Манастир Копорин

[ribar]

МАНАСТИР КОПОРИН

Манастир Копорин налази се у питомој удолини Копоринске реке, по којој је, највероватније, добио име. Ова, по Феликсу Каницу "романтична увала", окружена је богатим пољима и виноградима валовите Шумадије, у троуглу који чини пут Велика Плана - Смедеревска Паланка - Рача. У средњем веку овуда је пролазио пут који је из Београда преко Колара и Паланке ишао за Јагодину и даље на југ. То је била једина веза Београда са Цариградом. Пут је био велика предност док је трајала српска средњевековна држава, али је био кобан за време ропства, јер су њиме турски пљачкашки одреди лако стизали до манастира.

Не може се са сигурношћу говорити о ктитору манастира Копорина и години његовог подизања, јер недостају примарни извори: оснивачка повеља, ктиторски натпис или уобичајена ктиторска композиција. Не помиње се ни у литерарним изворима средњега века. Народно предање приписује манастир деспоту Стефану Лазаревићу, што је прихваћено јер то извори не оспоравају. Овако мали манастир, тешко да може бити задужбина једног владара, уз то богатог и префињеног укуса, какав је био Стефан. Вероватније је да је био "втори ктитор", тј. онај који је завршио од другог већ започети манастир, или га одузео неком великашу због "невере". Има примера да је деспот радио и једно и друго, а његов портрет на западном зиду цркве потврђује његово учешће. Уосталом, близу Копорина је Некудим, летњиковац деспота Стефана одакле је често ишао у лов. Побожном деспоту добро је дошла једна овако мала и скривена богомоља. Време подизања Копорина пада у прву деценију XV века, јер је на фресци Стефан приказан са деспотском круном на глави, док је ликом млађи за читаву деценију од лика у Манасији. Нисмо у могућности да било шта кажемо о даровима које је манастир од свог ктитора и владара добио.

Црква је првобитно била посвећена светом Арханђелу, јер тај податак налазимо у турским пописима. Обнављањем манастира у прошлом веку, из незнања или се поводећи за народном традицијом, манастир је посвећен Светом архиђакону Стефану, заштитнику српске средњевековне државе и династије Немањића. Ми већ имамо примере да је из незнања промењено име манастира или посвета цркве. Никола Луњевица нпр. обнавља манастир Вујан испод истоимене планине а касније се из турских докумената сазнало да се манастир у средњем веку звао Обровин. Манастир Стјеник на планини Јелици подигнут пре Маричке битке 1371. године, по народном предању задужбина браће Мрњавчевић, имао је цркву посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Пошто је био спаљен, Срби га 1802. године обновили, али су цркву посветили Светом Јовану Крститељу. Овакви случајеви су се догађали када би манастир провео дуго времена у рушевинама и без братства, а у народу се изгубило сећање на право име и посвету цркве.

ИСТОРИЈА - Из целог средњег века имамо само један помен манастира Копорина. У њему је 1453. године, "многогрешни Христу раб дијакон Дамјан", преписао "повељенијем преосвештенаго архиепископа зетскаго кир Јосифа", хронику Житије и житељство краљ и цареј србских; који по ком и колико царствова, познатију у нашој науци под именом Копорински летопис. Немамо података како је манастир дочекао турску окупацију и шта се десило са братством. Први помен из турског ропства налазимо у попису извршеном 1516. године, који каже да у манастиру има "три куће", што значи да у манастиру нема монаха већ његово имање обрађују три сеоске породице, које султановој благајни плаћају 220 акчи, на име дажбина разрезаних на манастир. Попис из 1572. године лоцира манастир Копорин код села Брадашево, које данас не постоји. Дажбине манастира су незнатно смањене - на 200 акчи. Попис не помиње монахе нити сеоске куће, што значи да је манастир био напуштен али није разрушен и обеспоседован. Попис извршен у време Мурата III, вероватно 1588-1590. године, саопштава да у манастиру живи четири монаха, који за манастирско имање плаћају 300 акчи годишње. Ово васкрсавање манастира Копорина у другој половини XVI века, мора се довести у везу са обновом Пећке патријаршије 1557. године и радом патријарха Макарија Соколовића. После тога извори ћуте о историји манастира. Манастир је вероватно страдао и опустео у времену патријарха Јована Кантула (1592-1614), када је много парохијских и манастирских цркава порушено и попаљено. Било је то време кад су и мошти Светога Саве спаљене. Можда је страдао и у току Бечког рата (1883-1890) када се одиграла и сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Не помињу га описи визитације цркава и манастира које су обављене у време аустријске окупације северне Србије, што је сигуран знак да је у то доба био пуст. У рушевинама, обрастао у шуму, без братства, провео је манастир Копорин време Кочине Крајине и оба српска устанка почетком XIX века. Служио је као склониште хајдука и одметника.

