Православље и наука

[Guest Светлана]

Свети Теофан Затворник: ПРАВОСЛАВЉЕ И НАУКА, Зборник мисли и поука - Манастир Подмаине

3. јануар 2009 - 17:45

Збор­ник са­др­жи ми­сли, по­у­ке и из­ре­ке, при­ку­пље­не из ра­до­ва, про­по­ве­ди и пи­са­ма све­тог Те­о­фа­на За­твор­ни­ка, по­све­ће­не раз­ма­тра­њу уза­јам­ног од­но­са ве­ре и зна­ња, те­ме ко­ја је са пра­во­слав­не тач­ке гле­ди­шта сло­же­на, за­о­штре­на и увек ак­ту­ел­на.

Са­ста­вљач се тру­дио, ко­ли­ко је мо­гао, да ис­пу­ни же­ље све­тог Те­о­фа­на из­ву­че­не из ње­го­вих пи­са­ма и пред­ста­вље­не у пред­го­во­ру ауто­ра.

На­у­ка и ве­ра ни­су одво­је­не

Хри­шћан­ска на­че­ла су ван сва­ке сум­ње исти­ни­та и за­то их не сум­ња­ју­ћи по­ста­ви као оп­ште ме­ри­ло исти­не. Код нас је нај­о­па­сни­ја за­блу­да то што се на­у­ке пре­зен­ту­ју уз пот­пу­но за­не­ма­ри­ва­ње пра­ве ве­ре, до­зво­ља­ва­ју­ћи се­би сло­бо­ду, чак и лаж, у прет­по­став­ци да су ве­ра и на­у­ка две пот­пу­но одво­је­не обла­сти. Дух је у нас је­дан и он при­хва­та на­у­ку и на­па­ја се ње­ним на­че­ли­ма, као што и ве­ру при­ма и би­ва њо­ме про­жет. Ка­ко је, пак, мо­гу­ће да ве­ра и на­у­ка не до­ђу у по­во­љан или не­по­во­љан до­дир? А при то­ме је и област исти­не јед­на. За­што он­да тр­па­ти у гла­ву то што ни­је из ове обла­сти или са чим је не­мо­гу­ће по­ја­ви­ти се у ње­ном све­тлом дво­ру.

Ду­хов­но по­ма­же ба­вље­њу на­у­ком

Уче­ње се не те­гли на пле­ћи­ма. Сто­га оно ни­је пре­пре­ка жи­во­ту. До­те­рај­те га до кра­ја. Го­спод не­ка вам по­мог­не!

Ка­ко вам је па­ло на па­мет да ће вас чи­та­ње Све­тог Пи­сма то­бо­же оду­ћи од на­у­ке. Од на­у­ке од­вла­чи лу­та­ње ми­сли, не­уз­др­жа­ност у ло­шим же­ља­ма а нај­ви­ше ле­њост и зов на ла­го­дан жи­вот. Ето од то­га се тре­ба уз­др­жа­ва­ти, а ни­шта та­ко не по­ма­же да се све ово ода­гна као чи­та­ње Све­тог Пи­сма и дру­гих до­брих књи­га. И по­ста­ви­те се­би за пра­ви­ло да ују­тро и уве­че про­чи­та­те по­не­што, по де­се­так сти­хо­ва, из Но­вог За­ве­та, с ра­су­ђи­ва­њем и при­ме­њи­ва­њем про­чи­та­ног на се­бе.

Уче­ње ни­је смет­ња за Бо­го­у­га­ђа­ње

На­у­ка је на­у­ка, а жи­вот је жи­вот. Учи­те и по­на­шај­те се као што то при­ли­чи не­ко­ме ко је од­лу­чио да уга­ђа Бо­гу. Оно што Бо­го­у­га­ђа­ње зах­те­ва мо­же би­ти ис­пу­ња­ва­но и за вре­ме уче­ња. Имај­те не­пре­кид­но страх Бо­жи­ји, се­ћа­ње на Бо­га и смрт и рев­ност за спа­се­ње ду­ше као је­ди­но по­треб­но. То је оно што је су­штин­ско.

Мо­же се шко­ло­ва­ти и во­ди­ти ду­хов­ни жи­вот

Зна­ње ни­ка­да ни­је су­ви­шан те­рет. По­сто­ји бо­ја­зан да се ду­ша не раз­би­је жи­ве­ћи че­ти­ри го­ди­не ме­ђу омла­ди­ном где ни­су сви истог ду­ха као ти. Но то је увек та­ко. Али та­ко­ђе увек ме­ђу том омла­ди­ном по­сто­је не са­мо до­бри већ и из­вр­сни мла­ди­ћи, мла­ди­ћи ко­ји уме­ју да чу­ва­ју свој ду­хов­ни жи­вот, не по­ка­зу­ју­ћи то спо­ља.

Из­но­си­ти ду­хов­но зна­ње, али се не на­ме­та­ти

Оно што зна­те, увек го­во­ри­те, за­то што то и ни­је ва­ше, већ Бо­жи­је и за­то то и тре­ба с дру­ги­ма по­де­ли­ти. Са­мо, при том се не тре­ба на­ме­та­ти.

Ба­вље­ње на­у­ком ни­је у су­прот­но­сти с ду­хов­ним жи­во­том

По­треб­но је чу­ва­ти ср­це да се не би при­ле­пљи­ва­ло свет­ским на­сла­да­ма. Оку­ша­ње тих ужи­та­ка га­си огањ ду­ха, док уче­шће у би­ло че­му без овог оку­ша­ња са­мо рас­пи­ру­је тај огањ, а не га­си га. И ва­ше ба­вље­ње хе­ми­јом уоп­ште ни­је ду­ва­ње ко­је га­си, већ са­мо пир­ка­ње. За­то ми је и па­ло на па­мет да вам ка­жем да то не тре­ба да од­ба­ци­те. То вам мо­же за­ме­ни­ти ру­ко­де­ље. Се­ћа­те се да сам вам о то­ме пи­сао пот­пу­но дру­га­чи­је јер ни­сам баш схва­тио то ва­ше за­ни­ма­ње. Но су­де­ћи по то­ме шта ра­ди­те, не ви­дим у то­ме ни­шта што би би­ло у су­прот­но­сти с ду­хов­ним жи­во­том. Уби­тач­на је са­мо за­не­се­ност не­чим, али се она, чи­ни ми се, мо­же све­сти на не­ку ра­зум­ну ме­ру. Но мир­но ба­вље­ње хе­ми­јом не мо­же до­не­ти ни­шта ло­ше, на­ро­чи­то ако се раз­не про­це­ду­ре ту­ма­че у ду­хов­ном сми­слу или се у њи­ма ви­ди од­раз про­ја­ве ду­хов­ног жи­во­та. И хе­ми­ја је део Бо­жи­је књи­ге - у при­ро­ди. И ов­де је не­мо­гу­ће не ви­де­ти Бо­га - Нај­му­дри­јег и Нај­нес­хва­тљи­ви­јег.

