MANASTIR MORAČA

ribar · Јун 9, 2009

Manastir Morača je jedan od najmonumentalnijih pravoslavnih srednjevekovnih spomenika Crne Gore. Podignut je na desnoj obali Morače, u proširenom delu kanjona, na prirodnoj zaravni slikovitog pejzaža. Morački hram je podigao 1252. godine Stefan, sin kralja Vukana a unuk Nemanjin, što se spominje u natpisu na nadvratniku zapadnog portala.

Manastirski kompleks se sastoji od saborne crkve Uspenja Bogorodice, male crkve Svetoga Nikole i zgrada konaka. Porta manastira opasana je visokim zidom sa dve kapije. Saborna crkva je velika jednobrodna građevina građena u stilu raških crkava, sa polukružnom apsidom, bočnim pevnicama i kupolom i, za razliku od crkava građenih u primorskom stilu, zidovi su joj omalterisani. Uz naos je sagrađena prostrana priprata. Glavni portal je urađen u romaničkom stilu.

Pored arhitekture, posebnu znamenitost manastira Morača predstavlja njegov živopis. Od prvobitnog slikarstva iz 13. veka sačuvan je samo manji deo u đakonikonu, gde se monumentalnošću i snagom izraza izdvaja 11 kompozicija iz života proroka Ilije. Snaga i monumentalnost tog slikarstva nadmašuje sve što je kod nas u 13. veku, pre Sopoćana naslikano u fresko-slikarstvu. Ostali deo živopisa stradao je u prvoj polovini 16. veka kada su manastir opustošili Turci i odneli olovni krov.

Prema zabeleženom predanju je manastir spaljen 1505. i bio pust sve do 1565. ili 1570. godine kada je obnovljen, pod patronatom igumana Tome i Vukića Vučetića. Ukrašavanje se nastavlja do kraja 16. veka i tokom 17. veka. Morača je imala značajnu ulogu upravo u 17. veku, pogotovo kada je patrijarh Jovan 1608. godine ovde organizovao sabor narodnih prvaka, a u ovom manastiru je 1648. godine izabran patrijarh Gavrilo za naslednika patrijarha Pajsija.

Poslednji turski napad na manastir se desio 11. juna 1877. godine, kada je iguman Mitrofan Ban lično predvodio bataljon koji je odbranio manastir.

Današnji izgled manastira potiče iz 1935. godine kada je učinjena znatna restauracija

sr.wikipedia.org/sr-el/Манастир_Морача

ribar · Јун 9, 2009

Avksentije - arhimandrit Morače

Živorad Janković

Manastir Morača nosi dosta neobičnog u sebi, počev od ličnosti ktitora, tematike fresko, slikarstva, rane istorije... U vreme kad samo vladar može da gradi manastir, član sporednog ogranka dinastije, sin kneza Vukana Stefan podiže svoju zadužbinu koja, strogo gledano, nije mogla biti manastir, ali nema dovoljno elemenata da se njen položaj definiše: „Ovaj hram Presvete Bogorodice sazidah i ukrasih u ime njenog Uspenja ja Stefan, sin velikog kneza Vuka, unuk svetog Simeona Nemanje.

I to se zbi u doba blagočestivoga kralja našeg Uroša leta 6760 (1251/2) indikta 10“. Izrada živopisa poverena je dobrim majstorima koji rade u još nekim hramovima toga vremena, ali su njihova dela svuda sačuvana samo u fragmentima, toliko da pokažu čija su tvorevina. Osobita je i istorija ove obitelji, jer od nastanka pa kroz nekih dvesta godina života u slobodnoj državi o Morači nema nikakvih vesti. O manastiru govori tek zapis iz 1444. godine u kome se kazuje o nabavci knjiga. Pop Nikodim saopštava kako je u manastiru velika oskudica knjiga, i zato je nabavio Posni i Cvetni Triod i Apostol.

Kroz period ropstva o Morači ima više vesti, a manastir vremenom postaje „rezervat“ stare srpske knjige. Smešten uz važnu saobraćajnicu, često je na udaru i stoga je čudo da se očuvalo toliko dragocenosti u njemu. Kao i u mnogo drugih slučajeva, prva žrtva tuđinske okupacije jeste olovni krov sa hrama koji će ostati bez krovne zaštite oko sedam decenija tokom 16. veka. Obnova Pećke patrijaršije i ovde je udahnula novi život gde se prilike donekle sređuju.

