Марко - стихови

[Тавита]

Нисам могао побјећи од сна

Јутро, маглу пробијају зраци сунца

Крај ријеке старац сједи сам

Тишина му друштво прави годинама

Замишљено лице са невидљивим ранама

Боље сам могао то знам

Али нисам снаге имао тада

Зашто ми нисте помогли сви

Када сам падао, док се гасила нада

Прихватам све, то добро знате

О ријеко, годинама неукротива

Да боље сам могао то душа сад зна

Нисам могао побјећи од сна

Сад видим да све иде без мене

Са стране гледам живот како иде

И свака бора на лицу мом зна

Да нисам могао побјећи од сна

[Тавита]

Ружа

Кише су лиле непрестано

Сунце је гријало јако

А нико штитио није

Тај дивни цвијет што се смије

Сама у камену без имало земље

Вријеме је остављало траг

А нико гледао није

Тај дивни цвијет што се смије

Онда је дошао пастир

Угледао бисер и потрчао к њему

Да увене пустио није

Тај дивни цвијет што се смије

Руком је разгрнуо камен

Сузом обрисао трагове кише

Додиром сломио није

Тај дивни цвијет што се смије

У башти мирисној сада расте

Краљица, румена ружа

Нико као пастир волио није

Тај дивни цвијет што се смије

[Тавита]

Молитва за светиње и род

Не дам светињу свога прага

Не дам силама мрачним свјетлост дана

Ни осмјех дјечији, ни сузу материнску

Ни цркве, ни манастире ни иконе старе

Не тражим много и спреман сам да молим

На кољена да паднем пред Богом

Са погледом препуним кајања

И замолим за љубав међу људима

Али сам спреман и да праштам за сваку сузу и бол

Урезану рану мом народу

Тешко је опростити али ја то могу Боже

Заборавити не смијем и нека ме не буде ако заборавим

Молим те Свеблаги и добри Оче

Сачувај мој народ а и све друге

Дај памети, разума, мира и вјере у Тебе

Јер под небеском капом за све има мјеста

Чувај нас Мајко Добра, Свемилостива Владичице

Чувај дјецу, мале анђеле што носе осмјех на лица

Чувај нам отаџбину и синове што расту

Теби у част а Богу у славу.Амин

Опет бих тебе изабрао

Ех кад бих само могао гледати

Очима својим прекривеним паучином

Ово сунце што милује природу

И осјетити дар који Бог даје

Ех кад бих могао растјерати таму

И чути малих птица пјесму

И шуштање лишћа златног

Док вјетар га лагано таласа

Ех кад бих могао бирати поново

Да ли желим сунце што грије

Птица пој и златно сунце

Или тебе, због које све ово не видим

Ех кад бих могао, о лудости људска

Опет бих исту направио грешку

Ех кад бих могао и ако бих знао

Опет бих тебе изабрао

Ослободи ме

Ваздух носи мирис твој

Немир ме ломи свакога трена

Све око мене је бол мој

У сваком кутку твоја је сјена

На другу страну сада ходи

Нека те вјетар носи даље

Нека те пут од мене води

Зашто те опет мени шаље?

Стара мајка (Посвећено свим старим људима заборављеним од својих потомака)

