VASELJENSKI SABORI- KANONI

[ribar]

Vaseljenski sabori (gr. οικουμενικος συνοδος, sabranje episkopa koji predstavljaju celu Crkvu): kolegijalni način na koji se vaseljenski episkopat izjašnjava o sadržajima vere i pitanjima discipline. I pored toga što episkop ima određenu pomesnu službu, on ima sabornu odgovornost u pitanjima od opšteg interesa Crkve. U periodu pre šizme (1054), karakter "vaseljenski" jednome Saboru dat je prisustvom i predstavljanjem episkopata cele imperije. Stoga je prisustvo rimskoga trona (italijanska dijeceza) na Saborima bilo nužno. Mada sazivani od careva, Vaseljenski Sabori nisu bili carska institucija. Carevi potpisuju saborska akta, ali ne glasaju niti pak utiču na odluke, ostavljajući episkopima potpunu autonomiju u raspravljanju i odlučivanju.

U saborskim odlukama treba da se pravi razlika između dogmata, koji ima doktrinarni sadržaj vere (ορος ), i kanona, koji ima disciplinski karakter. Ni sazivanje od strane cara, ni vaseljensko prisustvo i potpisi episkopa na saborska akta, ne garantuju suštinsko pravoslavlje iskazane vere ili simbola vere. Odluke Vaseljenskih Sabora nisu spoljni kriterijum učenja, jer nijedna spoljašnja vlast ne može nametnuti ono što je protiv istine vere. Zato odluke Sabora treba da prihvati i potvrdi svest Crkve. Pravoslavna tradicija priznaje sedam Sabora sa vaseljenskim karakterom, između kojih su se držali mnogobrojni pomesni ili regionalni sabori.

Било је 7 Васељенских Сабора:

Први Васељенски Сабор: Одржан у Никеји, у Малој Азији (мај - јуни 325. године), који је сазвао цар Константин Велики (274-337), у Цркви своје палате а на којем је учествовало 318 отаца, Епископа из целе империје, укључивши представнике папе Силвестра I (314-335), свештенике Вита и Винцента.

Други Васељенски Сабор: Одржан у Цариграду (мај -Јули 381) сазвао је цар Теодосије I (379-395), без консултовања папе Дамаса I (366-387), са намером да стави крај аријанском спору, који се наставио и после Никејског Сабора, благодарећи помоћи датој полуаријанцима чак и од цара Константина (цар беше прогнао Светог Атанасија у Трир, Treves), а нарочито због гоњења које су наследници Константинови - Констанција (350-361), сестра Константинова, Констанс и Валенс (+378) - започели против никејских православаца.

Трећи Васељенски Сабор: Одржан у Ефесу (јун-јули 431) сазвао је цар Теодосије II (408-450), са циљем да разјасни спор између Несторија (+451), епископа цариградског (428), и Св. Кирила Александријског (412-444), нећака патријарха Теофила (385-412) који је изманеврисао збацивање и прогонство Светог Јована Златоустог (+407). Несторије се јавља као оснивач нове јереси по којој постоје две различите ипостаси у оваплоћеном Логосу; зато се Дјева Марија не може назвати "Богородица" него само "Христородица".

Четврти Васељенски Сабор: Одржан у Халкидону (8. октобар - 1. новембар 451) сазвао је цар Маркијан (450-457), који је на њему и учествовао праћен Пулхеријом, сестром цара Теодосија; Сабор је одржан је у храму Свете Јефимије, са потпуном помоћи папе Лава I (440 - 461). Сабор је сазван да се изјасни о монофизитству, јереси која је одбијала разлику међу лицима - υποστασις и природом - φυσις тврдећи следеће: Ако је Христос ипостас (лице, личност), Он не може имати две природе. Јерес је проповедао Евтихије (рођен 378, умро око 454), цариградски монах, Кирилов ученик и Несторијев противник, који учаше да Христос има само једну природу (μονο-φισις), и то божанску, а да је тело људско само привидно узео.

Пети Васељенски Сабор (Други Цариградски Сабор): Одржан у Цариграду (мај - јуни 553) сазвао је цар Јустинијан Велики (527-565) са намером да помири монофизите са Православнима јер је одбацивање Четвртог Васељенског Сабора од Цркве у Египту донело политичка трвења.

Шести Васељенски Сабор (Трећи Цариградски Сабор) : Одржан у Цариграду (новембар 680. - септембар 681) сазвао је цар Константин IV Погонат (648-685). Одржан је у сали Сводова (Купола) (τρουλλος) палате, да би формулисао праву веру против монотелитске јереси (θελησις, воља). Јерес је почела да кружи за време цара Ираклија (610-641), у исповедању вере под именом Ектесис обнародованом 638. год., а које је саставио патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638).

Седми Васељенски Сабор (Други Никејски Сабор): Одржан у Никеји (септембар -октобар 787) сазвала је царица Ирина (780-790), намесница Константина VI (771 - 797), да би се изјаснио о култу поштовања икона.

[ribar]

Канони Првог васељенског сабора

1. Ако је неко услед болести руком лекара, или од варвара ушкопљен, нека такав остане у клиру. А ако је неко здрав, сам себе ушкопио, нека се такав у клиру преиспита и да престане да пребива у њему (- клиру). Не треба оне који тако чине постављати (- у клир). Као што је казано, ово је речено за оне који су то дело са предумишљајем учинили, усуђујући се да се сами ушкопе (обезуде). Оне које су варвари, или њихови господари обезудили (ушкопили), а у свему осталом се нађу достојни, нека такви, по правилу (- канону), ступају у клир.

2. Пошто се много тога, или по нужди, или услед неке друге људске журбе догодило упркос црквеном правилу (канону), наиме да су људи који су тек пришли вери из многобожачког живота, и мало времена се поучавали, одмах приступили духовној бањи, и да по Крштењу привођени су одмах за епископа, или презвитера, нашло се дакле за добро, да се убудуће тако не чини. Јер, потребно је и времена за оглашеног (који се учи), и после Крштења дуже испитивање (проверавање). Дакле, јасна је апостолска реч која каже: „Не новокрштени (неофит), да се не би погордио и упао у срамоту, и замку ђавола" (1 Тим 3:6-7). А ако се током времена покаже за (неко) лице да је пало у какав душевни грех, и то се докаже од стране два или три сведока, такав нека престане да буде у клиру. Ко пак преступа ово (чини супротно овоме), и као противник се осмели против великог Сабора, он излаже опасности своје свештенство (чин).

3. Велики Сабор је сасвим забранио, да, ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити било ко од клира има заједнички живот са женом, осим ако је мајка, или сестра, или тетка, или само особе изузете од сваке сумње.

4. Прикладно је да епископ пре свега буде постављен од свих (- епископа) у области. А а које то отежано, или због хитне потребе, или због удаљености, од свих нека се најмање тројица сакупе на једно место, а од свих нека буде сагласност прибављена гласањем преко писама, тада нека се учини рукоположење (хиротонија). А ваљаност одлуке тога чина нека буде предочена митрополиту сваке области - епархије.

