Прича једног пса...

[Тавита]

Кад сам била штене,забављала сам те својим триковима,и насмејавала те.Називао си ме својим дететом и упркос бескрајним парима ижваканих ципела и неколико уништених јастука,постала сам твој најбољи пријатељ.
Кад сам год била „злочеста“,претио си ми прстом и питао си ме „Како си могла?“-али
си онда одустао од своје строгости и свалио ме на леђа те чешкао мој трбух.Моје
разарање куће трајало је нешто дуже него што се очекивало,јер си ти био страшно запослен,али на томе смо радили скупа.Сећам се ноћи кад смо се мазили у кревету кад сам слушала све
твоје исповести и тајне снове,а ја сам веровала да живот не може бити савршенији него што јест.
Ишли смо у дугачке шетње и трчали по парку,возили се аутом,ишли на сладолед(ја сам добијала
само корнет јер је „сладолед штетан за псе“,како си ти то рекао), лешкарила бескрајно дуго на сунцу,чекајући крај дана и тренутак када ћеш ти доћи кући.Полако,почео си све више времена
посећивати своме послу и каријери,а и више си времена проводио и тражећи свог људског
партнера.Ја сам стрпљиво чекала, тешила те сваки пут кад ти је срце било сломљено и када
си се разочарао,никада нисам приговарала твојим лошим одлукама, скакала сам од радости
кад си долазио кући или када си се заљубио.Она,сада твоја жена није била „љубитељ паса“-
ипак сам је срдачно примила у наш дом,покушала јој показати да је волим,и слушала сам је.
Била сам срећна јер си ти био срећан.Онда су дошле људске бебе и ја сам с тобом делила твоје
Усхићење.Била сам очарана њиховом розом бојом,њиховим мирисом,и желела сам се бринути за њих попут мајке.Једино сте се ти и она бојали да ћу их повредити,тако да сам већину
времена проводила протерана у другој соби или у кућици за псе.
Ох,како сам их желела волети,постала сам "заточеник љубави"
Како су одрастали, ја сам постала њихов пријатељ.Држали су се за моје крзно и подизали
се на климавим ногама,гурали своје прсте у моје око,истраживали моје уши и љубили ме
у нос.Волела сам све на њима и њихов додир-јер је твој додир постао редак-и била бих дала свој живот да их обраним, ако треба.
Ушуњала бих се у њихове кревете и слушала њихове бриге и тајне снове,заједно бисмо ишчекивали звук твог аута како се паркира у дворишту.Некада кад би те људи питали имаш
ли пса,вадио би моју слику из новчаника и причао приче о мени.Ових последњих пар година,
твој сам“само пас“,а ти си ми замерао сав новац који се трошио на мене.Сада имаш прилику
за нови посао у другоме граду а и ти и они ћете се преселити у стан у којему није дозвољено
држање кућних љубимаца.Донео си праву одлуку за себе и своју“ породицу",али некада сам и
ја била та твоја породица.Била сам узбуђена када смо кренули аутом,али узбуђење је спласнуло
када смо дошли до азила за животиње.Заударао је на напуштене псе и мачке,на страх и безнађе.
Испунио си све образце и рекао:“знам да ћете јој принаћи красан дом“.Направили су гримасу и
упутили ти болан поглед.Они разумеју какве су шансе за старог пса,чак и оног са папирима.
Морао си отргнути огрлицу из руку свог сина док је он викнуо“Немој тата!Молим те немој им дати да одведу мог пса!“А ја сам била забринута за њега,мислила сам какву је поуку од тебе извукао
О пријатељству и верности,о љубави и одговорности и о поштовању свега што је живо.
Потапшао си ме по глави за растанак,избегавајући ме погледати у очи,те пристојно одбио понети
са собом огрлицу и поводац.Имао си рок који си морао испоштовати на послу, а сада сам ја
добила рок.Након што си отишао,две љубазне госпође рекле су да си вероватно месецима знао
да ћеш се преселити,али ниси ништа урадио да ми пронађеш нови дом.Климале су главом у
неверици и питале се“Како је могао?“У азилу нам пружају онолико нежности и пажње
колико им допуштају њихове обавезе.Наравно,хране нас редовно,али ја сам већ одавно
изгубила апетит.Испрва,кад год је неко прошао поред мога кавеза,ја сам потрчала напред,
у нади да си то ти-да си се предомислио..да је све ово само ружан сан..или сам се надала да ће бар неко доћи,неко коме је стало.неко ко ће ме спасити.Када сам схватила да се не могу
борити са живахношћу штенаца који су,несвесни своје судбине,пленили свачију пажњу,повукла сам се у дно кавеза и чекала.Чула сам њене кораке док је долазила по мене на крају дана..каскала
сам дуж ходника за њом до издвојене собе,задивљујуће тихе собе.
Ставила ме на стол,почешкала по ушима и рекла да не бринем.Срце ми је снажно тукло
у ишчекивању онога што ће доћи,али и обузео ме је осећај олакшања.Заточеничкој љубави
истекли су дани.Како је то у мојој природи,више сам бринула за њу.Терет који носи претежак је за
њу,то сам знала једнако као што сам знала сваку твоју промену расположења.Нежно
је ставила подвез око моје предње ноге док јој је суза клизила низ образ.Полизала сам јој
руку онако како сам тебе обичавала тешити пре неколико година.Стручно је ставила иглу у моју вену.Кад сам осетила убод и хладну течност која је струјала кроз моје тело,поспано сам легла,погледала у њене очи и прошаптала „Како можеш?“Мозда зато што разуме мој псећи говор,рекла ми је“Опрости“.Загрлила ме је снажно и објаснила да је њен посао побринути се
да одем на боље место,где ме нико неће игнорисати,злостављати или напустити и где нећу
бити препуштена самој себи..место љубави и светла,толико различитог од овог земаљског.И са
последњом снагом да моје „Како можеш?“..није било упућено њој.Мислила сам на тебе,
свог Вољеног Газду.На тебе ћу мислити и чекати заувек.Желим да ти и други у
твом животу наставе показивати оволико оданости.

