Схватање живота и смрти у Старом Савезу

[Guest свештеник Иван]

Схватање човекове егзистенције после смрти, у СЗ, не може се дефинисати у неком платоновском смислу. Стоји да човек после смрти борави негде на неком месту, далеко од Бога, у тзв. шеолу, али правог потпуног постојања, где је наглашен потпуни људски идентитет не постоји без тела.
Код нас управо платонистичко схватање душе да је тело непотребно, ствара проблем. Један принцип у човеку преживљава и то није спорно. Међутим, у читавом концепту православне и библијске теологије уопште, платонистичко схватање душе не може се узети као прихватљиво.
Један од средишних СЗ појмова, који као и нефеш и многи други имају специфично значење, јесте хајим (живот). Именица хајим је апстрактни плурал са значењем живот, изводи се од глагола хаја (живети, постојати). Из овог глагола се изводи и Божије име Јахве.
Именица хајим важи као свеобухватни израз за живот. Његово основно значење је као код глагола хаја, опречност наспрам смрти. Живот се у том првом значењу доживљава као постојање од рођења до смрти. Међутим, хаја није само живот као трајање и постојање, као некаква гола егзистенција. Он је пре свега сретан и испуњен живот. Пуко постојање још не значи хајим. Појам хајим у себи носи читаво обиље квалитативног и квантитативног значења. Животу припада здравље, благостање, срећа, он је у вези са светошћу, миром, радошћу. То значи да је хајим пуноћа живљења.
За разлику од нефеша, није обележје човековог бића или бит човека, већ посед, живот је дар. Човек постаје нефеш, али не постаје живот, он му се живот даје. Живот није некакав квалитет који је придодат бићу. У јелинској философији живот је једно од својства бића. По библијском схватању биће и живот се поистовећују, јер њихов узрок лежи у Богу који је уједно и живот и биће. 
Живот и постојање су у СЗ опречни појмови. Дубока опречност између живота и смрти не састоји се у питању теоријског постојања, него у односу комуникације Бога и човека. Оно што јесте још није биће уколико нема живота, уколико нема односа са Богом. У овом контексту се не говори о теоријском постојању, него о комуникацији са Богом. Живот излази управо из комуникације са Богом и на тај начин се вреднује.
Кроз СЗ хајим је вреднован као највеће добро које човек има. У овом контексту небиће не значи онтолошку нулу, већ одсуство бића, односно одсуство Бога.
Стари Израилци нису могли ништа више да пожеле од сретног живота. Проповедник каже: „И псу живу боље је него мртвом лаву.“ Идеал једног Израилца био је дуг и у благостању проведен живот. Живот мора бити пуноћа, весеље, благостање, радост, он мора бити испуњен. То је заправо живот, а не одрицање од живота. Нешто што је везано за монашку свест о схватању живота, СЗ не познаје. Дакле, схватање живота у СЗ је крајње позитиван. Живот је љубав према Богу, другим људима, природи и према свему што Бог даје.
У дужем периоду СЗ историје још није био теоријско-теолошки осмишљен коначан циљ и смисао живота у есхатолошком смислу. Та чињеница је управо и појачавала жељу за животном испуњеношћу. Пошто задуго нису знали за живот после, свом страшћу су се стари Израилци борили за живот пре смрти.
Обиље живота могуће је остварити само ако човек стоји у вези са Богом. Синтагма „живи Бог“ коса се појављује у библијским текстовима није до краја јасна. Живи Бог, Јахве се у СЗ употребљава у контексту поређења са туђим боговима који су мртви идоли. Тиме се изражава Јахвеова делатност, али СЗ списи не приписују Богу живот и животност као што је то случај у митологијама. Јахве је изнад живота, изнад бивства, јако је наглашена трансценденција Божанства.
Позорница живота је видљиви свет, који наравно стоји под Божијим благословом. То је било темељно уверење Израилаца кроз векове дугу историју. Међутим, садржај живота је у основи била радост. Ни једна друга реч у СЗ која се односи на живот нема такву пуноћу као радост. Задатак сваког Израилца је да с радошћу и весела срца служи Јахвеу. Повод за радост је благодарност, јер је живот највећи Божији дар који човек добија.
У раном периоди се пуноћа живљења огледала у спољашњим моментима. Типичан пример су СЗ празници. Весеље је било управо израз благодарности за живот који је Бог дао, подржавање живота и служење Јахвеу.
Временом се, међутим, почињала развијати свест о томе да није живот само то пуко постојање и радовање. Живот у оквирима рођења и смрти ипак не може бити крајње задовољство човека. Све чешће се у теолошким текстовима позног Јудаизма осећа тражење живота изван ових димензија, иако прво остаје позитивно вредновано. До тог становишта је требало доћи. Динамику животу управо даје смрт, као његов корелат и негација. Иако Бог није створио смрт, сви људи на крају морају да умру.
Занимљиво је да чак ни у књизи Постања смрт није нужно везана за грех. Често се о смрти говори ван контекста греха. Постоји више разлога за постојање овакве свести. У свести народа који су живели у јаким заједницама а првом месту је било опстајање племена, заједнице. Због тога се појављује феномен левиратских бракова, човек по имену остаје у заједници, али се о његовом животу као појединцу у оквиру заједнице мало размишљало. Појединац се није ни могао схватити изван контекста заједнице. Та свест да је племе и заједница изнад појединца била је нека врста сметње за теолошко промишљање о коначном утемељењу људског живота као појединачне егзистенције. Тај период је трајао дуго кроз историју СЗ. Утеха појединцу је била да ће његово име наставити да живи у његовом потомству. Због тога се појављују силне генеалогије и родослови, које су претече црквених диптиха.
Смрт ипак изазива егзистенцијални страх, према њој човек никада није био равнодушан. Нигде у СЗ смрт није била хероизована, не постоји идеја племените смрти као нпр. у античкој Грчкој. То се тек осећа понегде у време Макавеја, под јаким јелинским утицајем. У СЗ је карактеристичније, поготово у каснијем периоду, да се на смрт гледа као на коначног непријатеља. Како се развијала идеја значаја људске личности као појединца, не искључујући важност заједнице, све се више јављала жеља да се осмисли превазилажење смрти.
О смрти као физиолошком процесу нема много помена у СЗ текстовима. Смрт наступа када Јахве узме дух (нефеш) животни. Остајање без нефеша, руаха, ншма,  је значило смрт, али не у смислу да су они неки самобитни принципи који могу да постоје мимо тела. Поставља се питање порекла смрти, шта она значи и одакле она. Главно теолошко објашњење из перспективе НЗ јесте да је смрт плата за грех. Такву теологију спроводе и теолози позног јудаизма. У интертестаментарној литературу постоје многи одломци који смрт повезују са Адамом и Евом. Идентичан став постоји и у НЗ, код апостола Павла у посланици Римљанима.     

[suza]

o ivane  procitah vise puta ,nemojte mi zamjeriti na kraju sam se pocela smijati i pitala ovako Boze sto da nosim posledicu od eve i adama njihov grijeh nije moj,staces ljudsko tijelo uvijek grijesi