5. Онима који су изопштени (одлучени), било да су из клира, било из реда световњака (-лаика), нека важи суд (мишљење) епископа сваке области (-епискоипије), према одлуци (канону) које наређује^ује: да они који су збачени од једних (епископа), не могу бити примљени од других (епископа). Нека се испита да нису малодушјем, или частољубљем или одбојношћу епископа одлучени. Да би се поводом тога предузело прикладно испитивање, показало се као добро, да у свакој области (епархији) два пута годишње буду сабори, како би сви обласни епископи сакупљени на једном истом месту заједно истражили таква питања. И тако, да се покаже да су они оправдано по општој оцени наишли на противљење епископа, као то да су они оправдано изопштени из (црквене) заједнице, све док сабор епископа не донесе о њима човекољубивију одлуку. Сабори пак нека буду, један ето пред Четрдесетницу, да би се одрешен од сваке малодушности приносио чисти дар Богу, а други (-сабор) елем у јесење време.

6. Нека се чувају (држе) стари обичаји, да у Египту, у Ливији и у Пентапољу, епископ из Александрије има власт над свим епископима горњих епархија, баш као што је то обичај и за епископа у Риму. На сличан начин пак и у Антиохији, и у другим областима, нека буду сачувана преимућства цркава. Свакако нека буде знано и ово, да, ако неко без (сагласнога) знања митрополита постане епископ, велики Сабор је одредио да такав не може бити епископ. Уколико је међутим избор био у заједници и благословом свих, и по црквеном правилу, а двојица или тројица се из сопственог частољубља успротиве, нека важи глас (избор) већине.

7. Пошто се задржао обичај и старо предање, да се у Елији (Јерусалиму) поштује епископ, нека настави да постоји његова част која припада личном достојанству митрополита.

8.0 онима који су себе некада називали „чисти", када прилазе католичанској и апостолској Цркви, свети и велики Сабор је одредио, да после хиротесије (полагања руку на њих) остану тако у клиру. Пре свега овога они треба да писмено исповеде да су сагласни и да ће последовати догматима (учењима) католичанске и апостолске Цркве. То јест да ће бити у заједници (-општењу) и са двобрачнима (- који су у другом браку), и са онима који су приликом прогона пали, а којима је одређено време и рок за кајање и опроштај, како би и они следовали у свему учењу (догматима) католичанске Цркве. Свугде дакле, било у селима, било у градовима, где би се они затицали као клирици сами рукоположени, нека би они остали у том реду (чину). А ако тамо постоји епископ или пресвитер католичанске Цркве, а неки од речених приступи, очигледно ј е да ће епископ (- католичанске) Цркве имати епископско достојанство. Онај који се од такозваних „катара" (чистих) ословљава епископом, имаће презвитерску част. Осим, ако епископ просуди да и он (катар) може заједничарити у епископском достојанству само именом. Ако му се ово не допада, треба му потражити место или хорепископа, или презвитера, да би се видело да је у клиру, и да не буду два епископа у граду.

9. Ако су неки без испитивања приступили презвитерству, или су (приликом) испитивања исповедили своје грехе, и, након њихове исповести, противно канона (правила), подигли се људи и положили руке на њих; правило (канон) то не допушта, јер католичанска Црква брани (- заступа) непорочност.

10. Ако неко од оних који су отпали (- од вере) буду рукоположени, или из незнања, или са знањем оних који су их рукоположили, то не поништава црквено правило. Када се сазна, биће свргнути.

11.0 онима који су одступили (од вере) без невоље, или због одузимања имања, или без опасности, или нечег таквог што се догодило у време Ликинијеве тираније; Сабор је одлучио да, иако су недостојни човекољубља, покаже благонаклоност према њима. Они који су се ваљано (у правом смислу) покајали, нека три године проведу као верни слушачи, а седам година као покорни (- они који припадају), а две године са народом у молитвама, али без општења (- заједничарења) у Приносу (Причешћу). 12. Они који су благодаћу призвани, и најпре показали ревност, и одбацили појасеве, а после тога као пси потрчаше на своју бљувотину; неки су и сребро употребили и дарове, да би се наново повратили (- у војничку службу). Они нека десет година припадају након трогодишњег времена слушања. Код свих њих подобно је испитати склоност (намеру) и стање (начин) покајања (преумљења). Они који страхују и сузама и постојанством (истрајношћу), и доброчинствима (добродетељима), показују а не привидно повратак на делу. Када они проведу одређено време у слушању, с правом нека опште (- заједничаре) у молитвама. Најпосле, епископ може према њима одлучити и човекољубивије. Они пак који су равнодушни, и привидно улазе у Цркву, сматрајући да им је то довољно за обраћање, они нека испуне сво време (- за покајање).

13. За оне који су на исходу (- на самрти), и сада ће се чувати стари канонски закон: онај који је на исходу (самрти) не може бити лишен последњег и најпотребније Попутнине (помоћи, -Причешћа). А ако остане и поврати се међу живе, а био је удостојен Причешћа, нека буде са онима који су само у молитви и општењу (-заједници). Уопште, сви они који се налазе на самрти и који моле да се удостоје Причешћа (Евхаристије), нека им епископ после испитивања подели Принос (Причешће).

14. Свети и велики Сабор је одредио да оглашени (-катихумени), а отпали су, да они три године само слушају, а после тога да се моле заједно са оглашенима (- катихуменима).

15. Због многог метежа и раздора који се догодио, одређује се да се потпуно укине навика супротна апостолском правилу (канону), а постоји у неким местима: да из града у град не прелази, нити епископ, ни презвитер, ни ђакон,. А ако неко и после одлуке овог светог и великог Сабора предузме тако што, или сам од себе допусти такву ствар, дело нека буде сасвим ништавно, и нека се такав поврати у цркву у којој је рукоположен за епископа или презвитера.

16. Они који су неопрезно, немајући ни страха Божијега и занемарујући црквено правило (канон), одлазе из своје цркве: презвитери или ђакони, или уопште они који су прибројани клиру, они никако не могу бити примљени у другу цркву, већ је посве природно потребно вратити их натраг у њихове области (- парохије), или ако оклевају, долично је да буду лишени општења (заједнице). Ако се ко усуди (- епископ) да некога тајно преузме који другоме припада, и рукоположи га у својој цркви без пристанка сопственог епископа од кога је одбегао, сагласно правилу (канону), нека рукоположење буде ништавно.

17. Пошто су се многи огрешили о правило (канон) и заведени богатством и добитком, заборавили на божанско Писмо које говори: „Сребро своје не даде под камату" (Псал 14:5). И дајући, траже постотак (проценат). 3 а то свети и велики Сабор сматра за праведно да, ако се ко нађе да после ове одлуке узима камату на позајмљено, или на други начин то чини узимајући један и по пут, или што друго измишља ради нечасне користи, нека буде избачен из клира и туђ каталогу (попису) свештеника.