Први покушај обнове везан је за време кнеза Милоша и извесног Стојадина Ђорђевића из Вишевца. Покушај није донео резултате јер га кнез Милош није подржао, пошто је на простору Копорина држао алију и у њој "жирио" (гојио) свиње или је издавао сељацима у најам. Следећи покушај у време кнеза Михајила, везан је за Стефана Петровића - Книћанина, началника смедеревског округа, који је водио живу агитацију по селима да се Копорин обнови. Книћанин је тражио од митрополита да Копорину да ранг "окружног манастира", јер у смедеревском округу нема ни једног манастира "а скоро у свакоме окружију имаде обштежителни монастира, у коме до два, а негди пак и по три, а и по четири". Како је митрополит одбио обнову, док се не обезбеде материјални услови за издржавање манастира и братства, то началник уз помоћ Министарства просвете решава и тај проблем. Он организује састанак митрополитовог изасланика протопрезвитера Вићентија Протића из Смољинца са народом из околних села и кметовима Велике Плане, Марковца, Аџибеговца и Ракинца, који поклањају Копорину комплекс од 400 хектара. До обнове није дошло, јер су ускоро с власти пали Обреновићи а са њима и људи који су водили акцију за обнову Копорина. Манастир је обновљен крајем седамдесетих година прошлога века, а акцију је водио срески начелник из Смедеревске Паланке уз помоћ верника из поменута четири села. Манастир је добио само једног монаха, а неколико сељака из Радовања били су "стараоци" манастирски. У обновљеном манастиру боравио је Феликс Каниц и оставио доста података о Копорину.

Реорганизацијом Српске цркве на основу Устава 1932. године Копорин је ушао у састав Браничевске епархије, када му је посвећена већа пажња. За време немачке окупације братство се разбежало а јеромонах Серафим одведен у логор на Бањици, па су у манастиру служили свештеници из Велике Плане. Нормално стање успостављено је тек 1946. године. На предлог епископа Хризостома, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је 1958. године Копорин у женски општежитељни манастир.

ОБЈЕКТИ - Манастир је у средњем веку, обзиром на њихову духовну, просветну, друштвену и сваку другу улогу, сачињавао комплекс који су чинили: манстирска црква, звонара и конак сачињен од једне или више зграда. Осим келија, у оквиру конака су се налазили и: кухиња, трпезарија, капела, одељења за старешину манастира, економа и остале. Поред тога, у сваком манастиру постојали су: странопримница (за пријем гостију), сиротиште (за смештај незбринуте сиротиње), старачки дом (за стара и напуштена лица) и болница. То је било правило за велике манастире. Шта је од свега тога имао један мали манастир као Копорин, тешко је рећи, јер података нема, а археолошка истраживања нису вршена.

ЦРКВА - Група мајстора из Старе Србије (Македоније) подигла је цркву и остале манастирске објекте.

Архитектура Црква је зидана од ломљеног камена, мало или нимало притесаног, као већина цркава тог времена. У темељу и угловима зидова коришћени су квадери тесаног камена већих димензија, док у горњим деловима има сиге. Зидови су прави и равни, без украса и немалтерисани. Једини декоративни елементи на фасадама јесу високе слепе аркаде или слепе нише. Цигла је коришћена само у горњим зонама, ради декоративности или да олакша конструкцију. Над централним делом подигнут је осмострани тамбур кубета који лежи на квадратном постољу ослоњеном на пиластре. Убрзо после изградње цркве уз западну фасаду подигнута је припрата. Црква нема певничких апсида, а олтарска је, изгледа, проширена у време када је дозидана припрата. Светлост улази кроз пет узаних прозора, ка унутрашњости левкасто проширених. Под у цркви је од цигле димензија 25х25 цм. Црква и кубе покривени су оловом, а припрата и олтар ћерамидом.