Џим Вилис

[Тавита]

bliss jeeee

[Тавита]

...Dnevnik jednog psa. . .
Petra Pan Prva nedelja: Danas punim nedelju dana. Kako je lepo biti deo ovog Sveta...

Prvi mesec: Majka se odlicno stara o meni. Zaista je majka za primer...

Dva meseca: Danas su me odvojili od majke. Ona je bila veoma uznemirena zbog toga i ispratila me je tužnim pogledom. Nadam se da ce moja nova ljudska porodica brinuti o meni toliko dobro kao ona.





Cetiri meseca: Odrastao sam veoma brzo i sve mi privlaci pažnju.U mojoj kuci žive i mala deca koja su mi kao mlada braca. Cesto se igramo, oni mene vuku za rep a ja ih u igri povremeno malo gricnem.


Pet meseci: Danas su vikali na mene. Gazdarica je ljuta pošto sam se ispiškio u kuci ali mi nikad nisu rekli gde bi trebalo to da radim. Sada spavam u hodniku . To mi se nimalo ne dopada.





Osam meseci: Ja sam jedan veoma bliss jeeee pas! Imam toplinu doma, i osecam se veoma sigurno i zašticeno...Mislim da me moja ljudska porodica zaista voli. Celo dvorište je moje pa ja cesto prevazidem sebe kopajuci zemlju kao što su to radili moji preci da bi sakrili hranu. Moji i ne pokušavaju da me nauce novim stvarima pa je verovatno ovo što radim sasvim u redu.







Dvanaest meseci: Danas punim godinu dana. Odrastao sam pas. Medutim moji vlasnici kažu da sam porastao više nego što su oni ocekivali.





Kako li su samo ponosni na mene!