18. Дошло је до светог и великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони дају Причешће (Евхаристију) презвитерима, што је противно (мимо) канону (правилу) и наслеђеном обичају (навици). Они који немају благодат (власт) да приносе, онима који приносе дају Тело Христово. И ово је дознао Сабор, да неки ђакони примају Причешће и пре епископа. То нека сасвим престане, и ђакони нека остану у сопственим границама, знајући да су они епископски служитељи, а нижи од презвитера. Нека примају Причешћа (Евхаристију) према поретку после презвитера, било да им га даје епископ или пресвитер. Нити да ђакони седе међу презвитерима, јер је то противно правилу (канону), и против је поретка. А ако неко не жели да се покори, и после ових одлука (одредби), да се лиши ђаконства.

19. За павловце који се враћају апостолској Цркви, нека важи одредба да их треба посве поново крштавати. Ако су неки од њих раније припадали клиру, ако су били непорочни и беспрекорни, биће рукоположени од епископа католичанске Цркве пошто буду поново крштени. А ако се испитивањем нађе да су они недостојни, природно је да се свргну. Исто важи и за ђаконисе, и за све који се налазе у клиру. Нека буде сачуван овај образац (узор). Споменули смо ђаконисе које су то по одећи (- по спољашњости), и пошто немају никаквог рукоположења, оне се по свему могу сврстати у световњаке (лаике). 20. Пошто неки недељом приклањају колена, и у дане Педесетнице, свети Сабор је одредио да се у свим областима сачува исто (слично), да се стојећи приносе молитве Богу.

Напомена:

Превод канона Васељенских сабора доносимо према Н. Милаш, Правила православне Цркве с тумачењима књ. I, Нови Сад 1995, редакција превода ј ереј Радомир Поповић

 

[ribar]

Канони Другог васељенског сабора

1. Свети Оци сабрани у Константинопољу (Цариграду), одредили су да се не одбацује вера три стотине осамнаест Отаца сабраних у Никеји у Витинији, већ да она ( вера) остане чврста; да се анатемише свака јерес а посебно евномијани или евдоксијани, и полуаријанци или духоборци, и савелијани, и маркелијани, и фотинијани, и аполинаријевци.

2. Епископи да не проширују свој а права (власт) преко граница својих цркава, нити да ремете цркве, него по правилима (канонима), епископ Александрије да управља само у Египту; источни епископи да начелствују само на Истоку, чувајући преимућства Антиохијске цркве по правилима (канонима) никејским. Такође епископи азијске области да управљају само у Азији; они из Понта само у Понту, они из Тракије само у Тракији да управљају. Ако нису позвани, епископи да не прекорачују права за рукоположења, или због неких других црквених послова. При чувању горе прописаног правила о управи, јасно је да ће у свакој области управљати сабор те области, као што је одређено у Никеји. Црква Божија која је код иноплемених народа (варвара) дужна је да буде управљана по поретку који се држи од Отаца.

3. Епископ Константинопоља (Цариграда) да има првенство (преимућство) части после епископа Рима ( римског епископа), зато што је овај ( град) нови Рим.

4. 0 Максиму Кинику и нередима које је он изазвао у Константинопољу (Цариграду): нити је Максим био, нити јесте епископ, нити од њега рукоположени на било који степен клира: Све што је учињено за њега, и све што је он учинио, нека је ништавно.

5. Од западних списа, примамо и ми оне из Антиохије који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа.

6. Пошто су многи желећи да помуте и изврну добар црквени поредак, непријатељски и клеветнички умишљају на православне епископе који управљају црквама, неке кривице (оптужбе), не због другог сем да окаљају углед свештеника, и да изазову пометњу у мирном народу. Зато свети Сабор епископа окупљених у Константинопољу (Цариграду) одлучио је: недопустити тужиоцима без испитивања, нити свима дозволити да износе оптужбе на црквене управитеље, али ни све искључити. Ако неко изнесе на епископа неки свој, тојест посебан прекор  да се обогатио или је пак од њега ( епископа) због нечега другог праведно страдао, при таквим оптужбама не разматрати ни личност ( тужиоца) ни веру (поверење) његову. Јер, треба на сваки начин даје слободна савест епископа, а онај ко се сматра оклеветаним, мора наћи задовољење, ма каквог да је поверења (вере). Ако је на епископа изнета црквена оптужба, тада треба разматрати личност тужиоца. Најпре, недозвољавати јеретицима да износе оптужбе на православне епископе у црквеним делима. Јеретицима називамо како оне који су одавно искључени из Цркве, тако и оне које смо после тога анатемисали. Сем ових и оне који се претварају да исповедају здраву веру, али који су се оделили и окупљају сабрања против наших канонских епископа. Још ако су неки из Цркве, раније због неких узрока били осуђени и избачени, или одлучени, било да су из клира, било из реда световњака, и њима да не буде дозвољено да оптужуј у епископа док најпре не скину своју оптужбу са себе. Слично, и од оних који су се сами подвргли оптужби, не треба примати оптужбе на епископа, или на друге клирике, док најпре не докажу своју невиност, од, на њих изнетих оптужби (кривица). Ако неки који нису ни јеретици, нити су у црквеној заједници, ни осуђени или унапред оптужени, кажу да имају нешто против епископа по црквеним питањима, таквима свети Сабор заповеда да најпре изнесу своје оптужбе пред све обласне епископе, и пред њима да доказима потврде кривице којима оптужују епископа. Ако се догоди (покаже) да епископи једне области не могу да правилно пресуде по изнетим на епископа оптужбама, тада они ( тужиоци) да приступе већем сабору епископа велике области који су сазвани због овог повода. Они опет не могу изнети оптужбу пре него што писмено не изјаве да ће се потчинити истој казни, ако би по испитивању дела, се показало да су клеветници епископа кога оптужују. Ако ко презревши издане одредбе усуди се, или позове се на царски глас, или судове световних управитеља, или узнемири васељенски Сабор, и нашкоди части свих епископа области, такав да не буде примљен са тужбом као онај који наноси увреду (ружи) правила (каноне), и као онај који је нарушио добар црквени поредак.

7. Они који се од јеретика присаједињују православљу (прихватају православље) и наследство (удео) оних који се спасавају, примамо их подвргавањем по следећем обреду: аријанце, македонијевце и саватијане, и новацијане који себе називају чистима и најбољим, и четрнаестнике или тетрадите, и аполинаријевце:

пошто они дају ливелус (писмено исповедање православне вере) и анатемишу (прокуну) сваку јерес која не учи (не мисли) како учи света Божија, католичанска и апостолска Црква, примамо их запечаћујући, то јест помазујући светим миром најпре чело, и очи, и ноздрве, и уста, и уши, запечаћујући их говоримо: „Печат дара Духа Светога". А евномијане, који се крштавају једним погњурењем, и монтанисте које овде зову фриги, и савелијане који уче о иопаторству (синоочинству), и друга погубна (дела) чине, и све остале јеретике (јер је овде много таквих, који највише долазе из галатских земаља); све њих који желе да се присаједине православљу примамо као многобожце (Јелине). У први дан чинимо их хришћанима, у други оглашенима (катихуменима), затим у трећи заклињемо их са трикратним дувањем у лице, и у уши. И тако их оглашавамо, и чинимо да пребивају у Цркви и да слушају Свето писмо, и тек тада их крштавамо.