Живопис - Копорински живопис је дело сликарске радионице митрополита Јована. Њене је сликаре из Старе Србије (Македоније) довео у Србију његов брата јеромонах Макарије због осликавања Љубостиње а затим Копорина. Стога није чудо што сликарство Копорина подсећа на сликарство цркве Светог Андрије (Андреаша) на реци Трески. Знаменит је фреско портрет деспота Стефана, на западном зиду цркве јужно од улаза. Деспотово лице је светлорумене боје, са малом брадом и мрком гргуравом косом. Одећа је владарска, богато украшена бисерима, са укрштеним лоросом под грлом, са много веза и драгим камењем плаве и румене боје. У десној руци држи скиптар, који се на врху завршава крстом од нанизаних бисера. Левом руком чини гест препоруке који се вероватно односи на правог ктитора Копорина, али је тај део фреске оштећен. У првој зони приказани су свети ратници, мученици и великомученици, пустињаци, аскете и архијереји. Већина је приказана у природној величини, најчешће анфас а ређе у профилу. У другој зони приказане су сцене Страдања Христова, а у трећој зони Велики празници. У циклусу Страдања Христовог приказане су сцене: Христос на суду, Ругање Христу, Молитва у Гетсиманском врту, Одрицање Петрово, а у циклусу Великих празника: Богојављење, Сретење, Полагање у гроб и Силазак у ад. Из Богородичиног циклуса приказана је само сцена Благовести. Иконостас је рустичне израде, који, као и иконе на њему, потиче из прошлога века.

Осим цркве, манастир Копорин има неколико објеката за смештај сестринства и гостију и оних неопходних за рад манастира. Треба нагласити да је све изграђено у једном кратком року, тако рећи у једном даху: од досељавања сестринства 1958. до 1971. године. Сви су објекти темељно урађени од цигле и камена, у истом стилу, и представљају украс манастира.

ЗВОНАРА - Стару дрвену звонару заменила је 1976. године звонара од камена и цигле. Приземље је искоришћено за продавницу свећа.

НОВИ КОНАК је изграђен 1966. године и има сутурен, приземље и спрат. Поред келија за монахиње и трпезарије, у конаку је капела посвећена Рођењу пресвете Богородице.

КОНАК ЗА ВЕРНЕ је изграђен 1968-69. године као простор који треба да служи да се сместе и угосте верни о црквеној слави и разним пригодним свечаностима.

КОНАК ЗА ГОСТЕ је изграђен 1970-71. године и има собу за епископа, гостинску собу и кухињу.

САБОР код манастира је на дан светог архиђакона Стефана, 15/2. августа тј. на дан црквене славе, и на дан деспота Стефана 1. августа/19. јула, када је и Епархијски дан, тј. слава Епархије браничевске.

Адреса: 11320 Велика Плана; тел: 026/522-173

Nenad Glišić

[ribar]

Tajna Koporina i Svetog Despota Stefana

Branimir Nešić

Nema državnog i narodnog preporoda bez duhovne obnove. Ali, šta je duhovna obnova? Kako se do nje dolazi, kako se stvara, može li se predvideti, ili se ona prosto desi? U najkraćem, duhovna ovnova je otkrivanje, prihvatanje i plodotvorno potvrđivanje svog duhovnog identiteta, dok je narodni i državni preporod delatno sprovođenje duhovne obnove. Istočnik ili temelj duhovne obnove je, svakako, vanvremenska i vanprostorna kategorija, dok je državna i narodna obnova vremenska i prostorna i njeni pojavni oblici zavise od istorijskog konteksta u kojem se sprovodi duhovna obnova.

Da ponovimo jednu jasnu činjenicu: temelj srpske duhovnosti je Svetosavlje i iz njega proistekao i delatno potvrđen Kosovski zavet. Centri duhovne obnove srpskog naroda od vajkada, a posebno od Svetoga Save, su srpski manastiri. Kaluđeri i sveštenici, veliki podvižnici i duhovnici, svejedno da li su episkopi ili obični monasi, svojim ohristovljenim uzornim životima, duhovne su luče i iskre srpskom narodu. Kakve kaluđere vole srpski mirjani? Pametne i školovane? Vole, ali nije presudno. Dobre besednike i umetnike? Vole, ali ta se ljubav javlja kasnije. Podvižnike i molitvenike? Na pravom smo tragu. Narod voli skromne, vedre i požrtvovane, one koji žive i stradaju sa svojim narodom, one koji su materijalno siromašni ali duhovno bogati i uvek spremni da budu tu i kad je sreća i kad je tuga. Takve monahe i sveštenike srpski mirjani najviše vole. Vole ih kao svoje očeve, sa njima se ponose i poštuju ih.

