Преображење Христово (Мт 17, 1-9)

[Guest свештеник Иван]

Преображење Христово (Мт 17, 1-9)

МАТ 17:1   И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме.
МАТ 17:2   И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост.
МАТ 17:3   И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху.
МАТ 17:4   А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.
МАТ 17:5   Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте.
МАТ 17:6   И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома.
МАТ 17:7   И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се.
МАТ 17:8   А они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама.
МАТ 17:9   И када силажаху са горе, заповједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.




У  сва три синоптичка јеванђеља „преображење“ је уско повезано са Петровом исповести и првим Исусовим наговешатојем страдања, смрти и васкрсења (Мт 16, 13-19). Логична је последица тога: полет настао појављивањем Христа као Месије био је смањен усред открића шта месијанство значи за самога Христа и за његове следбенике; али сада је та очигледна заблуда на људској разини уравнотежена откривањем натприродне збиље која стоји иза тога. Онај који има трпети јесте Богомизабрани Месија, Његов Син, чија је истинска природаобјављена у божанској слави. Теорија страдања и теорија славе тако су уско повезане.
9. стих описује ученички доживљај као виђење; (али именица то орама се у Новом завету односи на унутрашње искуство). Не можемо знати у каквој је мери то виђење било телесно искуство, али је било толико уверљиво да је и Петра навело да постави питање о три сјенице. Читав призор је засигурно божански – светлост, облак, глас са неба, појава и истовремено нестајање људи из старине. Слично овоме опису не налазимо нигде другде у јеванђељу. Узгредо се овде Христос описује као нови Мојсије.
(1-3). После шест дана (код Луке 8 јер броји први и последњи дан када су се попели на гору) од догађаја описаног у  16, 13-18. са собом води три ученика Петра (што га је силно волио), Јована као (љубљеног ученика) и Јакова (због његове ревности и обећања да ће испити чашу коју је Христос пио). Не изводи дванаесторицу апостола јер Јуда није био достојан да издајничким очима созерцава Господњу славу, а пошто он не иде не иду ни остали, да неко не би помислио да га је Јуда због тога издао. Три ученика били су ужи круг ученика, по Францеу, али и због речи да на устима два или три сведока остане свака реч (мт. 18,16). Христос изводи ученике на гору високу (један од врхова Ермона по предању на Тавору). Тавор се налази на североистоку 10 км од  Назарета у Галилеји. То мишљење влада од 6. И 7. века како би нам показао да се човек неће удостојити таквих божанских виђења ако се претходно не узвиси духом. Изводи их саме да народ не би помислио да се Он привидно оваплотио. Преображење значи не то да је Он одбацио тада тело, већ да је оно постало још сјајније, јер је Божанство пројавило на Њему делић своје славе, колико су апостоли могли да понесу. Григорије Палама (14. век) сматра да су апостоли видели „нестворену светлост“. Наиме пошто човек не може видети божанску суштину Бог му се саопштава путем нетварних божанских енергија то значи путем нетварних божанских енергија Бог се може „видети онаквим каквим јесте“(1.Јованова 3,2). Преображење је је открило неисказиво величанство Његове моћи и показало да је Он истински Син Очев те најавио и славу Његовор другог доласка неизрецивим сјајем лица Његовог. Светлост је знак небеског бића. Јављање Мојсија (закон) и Илије (пророци) је из разлога што су они она двојица чији се повратак ишчекивао у вези са месијанским добом и што они на тај начин  подвлаче Христову месијанску улогу. Они се јављају и из разлога да се покаже да је Он господар закона и пророка, али им се и не противи. „Разговараху“ о наступајућем страдању (4-9). Петров предлог да начине три сјенице је из разлога што он жели да Христос избегне страдање. Тиме се показује да је он опет промашио смисао, јер Христос треба да пострада, а не да се институцуионализује ово виђење и да остане на гори.
Облак (присуство Божије славе) светао, сјајан (не тмуран јер он није неото да се уплаше), знак је јављања Бога Оца. Он хоће да каже да апостоли слушају Христа (а не Петра!) макар ако Он боде и распет, немојте му се противити. То је део икономије. Разумљиво уплашеним од гласа из облака, али и због тога што нису били у стању да виде славу Божију, ученици су пали ничице (и због сна јер су им очи отежале Лк. 9,32). Али умирује их глас Христов, који их подиже и храбри како не би дуго остали у страху и заборавили оно што су видели. Исус остаје сам да не би дао повода да неко помисли да се речи из облака однсе на Мојсија или Илију. У свом смирењу заповеда апостолима да никоме не казују (шта су видели), зато да се они који то чију не би саблазнили када га после виде распетог на крсту. Они би могли помислити да је он варалица, који је сва своја чуда привидно учинио. Заповес о ћутању је из разлога што присуство Мојсија и Илије јесте знак да је он Месија, па би из тих поменутих разлога (Јевреји би га прихватили као политичког вођу) то било неповољно за остварењеискономијског тона – Страдања и Васкрсења Спаситељевог. Преображење по светом Јовану Дамаскину значи да се преображава не накнадно добијајући оно што не беше, нити се претварајући у оно што беше, него Христос пројављује (својим ученицима) оно што он (оувек) беше, отварајући њихове очи и чинећи их од слепих – гледајућима. Остајући сам у истоветности (Својој), поред онога што се раније показивао, видеше Га ученици (Преображеног) да се друго показује, то јест Бог у телу, закључује св. Јован Дамаскин.