 

[ribar]

Правила Светог трећег

Васељенског Сабора

Главе: 1 2 3 4 5 6 7 8 9

1. Пошто треба, да и они који нијесу светоме Сабору присуствовали с каквог узрока, било црквеног, било тјелеснога, знаду, шта је на истоме установљено, саопћујемо Вашој светињи и љубави вашој да ако је који епархијски митрополит, одступивши од светог и васељенског сабора, прешао или у напријед пређе к збору одметничком, или је примио или прими науку Целестијеву, такав никојим начином не смије предузимати што противу епископа своје епархије, јер је он већ од сада Сабором искључен из сваког црквеног опћења и лишен сваке власти. Самим ће пак епархијским епископима, заједно са оближњим митрополитима који православно мисле, припадати да га коначно свргну са епископског степена.

2. Ако који епархијски епископи нијесу присуствовали на светоме сабору, него су прешли к одметницима, или су настојали да пређу, или који су били потписали свргнуће Несторија, пак су опет прешли к одметничком сабору, нека такови буду, по одлуци светог сабора, лишени свештенства и свргнути са свог степена.

3. Ако су који клирици, у каквоме граду или селу, били лишени свештенства од Несторија, или од његових шљедбеника због тога што су правилно учили, правично налазимо да исти поново заузму свој степен. Уопће пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са православним и васељенским сабором, не смије ни под каквим начином потчињен бити епископима који су се одметнули, или који се одметну.

4. Ако се који клирици одметну, или се усуде, било особно, било јавно, мислити једнако са Несторијем, или Целестијем, - и у погледу ових свети сабор правично налази, да буду свргнути.

5. Који су за неподобна дјела били осуђени од светога сабора, или од својих епископа, пак Несторије, противу правила и по својој у свачем самовољи, или његови истомишљеници, постараше се, или се у напријед постарају успоставити их у опћење, или на пређешњи степен, нашли смо правичним, да они од тога никакве користи немају, и да морају, покрај свега тога, остати опет свргнутима.

6. Исто тако, који би замислили ма којим било начином порушити оно, што је у погледу сваког од њих на светоме сабору Ефеском учињено, свети сабор наређује да ако су епископи, или клирици, одлучно се са вога степена свргну; ако ли су свјетовњаци, да остану одлучени.

7. Кад је ово било прочитано свети је сабор установио, да нико не смије изнашати, или писати, или састављати другу вјеру осим оне, коју установише свети оци, сабрани са Духом Светим у Никеји граду. Који се пак усуде састављати другу вјеру, те пренашати је и пружати је онима, који хоће да се обрате к познању Истине, било из Јелинства, било из Јудејства, било из ма какве јереси; такови, ако су епископи или клирици, епископи лишавају се епископства, а клирици припадања клиру; ако су свјетовњаци бивају анатемизирани. Према томе, ако се открије да који између њих, или епископ, или клирик, или свјетовњак, мисли или учи о ваплоћењу јединороднога Сина Божијега, као што стоји у изложењу, које је показао презвитер Харисије, или да слиједе поганим и развраћеним догматима Несторија, која су овде приложена, нека подлегну наредби овог светог и Васељенског сабора, на име, нека епископ буде лишен епископства и свргнут, клирик исто тако нека се искључи из клира; а ако је који свјетовњак у томе затечен, нека буде предан анатеми, као што је прије казано.

(2. Вас. 1; Трул. 1; Картаг. 2)

8. Најбогољубазнији саепископ Ригин и другови му, најбогољубазнији епископи кипарске епархија, Зинон и Евагрије, пријавили су нови чин, који се уводи противу Црквених установа и противу правила светих апостола, и који повријеђује опћу слободу. Обзиром на то, и пошто опће зло потребује јаки лијек, да још веће шкоде не нанијесе, а особито, кад ни старога обичаја није било, да антиохијски епископ рукополаже у Кипру, као што нам то и писмено и усмено доказаше најпобожнији људи, који на свети сабор дођоше, то, нека предстојници светих Цркава кипарских имају потпуну и неоспориву власт, сходно правилима светих отаца и староме обичају, самим по себи постављати најпобожније епископе. А ово исто нека важи и за друге области, и за све епархије, да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самог почетка под његовом или његових предшасника руком; а ако је који узео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вријеђају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост светске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи. Према томе, овај свети и васељенски сабор установљује да, свакој појединој епархији очувана буду чиста и неповријеђена права, која од самог почетка и одавна ужива, сходно обичају од старине утврђеноме. Ради свога обезбеђења пак сваки митрополит има право узети пријепис овога, што је закључено. А ако ко предложи какву установу, која војује против овога, што је одређено, сав свети и Васељенски Сабор наређује, да такова установа без сваке ваљаности буде.

(Ап. 34, 35; 1. Вас. 6, 7; 2. Вас. 2; Трул. 20, 36, 39; Антиох. 9, 13, 22; Сард. 3, 11)

9. По богонадахнутоме писму, које каже: размишљено све ради, они, који су постављени на свештену службу, треба особитим начином да гледају, да са највећом марљивошћу размисле о свему, што имају чинити. Јер, који тако живот свој упораве, у свачему им је нада напредна и у правцу њихових жеља све им иде, као уз вјетар; и ријеч је ова потпуно сходна истини. Али бива кад год, да каква несносна туга оптерјети ум човјека, јако га узнемири, одбије га од тежења ка својој дужности и доведе га до тога, да сматра корисним оно, што је по својој природи слабо. Нешто сличнога дознали смо да се је догодило и са најпобожнијим и најблагочестивијим епископом Евстатијем. Као што је познато, он је по правилима постављен, али послије, како он каже, био је од неких смућен и стављен у неочекиване прилике, при томе и по себи нерасположен најбоље к раду, уморен бригама, које му је служба налагала, а неспособан да сам стане на пут укорима противника својих, непојмљивих за нас начином поднио је оставку на своју катедру. Он је свакако морао, пошто је једном примио на себе свештеничко старање, до краја духовном га кријепошћу држати без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био. Пак кад је он очито показао био свој немар, који је у осталом потицао више што се плашио многих послова, него од лијености и нехајства, благочатије је више по неопходности поставило најпобожнијега и најблагочестивијега брата нашега и саепископа Теодора, да управља црквом; јер није било у реду да она удовом остане и да без пастира остане стадо Спаситељево. Али пошто се он сада обратио плачући, не што хоће да исправда град или цркву у споменутога најблагочестивијега епископа Теодора, него само да част и име епископа измоли: сажаљевајући сви старца и сматрајући опћима свима нама његове сузе, ми смо се постарали да дознамо, да није исти законитоме се свргнућу подвргао био, или су га пак њеки оптуживали за какве пријеступе, само да му глас окаљају. И дознали смо да ништа таковога он ужинио није, него сав му се његов пријеступ састоји у самој оставци. Ради тога ми не осуђујемо ваше благочестије што сте поставили, као што је и требало, не његово мјесто споменутога најпобожнијега епископа Теодора; али, држећи да није најупутније превеликом строгошћу порицати нерад овога човијека, напротив да треба имати милосрђа према старцу, који је од толиког времена удаљен од града, у коме се родио, и од куће својих предака, установљујемо и наређујемо, да ван сваке противштине он ужива име епископа и част, и опћење. Ово у осталом на такав начин, да он нити рукополаже, нити самовласно да цркву заузимље за свештено служење, осим ако га по доброј вољи и по љубави у Христу позове собом, или ако се случи, да му то допусти брат или саепископ. Ако пак ви установите у погледу њега још шта снисходљивије, светоме ће сабору и то угодно бити.