Takve su monahinje manastira Koporina. Ako se ljudi poznaju po delima svojim, onda je svaka reč na mestu.

Tajna poslednje obnove manastira Koporina

Na samo šest kilometara od Velike Plane, ušuškan u kotlini i okružen šumom, nalazi se svetinja od izuzetnog značaja za istoriju srpskog naroda - manastir Koporin. Posvećen je Svetom Stefanu, a zadužbina je Despota Stefana Lazarevića, sina Svetog Kneza Lazara, kosovskog mučenika. Hram manastira posvećen je Svetom arhiđakonu i prvomučeniku Stefanu, izgrađen je u poslednjoj deceniji XIV, a oslikan u prvim godinama XV veka. Manastir je u Bečkom ratu (1683-1699) zapusteo i ostao bez bratstva. Obnovljen je u poslednjoj četvrtini 19. veka, ali tek u 20. veku on svetli punom snagom.

Velika obnova Braničevske eparhije u drugoj polovini 20. veka počinje sa episkopom Hrizostomom, koji je na tron episkopa braničevskih ustoličen 1952. godine. Velikim požrtvovanjem i misionarskom delatnošću (između ostalog, bio je dugogodišnji urednik svojevremeno mnogočitanog Pravoslavnog misionara), vladika Hrizostom uvećava monaštvo i obnavlja manastire.

Kada je manastir Koporin u pitanju, već 1953. godine celo koporinsko bratstvo vladika Hrizostom premešta u manastir Tumane, a u koporinski manastir dovodi mlade i obrazovane monahe. Jedan od najbitnijih događaja za noviju sudbinu manastira bila je vladikina odluka o pretvaranju Koporina u ženski manastir. Godine 1958. u Koporin dolaze devet monahinja iz manastira Ćelije kod Valjeva. Za nastojateljicu je postavljena Sara (Đuketić). O njoj se danas u narodu mnogo priča, ali je, čini se, malo napisano. Pod njenom upravom, a kasnije i mati Serafime, druge igumanije, i današnje mati Agnije, manastir Koporin doživljava svoju renesansu: nov konak je napravljen 1962, trpezarija 1966, zgrada adaptirana u konačište za narod 1969, glavni konak 1977, dozidan aneks trpezariji 1988, „Prokin konak“ 1997...

I sve to je mnogo i bitno, ali jedan događaj se posebno izdvaja. Naime, prilikom zamene podnih ploča u hramu u toku 1977. godine, u severozapadnom uglu broda crkve, ispod freske na kojoj je prikazan Despot Stefan, pronađene su mošti koje su bile na dnu grobnice. Protojerej dr Radomir Milošević, u knjizi „Manastir Koporin 1402-2002“, navodi: „Pomislivši da se radi o moštima Despota Stefana, monahinje su kosti oprale u vinu i ulju, a zatim ih položile u drveni kovčeg koji je episkop Hrizostom uneo u kapelu glavnog hrama i postavio na sveti presto... Prema nađenim moštima ispoljena je izvesna rezerva i u Crkvi i van nje. To je prirodno, jer Srpskoj crkvi u celini ili bilo kom njenom delu, nije stalo da po svaku cenu ima Despotove mošti, već samo da ih ima ako su Despotove.“ Posle detaljnog antropološkog i paleopatološkog pregleda, koji je izvršio naš poznati antropolog iz Londana Srboljub Živanović, zaključeno je da se radi o moštima Svetog Despota Stefana. Svečani prenos moštiju obavljen je oktobra 1989. godine. Nekoliko meseci pre toga, na Vidovdan, o 600-godišnjici Kosovske bitke, obavljen je svečani prenos moštiju Svetog Kneza Lazara u manastir Ravanicu. Sin sledi svoga oca. Opet.

San Despota Stefana

Koja je tajna Svetog Despota Stefana? Koja je tajna ličnog i nacionalnog uspeha čoveka koji je u vrlo teškim vremenima uzdizao svoj narod i u državnom, vojnom i književnom pogledu? Šta je to on nosio u sebi i šta ga je toliko odvajalo od drugih ljudi?