Свети Теофан Затворник

Нове књиге |

http://www.spc.rs/sr/sveti_teofan_zatvornik_pravoslavlje_nauka_zbornik_misli_pouka_manastir_podmaine

[Милица]

И ја сам се питала некад раније...

то исто...

и закључила, у разговору са свештеником,

да је корисно да имамо људе свих професија

па и оне учене,

а православце...

корисно и за заједницу,

а и за саме те људе.

Што се саме науке тиче...

никако она не може бити одвојена од Бога,

па то је још један пут да се сазна колико је сложен овај свет...

[Тавита]

ево како наука умије бити дивна  1317_womens

КАКО ЈЕ ФИЗИЧАР ПРОНАШАО ВЕЗУ ИЗМЕЂУ СВЕТЕ ВОДЕ, РЕЧИ И ТАВОРСКЕ СВЕТЛОСТИ

Већ више од једне деценије петроградски инжењер-електрофизичар, Ангелина Доминиковна Малаховска, члан Савеза «Православни научници Русије», изучава својства, рекло би се, ненаучних појава: силу крсног знака и Божије Речи, исцелитељска својства свете воде и др. У преписци са нашом редакцијом научница је приметила да се многи православни односе опрезно према њеном раду, али постоје и они који га подржавају. Резултат њених истраживања је књига «О тајни свете воде», која је у малом тиражу изашла недавно из штампе, а рецензију је урадио предавач Санкт-Петербуршке Духовне академије, кандидат богословских наука о.Кирил (Зинковски). По његовом мишљењу, «давно познате чињенице из црквене праксе налазе у датом раду научно-експерименталну потврду», и та истраживања «могу да постану ново сведочанство истинитости Јеванђеља и Православља у нашем веку маловерја и сумњи».

Књигу која је стигла у нашу редакцију смо у Москви показали председнику експертне групе за опис чудесних појава, П.В.Флоренском. «То није ништа ново», - одговорио је професор, - «што Малаховска пише, да, после чина освећења, вода мења своју физичку густину. О томе је писао још мој деда (о.Павле Флоренски – уред.)...»

Међутим, рад А.Д.Малаховске је јединствен и у њему има много нових чињеница. Научно истраживање је, по идеји, требало да «скине покров тајновитости» са чуда, и да га претвори у у обичну чињеницу научног експеримента. Али све се десило потпуно супротно. Резултати су толико поразни, да сама физичарка признаје: нама остаје само да осећамо страхопоштовање пред Божијим деловањем у нашој грешној природи. Наводимо њена сведочанства.

Из Јеванђеља знамо да је Господ Својом силом исцељивао болесне у тренутку, при чему је исцељивао и такве болести које су неизлечиве и до дан-данас: губу, поседнутост, слепоћу од рођења, потпуну парализу итд. А да не говоримо већ о томе, да је васкрсавао из мртвих. И ево већ више од 2000 година се настављају слична чуда исцељења болесних, који се с вером у Бога обраћају ка Тајнама Православне Цркве, ка исцелитељској, благодатној сили њених чудотворних икона, светих моштију, свете воде. На моје очи се од 13 болесних поклоника у Почајевску Лавру 12 (!) вратило здраво. Знам то и из личног искуства: после неуспешних покушаја «лечења» код секташа и «исцелитеља», вративши се у крило Православне Цркве, избавила сам се од многих болести и пронашла здравље и душевни мир.

Као научник, заинтересовала сам се тиме како се то дешава, а посебно како на црквене тајне реагује вода, која сачињава 70% и више процената нашег организма. У анализама узорака невске воде, које су урађене у лабораторијама Санкт-Петербуршког «Водоканала», се показало да у њој нема ни милионити део трагова сребра. Међутим после освећења та иста вода се не квари и постаје исцелитељска, убијајући бактерије. Ја сам покушала да проверим дејство молитве «Оче наш» и православног крсног знака на патогене бактерије. За истраживање су узети узорци вода из различитих водених извора: бунара, река, језера, које су садржале цревни бацил, златну стафилококу и друге бактерије. Показало се да, уколико се прочита молитва «Оче наш» и узорак осени крсним знаком (када су прсти скупљени по православном), количина штетних бактерија се смањивала за 7, 10, 100 и чак и више од 1000 пута! Урађено је више десетина провера уз учешће православних људи, и у свим експериментима је утврђена иста особина.

Разумевање и осмишљавање те чињенице је постало могуће после истраживања оптичких својстава воде, а пре свега њене оптичке густине. Истраживања су вршена у лабораторији медицинско-биолошких технологија «НИИ индустријске и морске медицине». У низу експеримената, који су вршени током две године, истраживане су оптичке густине следећих вода:

- света вода Малог освећења;

- вода из водовода узета на дан Богојављења;

- Крстовданска вода из цркве, освећена на Празник Богојављења;

- Света вода из реке Јордан (Јерусалим);

- Света вода из различитих светих извора Русије и Украјине.

Поред тога, истраживано је дејство молитве и крсног знака на обичну воду из водовода (воду су осењивали мирјани и свештеници). Такође је истраживана динамика промене оптичке густине воде од тренутка узимања узорка. У основи методе спектроскопије, као што је познато, је особина атома хемијских елемената да апсорбују светлост одређене таласне дужине. Анализа резултата мерења је показала задивљујућу ствар: после освећења од стране јереја обична вода из водовода задобија НОВА ОПТИЧКА СВОЈСТВА – значајно (ради једноставности објашњења не наводимо цифре и формуле – уред.) се повећава њена оптичка густина! То значи следеће: као прво, речи молитве су адекватне дејству не звучних таласних дужина, као при обичном говору, већ светлосних! А светлост се простире милион пута брже него звук. Друго, до данас се сматрало (закон Ламберта – Бугера – Бера) да су промене оптичке густине раствора повезане само са конкретном променом јонско-молекулског састава раствора, то јест са променом концентрације раствора. Међутим, дејство речи молитве има потпуно други механизам деловања, јер нико хемијским путем није мењао почетни састав узетог узорка водоводске воде. Значи, управо Божија благодат, призвана у речима молитве, је изменила оптичку густину воде. При чину освећења се могу чути посебне речи: «...Приђите, примите сви Духа Премудрости, Духа Разума, Духа страха Божијег, ХРИСТА КОЈИ НАМ СЕ ЈАВЉА». Те речи садрже у себи веома дубоки смисао: оне означавају ОДЗИВ ЖИВОГ ГОСПОДА КАО ОДГОВОР на молитвену прозбу свештеника – то јест Господ нам каже: «ПРИМИТЕ ХРИСТА КОЈИ ВАМ СЕ ЈАВЉА». У том тајанственом, мистичном тренутку, Господ се невидљиво за наше очи ЈАВЉА СИЛАСКОМ СВЕТОГ ДУХА НА ВОДУ, дајући тој води мољену исцелитељску силу за душу и тело. И вода се одмах «одазива» - повећава се њена оптичка густина у ултравиолетној спректралној области. Она као да се «испуњава» светлошћу. Људско око наравно не може да ухвати те исцелитељске промене структуре воде. Али инструмент (спектрограф) даје објективну оцену те појаве и неоповргнут доказ силаска благодати Духа Светога на воду која се освећује.