[ribar]

Правила светог четвртог

Васељенског Сабора Халкидонскога

Главе: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30

1. Признадосмо за праведно, да морају важити правила која су од светих отаца до сада на свакоме сабору изложена била.

(Трул. 2; 7. Вас. 1; Картаг. 1)

2. Ако који епископ за новце обави рукоположење, и благодат која се не може продавати, претвори у предмет продаје, те за новце постави епископа, или хорепископа, или презвитера, или ђакона, или другога кога, који спада клиру, или из гадне похлепе за добитком произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или ма кога другога, који је у канону убројен, пак се докаже да је заиста то учинио, нека се са свога степена свргне; а онај који је таковим путем постављен, нека никакве користи нема од купљенога рукоположења или произведења, него нека се сматра као и да нема достојанства, или службе коју је новцима добио. Који је пак и посредником био у овој гнусној и безаконитој трговини, такав, ако је клирик, нека се свргне са свога степена; ако је свјетовњак или калуђер, нека буде анатема.

(Ап. 29; Трул. 22, 23; 7. Вас. 4, 5, 15, 19; Лаод. 12; Сардик. 2; Васил. вел. 90; Генадија посл. Тарас посл.)

3. Дознао је свети сабор, да неки чланови клира из гадне похлепе за добитком узимљу под најам туђа имања и потхваћају се свјетовних послова, пак, занемарујући службу Божију, обилазе куће свјетовњака и ради среброљубља примају се да управљају њиховим добрима. Одређује према томе свети и велики сабор, да у напријед нико, ни епископ, ни клирик, ни калуђер нема узимати под најам имања, нити предузимати вођење свијетовних послова, осим ако није позван законом да прими скрбништво над малољетнима, чега се не би могао отказати, или му епископ града поручи, да води старање о црквеним пословима, или о сиротима, или о удовицама, који су без заштите, или о особама, које особитим начином потребују црквену помоћ, ради страха божијега. Који се послије овога усуди преступити ову наредбу, нека подлегне црквеним казнама.

(Ап. 20, 81, 83; 4. Вас. 7; 7. Вас. 10; Картаг. 16; Прводр. 11)

4. Који у истини и искрено проводе калуђерски живот, нека уживају и достојну част. Али пошто се неки служе калуђерством само ради изговора, и доводе у забуну црквене и грађанске послове, безобзирно обилазећи градове, па чак хоће да сами за себе и манастире подижу, установљује се да нико нема, и нигдје да оснива или подиже манастир, или молитвени дом, без приволе епископа дотичнога града. и калуђери свакога града и свакога мјеста нека буду потчињени епископу, нека тишину љубе, нека само у посту и молитви бораве и нека остају увијек у оним мјестима, у којима су постављени; нити се имају мјешати или учествовати у црквене или свјетске послове, запуштајући своје манастире, осим случаја, да им то по неопходној потреби допуштено буде од епископа града. Ни роб никакав нека се не прима у манастир, да калуђером постане, ако на то нема приволе од свога господара; а који пријеступи ову нашу установу, наређујемо, да буде одлучен, да се име божије не хули. Епископ града треба, да најмарљивији надзор води над манастирима.

(Ап. 82; 4. Вас. 24; Трул. 40 до 49, 85; 7. Вас. 17 до 21; Гангр. 3; Картаг. 63; Прводр. 1 до 7)

5. У погледу епископа, или клирика, који прелазе из једног града у други, установљује се, да издана од светих отаца правила пуну снагу морају имати.

(Ап. 14, 15; 1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 10, 20, 23; Трул. 17, 18; Ант. 13, 21; Сардик. 15, 16; Картаг. 54, 90)

6. Без назначења не треба рукополагати никога, ни презвитера, нити ђакона, нити икаквог другога из црквенога реда, него рукоположени мора бити тачно одређен или за једну цркву градску, или сеоску, или за мученички храм, или за манастир. У погледу оних који бивају рукоположени без назначења, наређује свети сабор, да постављење њихово буде ништаво и да никакве службе не могу вршити, на срамоту онога, који је рукоположење обавио.

(Ап. 15; 1. Вас. 15, 16; Неокес. 13)

7. Који су једном ступили у клир, или су се калуђерству посветили, наређујемо, да не могу већ ступити ни у војничку, ни у светску службу; а који се на ово усуде, и не поврате се, покајавши се, к ономе, што су ради Бога изабрали, нека буду анатема.

(Ап. 6, 20, 81, 83; 4. Вас. 3, 16; Трул. 21; 7. Вас. 10; Картаг. 16; Прводр. 11)

8. Клирици који су при сиротињским домовима, при манастирима и при мученичким храмовима, нека буду сходно предању светих отаца, под влашћу епископа дотичнога града, и продржљиво нека се од свог епископа не одмећу. Који се пак усуде ма којим ма којим било начином повриједити ову установу и не буду подложни своме епископу, ако су клирици, нека подлегну казнама по правилима; ако су калуђери или свијетовњаци, нека буду одлучени.

(1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 6, 10)

9. Ако који клирик има какву распру са другим клириком, нека не обилази свога епископа и нека се не обраћа светским судовима, него нека најпре поведе посао код свога епископа, или, уз приволу епископа, код оних нека се суд води, које и једна и друга страна изаберу; а који преступи ово нека подлегне казнама по правилима. Ако клирик има распру какву са својим, или са другим епископом, нека се суди пред епархијским сабором. Ако пак епископ или клирик има какав спор са дотичним епархијским митрополитом, нека се обрати егзарху велике области (дијацезе), или пријестолу царскога Цариграда, и код њега нека се суди.