Zamišljeni pred tajnom tog čoveka, shvatamo da je on živeo jedan san. Ali to nije bilo kakav san. Njegov san nije nesvesna i iracionalna pojava ljudskog bića. Njegov san je bio duboko svesna i emocionalno-racionalna želja i čežnja sina za ocem.

Kakav je to san? Sanja Despot kako se nalazi pored svoga oca, obučen u viteški oklop sa časnim krstom na grudima. Sanja svoga oca, sebe i sve druge srpske vitezove kako prisustvuju Svetoj Liturgiji, kako odjekuju kosovska zvona i kako se pričešćuju Telom i Krvlju Hristovim. Sanja na delu potvrđeno očevo i narodno zavetno opredeljenje. Kada se Liturgija u crkvi završi, Despot, zajedno sa ocem i drugima, uzima mač i koplje u ruke i odlazi na bojno polje. Sanja i kao da čuje onu zlokobnu tišinu koja nastaje pre sudara dve silne vojske, tišina koja zavlada čitavom kosovskom i srpskom zemljom nekoliko trenutaka pre negoli će čitavo polje kosovsko biti do neba oglašeno zveketom viteških oklopa, topotom konjskih kopita, zvonkim i potmulim udarcima mača o mač i mača o ljudsko telo.

Kroz san Despot oseća saborni duh i u trenu postaje svestan svevremene energije i vrednosti svoga naroda. Stefan podiže mač i sa svojim dobrim i vernim narodom kreće da seče neprijatelja braneći slobodu koja nema cenu, i krst koji nosi na grudima.

Taj ne bilo kakav san, Despot je sanjao svaki dan. I kada se borio na strani tuđina u ratovima koji nisu bili njegovi, on je bio sa svojim ocem i branio je svoju Srbiju. I kad je pisao, i kad je po evropskim dvorovima šetao i svojom fizičkom i duhovnom lepotom plenio sve oko sebe, on u sebi nije čuo pohvale i divljenja, već kosovska zvona i zveket viteških pancira; on je imao prilike da vidi lepotu evropskih princeza i bogatstvo evropskih dvorova, ali je znao da je to prolazno a da je odlučan pogled njegovog oca, prepun svetlosti i nepreglednih dubina, večan i daleko lepši.

I samo čovek koji je živeo najčistiju i najdublju ljubav, a to je ona ljubav koja čoveka čini spremnim da se žrtvuje za svoje bližnje, ona ljubav koja se ne nadima i koja svojim odjekom pleni kao kimval kada zveči, samo takav čovek je mogao da napiše Slovo ljubve i da ostavi zapis na mramornom stubu na Kosovu.

Despot Stefan i srpska omladina

Ovogodišnji Sabor srpske omladine nije slučajno počeo Svetom liturgijom u manastiru Koporinu, pored moštiju Svetog Despota, upravo na Vidovdan, 28. juna. Moglo je to omladinsko okupljanje da počne i u Ravanici, kod Svetog Kneza, ali izgleda da je vreme u kojem danas omladina živi slično vremenu despotovog života. Treba u vremenu tajnog protektorata u jednom delu srpskih zemalja i javnog u drugom delu, spašavati narod, podučavati ga, obnavljati, kulturu i ugled podizati. Treba despotovski živeti i žrtvovati se, da bismo našoj deci ostavili više negoli što su nama ostavili očevi. To ćemo moći jedino ako budemo sanjali Despotov san, svakoga dana i na svakom mestu. Kosovski boj je danas predanost profesora u školama, poštenje radnika u fabrikama, podvig i skromnost monaha i, nadasve, saborni plodotvorni dijalog celog, ponavljam celog naroda.

Sveti Despote Stefane, moli Boga za nas!

http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/945-946/tekst/tajna-koporina-i-svetog-despota-stefana/

[ribar]

[Pieta]

Koporin....Volim ga neizmerno...

I oca Savu i mati Ninu..... I sve monahinje... Predeo oko manastira je tako zivopisan. Bunar cudesne, lekovite vode... Mesto gde su mnoge nerotkinje, vernice rodile decu nakon molitva monahinja....Toliko toga ima zanimljivog vezano za ovaj manastir...

Drugi put cu napisati svoje impresije. Sada samo da pozdravim postavljanje teme:)

[antipa]

Деспот Стефан Лазаревић, син Кнеза Лазара и Кнегиње Милице, постао је владар у својој шеснаестој години. 1389 године после Косовске битке и погибије оца имао је само дванаест година. Историја га памти као једног од најобразованијих, најумнијих и највештијих владара Србије. У периоду његове владавине Београд постаје Бели град. Он му је дао име и посветио га пресветој Богомајци. Осим Цариграда, Београд је једини град на свету посвећен Богородици.