На основу резултата експеримената је формиран график, са кога се види, да су вредности оптичке густине воде из реке Јордан, где се крстио Господ наш Исус Христос пре више од 2000 година, практично ИСТОВЕТНЕ са вредностима оптичке густине свете крстовданске воде из цркве, освећене на Богојављење. Јордан и Нева имају различите географске положаје, различит састав земљишта, различиту климу, па самим тим и различиту густину воде, али једном годишње – на празник Богојављења – њихови оптички параметри се скоро у потпуности поклапају!

Промена оптичке густине Свете воде (Крстовданске и воде узете из реке Јордан) у зависности од времена чувања узорка

(фотогрАфија два)

1 – Св. Крстовданска вода из Цркве, узета 19.01.2001. године, датум експеримента – 05.10.2001. године

2 – Св. Крстовданска вода из Цркве, узета 19.01.2001. године, датум експеримента – 27.05.2003., 11.12.2003. године

3, 4 – Света вода из реке Јордан, датум експеримента 27.05.2003., 11.12.2003.

5 – обична водоводска вода, пре освећења

Оптика има везе са светлошћу. Сам Христос каже у Новом Завету: «Ја Сам Светлост свету» (Јн. 8, 12). Још су древни богослови-исихисти испољавали интересовање за природу Божанске нематеријалне Таворске светлости, коју је Господ показао ученицима на гори Тавор. Они су Га видели у «виду злата, које је испунило простор». Сваке године на православни Васкрс силази Благодатни Огањ у Храму поред Гроба Господњег – и то је такође светлост! И Васкрсење Господа нашега Исуса Христа се такође десило у озарењу посебне светлости, које је оставило Његов фотографски отисак на Туринској плаштаници – погребној одежди.

И више од тога – само стварање материје је повезано са посебном «светлошћу», о којој се говори у Библији. Бог је створио «светлост» први дан, што указује на њено «фундаментлано» место у јерархији живота. И то није била обична сунчева светлост – јер су сунце и остале звезде створене тек четвртог дана. Није случајно светлост на славјанском «свет», то није само светлост, већ и «земља», цела «васељена». Није ли то због тога што је све око нас прожето исконском, Таворском светлошћу преображења?

Светлост је животворна и исцелитељска, а посебно њена ултравиолетна зрачења. Научници (немачки физичар Ритер) су то открили тек 1841 године, и то хемијском методом. Ускоро су открили бактерицидно дејство тог зрачења, које се примењује и до дан-данас на поликлиникама при «загревању», у домаћим лампама итд. То је обично ултравиолетно зрачење. Али ако се говори о Таворској светлости, онда њено дејство може да буде чудотворно. Нису узалуд аскете-исихисти, изнуравајући се у пустињама и скоро ничим се не хранећи живели 80, 90 и чак и више од 100 година. Њихова тела су се већ за живота толико преображавала, да су потом постајала нетрулежне мошти. А по њиховим молитвама, структура вода у тим областима, где су они живели, се толико мењала, да природна изворска вода чак и после неколико векова даје исцелитељску снагу онима, који са вером прилазе да се поклоне светом угоднику.

Из наведених истраживања се види да вода, светлост и реч молитве могу међусобно да делују. И у основи свега је Реч. Њом је створен свет («у почетку беше Реч, и Реч беше у Бога»), и њом се уз Божију помоћ настављају чуда на земљи.

[Милан Меденица :)]

одличан шоу на national geographic-у

Human Family Tree

http://channel.nationalgeographic.com/channel/human-family-tree-3706-interactive

[fsa]

Дијалог теологије и науке – агенда за 21. век

У наставку доносимо текст нашег саопштења на научном скупу под називом “Теологија и култура – у сусрет богословским студијама”, одржаном 25. и 26. децембра 2008. године у Нишу, у организацији Центра за црквене студије. Како је реч о неисправљеној верзији саопштења, молимо читаоце да не замере на евентуалним грешкама и непотпуностима. Едитована верзија, са додатим фуснотама, следи ускоро.

У времену у коме наука као да постаје критеријум смислености сваког говора мало ко ће посумњати у смисленост говора о самој науци. Зато ћемо без посебног образложења устврдити: богословље мора заузети известан став према феномену науке, уколико претендује на релевантност. Некаква форма „дијалога“ теологије и науке је, дакле, неопходна – и то је нешто са чим се већина слаже; право питање је какав тај дијалог може и мора бити. У нашем излагању представићемо укратко тренутно стање тога дијалога и понудити само неке идеје у вези са будућношћу тога дијалога.

Историја теологије и науке у свом вишемиленијумском току опробала је и исцрпла, чини се, све логичке могућности односа ових двеју подручја. Међутим, из те пребогате историје до нас стижу углавном само случајеви сукоба теологије и науке, јер се као објашњавалачки принцип ове историје најчешће узима такозвани модел конфликта. Класични примери овакве интерпретације историје односа теологије и науке јесу позната књига Историја сукоба религије и науке, Џона Дрејпера, и можда још познатија, књига Ендрјуа Диксона Вајта, Историја борбе науке и теологије у хришћанству. Модел конфликта је од деветнаестог века, када су настала ова два веома утицајна дела, до данас претрпео извесне модификације али је дефинитивно преживео. Немали број савремених интелектуалаца радо би се, макар у начелу, сложили са Дрејперовим и Вајтовим ставовима.

У списима ове двојице аутора, на делу су несумњиво били снажни лични мотиви. Дрејперова Историја је део протестантске реакције на папску енциклику из 1864 под називом Quanta cura и на претензије на папску непогрешивост из 1870. године, за које је Дрејпер сматрао да угрожавају слободу научног истраживања. Вајтова Историја је израз његовог личног анимозитета према догматизму са којим се сударио када се као први председник универзитета Корнел бранио од клерикалиста који су желели да задрже своју контролу над образовањем.

Каснији аутори критиковали су Дрејпера и Вајта због пристрасности, нарочито због неоправдано негативног става према раним оцима Цркве.