(Ап. 74, 75; 1. Вас. 6; 2. Вас. 6; 4. Вас. 17, 19, 21, 28; Трул. 8; Антиох. 14, 15, 20; Лаод. 40; Сард. 4; Картаг. 8, 10, 11, 12, 15, 18,19, 59,104, 107, 128, 129, 130, 132)

10. Није допуштено клирику да се у исто време броји при црквама двају градова, и при оној, за коју је у почетку рукоположен био, и при оној, којој је, као знатнијој, а проникнут жељом за пустом славом, прешао. А који то учине, нека буду повраћени својој цркви, за коју су били у почетку рукоположени, и само ту нека служе. Ако је пак ко премјештен био из једне цркве у другу, ништа опћега не смије имати у пословима пређашње цркве, тицало се то мученичких храмова, или сиротињских домова, или домова за странце, што од те цркве зависе. Усуде ли се који, послије ове наредбе светог и васељенског овога сабора, учинити шта од овога што се сада забрањује, одређује свети сабор, да буду збачени са свога степена.

(Ап. 15; 1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 5, 20, 23; Трул. 17, 18; Антиох. 3; Сардик. 15, 16; Картаг. 54, 90)

11. Установљујемо да сиромаси и они, који потребују помоћи, послије испитања, имају добити на пут само црквене листове мира, а не препоручне листове; јер препоручне листове треба давати оним само лицима, која су под сумњом.

(Ап. 12, 13, 32, 33; 4. Вас. 13; Трул. 17; Ант. 6, 7, 8, 11; Лаодик. 41, 42; Сардик. 7, 8, 9; Картаг. 23, 106)

12. Дознали смо да неки противно црквеним установама, обратише се к велможама, на основу прагматика, раздијелише једну епархију на двоје, тако да услијед тога бивају два митрополита у једној истој епархији. Одређује за то свети сабор, да се никакав епископ у напријед на тако што не усуди, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови пак, који су услијед царских грамата одликовани били насловом митрополије, нека уживају само част, исто као и епископи, који управљају црквама тих градова, али нека буду потпуно очувана правој митрополији њезина права.

(Ап. 34; 1. Вас. 6, 7; 2. Вас. 2, 3; 3. Вас. 8; 4. Вас. 28; Трул. 36, 39)

13. Туђи клирици и који су непознати, нигдје и ни под којим начином да не служе у другом граду, без препоручних грамата од свога епископа.

(Ап. 12, 13, 32, 33; 4. Вас. 11; Трул. 17)

14. Пошто је у неким епархијама допуштено чацима и појачима, да се жене, наређује свети сабор, да не може никакав од њих узети жену иновјерну. Они пак, који су имали дјеце из такова брака и већ су их успјели били крстити код јеретика, имају их привести у опћење католичанске цркве; а ако их нијесу крстили не могу их код јеретика крстити, исто тако ни сјединити браком са јеретичком, или јудејском, или јелинском особом, осим, ако особа, која жели да се браком сједини са православном, обећа, да ће се обратити у православну вјеру. А који преступи ову наредбу светога сабора, нека подлегне казни по правилима.

(Ап. 26, 45, 65; Трул. 6, 72; Лаод. 10, 31 до 34, 37, 39; Карт. 21)

15. За ђаконису нека се не поставља никаква женскиња прије него што јој је четрдесет година, и то послије марљивога испитања. Ако је, пошто је примила посвећење, остала за неко вријеме у служби, пак послије се удала, презријевши Божију благодат, нека буде анатема заједно са оним, који се с њом саставио.

(1. Вас. 19; Трул. 14, 40; Васил. вел. 44)

16. Дјевојка, која је себе Господу Богу посветила, а тако исто и који припадају калуђерству, не смију ступати у брак. А који се у томе затекну, нека буду одлучени. Наређујемо у осталом, да мјесни епископ има власт показати и човјекољубље према таковима.

(4. Вас. 7; Трул 44, 46, 47; Анкир. 19; Васил. вел. 6, 18, 19, 20, 60)

17. У свакој епархији парохије, које су по селима или засеоцима, морају непромјенљиво припадати оним епископима у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опрјеке их имали и њима управљали.. Али, ако се какав спор о истима подигао, или се подигне прије него што је тридесет година истекло, допушта се онима, који себе сматрају увријеђенима, подигнути о томе тужбу пред епархијским сабором. Који је пак увријеђен био од свога митрополита, нека се усуди код егзарха велике области (дијацезе), или код цариградског пријестола, као што је прије речено. Али ако је царском влашћу основан нови град, или се у напријед оснује, у таквоме случају разређење црквених области нека слиједи разређењу државном и грађанском.

(1. Вас. 6; Трул. 25; и сва паралелна правила која су приведена уз 9. правило 4. васељенског сабора)

18. Завјера или ортачење, као пријеступ, строго је и извањским законима забрањено; тијем већма потребито је запријечити, да тога у Божијој цркви не буде. Према томе, који се клирици или калуђери затеку, да су или завјеру склопили, или да су се уортачили, или да замке плету противу епископа или суклирика, нека се са свијем са свога степена збаце.

(Ап. 31; 2. Вас. 6; 3. Вас. 3; Трул. 31, 34; Гангр. 6; Сардик. 14; Антиох 5; Картаг10, 11; Прводр. 13, 14, 15)

19. Дочули смо, да се у епархијама не држе правилима установљени сабори епископа, те с тога бивају запуштени многи црквени послови, који би морали бити уређени. Ради тога наређује свети сабор, сходно правилима светих отаца да се у свакој епархији епископи два пута у години скупљају у оно мјесто, где за најбоље нађе епископ митрополије, те да се доведу у ред сви послови, који се истакну. Епископи пак који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложног и неопходног посла, нека братски буду укорени.

(Ап. 34, 37; 1. Вас. 5; 2. Вас. 2; Трул. 8; 7. Вас. 6; Антиох. 20; Лаод. 40; Картаг. 18, 73)

20. Није допуштено, да клирици, који су на служби при једној цркви, буду намјештени, при цркви другога града, као што смо ово већ установили, него оном се црквом морају задовољити, за коју су од почетка удостојени били службе; осим оних само клирика, који су, изгубивши своју отаџбину, по неопходности прешли другој цркви. А који епископ, послије ове наредбе, прими једнога клирика, који другоме епископу припада, установљује се, да буде ван опћења и онај, који је примљен и онај, који је таквога примио, све дотле, док док се клирик који је одбјегао, не поврати својој цркви.

(Ап. 15; 1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 5, 10, 23; Трул. 17, 18; Антиох. 3; Сард. 15, 16; Картаг. 54, 90)

21. Клирике, или свјетовњаке, који оптужују епископе, или клирике, не треба на просто и без извиђања припуштати, да подносе тужбе, док се прије не испита њихов глас.

(Ап. 74; 2. Вас. 6; 4. Вас. 9; Картаг. 8, 11, 12, 13, 30, 128, 129)

22. Није допуштено клирицима, послије смрти свога епископа, да разграбљују ствари, које њему припадају, као што је забрањено и онима, који те ствари преузимљу; јер, који то учине, у опасности су за своје јерархијске степене.