Trinaest meseci: Danas su me vezali. Skoro da nisam mogao ni da se mrdnem, na sunce kada mi je hladno ili u hlad kada je vrucina. Kažu da ce da me posmatraju i da sam nezahvalan. Ništa ne razumem.




Petnaest meseci: Sve se promenilo... Drže me zakljucanog na terasici. Jako sam usamljen. Moja porodica me više ne želi. Ponekad cak zaborave da sam žedan ili gladan. Kada pada kiša, nemam ni krov nad glavom.






Šesnaest meseci: Danas su me sklonili sa terase. Bio sam siguran da su mi sve oprostili da sam skakao od srece. Rep mi radi kao navijen. Štaviše, mislio sam da me vode u šetnju!!! Krenuli smo u pravcu autoputa kada su odjednom zaustavili auto, otvorili vrata i izašli napolje. Bio sam blessyou misleci da cemo ceo dan provesti u prirodi. Ne shvatam zašto su naglo zatvorili vrata i otišli. Stanite!!! Lajao sam! Bili su me zaboravili...Trcao sam za automobilom iz sve snage. Moja tuga je rasla kako sam ostajao bez daha a oni ubrzavali...Na kraju sam shvatio šta se desilo... Napustili su me.








Sedamnaest meseci: Uzalud tražim put kuci, sâm i napušten. Lutajuci tako, naišao sam i na neke dobre ljude koji su se sažalili na mene i dali mi nešto hrane. Ocima im pokazujem zahvalnost iz dubine duše. Nadam se da ce me usvojiti, bio bih poslušan kao nikada do tada!!! Nažalost oni samo sležu ramenima i kažu nešto kao - jadan mali, verovatno se izgubio.....

Osamnaest meseci: Pre neki dan sam prolazio pored škole i video mnoštvo dece nalik mojoj braci iz porodice. Prišao sam im bliže a jedna grupica je pocela da me gada kamenjem, glasno se smejuci. Takmicili su se ko ce me preciznije pogoditi. Jedan kamen me je pogodio pravo u oko i od tada više ne vidim na njega.






Devetnaest meseci: Neverovatno! Kada sam lepše izgledao, ljudi bi se i sažalili na mene. Sada sam veoma slab i izgledam užasno. Izgubio sam jedno oko i ljudi me teraju kada pokušam da se odmorim u njihovoj blizini.









Dvadeset meseci: Jedva se krecem. Danas su me kola udarila kada sam pokušao da predem ulicu. Bio sam na pešackom prelazu. Nikada necu zaboraviti zadovoljan izraz lica vozaca koji me udario. Bolje da me na mestu ubio. Ovako mi je samo slomio zadnje noge! Bol je neizdrživ! Noge me ne drže. Jedva sam se dovukao do trave pored puta. Deset dana sam bio na suncu, kiši i hladnoci bez imalo vode i hrane. Nisam više u stanju da se pomerim. Sve me mnogo boli. Nalazim se na veoma vlažnom mestu i cini mi se da i dlaka pocinje da mi opada. Neki prolaznici se prave da me ne vide, dok drugi govore jedni drugima da ne prilaze.





Skoro da sam bez svesti ali sam nekom unutrašnjom snagom uspeo da otvorim oci. Njen topli glas me probudio. "Jadni mala kuco, kako su te to ostavili". Sa njom je bio i jedan covek u belom koji me pogledao izbliza i rekao: "Žao mi je, ali ne možemo ga spasiti. Najbolje da mu skratimo muke". Devojka je pristala dok su joj suze išle niz lice. Uspeo sam nekako da pomerim rep, pogledam je i zahvalim joj se što mi je pomogla da konacno pronadem mir.



U momentu dok sam osecao sitni ubod igle, pre nego što sam pao u vecni san, pomislih:- Zašto sam se uopšte rodio kada me niko nije želeo?

[Милица]

Јао, Тави, шта ми то радиш са тим причама о еутаназијама

и заборављање на љубимце...

помагајте ...  bliss jeeee

[Тавита]

[Тавита]

bliss jeeee