Do 18. veka manastir Morača uživa ugled značajnog središta, gde se povremeno održavaju skupovi vodećih ljudi koji donose značajne odluke. Kasnije se težište zbivanja te vrste prenosi na Cetinje. Popis nastojatelja ove obitelji počev od 16. veka, iako nije potpun, može se oceniti kao solidan. Povremeno tu je i značajan knjižni centar gde se prepisivanjem umnožavaju stari tekstovi.

Vreme ustanka u životu Morače pre se može oceniti kao uobičajeno nego kao nešto posebno. Na čelu manastira nalazi se arhimandrit Avksentije Radonjić Šundić (1790-1826). Iz zapisa se zna da se 1797. g. vratio iz Rusije i u Morači zatekao teško stanje: „Aukentum pride iz Rusije 1797. godine i si zjelo pečala nađe veliku žalost: Radula kneza ubita od Turaka 1794. i Jovan prekrasni sin Radulov osiroti svu Moraču 1797. godine. Pogibe na veru meseca januara 30. dan“. Preko drugih izvora saznaje se o planovima Avksentija za preselenje u Rusiju sa čijim ostvarenjima srećom ne ide onako kako se namerava. Godine 1804. Avksentije kao jedini sa činom arhimandrita sreće se među učesnicima skupa narodnih prvaka sazvanog u cilju odbrane mitropolita Petra I od optužbi iz Rusije. U svom pismu ruskom caru glavari se zalažu za svoga arhipastira: „U sto vreme spremili smo i mi od našeg naroda punomoćnike k Vašem imperatorskom Veličanstvu radi izveštaja o sadašnjem našem upravljanju i o ostalom što bi na opštu korist prinelo. No ovo ne može nikako biti nego posredstvom našega arhipastira čije reči i poučavanja obdržavaju narod pod pokroviteljstvom Vašeg imperatorskog Veličanstva mi nismo nikome toliko obavezni koliko njemu za njegov neumorni trud i sledujemo njega i celo naše poverenje polažemo u njega u verujemo što nam reče. Njegova postojanost i bespristrašće nama su duboko poznati i kod njega niko nije spazio nikakvo slavoljublje i koristoljublje, vlada se po dužnosti u činu arhijerejskom kako treba i neprestano se trudi o našem blagostanju i preko svojih sila“.

U prvoj godini ustanka dolazi do nesklada u ponašanju mitropolita Petra I i naroda oduševljenog za otpor Turcima. Nije jednostavno svima udovoljiti na mestu gde se ukrštaju interesi najvećih sila onog vremena (Francuske, Austrije, Rusije, Turske). Za razliku od beogradske oblasti gde Rusija pomaže opstanak ustanka, u to vreme od mitropolita traži mirovanje. U ime Nikšićana, Moračana, Pivljana i Drobnjaka arhimandrit Avksentije izjavljuje vernost mitropolitu i poziva ga da ustanu na Turke: „S ovim vernim pismom dolazim objaviti vam odanost i veru Nikšićana, Drobnjaka, Pivljana i Hercegovača koji se graniče s pomenutim plemenima, a koji jednodušno žude i traže pomoć prvo od Svevišnjega Boga Svedržitelja i Tvorca i Velikoga gospodara i zapovednika Petra Petrovića, opšte narodnoga mitropolita i od svega Praviteljstva Crnogorskoga i Brdskoga zaklinju Vas Bogom velikim da ustanete... Oni vas kume, pa i ja vas kumim Bogom, ustanite Hrista radi, i čas prej, po istom knjigonoši, verni i veseli odgovor i skoru pomoć pošljite. Dajem Vam Boga za jemca i moju dušu, da su svi gotovi koliko hoćete“.

Ruski konzul u Kotoru S. Sankovski piše 3. aprila 1806. godine nastojatelju manastira Pive Arseniju Gagoviću gde pominje i manastir Moraču: „Imao sam čast primiti Vaši poštenu knjigu i sve sam razumeo što mi pišete i po uzroku onome šaljem pismo k arhimandritu Avskentiju u Moraču...“ U nastavku konzul Sankovski iznosi kako očekuje da ga oni i dalje izveštavaju o stanju kod Francuza kao što se nada da će se oni lično potruditi da narod odvraćaju od veza sa Francuzima.