(Ап. 40; Трул. 35; Ант. 24; Карт. 22, 26, 81)

23. Дочуо је свети сабор, да неки клирици и калуђери, не имајући никакве поруке од свога епископа, него чак су по некада и одлучени од њега, долазе у царски Цариград, и ту дуго времена остају, произвађајући смутње и доводећи у забуну црквени ред, пак и куће појединих суновраћују. Ради тога свети сабор установљује, да такови најприје од екдика најсветије цариградске цркве имају бити опоменути, да се уклоне из царскога града; пак ако без срама продуже опет у истим пословима, нека кроз истог екдика силом буду отерани и у своја мјеста повраћени.

(Ап. 15; 1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 5, 10, 20; Трул. 17, 18; Антиох. 3, 11; Сардик. 7, 8, 9, 15, 16; Картаг. 54, 75, 97)

24. Једном посвећени услед приволе епископа манастири, морају за навијек остати манастирима, и добра која им припадају нека им буду очувана, нити икада могу бити претворена у свјетска обиталишта; а који допусте, да се то учини, нека подлегну каноничким казнама.

(4. Вас. 4; трул. 49; 7. Вас. 13, 17; Прводр. 1; Кирил. ал. 2)

25. Пошто неки митрополити, као што смо дознали, и повјерена им стада запуштају и постављања епископа одлажу, свети сабор установљује, да постављања епископа имају бити кроз три мјесеца, осим случаја, да каква неотклонива потреба не примора да се продужи вријеме, те одгоди посао. А који тога не учине, нека подлегну црквеним казнама. Иметак пак удове цркве, нека буде неокрњено очуван од економа исте цркве.

(Ап. 58; Трул. 19, 35; Сард. 11, 12; Картаг. 71, 121, 123; Прводр. 17)

26. Пошто у неким црквама, као што смо одлучили, епископи рукују црквеним добрима без економа, установљује се, да свака црква, која има епископа, мора имати из свога клира и економа, који ће црквеним управљати према напутцима свога епископа, тако, да црквена управа не буде без свједока, , и да се од тога не расипљу добра њезина, и свештенству се не проузрокује укор; а који тога не учини, нека подлегне божанским правилима.

(Ап. 38, 41; 4. Вас. 25; Трул. 35; 7. Вас. 11, 12; анкир. 15; Гангр. 7, 8; Антиох. 24, 25; Картаг. 26, 33; Прводр. 7; Теоф. ал. 10; Кирила ал. 2)

27. За оне, који под изликом супруштва отимљу жене, или помажу отмичарима, или их подржавају, свети сабор наређује, ако су клирици, да буду свргнути са свога степена, ако ли су свјетовњаци, нека буду анатема.

(Ап. 67; Трул. 92; Анк. 11; Васил. вел. 22, 25, 26, 30, 36, 42)

28. Слиједећи у свему установама светих отаца и уважавајући сада прочитано правило сто педесет најбогољубазнијих еписопа, сакупљених на сабору у царскоме Цариграду, новоме Риму, за вријеме бившега цара добре успомене великога Теодосија, исто и ми одлучујемо и установљујемо у погледу повластица најсветије цркве истога Цариграда, новога Рима; јер су и пријестолу старога Рима оци правично даровали повластице, пошто је исти град владајућим био. Пак слиједећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубазнијих епископа признали су једнаке повластице и најсветијем пријестолу новога Рима, разложито просудивши, да град, који је удостојен цара и сената, и који ужива једнаке повластице староме царскоме Риму, уздигнут буде и у црквеним пословима као онај и да буде други послије њега. Према томе, сами митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у реченим областима, биће постављени од реченог најсветијега пријестола најсветије цариградске цркве; то јест, сваки ће митрополит речених области са епархијским епископима постављати епархијске епископе, као што је у божанственим правилима прописано, а митрополите речених области, као што је казано, постављаће цариградски архијепископ, пошто се по обичају изведе сугласни избор, о о истоме он буде извјештен.

(Ап. 34; 1. Вас. 4, 6, 7; 2. Вас. 2, 3; 3, Вас. 8; 4. Вас. 9, 17; Трул. 36, 39; Ант. 9)

29. Светогрђе је низводити епископа на презвитерски степен. Него, ако због каквог оправданог узрока неки епископи морају бити уклоњени са епископске службе, у таквоме случају не могу они заузимати ни презвитерскога мјеста. Ако су пак без икакве кривице уклоњени били са достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. Анатолије, најпобожнији архијепископ Цариграда, рече: Они, за које се каже, да су од епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени били због каквих оправданих узрока, по закону не могу бити достојни ни части презвитера; али ако су низведени били на нижи чин без неког оправданог узрока, и у никаквој кривици нијесу били затечени, правично је, да опет добију достојанство и свештену службу епископску.

(Трул. 3, 26; Анк. 1, 2; Неокес. 9; Васил. вел. 27, 70)

30. Пошто су најблагочестивији епископи Египта одложили још и данас потписати посланицу најсветијег архијепископа Лава, не с тога, што се противе католичанској вјери, него што наводе, да у египатској области постоји обичај, ништа не предузимати без приволе и наредбе свога архијепископа, и моле, да им се допусти почекати, док не буде постављен нови епископ великога града александријског: ми смо нашли, да је правично и човјекољубно, да им се, пошто остану у своме сану у царскоме граду, даде рок, док не буде постављен архијепископ великога града александријског. И ради тога, остајући у своме сану, нека прикажу ко ће јамчити за њих, ако им је то могуће, или нека се закуну да ће свјеровати.

(Ап. 6, 20, 25, 34, 81; Ант. 9; Сард. 7; Васил. вел. 10, 64, 82)

[ribar]

Правила светог пето – шестог

Васељенског сабора

(Трулски)

