује од персијског веровања).
У неким новијим списима он се назива пали анђео, Књига Јубилеја га назива Мастема. Он је кнез палих анђела. Сатана се сада први пут поистовећује са змијом.
Оваквом развоју сатанологије допринело је тешко политичко стање. Већ код пророка Данила политичка борна се преноси у космичке оквире. Анђео заштитник једног народа ратује против анђела заштитника другог народа.
У овом периоду се успоставља стара веза анђела и звезда (код пророка Исаије). Док у изворном контексту Исаија највероватније мисли на асирског цара Саргона II који доживљава пад након великог тријумфа, већ у познојудејском периоду овај стих се тумачи са јаким колоритом веровања у демонска бића. Чак и сам Христос каже: „Видех сатану где паде са неба као муња.“
Тако, развој демонологије у СЗ се може пратити од самих почетака. Библијски писци су осећали феномен зла и давали су му разна имена и то је било условљено различитим животним ситуацијама. Служили су се оновременим општепознатим и општеприхваћеним метафорама.     

[Андрееј]

Djordje Balasevic - Caletova pesma