Песник (група Пирг) пева:

"Деспот Стефан, Деспот благи

престоницу нову гради

на брду је утврђује

ка небу је узвисује

Мајци васкрслога Господа подиже

Бели град на двема водама,

да од сада па до века буде

бедем православља,

име да му не потамни

слава да му не угаси..."

Стефан Лазаревић је 1404. године Београд учинио престоницом Србије. Те се сматра, модерним речником речено, првим градоначелником Београда. У периоду његове владавине Београд и Србија економски и културно јачају и мост су између Истока и Запада, а Београд неугасива чаролија Балкана и овог дела света. Бројне првине везане су за име Стефана Лазаревића.

Прва библиотека, прва апотека и болница, прва књижара у Београду повезане су с Деспотовим именом. Он сам био је истовремено и владар и законодавац и писац и државник и витез Змајевог реда, подједнако успешан у свему.

Био је и велики градитељ. Његове задужбине су: Манасија, Раваница, Павловац, Кастељан, Манастир Светих Архангела на Превлаци, Манастир Светог Николе на ушћу Бојане, Праскавица, Црква Свете Петке у Београду и Манастир Копорин.

Мошти које се налазе у ћивоту који се чува у Манастиру Копорину јесу земни остаци Светог Деспота Српског Стефана Лазаревића. Мошти су исцелитељне, као и Света вода извор који се налази код манастира.

Мати Нина, сестра Манастира Копорин, црквењак јеромонаха, духовника, оца Саве, прича нам о овој светињи. "Деспот Стефан Лазаревић био је красан витез. Историја га памти као једног од највећих српских владара. Осим духовне, красила га је и физичка лепота. Био висок, богобојажљив, племенит, смирен, господствен, отмен. Пленио је своје окружење загонетним погледом својих очију.

Деспот Стефан је 1402. године учествовао у бици код Ангоре. Борио се храбро те је сам Тамерлан питао своје војсковође ко је тај витез на белом коњу, који тако неустрашиво јуриша и бори се против непријатеља, ризикујући и сопствени живот. После ове битке Стефан Лазаревић је добио титулу деспота.

Благодарећи Богу што је иако рањен остао жив после Битке код Ангоре, Деспот Стефан подиже Манастир Копорин, 1402 године. То је било његово скривено место за одмор и лов где је радо долазио. Постоје претпоставке, на основу предања да је манастир добио име по копању. То јест да је откопан па отуда име Копорин, а камен за њега узиман је са оближњег римског утврђења Караула. Један болестан коњ, уморно кљусе ваљало се у оближњој води, лежало ту неко време и оздравило. Деспот је схватио да је то лековита вода и ту је сада капелица а вода је и данас исцелитељна, добра за очи, и многе друге болести.

Деспот је био и писац, писао је црквене песме. Аутор је закона о рудницима, натписа на Косовском стубу, Слова љубве. То је образац за писање писама, и он га је упутио свом брату Вуку.

Историја бележи да је Деспотов сусрет са сестром Оливером, коју је избавио из турског харема, био особито потресан. Само су се ћутке погледали... Тај болни прећутни поглед изражавао је огромну љубав брата према сестри...

После побуне рудара у Сребреници, у Босни, коју је угушио како наводе историјски извори, сурово Деспот је журио у Београд покајао се због своје оштрине и на Хеурувимској песми заплакао се. Те ноћи силна олуја беснела је над Београдом, олујни градоносни облаци прекрили су небо док су муње парале небеса уз страшну грмљавину Са непуних педесет година упокојио се Деспот Стефан, после лова у коме је пао с коња. Стигао је да изговори само "по Ђурђа, по Ђурђа" мислио је на сина своје сестре Ђурђа Бранковића. То се десило надомак Београда код Младеновца у селу Глава. Тако је окончао свој овоземаљски живот благочестиви, храбри, силни, часни Деспот Стефан Високи.

Мошти које се налазе у ћивоту јесу земни остаци Деспота Стефана Лазаревића. Мошти су исцелитељне и бројна излечења десила су се овде. Бројни бездетни родитељи добили су овде благодарећи молитвама Оца Саве и Светог Деспота децу па тако имамо око педесетак Стефана и Софија по читавој Србији.