Na početku 1807. g. mitropolit pominje arhimandrita Avksentija u okviru planova za ratovanje sa Turcima te godine. Arhimandrit treba sa Moračanima, Rovcima i uskocima da krene i sjedini se sa Pivljanima, a zatim prihvati sukob sa Turcima. Godine 1809. na Seničkom polju dolazi do susreta Crnog Đorđa sa oko 400 Hercegovaca predvođenih od arhimandrita Avksentija, Mine Radovića i Batrića Kršikape. Od Vožda su snabdeveni municijom. Oni nastavljaju otpor Turcima i posle povlačenja Crnog Đorđa sa tog prostora usled Čegarske katastrofe.

„U lavri Morači“ 23. jula 1811. g. sastavljeno je „Prošenije... velikomu monarhu Imperatoru Aleksandru Pavloviču sverosijskomu Samodršcu i našemu pokrovitelju“. Molba je ujedno punomoćje za pivskog arhimandrita Arsenija Jovanovića Gagovića koji se sprema za odlazak u Rusiju. Sa ovim aktom on bi trebalo da se obrati caru i Sinodu Ruske crkve za pomoć u odeždama, sasudima i knjigama za obnovljene hramove. Na aktu, pored arhimandrita Avksentija Radonjića, nalaze se potpisi još četiri igumana. Na poleđini pisma stoji: „Za sve opšče pomjanute manastire arhimandrit Avksentije Radonič na granice turacke s bratijami i obšče narodom...“

Godine 1813. dolazi do pohare manastira, a crkva je pokrivena tek četiri godine kasnije. U međuvremenu arhimandrit je zatečen na austrijskoj teritoriji bez pasoša i bio je uhapšen. U objašnjenju asutrihjsjskog zvaničnika stoji da je ovakav odnos lokalne vlasti prema njemu ispravan: „Kako jednoj personi njegovoga čina ne može biti nepoznato da se ne može iliti ne sme u čuždom vilajetu bez pasaporta i prežde pribavljenog dopuštenja nadležaščih polnomoščnika po svojoj volju putešestvovati, koje bi protiv političkih uredbi bilo nigde dopušteno.“ Godina 1820. predstavlja svetlu tačku jer toga leta odneta je značajna pobeda nad Turcima: „Razumeli ste silu vezira što su njegovi jaramazi onogoški i kolašinski i Bog darova i Prečista Bogorodica i Vaše svjatjejše molitve te pogiboše... Bilo je na gornju Moraču Turaka po trista na jednog hrišćanina i Bog Turke pobi...“ I bez Turaka narod ima dosta nevolja, jer krševito zemljište malo daje i kada su vremenske prilike povoljne, te su gladne godine mnogo češće od rodnih. Ovaj zapis je „opšte mesto“ često viđenog teškog stanja: „Tada beše u zemlji velika glad i nevolja; ne beše žita, ne beše sena, ne beše voća nikakva, ne beše berićeta o čem ljudi žive.“ I sam mitropolit Petar I Petrović više puta se zalaže da područni ljudi ispune svoje obaveze prema manastiru, jer žive na zemlji koju je ktitor dao ovoj obitelji. Jedno od malobrojnih sačuvanih pisama arhimandrita Avksentija govori o stanju manastira 1822. g.: „Dolazim u dva slova javiti Vašem blagorodiju za stol ljubavi Vaše kotoraja nezabivena budet vo svoj žizni i molim Bogaza Vaše zdravlje čuti i razumeti. Molim se zabudite Vašega starika, Vi ste u obistija gospodarevih, Vi sreću delite, molite Gospodara da umilostivi sveblaženjejšuju milost; e, mi ne da moje ubožestvo javiti sja, kako valja i kako je dužnost svojemu blagodetelju javiti sjai njegovim prvima u dvoru arhijerejskom. Veliki me stid pokriva, ali ne da svake godine sve iznova kućimo, ali starost i svaka briga, no ne molim za me zadužiti po jednu košulju i malo kave i cukra i sapuna da doložite gospodaru za jedan petrailj, nemam ni jednoga i da mi pišete što do daljnija kraja od Carigrada i sa drugih strana.“ Arhimandrit je sebe potpisao kao „Ja bezumni mučenik Avksentije u bezumnoj službi, a bezakonu narodu“.

www.pravoslavlje.org.sr