Старозаветна ангелологија

[Guest свештеник Иван]

Старозаветна ангелологија

Концепт СЗ теологије базира се на идеји једнога Бога. Тако и почиње чувена молитва „Чуј, Израилу“. Без обзира што у неким текстовима, преегзилним, постоје монолатријски елементи, библијско предање ипак јасно показује идеју вере у једнога Бога.
Међутим, у многим библијским текстовима налазимо алузије или чак и директне исказе где се говори о „небеској војсци“ или о некаквим бићима која су у непосредној близини Бога а нису Бог. Та бића су касније теолози назвали „духовни свет“. У 1. Цар 22, 19 се каже „видех Господа где седи на престолу своме, а сва војска небеска стајаше му с десне и с леве стране.“ По неким мишљењима, овде би се могло говорити о неком елементу старе космологије који је имао јаке политичке признаке. У оваквим и сличним стиховима Бог је представљен као господар дворца где као окружује његова свита. Јасна је алузија на цара. Ово су искази по аналогији, где човек на основу реалних искустава жели да нешто више каже о Богу. Ови текстови су углавном „успут поменути“, односно немају теолошку интенцију писца да објасни виђење Бога, нити је то у неком општем контексту самог текста.
И у осталим блискоисточним религијама постоје моменти где се говори о богу као врховном бићу (врховни бог) и нижим бићима (политеизам, хенотеизам).
Код Израилаца, како је монотеизам јачао тако су се та нижа бића, која су некада можда и узимана као некакви нижи богови, почела да се своде на бића која служе Богу. Дакле, у питању је једно опште наслеђе старога света. Човек је са божанством врло често комуницирао преко гласника. У политеистичком концепту то су нижа божанства.
Логично је претпоставити да је у раним периодима Израила било безброј некаквих нижих бића у које је обичан свет веровао. Постоје мишљења да су те ниже силе биле често повезиване са природним силама (персонификација).
Постоје и мишљења, када је реч о ангеологији, да се овде може радити и о обожавању небеских тела, што се појављује у Месопотамији. Таквих елемената можда има у библијским текстовима али у некој песничкој форми.
Занимљива бића која се појављују у СЗ су херувими и серафими. За њих се нигде не каже да су анђели. Херувим је плурални облик речи хеуд која се доводи у везу са акадским глаголом карабу што би значило благословити, а посебно са партиципом карибу што је терминус техникус за божанство нижег реда.
У раном периоду Херувими су код Израилаца схватани као бића која бораве у непосредној близини Бога као чувари светих места. У неким старијим библијским извештајима представљају се као нека врста божанског превозног средства, „Јахве столује на херувимима“. Херувими су заправо бића која се појављују у теофанијама, често са много очију које симболизују Божије свезнање. На неким местима, код Језекила, се помињу да имају два лица, човечије и лавље. За разлику од анђела, они нису весници него им је служба да чувају фронт; херувим чува и рајски врт. У култу старих Израилаца херувими су представљени, када се говори о ковчегу Савеза, као заклањачи ковчега, односно светлости Божије. Они на известан начин повезују небески трон са земаљским боравиштем Јахвеовим. Извезени су и на завесама скиније и храма, а били су изрезбарени и на зидовима светиње над светињама. С једне стране, они штите свето место, а са друге, представљају видљиви знак Божијег присуства.
У многим блискоисточним митологијама сусрећу се бића слична старозаветним херувимима. Код Асираца постоји крилати колос воловског или лављег изгледа са људском главом, ламасу. Улога му је била да чува улаз у храмове и палате. Именом сродних херувиму, хариби је био нека врста духа заштитника који је вернике водио ка већем божанству.
И у Египту постоје бића слична херувимима, тзв. клечећи генији, окренути лицем у лице са раширеним крилима. Појављују се и четири богиње које штите саркофаг Тутанкамона.
Ово говори да су библијски писци сличне представе из античког света користили у контексту сопствене вере. Веровање у херувиме се развило и оно се може сусрести и у познојудејским текстовима, углавном апокрифним, где се представљају као небеска бића која стоје на врху небеске јерархије.
У НЗ су херувими помешани са серафимима, док их каснија хришћанска традиција доживљава као један од анђеоских редова, који се налазе у самом предворју божанства.
За разлику од херувима, у СЗ серафими се помињу само у једном библијском тексту, код Ис 6. Он говори о њима као о нечем опште познатом. Њихова служба је описана као служба слављења Бога (свет, свет, свет Господ Саваот...).
Пророк их описује као шестокриле. Није искључено да су представљани као мешовита бића (човек, змија).
У египатској религији оваква бића означавала су богове заштитнике. Међутим, Исаија их не представља као оне који штите свет, већ као служитеље Јахвеа, који се заклањају од самог Јахвеа. Дакле, користи се свету позната форма израза, али је суштина битно различита (врло важно за херменеутику).
Ориген ово виђење Исаије тумачи тријадолошки (Јахве и два серафима – Бог Отац, Христос и Дух Свети), док Иринеј Лионски херувиме и серафиме тумачи као „силе речи и мудрости Божије.“
Српска реч анђео води порекло од грчке a;ggeloj, којом се углавном преводи јеврејска реч малак, што значи весник, гласник, посланик. Малак може да означава и особу или више особа, овлашћених да преносе налог, поруку или обавештење. Малак у СЗ не значи само изасланик Божији, већ може да буде и гласник неког човека. То занчи да када се у СЗ говори о анђелима не мисли се на суштину неког бића, него на његову службу. У каснијој, познојудејској литератури анђели су третирани као бића нематеријалне суштине.
Анђео се људима јавља обично у људском обличју, благонаклони су људима и штите их. И они живе на небу и окружују Јахвеа (војска небеска).
Дакле, у СЗ не постоји јасно развијена ангеологија. Један анђео се издваја и то је анђео Господњи. Један од разлога зашто је ангеологија у СЗ овако сиромашна је сигурно процена теолога да нема потребе да се о томе нешто детаљно говори. Са друге стране, постојала је опасност да би веровање у таква бића бацило у сенку веровање у оно главно, Јахвеа.
Међутим, у периоду када јача монотеизам и у додиру са другим народима и њиховим веровањима, јача и ангеологија код Израилаца. Тако већ у познојудејским канонским књигама, код пророка Захарије, Данила појављују се небеска бића. Појављују се неки анђели који су посебно означени и ту се први пут појављује и анђео тумач. Ту се види разлика раних и каснијих пророка. Рани су добијали откривења директно од Бога, док у позном јудаизму се јавља анђео као онај који преноси вољу Божију. Јављање анђела тумача је опште карактеристично за апокрифну и апокалиптичну литературу.
Поред анђела тумача, појављује се и анђео заштитник народа. Михаил је важио за заштитника јеврејског народа.
После именовања, појавио се и феномен разликовања по функцијама. Овде се херувими и серафими већ сврставају у анђеоске редове. У познојудејској литератури први пут се појављује израз арханђел. Изражену персоналност имају само два анђела, Михаил и Гаврил.