Неки од најзначајнијих радова из историје науке истичу многе примере позитивног утицаја теологије на науку. Католички, протестантски и марксистички аутори (попут Стенлија Џекија, Ријера Хујкаса и Јозефа Нидхама, респективно) створили су читав један корпус литературе у којој су теолошки аргументи од суштинског значаја за дискусију о многим важним питањима за историју науке, попут, рецимо, питања зашто су научни покрети шеснаестог и седамнаестог века у хришћанској Европи били далеко снажнији него игде другде.

Па ипак, и када се изузме сва пристрасност различитих пропонената модела конфликта, и када се имају у виду многи примери подстицајног деловања теологије на науку, не може се избећи горак укус у устима који остаје након прелиставања историје односа теологије и науке, која се, и уз најдобронамернији приступ, мора окарактерисати као, како неко рече, „збирка сувишних увреда“. Та историја сукоба, или, у најбољем случају, неспоразума, укорењена је у колективном несвесном савременог западног човека и отуда спутава свакога ко би да се у интелектуалном напору издигне до једног безпредрасудног односа према овој веома комплексној проблематици. Та трагична историја односа теологије и науке бреме је које сваки будући дијалог теологије и науке мора преузети и са њим се изборити.

Међутим, ту није крај невољама које историја ставља пред будућност дијалога.

Мноштво проблема настаје и у вези са тумачењем почетног дела библијске књиге Постања, текста који на поетичан начин говори о Божјем стварању света за шест дана, због чега се често назива и Шестоднев. Прва глава прве књиге Светога писма, написана пре око 3.000 година, засигурно је текст који је изазвао највише полемика у историји односа теологије и науке.

С обзиром да је тумачен са превелике временске дистанце, веома често без одговарајућих алата из такозваних помоћних библијских наука (археологије, филологије, текстуалне критике и других) и нарочито без ваљаног богословског утемељења у свештеном предању Цркве, Шестоднев је схватан на много различитих и много погрешних начина. У Шестоднев су многи учитавали и многи још увек учитавају идеје и проблематику свога времена, не разумевајући притом праву природу овога списа као сведочанства о сусрету Бога и човека у тајни Божанског Откровења.

Језик Шестоднева је митолошко поетички, фигуре употребљене у Шестодневу блиске су ономе што можемо наћи у другим списима насталим на Блиском истоку у приближно исто време кад и књига Постања. Аутор (или аутори) књиге Постања у својим космолошким схватањима представљају људе свога времена, људе преднаучног доба, ако имамо у види данашњи смисао речи наука. Зато се као груби анахронизам и неспоразум може окарактерисати схватање Шестоднева као историјски дословно тачног описа настанка света, као једне Богом дане научне теорије о постанку света. У форми која је заједничка са неким митолошким списима тога времена, Шестоднев изражава сасвим другачију истину, сасвим нову стварност, сасвим нови опит. Шестоднев је теолошки спис у суштинском смислу, јер је произишао из искуства боговиђења и представља доксологију разумљиву само у оквирима заједнице Бога и човека.

Овакво схватање Шестоднева као богословске књиге, насупрот схватању Шестоднева као извора за једну научну или боље рећи квази-научну теорију, има своју додатну потпору у једном сасвим другачијем и потпуно независном извору – у савременој библијској науци. Без упуштања у детање ове проблематике, поменућемо само модерно финалистичко схватање Шестоднева које истиче везу између седмичне шеме стварања света и празновања седмог дана суботе, које у овом опису стварања света налази и своју космолошку потпору и накнадно утемељење.

Међутим, и овде се чини да је најтврдокорнији и најраспрострањенији начин тумачења Шестоднева управо онај који је по дијалог теологије и науке најпогубнији, а то је буквалистичко тумачење Шестоднева. Чак су се и православни, иако су у сопственом свештеном предању имали и примере другачијег схватања Шестоднева, најчешће поводили за буквалистичким протестантско фундаменталистичким схватањем Светога писма, које је потом изродило креационизам или такозвану „креационистичку науку“. (Знаци навода су овде потребни зато што је за већину представника званичне науке, термин „креационистичка наука“ сам у себи противуречан.) И дан данас, нажалост, већина књига на нашем тржишту које носе наслов „Православље и еволуција“, „Православље и наука“ и слично, уствари изражавају аргументе и обрасце мишљења преузете са Запада и то из екстремно десног крила протестантизма. (Притом мислимо на десно крило у богословском смислу, које не коинцидира нужно са десничарском оријентацијом у политици.)

Кулминација сукоба науке и библијског фундаментализма помешаног са православном побожношћу у нашем јавном животу био је и недавни покушај увођења креационизма у уџбенике биологије. Све се неславно завршило, уз бурне реакције како озбиљних научника забринутих за интегритет своје научне делатности тако и људи злонамерних према Цркви, који су једва дочекали такав испад како би имали потврду да у Србији влада клеро-фашизам.

Као да списак већ није довољно дуг, њему је придодата још једна „сувишна увреда“.

Оваква ситуација, између осталог, јесте и још један израз вишевековне кризе академског православног богословља, које је у недостатку везе са својим сопственим предањем и овде као и у многим другим случајевима позајмљивало аргументе од западних богослова. Иако је развој богословља инспирисаног светоотачким наслеђем код нас евидентан, чини се да у мноштву суштински важних тема питање односа теологије и науке још увек није у пуном смислу дошло на дневни ред. Сукоб на линији еволуционизам-креационизам наслеђен је и он ће се у будућности разрешавати у кључу истински православног богословља које ће израсти из започете обнове православне богословске мисли.

Модел по коме су наука и теологија у сталном сукобу и проблеми у вези са тумачењем прве главе књиге Постања два су чвора која ће будући дијалог теологије и науке морати да разрешава, а који су додатно закомпликовани друштвеним приликама у земљама које су некада имале социјалистичко друштвено уређење. Конкретно у Србији, у време владавине комунизма, Црква и са њом и теологија биле су изложене најбруталнијој пропаганди, а гвоздена песница која је требало да самеље све покушаје да се вера у Бога схвати као интелектуално оправдана, била је иделогизирана наука. Црква се тако нашла у дефанзиви, а реакција која је била готово инстинктивна, било је посезање за аргументима западне апологетике.

Сетимо се само вишетомне књиге под насловом „Научно оправдање религије“, покојног оца Лазара Милина, коме наше време, чини ми се, није одало дужно поштовање, с обзиром на домете које је постигао у једном у нас пионирском подухвату и то у веома тешким околностима. Будући дијалог теологије и науке мораће да узме у обзир и да се наравно критички осврне и на радове људи попут оца Лазара Милина.