[Дарко]

Тумачење Мт 17, 1- 9

Преображење Христово је догађај који описују тројица јеванђелиста Матеј, Марко и Лука. Поједине различитости о овом догађају се могу приметити код јеванђелиста Луке. Најпре треба рећи да се гора Тавор на којој се Господ Исус Христос преобразио налази у Галилеји, недалеко на југо- запад од Генисаретског језера и да је висока око 500 метара надморске висине. Још једну планину коју треба узети у обзир јесте планина Ермон (2000 метара) изнад Галилеје према Антиливану и Дамаску где је шест дана пре догађаја Преображења, Апостол Петар, као најватренији од Апостола, први исповедио Христа као Сина Божијег и Бога. Одатле је Христос кренуо на југ у Јудеју на страдање у Јерусалиму, да би Апостоле пред страдање утврдио у вери Преобразио се пред њима у телу сав у Слави и Светлости Божанства на гори Тавор. Овај догађај потврђује то да је човек створен по икони Божијој јер се управо овдје види да су апостоли (људи) гледали оно што ни анђели нису могли, зрачак славе Царства Божијег. На овој  гори се потврђује васкрсење мртвих и Христос се показује као Господар мртвих и живих.

Текст и тумачење

1. И послије шест дана узе Исус Петрa, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. Број шест се узима као први савршени број јер се саставља од својих делова:, 3. му је полoвина, 2. му је трећина а 1 му је шестина и посабрани уједно чине га савршеним. И Бог ствара за шест дана. Број осам носи слику будућег века јер се са седам векова завршава садашњи живот, а 8. се назива будући живот. Ово се противи извештају јеванђеља по Луки 9, 28 који каже : „Око осам дана послије ових ријечи узе он Петра, Јована, Јакова и попе се на гору да се помоли Богу“, из разлога јер Лука рачуна и први и последњи дан од када су се попели за разлику од Матеја који рачуна само оне који су прошли у међу времену .Петра је узео јер га је овај силно волео, желећи да му покаже да је исповедање од Оца засведочено и да је то Отац у Петру открио и узима га као председавајућег, као онога који ће примити кормило Цркве. Јована је узео као омиљенога ученика, као девственог и најчистијег органа богословља због чега је видећи преображeнога Христа загрмео „У почетку бијеше Логос (Ријеч), и Логос бијеше у Бога и Логос бијеше Бог.“ Јакова је узео јер је овај био ревнитељ, узео га је као онога који ће пре свих ученика за Христа умрети,испити чашу Његову и крстити с крштењем за Њега . Док неки од старих тумача  не помињу о којој је гори реч дотле други  говоре да је реч о гори Тавор . Под гором високом се овдје подразумевају врлине. Врхунац свих врлина јесте љубав са којом се одређује савршенство. Човек се неће удостојити таквих Божијих виђења ако се претходно не узвиси Духовно. Сам их је извео из разлога јер је и Христос често чинио најдивнија чуда у тајности. Својим преображењем, није одбацио тело већ је оно остало у своме облику стим што се показало још сјајније јер се кроз тело пројавио делић славе божанске онолико колико су апостоли могли да виде .

2. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. Пред њима се преображава вечно на исти начин. Слава коју Христос има је беспочетна од Оца, није била до сада пројављена у видљивом телу Христовом и није била доступна телесним везама. Преображење пројављује оно што одувек беше. Лице које се засијало јесте лице онога који је створио првобитну светлост. Морам напоменути да се ово поређење употребљава због свих оних који су свезани телом, из разлога јер је немогуће да се нестворено изобрази у творевини другачије него као што је на пример сунце једно а има две суштине  али је кроз цело тело нераздељиво сједињења са масом то тело остаје само собом а светлост се простире на све крајеве земље, тако и Христос бугући беспочетна Светлост од Светлости оваплотивши се , он је једно сунце правде у двема природама нераздељиво познаван. Тело Христово јесте ограничено јер стојећи на Тавору није се протезало изван те горе, док је Божанство не сместиво на земљи. Све је постало заједничко једноме Богу Логосу и оно својствено телу и оно својствено не ограничено божанству. Тело је засијало онолико колико су могли видети апостоли. Он ошто је међу чулним стварима сунце, то је међу духовном Бог. Извор светлости је немогуће да се гледа али може светлост која излази из њега.

3. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. Лука каже да су говорили о Христовом крсном страдању, а баш они су се појавили да би се показало да је Христос господар закона и пророка. Илија је пророк који је још жив  а Мојсије је законодавац који је одавно умро. Ово је било да би се дошло до уверења да се Он не противи ни закону ни Богу јер Мојсије не би говорио са оним ко се противи његовим одредбама, нити би Илија трпео противника Божијег. Такође су се јавили да би се решила погрешна сумља да је Христос Илија или Мојсеј. Изгледа да су их ученици препознали по речима Мојсијевим које су вероватно гласиле: „Ти си онај чије сам страдање наговестио зготовивши Пасху“ и по речима Илијиним : „Ти си онај чије сам васкрсење предназначио васкрснувши сина удовичиног“. Видећи славу и слободу њима сличних слугу, апостоли су још више требали да ојачају за подвиге који им предстоје. Ово можемо упоредити и са спортистима који да би достигли жељени добитак па кад виде претходне трудбенике како уживају у добитцима бивају још више подстицани на подношење напора.

4. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.

Петар је хтео да избегне Христово страдање па је зато то рекао, јер је знао да ће им на гори помоћи Мојсеј, који је ратовао са египћанима и Илија који је низвео огањ са небеса. Лука сведочи да је Петар ово говорио из страха не знајући шта говори, или је занемио од догађаја или није знао шта говори. Али разумљиво је да нико не би заменио светлост за мрак. Ако је светлост лепа, красна, колико је већ жељена и слађа само светлост(Бог) од које се свака светлост осветљава. Добро није требало да се само ограничи на присутне него да се прелије на све присутне, а то је имао да изврши Крст Христов. Да је остао на гори Тавор, не би се до краја остварило обећање Петру, нити би се разбојнику рај отворио, нити би Патријарси, Пророци и Праведници били ослобођени из утробе ада, нити би се наша природа обукла у непропадљивост. Да Адам пре времена није тражио изједњачење са Богом жеља би му се испунила. Зато ни Петар не треба да тражи добра пре времена. Има времена када ће добити ово бескрајно виђење. Христос га не поставља за градитеља колиба (сјеница) већ за градитеља Цркве свега света. Ученици Петрови су остварили Петрове речи направивши сјенице на тавору. Наиме постоји обичај у Јерусалимској Патријаршији на празник Преображења по коме на гори Тавор праве три колибе од дрвећа грања и лишћа и по коме су сви заједно прослављали овај празник, и сваке године на овај празник бели облак надкрили целу гору иако је на свим околним местима ведро.

5. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи: њега слушајте.

Као што се Бог у старини појавио у облаку, тако исто бива и са Сином Очевим. Овде је облак светао а не мрачан као некад, јер Он није желео да их уплаши већ да их поучи. Из облака се зачуо глас да би се показало да је од Бога. Речи који је по Мојој вољи значе Онај у коме почивам. Речи њега слушајте значе да га слушају иако хоће да буде распет да се не противе томе. Оно што закон и пророци проповедају, тај се овдје преобрази. Мојсије изображава сабор мртвих  а Илија сабор живих јер је преображавани- Господар живих и умрлих. Речи овој је Син мој љубљени по мојој вољи означавају управо да је и Син предвечан ван временски произишао од Оца. Он је печат Очевог бића кроз којег је све Створио. Речи њега слушајте значе да ко прима Христа прима и Оца који га је послао. Христос је послан као човек а као Бог остаје у Оцу и Отац у Сину. И треба да га слушају јер Он има речи живота вечнога.

6- 8. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвативши их се и рече: Устаните и небојте се. А они подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама.

Пали су ничице јер нису могли да издрже сјај облака и силину гласа. Њихове очи су биле отежале од сна . Под сном подразумева замор од прејаке светлости. Како се не би дуго плашили и заборавили шта су видели Господ их диже и храбри их. Остаје сам да не би мислили да је глас свједочио за Мојсеја и Илију већ да је сведочио за њега.

9. И када силажаху са горе, заповједи им Исусу говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.

Рекао им је због тога да се не би саблазнили они који чују када га виде распетога. Могли би сматрати да је Он преврант који све привидно чини.

Ако не превазиђемо овај свет и не попнемо се високо на гору нећемо видети славно виђење ни „лице Исусово“ , ни одећу . Ако се попнемо на гору високу тамо ћемо видети Мојсеја и Илију како разговарају са Господом , јер закон, пророци и Господ једно говоре и у свему се слажу. Ко јасно тумачи Писмо он јасно гледа и лице самога Исуса, а ако још и расветљује њихов смисао. Он гледа белу одећу Исусову јер су речи одећа мислима. Не требамо као Петар да се задовољавамо тренутним већ да увек напредујемо у врлини и созерцању и да се пењемо на још веће висине.