Професор др. Владета Јеротић предложио ми је да бележим имена те деце као добру основу за неку будућу књигу, као драгоцену информацију за покољења која долазе", привела крају је своју глагољиву, поучну причу о манастиру Копорин мати Нина. Осим ње и игуманије Мати Агније, у манастиру су и сестре Епистолија, Аполинарија, Параскева, Екатарина, Текла и Ирина.

Отац Јеромонах Сава им је духовник, иако је ’23. годиште и напунио је 86 година, пун је стрпљења, хришћанске љубави за све Богом послате душе гладне и жедне молитве и чисте вере. утехе и здравља. Његове духовне поуке о Јеванђељу као благој вести и исцелитељној књизи која лечи (а њему лично изменила је живот), о посту и молитви, не могу се препричати нити оденути у речи. То не уме потписник ових редова, грешни раб пролећног имена, али може да вам поручи "Дођите, походите Копорин!"

Пре него кренете у Свету земљу, Грчку, Светом Василију или у било коју светињу дођете у манастир Копорин где су мошти Светог Деспота Српског Стефана Лазаревића.

На само 150 километара од Београда, четири километра од Велике Плане према Смедеревској Паланци. Није далеко само један сат вожње.

Слава манастира је 1. августа, тада се отвара ковчег са моштима и осећа се њихов миомирис и благоуханије. То треба лично доживети, осетити.

Дођите у Копорин. Светиња ће вам кроз миле сестре, свете мошти, очаравајућу природу, неописиви лепо небо и лептире разних боја даровати сазнање: да је у животу најважније свето тројство "ВЕРА, НАДА И ЉУБАВ.". Нада срца, вера ума и љубав душе, свето тројство о ком је писао наш златоусти Владика Николај, и да је у животу најважније да човек кад год падне, поклекне, устане јер створен је по облику Божијем...

"ЖИВОТ ЧОВЕКОВ ЈЕ ЈЕДНА ОГРОМНА РИЗНИЦА ДАРОВА БОЖИЈИХ И ДЕЛАЊА ЉУДСКОГ:

ЊИМА СЕ КОРИСТЕЋИ, ЧОВЕК ИЗРАСТА У ЏИНА НЕСЛУЋЕНИХ МОГУЋНОСТИ.

ИПАК, БЕЗ ВЕРЕ - ОН ЈЕ ТЕК САМО ЛИСТ НА ВЕТРУ..."

Путописац, историчар Ф. Кањиц оставио је важан податак о манастиру Копорин. Обилазећи цркву, он је у њој видео портрет Деспота Стефана са поделом цркве у руци, што потврђује његово ктиторство. На основу натписа на десној страни западног зида изнад фреске Деспота Стефана закључује се да је манастир подигнут после битке код Ангоре 1402. године.

Стефан Лазаревић је ту први пут приказан са знацима деспотског достојанства које добио после поменуте битке. Најстарији помен манастира датира из 1452. године. Тада је у њему боравио епископ из Зете. Од шеснаестог до деветнаестог века био запуштен. Обновљен је 1880. год. Устаници су у време првог устанка 1804. год. имали своје упориште у манастиру, због чега је он доста и страдао од турака.

Гроб у Копорину је одувек привлачио пажњу народа и калуђера. Посебно је поштован. Знало се да је у њему саxрањено свето лице. На гробу су читане молитве за исцељење.

По антрополошким прегледима, палеопатолошким испитивањем и експертском анализом скелетних остатака из гробнице 1977. године, утврђено је да је особа о којој је реч Свети Деспот Стефан. Том приликом откривено је више рана на десној бутној кости. Особа којој је скелет припадао била је натпросечне висине у односу на просечну висину Срба тог доба.

Над гробом светог деспота, изнад композиције Светих ратника, фреска приказује "Ругање Исусу", ту су између осталог приказана и двојица трубача који трубе, док Господ Исус Христос проповеда. Та фреска је значајна јер приказује музичке инструменте тог доба. Скривени смисао фреске можда се крије у питању "да ли те трубе могу бити и весник радости" и порука да СВЕ ШТО ДИШЕ ТРЕБА ДА ХВАЛИ ГОСПОДА. Можда те трубе стварају склад божанског и земаљског.

Свети Деспот Стефан Лазаревић је рекао У СВОМ СЛОВУ ЉУБВЕ - ЉУБАВ СВЕМУ ПРЕВАСХОДИ.