Политичке промене су се десиле, уџбеници су површински кориговани па сад више не тврде да Исус Христос никада није ни постојао, али разрешења проблема, па чак ни озбиљног дијалога о спорним питањима односа теологије и науке није било. Из богословских образовних институција избачена је апологетика, која је упркос својим теоретским и методолошким недостацима пружала богословима и студентима теологије какву такву научну информисаност. И када су се владике и политичари договорили да се веронаука врати у школе, мало ко је имао јасну визију о томе како у главама деце помирити градиво двају предмета, биологије и веронауке.

Када сам по први пут након враћања веронауке у школе држао час у једној гимназији, након што сам готово целих 45 минута потрошио говорећи о томе како вера и наука не само што данас више нису у сукобу, већ у сукобу никад нису заиста ни биле и како је назови-сукоб вере и науке уствари само ствар идеолошке прошлости, један ученик је подигао руку и стидљиво упитао „… и, је ли човек постао од мајмуна или га је Бог створио…“ Цео случај је учинио да схватим како помирење и дијалог вере и науке није ствар социологије или политике. Добра воља да се одређене друштвене групе измире није довољна да проблем разреши на интелектуалном или, што је још важније, на личном, егзистенцијалном нивоу. (Овде намерно користим превише употребљавани термин „егзистенцијални“, управо зато што ми његова многозначност и отвореност омогућава да неке аспекте односа теологије и науке оставим отворенима, те да се на њима не задржим више него што ми оквири овог излагања омогућавају.)

Будући дијалог теологије и науке мораће поново да покрене сва ова нерешена али потиснута питања. И премда се, као и на већину великих питања, на њих не може једногласно одговорити и мада се не могу једном за свагда на начин задовољавајући за све решити, она се ипак морају решавати. Када се дијалог о овим питањима развије и распламса биће то један показатељ здравља наше интелектуалне елите.

У досадашњем току нашег излагања споменули смо разне елементе историје односа теологије и науке који детерминишу садашњост и будућност дијалога ових двеју области. Једна новина у историји овог односа која је својствена нашем времену јесте конституисање односа теологије и науке као предмета једне потпуно нове интелектуалне, научне дисциплине, која полако задобија и институционалне оквире, а која се, у недостатку бољег имена, једноставно назива наука и теологија.

Догађај који се може означити као историјски почетак ове нове дисциплине, која се још увек бори за своје место под сунцем, јесте објављивање књиге Јана Барбура, Проблеми науке и религије 1966. године. Исте године је изашао и први број часописа Зајгон, који је до данас остао најзначајније место дијалога научника и теолога заинтересованих за овакав мултидисциплинарни приступ. Услове за развој једног оваквог подручја дискусије створила су померања у области филозофије науке која су претходила. Логички позитивизам је био у опадању, његов утицај је слабио на рачун разних херменеутичких, инструменталистичких и анти-реалистичких праваца у филозофији науке.

Рад Томаса Куна, Структура научних револуција, из 1962. године, дело је историчара науке које је било од револуционарног значаја за филозофију науке. У њему он критикује све линеарне моделе научног развоја и наглашава значај друштвеног, културног и политичког контекста настанка једне научне теорије.

Кун разликује такозвану „нормалну науку“ од „револуционарне науке“. Нормална наука може трајати више деценија или чак векова; у време нормалне науке научници акумулирају извесна знања, на основу старих постулата објашњавају нове случајеве важења појединих теорија. Но све се то одвија у оквиру једне владајуће парадигме, под којом се подразумева не само сагласност научне заједнице у вези са појединим фундаменталним научним законима, већ и сагласност у погледу метода и циљева научног истраживања, сагласност у вези са тим које проблеме нарочито треба решавати и која су могућа, очекивана и прихватљива решења тих проблема и слично. Укратко, парадигма представља целовити поглед на стварност, скуп општеприхваћених претпоставки, веровања и вредности који уједињују научну заједницу и омогућавају да се нормална наука одвија. Парадигма сама није предмет расправе за нормалне научнике. Нормална наука се сматра успешном уколико не налази нове чињенице које се не могу објаснити у оквирима владајуће парадигме.

Међутим, временом се потешкоће гомилају, број нерешених загонетки постаје све већи и већи и владајућа парадигма престаје да задовољава. Тада је време за смену парадигми, за научну револуцију која ће из темеља променити једну науку, па чак понекад изменити и само схватање науке као такве. То је онда доба „револуционарне науке“ у коме на делу имамо више алтернативних, конкурентских парадигми, од којих једна после извесног времена постаје доминантна. Потребна је отприлике једна генерација како би сви научници пристали на нову парадигму, а од тог тренутка надаље почиње нови период „нормалне науке“, који траје све до следеће смене парадигми.

Овакво размишљење, поткрепљено многим конкретним примерима из историје науке, задало је можда одлучујући ударац логичком позитивизму који је повлачио оштру границу између емпиријске науке и свега онога што је називано метафизиком. Метафизика или ставови који се не могу емпиријски проверити не само да су за логички позитивизам били неистинити, већ су они једноставно бесмислени, квази ставови. Напротив, за Томаса Куна, свака научна теорија је део једног ширег друштвеног, културног и политичког контекста, од кога је суштински неодвојива.

Тај културолошки аспект науке јесте један од основа за дијалог науке и теологије.

Јан Барбур је свој рад такође започео једним историјским прегледом, али је у разматрање узео и методе науке, питање објективности у природним и друштвеним наукама, методологију теологије, језик теологије и језик науке, последице принципа неодређености квантне физике, физички основ живота и једну групу питања која се могу ставити под заједнички наслов „Еволуција и Стварање“. Постојање једног оваквог свеобухватног текста омогућило је да се већ у касним шездесетим на појединим универзитетима почну одржавати курсеви из области науке и религије.

Данас у Америци и Европи постоји читав низ институција које за циљ имају бављење комплексним односом теологије и науке – оснивање многих од њих директно је инспирисано Барбуровим делом.

Поменућемо само неке: Центар за теологију и природне науке у Чикагу, Институт за религију у доба науке, Америчка научна асоцијација, Друштво за научно истраживање религије, Удружње рукоположених научника, Европско удружење за изучавање науке и теологије.

Неке од њих издају своје публикације које на челу са поменутим часописом Зајгон дају богату библиографију чланака на тему односа теологије и науке.

Чланови и сарадници ових удружења су многи угледни научници, филозофи, теолози који су већ доказани у својим матичним областима, попут Џона Полкингхорна, Артура Пикока, Ернана МекМалина и Волфхарта Паненберга. Дијалог теологије и науке има снажну подршку појединих цркава и деноминација, али исто тако и разних филантропских организација, од којих је најпознатија Фондација сер Џона Темплтона, која сваке година финансира на десетине студијских програма из области теологије и науке, на разним универзитетима света. Такође, многи учесници овог дијалога добитници су годишње награде ове фондације за достигнућа у разумевању религије. Иначе, износ ове награде се одређује тако да сваке године надмаши износ Нобелове награде, па је тако Темплтонова награда највећа новчана награда коју човек може добити за свој интелектуални рад, а најчешћи добитници ове награде, која износи преко милион долара, јесу управо делатници на пољу дијалога теологије и науке .