У тамној прохладној соби

Док хладноћа мрзне све

У углу икона стара

И стара мајка којој се срца пара

Стара мајка са штапом

Са сузом у оку стоји

У Благога Христа гледа

Молитву жели да му преда

Господе, стара сам већ

А немам ни хране ни воде

Само тебе имам Боже

И знам да све ти се може

Не тражим ни хране ни воде

Не бије ме ни вјетар ни зима

Само буди Ти уз мене

Јер осјећам смрти сјене

Једно само желим

Чувај потомке моје

Сузом те овом молим

Јер знаш колико их волим

Суза

Суза у оку дјечака

Као планина велика

Као стијена тешка

Као мач оштра

Непрестано остављан

Никада вољен стварно

Непрестано болу учен

Никада љубави људској

Али суза та није мржња

Она је радост и свјетлост свијету

Јер није од свијета овога

Јер долази од Бога

Ти ми се врати

Када прођеш све стазе

Цијели свијет када буде иза тебе

Када ништа ти не буде непознато

Ти ми се врати

Када оставе те сви

Без свих када останеш

Када сама ујутру се пробудиш

Ти ми се врати

Када сунце престане да излази

Ноћи постану дуге

Ти ми се врати

И нестаће бола и туге

Феникс

Не, ја не требам хвала

Никада га нисам ни хтио

Ако си љубав мени дала

Узети је нисам смио

Сваки твој поглед сада боли

И свака ноћ је ожиљак нови

Никада нећеш знати како воли

Човјек коме нестану снови

Носи сада пола мене

Нека је срећан сваки твој дах

Освануће сунце преко сјене

У љубав ће се претворити мој прах

Шетам ти кроз снове

Шетам ти кроз снове

Корацима од памука

И ма колико то не желиш

Ја шетам ти кроз снове

Снено око док мирује

Душа док бесвјесно плови

На сва забрањена врата улазим

Док шетам ти кроз снове

Видим те у сваком сну

Гледам и пазим на те

Сваки уздах твој и ја сам ту

Јер шетам ти кроз снове

[Тавита]

Ево само једна од оних које чекају да буду одштампане.

Мирис ноћи

Да ли си икада будна ноћу

Стајала на прозору и слушала тишину

Да ли си осјетила мирис ноћи

Чекала некога ко неће доћи

Да ли те је миловала ноћна тишина

У вријеме када све се сабира

Да ли ти се душа борила да не тугује

У сате када творевина мирује

Да ли си била благодарна Богу

За дан који је остао иза тебе

Да ли си удахнула ваздух и подигла главу

Прекрстила се за нови дан Богу у славу

[Марко]

Може и овдје  :smiley:

[Тавита]

0409_feel

[Марко]

Ружа

Кише су лиле непрестано

Сунце је гријало јако

А нико штитио није

Тај дивни цвијет што се смије

Сама у камену без имало земље

Вријеме је остављало траг

А нико гледао није

Тај дивни цвијет што се смије

Онда је дошао пастир

Угледао бисер и потрчао к њему

Да увене пустио није

Тај дивни цвијет што се смије

Руком је разгрнуо камен

Сузом обрисао трагове кише

Додиром сломио није

Тај дивни цвијет што се смије

У башти мирисној сада расте

Краљица, румена ружа

Нико као пастир волио није

Тај дивни цвијет што се смије

[Марко]

Очи

Кажеш да знаш како све иде

Зашто ријеке низводно теку

Мутне и добре очи много ти се свиде

А не знаш да често праве ријеку

Добре су јер воле друге

Грле свијет попут крошње дрвета

Мутне су од велике туге

Јер одбачене су од овога свијета

[Марко]

Принцеза мала

Мала принцеза са сузом у оку

Тужна на клупи сједи сама

Лишће жуто тугује са њом

Вјетар је стао у њеној коси

Капут мали поцијепан

Шал је спао са рамена

Рукавом брише сузе

Уздахне тешко и тада стане све

Подигну главу принцеза мала

И са неба јој кану кап на лице

Утопи се у сузу њену препуну туге

И наговијести долазак дуге

[Јаков.]

Celu noć šmrčem belo

pored mene njeno telo;

Ona leži kao krava,

ova scena baš je strava.

Oko nas su neki ljudi,

sve pijani ili ludi;

Neku klinku grli bagra,

u džepu mu i viagra.

Niko ne zna tu za Boga,

ovde sada vlada droga.

(nastavak sledi)...kad se vratim sa žurke

[Vaske]

Pa tema je trebala da glasi MARKOVI STIHOVI 

[Тавита]

Па ја сам га питала  Ако жели, нека се изјасни, није проблем  aman

Било би ми драго.

Хоћеш ли Марко??

[Тавита]

а " Vladan Stjepan Ibrahim " још на дернеку? 

[Марко]

Може што се мене тиче али ја сходно својим обавезама нисам редован овдје и може се веома лако десити да данима ништа не поставим.

Корак до тебе

Само ми корак недостаје до тебе

Мали као зрно пијеска и велики као небо

Сабирам разбацане мисли у глави

Толико пута нисам учинио корак прави

Љубав је ту видим како је лијепа

Гледам свјетлост сјајнију од свијета

Насмијем се у трену као дијете

Пружам руке да свјетлост осјете

И онда попут муње силно

У трену се намрачи све око мене

Не, немојте опет ја вас молим

Желим само и ја да волим

[Марко]

Колико има до сунца

Колико има до сунца,

до сунца дјетињства мога,

сунца које милује,

сунца које долази од Бога?

Тражим изгубљене зраке,

празнина доноси хладноћу,

душа ме пита стално,

шта ја то у ствари хоћу?

Ја хоћу моје сунце,

сунце дјетињства мога,

јер само као дијете,

у сунцу сам осјетио Бога.