О Оцу Сави

Јеромонах Отац Сава духовник је сестринства манастира Копорин. Од 1985. године борави у манастиру. Има обичај да каже исто сам годиште као и краљ Пера (краљ Петар Карађорђевић). Он је умро давно а ја сам ето још жив слава Господу.

И ако је напунио 86 лета, Отац Сава је крепког здравља, бодрог духа, виталан. Његове светле радосне плаве очи, попут рефлектора, или сунца продиру у душу и читају вашу прву и последњу мисао. У тим плавим очима огледа се небо Копорина. Зрачи детињом радошћу и пун је хришћанске љубави, мајчинске топлине, очинског разумевања за све посетиоце манастира. Његове молитве поред кивота Светог Деспота Стефана, Господ чује и услишује и дарује, пород, здравље, напредак, благостање и благодат, Путницима срећу на путу. Ђацима добре оцене. Немирнима мир. Уцвељенима, потонулим и клонулим духом наду и крепку реч која вида и лечи душу. Понекад вам се чини док гледате у те старачке, а опет младе очи, да је то поглед, загонетни топли поглед Светог Деспота Стефана о коме говоре историјски извори (Деспот Стеван био је познат роду по загонетном погледу својих очију ).

Пре него поставите питање Отац Сава као да зна, слути, шта ће те га питати и увек има адекватан прави одговор. "Оче Саво, брак или манастир, питамо мудрог старца шта он препоручује, саветује младим људима у данашњем времену ишчашених, померених вредности?"

Седећи испод огромне крошње, мирисне липе мудри старац одговара... - Па, знате како - и једно и друго, сваком је Бог дао неке дарове. Некоме да служи Господу у цркви или манастиру. А некоме да у браку кроз мужа или жену да се спасава и опет служи Господу. Жена за човека треба да буде као Црква, треба да је воли и поштује а она њега да уважава као Господа обоје да се моле и посте а онда долази Божији благослов, деца!

О Јеванђељу...

Јеванђеље - је поучна лековита књига која треба да је у свакој кући. Мени је сусрет са том књигом изменио живот. У кући моје рођаке, сестре од тетке, први пут сам га видео, читао и од тада га увек носим са собом... То је поучна мудра књига пуна сазнања и истина. Она је усмерила мој живот ка Господу...

Поучна је и књига Казивања једног Боготражитеља као и Смисао хришћанског живота Серафима Саровског.

О посту и храни...

Кад сам био млађи и више радио на земљи, јаче сам се хранио. То није било добро. Киселина, масноће и разне друге болести све то иде од хране... Е, али пост све то мења, посна храна чисти крв и читав организам. Пост крепи дух и снажи тело.

О спорту...

Као млад много сам волео да играм фудбал... Играо сам не само дању него и ноћу...

О будућности и руском цару...

Антихрист ће владати три године...

Нама Србима биће боље кад дође руски цар. До тад остаје нам да се молимо, постимо, подвизавамо у вери. Да свако носи свој крст... Бог никад не даје више терета, него што човек може да понесе... Оног кога Господ љуби тога и кара... Ништа не бива без допуштења Божијег...

Некада је суботом и недељом после литургије порта око цркве била пуна народа, благо, са сетом у гласу рекао је Јеромонах Отац Сава, гледајући пут неба, облака који су јездили изнад Коприна.

"БЛАГОВЕСТИ ЗЕМЉА - РАДОСТ ВЕЛИЈУ, НЕБЕСА КАЗУЈТЕ СЛАВУ БОЖИЈУ."

[vessna]

Слава манастира је још и 15. август (2.август) Пренос моштију светог првомученика и архиђакона Стефана.И тог дана се отвара ћивот са моштима.

[antipa]

Kratak zapis o mati Agniji igumaniji manastira Koporina

[antipa]

Divna emisija o manastiru

http://www.youtube.com/watch?v=PNsP0sUpcls

[Guest]

http://www.gmbusiness.biz/index.php/arhiva/31-40/gm_35/3554.html

[Guest]

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:328105-Hiljadu-crvenih-jaja-za-goste

[Guest]

http://rapidexyu.ucoz.org/forum/115-2543-6

[Guest]

http://www.panacomp.net/srbija?mesto=srbija_koporin

[Anette]

Moja Teklaaaaaaa!!! :wub: :wub: :wub:

[antipa]

[antipa]