(Ако је некоме и недостајало мотива да се бави овом облашћу, ево му сада једног врло јаког разлога. :-) )

Ако је судити према броју одштампаних наслова и броју одржаних симпозијума и конференција онда би се рекло да се област теологије и науке увелико захуктава и да много обећава. Међутим, када се читава ствар погледа изблиза, онда има много мање разлога за оптимизам.

Прво, сам назив „теологија и наука“ за нешто што претендује да постане једна научна дисциплина, изазива подозрење. Ако се Лешек Колаковски морао правдати зато што је једној својој књизи дао наслов Религија, који се, како сам Колаковски каже, у својој опширност може поредити са Сартровим „Биће и ништа“, колико онда недефинисаног оставља један још опширнији наслов „наука и теологија“? Имамо ли представу о чему се све може говорити унутар научне дисциплине која носи овај назив? Знамо ли која све знања мора поседовати неко ко себе назива стручњаком за „науку и теологију“? Овакав назив оставља простора за многобројне различите приступе, којима је мало тога заједничко осим што сви имају некакве, понекад врло далеке, везе и са теологијом и са науком. Примера ради, неки научници показују како теоретска физика даје боље објашњење хришћанске есхатологије у односу на традиционално догматско учење; неки у теологији траже инспирацију за нове научне теорије; неки преузимају теоретске моделе из физике елементарних честица и примењују их на објашњење догмата о Светој Тројици; неки заступају гледиште по коме су наука и теологија две потпуно одвојене и различите области, међу којима због тога не може бити никаквог сукоба али ни било каквог дијалога; неки се усредсређују на етичка питања у вези са генетским инжињерингом, еутаназијом, еколошком кризом; за неке је проблематика односа теологије и науке сведена на проблем еволуције и стварања. То су само неки од приступа који су присутни у овом дијалогу, а сви они и још многи други стављају се под заједнички наслов „теологија и наука“.

Низ различитих типологија ових приступа односу теологије и науке направљен је како би се сви ти различити приступи довели у какав такав однос и како би читава та збрка личила на дијалог.

Криза на овом подручју очигледна је и за многе учеснике овога дијалога. О томе говори чињеница да је издање часописа Зајгон за септембар 2007. било на неки начин посвећено преиспитивању путева развоја подручја теологије и науке. Један од млађих научника у овој области, холанђанин Тедe Смедес, изражава незадовољство начином на који се дијалог теологије и науке најчешће поима у англо-саксонском свету. Он снажно наглашава разлику између теологије и науке и изражава подозрење према разноразним наивним покушајима интеграције ових двеју веома различитих области. Иако се и сам Смедес залаже за дијалог теологије и науке, он могућности за дијалог види најпре у тражењу одговора на фундаментална питања, која су, по њему, у текућем дијалогу теологије и науке запостављена.

Он критикује Полкингхорна и Пикока за такозвани културолошки сцијентизам који је постао делом нашег културног наслеђа са европским просветитељством. Сцијентизам, који на рачун науке потцењује све друге облике односа према стварности, полако почиње да преовладава на подручју теологије и науке. Очигледан пример за то Смидс види у начину на који Полкингхорн и Пикок покушавају да помире веру да Бог делује у историји са чињеницом да наука веома успешно објашњава свет путем природних узрочно-последичних механизама. Они то чине тражећи место за Божје деловање унутар појединих научних теорија. Полкингхорн се ослања на теорију хаоса, Пикок посеже за теоријом самоорганизације, а обојица то чине да би сачували отвореност света за Бога. Међутим, темељно питање остаје без одговора: зашто од науке тражити одговор на једно суштински богословско питање?

Смедес примећује да са изузетком тротомног Систематског богословља Волфхарта Паненберга има веома мало теолога који се у својим теолошким радовима озбиљно осврћу на ово подручје. Још мање значаја дијалог теологије и науке може имати за научнике посвећене својој струци. „Па за кога онда ми пишемо и којој публици говоримо на нашим предавањима?“, пита се Смедес. „Бојим се да то чинимо само једни за друге“, закључује своју песимистичку оцену стања у које је дијалог теологије и науке запао.

Каква је ситуација у православном свету по питању дијалога теологије и науке?

Споменули смо већ да се велики број православних у третирању односа теологије и науке поводи за методама западне апологетике, иако је апологетика као предмет укинута на многим православним богословским факултетима. Проблем са апологетским приступом јесте тај што ће један апологета на 50 страна одговарати на питање „да ли Бог може да створи камен који не може да подигне?“, понудиће притом на десетине различитих, често пута и међусобно противуречних одговора од којих сваки треба да затвори уста противнику препирачу, али неће притом озбиљно размишљати о вези својих аргумената са ширим контекстом православног богословља. Уколико аргументи апологете делују, тј. уколико у једној јавној полимици могу да доскоче ономе ко напада Цркву, за њега неће бити толико важно у којој су мери његови аргументи израз једног изворног црквеног искуства. Апологетика не нуди никакво кохерентно и богословски утемељено виђење одређене проблематике, већ, уместо тога, узима своје аргументе како из хришћанске литературе, тако из науке, нехришћанске и претхришћанске философије, често пута их истргнувши из контекста, и покушава да оствари краткорочни циљ, да реториком убеди читаоца или слушаоца.

Иако је, као што смо рекли, апологетика у православном богословском свету у изумирању, ипак неки од истакнутих православних интелектуалаца истрајавају у оваквом приступу односу православља и науке. Један од њих је и Виктор Тростников, признати руски научник, професор математичке физике. Иако и његовом делу можемо замерити да не поседује довољну утемељеност у православном богословљу, оно је ипак интересантно с обзиром да нуди осавремењени приступ, заснован на најновијим достигнућима природних наука, неким традиционалним проблемима апологетике.

Једна друга група православних научника и теолога проблему односа теологије и науке приступа са позиција које подсећају на оне које смо споменули малочас, када смо говорили о дијалогу теологије и науке у западном свету. У том погледу предњаче Румуни, код којих већ постоје и институционалне везе са западним организацијама које промовишу дијалог теологије и науке. Румунија је, колико је мени познато, једина православна земља у којој су одржани поједини студијски програми и семинари под покровитељством Темплтон фондације, а у духу сличних семинара одржаних на Западу. И овде важи критика упућена сличним покретима у Западном свету. Па ипак, православни Румуни се труде да у контексту једног дијалога започетог на Западу дају свој специфично православни допринос. Време ће показати колико овакав приступ може бити плодотворан.

Међу православним богословима су у последње време доста популарна и размишљања на тему еколошке етике, као још један начин да се теологија и наука доведу у везу. Иако су питања екоетике несумњиво важна за историјски опстанак човечанства и премда нуде изванредан простор за сведочење једног православног односа према Богу, свету и човеку, учешће православних у оваквим дискусијама се много мање тиче односа Цркве према самој науци, а много више односа Цркве према технологији, као практичној примени науке.

Када је реч о односу православног богословља према науци, треба имати у виду и неке специфичне историјске околности у којима се оно развијало и у којима се сусреће са проблемима науке. Велике научне револуције, али и велики и трагични сукоби Цркве и науке, одиграли су се на Западу и то у време када је православни свет углавном био под турским ропством. Тако су православни остали без директног учешћа у овим догађајима важним по историју односа теологије и науке. Та чињеница навела је многе православне да читав проблем игноришу третирајући га као нешто спољашње и наметнуто православнима. Неретко ћете чути озбиљне православне теологе да се према проблематици односа теологије и науке односе лаконски, да, на пример, читаву ствар разрешавају тиме што ће рећи да теологија говори о Богу, а наука о створеном свету и да се ту завршава свака могућност за даљи дијалог или евентуални сукоб.

У тим специфичним историјским околностима вероватно и јесте још један разлог зашто се још увек чека да се неопатристичко богословље, које у овом погледу највише обећава, почне озбиљније бавити феноменом науке. Као да у мноштву важних богословских проблема, и то пре свега оних који се тичу самог идентитета Цркве, питање односа теологија и науке још увек није у правом смислу речи дошло на дневни ред. То, наравно, не значи да значајних домета већ нема. Поменућемо професора филозофије религије на атинском универзитету, Мариоса Бегзоса, који се питањима односа теологије и науке бави у многим својим радовима, почев од своје докторске дисертације под насловом: „Дијалектичка физика и есхатолошка теологија – савремени филозофски дијалог теологије и науке на основу научног дела Вернера Хајземберга“. Ту су још и Никос Нисиотис, Георгиос Металинос, Никос Мацукас а од млађих теолога и Николаос Лудовикос, који, премда се овом проблематиком баве спорадично и несистематски, ипак доносе значајне увиде.

На крају своје књиге под називом Наука, филозофија и теологија у Шестодневу Светог Василија Великог, Никос Мацукас износи тезу да је и нашем времену потребна нова синтеза науке и теологије, слична оној коју је Свети Василије велики направио у својим беседама на Шестоднев. Потребан нам је, дакле, неки нови Шестоднев. Као неку врсту скице за тај Нови Шестоднев, који треба да се роди у дијалогу теологије и науке, понудићемо неке идеје о томе како треба да изгледа будућност овога дијалога.

1) Дијалог се мора формирати око фундаменталних питања. Шта је наука? Шта је теологија? На који начин свака од њих долази до својих ставова? Какав је језик науке, а какав је језик теологије? Како је могуће да је методолошки натурализам, који из научних објашњења искључује све што је натприродно, толико ефикасан у објашњењу света који је Божја творевина?

Ако је у време Светог Василија Великог било могуће правити синтезу богословља и конкретних научних сазнања, данас је тако нешто или немогуће или бесмислено зато што је целокупан корпус научних сазнања данас због своје обимности потпуно несавладив за једног човека. С друге стране, за разлику од времена Светог Василија Великог, данашња научна сазнања имају сасвим привремени карактер. У време Светог Василија актуелна су била научна схватања још из времена Аристотела, а иста су, са малим изменама, наставила да важе још хиљаду година. Данашња се научна сазнања схватају више као део једног процеса непрестаног освајања света природе, него као некакве вечне истине о свету. Зато нам преостају само методолошка питања.

Ако се не можемо хватати у коштац са конкретним достигнућима процеса развоја науке, јер то тражи уску специјализацију у појединачној научној дисциплини, онда се можемо бавити принципима самог тог процеса. То је уједно и наравоученије које следи из раније поменутих недостатака тренутно актуелног дијалога теологије и науке на Западу.

2) Да би теолози могли да се баве питањима научне методологије, потребно је да имају боље филозофско образовање, нарочито боље познавање филозофије науке. У дијалогу теологије и науке, каже Мариос Бегзос, филозофија има улогу тумача. Верујем да у овим размишљањима нисмо превише далеко од мотива који су стајали како иза увођења Научне методологије као предмета на Богословском факултету у Београду, тако и иза повећања фонда часова Философије на истом факултету.

3) Потребно је да и сама теологија буде више филозофична. Теологија као теологија мора бити верни израз искуства живота унутар једне црквене заједнице. То, међутим, не значи да она треба да буде реч хришћана упућена искључиво другим хришћанима. Управо зато што права црквена заједница никад није затворена, њен говор мора бити упућен и људима који су ван Цркве. Аутентична теологија Цркве никад није била ни провинцијална ни аутистична. Она је увек дијалог и то не само дијалог између људи који су унутар једне црквене заједнице, већ и дијалог са људима који су ван Цркве. Права теологија увек узима у обзир културни контекст из кога настаје и са којим је у дијалогу. Христос није говорио на неком свом, посебном језику; говорио је језиком својих сународника и на том им је језику открио нову стварност. Свети Оци нису говорили неким својим посебним језиком. Говорили су језиком тада актуелне грчке филозофије и на том језику су објавили нови, хришћански опит. Будемо ли ми данас говорили неким својим језиком, који је разумљив само нама који смо унутар Цркве, ма како наш језик личио на језик којим су говорили свети оци, ми ћемо уствари изневерити те исте свете оце.

Човечанство је своје трагање за одговорима на крупна питања уобличавало кроз различите филозофске системе. Хришћанска теологија треба да буде филозофична у том смислу што ће себе понудити свету као одговор на сва ова велика питања. Теологија, да би била верна себи, мора увек бити истинска филозофија, истинска љубав према Богу и истинска љубав према истинској Мудрости, која је Бог.

(потребно нам је дакле више философије… мени је неко рекао да ће овде бити присутан министар Шијаковић, који је иначе мој професор философије… зато сам ја ово своје излагање наштимовао тако да његова поента буде да нам треба више философије… да сам о истој овој теми говорио пре пар година, вероватно би мој закључак био да нам треба више историје уметности… :-) )

3) Теолог, да би учествовао у дијалогу теологије и науке мора дакле у извесној мери познавати науку. Немогуће је наравно познавати у појединостима више од једне научне дисциплине, али је зато могуће и потребно поседовати оно што се обично назива научном информисаношћу.

Ту бих се опет осврнуо на Беседе на Шестоднев, Светог Василија Великог. Поука ових Беседа, која је, чини ми се, најважнија за наше време, а коју многи коментатори Светог Василија Великог, укључујући и горепоменутог Мацукаса, не наглашавају довољно, јесте у самој чињеници да ове Беседе уопште постоје. Ове Беседе, изговорене у храму, за време Ускршњег поста и упућене Василијевој црквеној заједници, садрже поприлично детаљно разматрање науке тога времена и велики део научних схватања која Василије износи у њима нема непосредан и јасан богословски или полемички разлог. На основу тога закључујемо да је Свети Василије, који је тако изучио сву науку онога времена, да је, по казивањима његових савременика, надмашио и самога Аристотела, сматрао да је за припаднике његове црквене заједнице битно познавање ондашње науке и филозофије. Покушајмо да замислимо да на вечерњој служби у цркви у време Великог поста чујемо беседу о Великом праску, а да нас онда на јутрењу дочека прича о Хајземберговом принципу неодређености и тако даље и тако редом целе седмице… Нешто слично је у оно време Свети Василије приредио својој пастви.

Када је реч о научној инфомисаности, интересантан је пример који наводи раније поменути Теде Смедес. Педесетих и шездесетих година двадесетог века у Холандији је основан мултидисциплинарни Комитет за веру и природне науке. Међутим, разговор између научника и теолога је замало отказан на самом почетку, јер учесници овог дијалога нису могли да се договоре око будућих тема за разговор, зато што по заједничком мишљењу свих, проблема у односу теологије и науке једноставно није било. Сви учесници дијалога одбацили су гледиште по коме су наука и теологија у сукобу. Такав сукоб би био могућ једино ако би религија и наука били такмичари на истом подручју, што је гледиште које су сви учесници одбацили. С обзиром да су сви они били под утицајем немачке херменеутичке традиције, прихватили су функционално и концептуално раздвајање науке и религије. Међутим, и научници и теолози били су убеђени да је дијалог ипак могућ. Како?

Оно што је на почетку изгледало ка једноставан задатак – успостављање дијалога између теологије и науке – испоставило се да је невероватно тешко. Како би успоставили дијалог и надишли међусобне разлике, научници и теолози су почели да подучавају једни друге о својим подручјима, зато што су се сви учесници дијалога сложили око разумевања основних херменеутичких принципа – да би две успоставиле дијалог, једна страна мора разумети гледиште оне друге стране и обрнуто. Тако су наредних четрнаест година теолози објашњавали научницима основне идеје хришћанске теологије, док су научници објашњавали теолозима основе научног погледа на свет. Учесници дијалога нису бежали од суочавања са филозофским потешкоћама и од фундаменталних питања: Шта је теологија? Шта је наука? Како се оне међусобно разликују и у каквом су односу?

Комитет није решио ни један проблем, али је макар одбацио погрешна питања, што је више него добар почетак. У даљем току учесници разговора су водили дијалог једноставно тако што су водили дијалог.

Научна информисаност теолога, која је несумњиви предуслов за дијалог теологије и науке институционално се може остваривати на два начина.

4) Први је кроз реформу богословских школа. Данашња ситуација у којој највећи број теолога своја последња знања о природним наукама стиче у узрасту до петнаесте године, не обећава много у погледу дијалога теологије и науке. Најављена реформа богословија у правцу уклапања у образовни систем Србије, од које ми у богословијама стрепимо, јер не знамо шта све доноси, могла би као један позитиван ефекат имати повећање научне информисаности код свештеника и теолога.

5) Други и још важнији институционални оквир у коме би теолози могли стећи потребну научну информисаност јесте универзитет. Универзитети су првобитно и основани са идејом да обједињују знања из области које се изучавају на појединим факултетима. Ако је због свеопште специјализације идеја универзитета донекле изневерена, она се мора обновити како би овакав дијалог уопште био могућ. У том смислу, веома охрабрује чињеница да ће се један нови богословски факултет ускоро наћи у саставу Нишког универзитета, нарочито с обзиром на то да је иницијатива за оснивање тог факултета потекла управо од људи са универзитета.

[fsa]

НАСТАВАК:

6) Да би дијалог научника и теолога био могућ, потребно је да и сами научници изађу из монолошких система значења својих научних теорија, где је све у потпуности одређено одговарајућим подручјем истраживања. Ако је историјски процес ишао у правцу издвајања појединих научних дисциплина из филозофије, сада је, на неки начин потребно тај процес обавити у обрнутом смеру. Да би аксиоматски системи науке постали живи говор, који се у дијалогу саопштава другоме, потребно је да на неки начин буду филозофски интерпретирани. Научник који своју теорију жели да представи као део истине о свету, мора најпре освестити филозофске основе саме науке. Може звучати чудно, али потребно је да сами научници много боље познају филозофију науке.

Управо због непознавања филозофије науке којом се баве, многи озбиљни научници врло често испољавају запањујући дилетантизам у дијалогу са теолозима о неким питањима која излазе из уских оквира њихових струка. У томе постоји додатна опасност, јер научник у јавности увек иступа са ауторитетом стручњака, а како просечни гледалац Београдске хронике тешко може одвојити један научни став од имплицитне филозофске интерпретације тог истог става, долазимо често пута у ситуацију да филозофски дилетантизам бива потурен под маском научне експертизе.

(Дакле, опет… више филозофије… :-) )

Надајмо се, дакле, да ће отпочети процес оснивања богословског факултета у оквиру Нишког универзитета бити успешно окончан и да ће он бити печат једне зрелости за дијалог, како од стране теолога, тако и од стране научника. Постојање или непостојање тога дијалога сведочиће о томе у коликој смо мери искрени у својим намерама да у оквиру тог универзитета стичемо и преносимо другима истинско знање. Дијалог теологије и науке сведочиће да теологија није само један монолог црквених људи и да наука није само пуки инструмент у покоравању природе и другог човека нашим материјалним потребама. Дијалог теологије и науке ће нас стално подсећати да сва наша предавања и сви наши текстови треба да буду суштински дијалошки, и ма којој научној и теолошкој области припадали увек их обједињује то што су од човека што су упућени другом човеку.

Ђакон Дејан Николић

http://www.earthisnotflat.com/category/teologija-i-nauka/

[Guest Alefshin]

Имањаче, ти си из тог краја, било би јако лепо да ђакон Дејан дође на наш форум.

[fsa]

Имањаче, ти си из тог краја, било би јако лепо да ђакон Дејан дође на наш форум.

Slažem se oče, ali ja čoveka ne poznajem lično... mada ovo može koristiti:

http://www.earthisnotflat.com/contact/