Главе: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102

Правило 1

Кад се започиње сваки било говор, било дјело, најбољи је ред, по ријечима богослова, од Бога започети и с Богом завршити. Према томе, кад ми данас свечано исповиједамо благочестије, и црква, у којој је Христос темељ, сваким даном расте и напредује, тако да се преко ливанских кедара подиже започињући сада свети говор, Божјом благодаћу установљујемо, да се има чувати чиста од сваке новштине и неповријеђена вјера, коју су нам предали свједоци и слуге Слова, богоизабрани апостоли; за тијем вјероисповедање три стотине и осамнаест светих и блажених отаца, који се сакупише у Никеји за вријеме Константина, бившег нашега цара, противу нечастивога Арија, и њим измишљеног незнабожачког инобоштва или, боље рећи, многобоштва, и који нам једнодушном вјером раскрише и разјаснише једносушност у трима ипостасима богоначалне природе, и који, не допустивши да то остане сакривено под судом незнања, јасно научише вјерне, да једним поштовањем поштују Оца, и Сина, и Духа Светога, оповргоше и разрушише учење о неједнаким степенима Божанства, и порушише и разорише од јеретика из пијеска противу православља подигнута дијетска градива. Тако исто потврђујемо и оно вјероисповедање, које је проглашено од сто педесет светих отаца, сакупљених у овоме царском граду за вријеме Теодосија, бившег нашег цара, примајући оно што они рекоше о Духу светом као Богу, а одбацујемо нечастивога Македонија, заједно са пређашњим непријатељима истине, као таквога, који се продржљиво усудио Онога, који је Господар, прогласити слугом и који је разбојнички хтео расјећи јединицу, која се не може дијелити, тако да нам потпуна не буде тајна наше наде. Заједно са гнусним и наспрам истине бијесним Македонијем, осуђујемо и Аполинарија, заводиоца злобе, који је нечастиво изригао, да је Господ примио тијело без ума и без душе, и дакле да није потпуно наше спасење било. Уједно печатом засвједочавамо и учење које је изложено од двије стотине богоносних отаца, сакупљених први пут у граду Ефесу за вријеме Теодосија, сина Аркадијева, нашега цара, као необориву силу благочестија, исповиједајући јединога Христа Сина божијега и ваплоћенога, и славећи непорочну Свагдадјеву, која га је без сјемена родила, у строгоме смислу и у истини Богородицом; а одбијамо као одлучено од Божијега дијела, ништетно дијелење Несторија, који учи, да је једини Христос осебно човјек, а осебно Бог, и који подиже изнова јудејско нечастије. Подједнако православно утврђујемо и оно вјероисповедање, које је нацртано од шест стотина и тридесет богоизабраних отаца у Халкидонској митрополији за вријеме Маркијана, који је такођер нашим царем био, и које је вјероисповедање велегласно на све крајеве предало, да се једини Христос Син божији састоји из двије природе и да Га у тима двијема природама треба славити; те је из светих црквених мјеста извргло, као нешто чудовишно и као кугу, таштомислећега Евтихија, који је учио, да је велика тајна дијела спасења нашега тек привидно извршена, а с Евтихијем заједно и Несторија и Диоскора, од којих онај је био заштитник и први борац за дијелење, а овај за сливање, али који, са протуположних страна нечастија, стровалише се у један понор пропасти и безбоштва. Исто тако признајемо и потомцима нашима свето повјеравамо и оно, што благочестиво прогласише надахнути Духом светим сто и шездесет пет богоносних отаца, сакупљених у овоме царскоме граду, за вријеме Јустинијана, блажене успомене бившега нашега цара. Они саборно предадоше анатеми и одвргоше Теодора мопсуетског, учитеља Несторијева, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који изнова јелинске басне изнијеше, и у својим сањаријама и маштама ума изнесоше на показ некакво прелазење и превраћивање тијела и душа, и нечастиво и несмислено устајаше противу васкрсења мртвих; исто тако и оно, што је написао Теодорит противу праве вјере и противу дванаест глава блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве. Обавезујемо се изнова, да ћемо неповријеђено чувати вјероисповедање светога шестога сабора, који је скоро држан у овоме царском граду за вријеме цара нашега, свете успомене Константина, и које је већу снагу добило тиме, што је благочестиви цар наш установе тога сабора ради обезбјеђења њихова на све вијекове својим печатом утврдио, о које нас је вјероисповиједање богољубно поучило, да имамо исповиједати два природна хотјења или воље, и двије природне силе у ваплоћеном ради нашега спасења јединоме Господу нашем Исусу Христу, истинитом Богу, а судом благочестија осудило је оне, који су извратили прави догмат истине, учећи народе, да је једна воља и једна сила у јединоме Господу Богу нешем, Исусу Христу, а на име је осудило: Теодора фаранског, Кира александријског, Хонора римског. Сергија, Пира, Павла и Петра, који су били предстојници у овом богоспасаем граду, Макарија, бившег епископа антиохијског, Стевана, његовог ученика и безумнога Полихронија, те је таким начином сачувало неповријеђеним опће тијело Христа Бога нашега. Једном речју установљујемо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја вијекова вјера свију оних људи, који се прославише у божјој цркви и који су били видјела свијета, чврсто држећи ријеч живота, а исто тако да морају важити и њихови богопредани списи и догмати. Одбацујемо пак и предајемо анатеми све оне, које су они одбацили и анатеми предали, као непријатеље истине и као такове, који су узалудно бијеснили противу Бога и који су неправду хтијели да на висину подигну. А ако који не чува и не прима ове поменуте догмате благочастија и не мисли и не проповиједа овако, него хоће да исте догмате пориче, нека буде анатема, по наредби, која је већ издана од речених светих и блажених отаца, и из именика хришћанскога, као туђин, нека буде искључен и избачен. И послије овога ми коначно утврђујемо, да се не смије ништа додавати ономе, , што је већ прије установљено, нити од тога што одузимати, а друкчије у томе нисмо ни могли поступити.

(2. вас. 1; 3. вас. 7; Картаг. 1. 2)

Правило 2.

Свети овај сабор установљује као најизврсније и највећега старања достојно и то, да од сада у напријед за корист душа и за лијечење страсти буду у крјепости и сталнима осамдесет пет правила, која су примљена и потврђена од светих и блажених отаца, који су прије нас били, а која су и нама предана именом светих и славних апостола. А пошто нам је у тим правилима заповјеђено, да примамо Климентом издане установе истих светих апостола, у које су одавна већ иновјерни на шкоду цркве унијели неке подметнуте и неблагочестиве ствари, које су нам узвишену љепоту божанствених наредаба помрачили, то ради поправљања и обезбјеђења хришћанске пастве исте установе разложито одбацисмо, не примајући икојим начином породе јеретичке лажи и не допуштајући их у чисто и савршено апостолско учење. Печатом засвједочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених отаца наших, а на име: три стотине осамнаест светих отаца, сабраних у Никеји, за тијем оних у Анкири, пак оних у Неокесарији, а исто тако и оних у Гангри; осим тога оних у Антиохији сирској, пак и оних у Лаодикији фригијској; тако исто и стотине педесет отаца сабраних у овом Богом чуваном и царскоме граду, и двије стотине отаца сакупљених први пут у Ефеској митрополији, и шест стотина и тридесет светих и блажених отаца сакупљених у Халкидону; исто тако и оних у Сардики, и оних у Картагени, пак и оних, који се сабраше опет у овом Богом чуваном и царскоме граду за вријеме Нектарија, предстојника овог царског града и за вријеме Теофила бившег александријског архијепископа; осим тога правила Дионисија, бившег архијепископа великога града Александрије, и Петра, бившег архијепископа александријског, Василија, архијепископа Кесарије кападокијске, Григорија епископа нискога, Григорија богослова, Амфилохија иконијског, првог Тимотија, бившег архијепископа александријског, Теофила, архијепископа истога великога града Александрије, Кирила, архијепископа александријског и Генадија, бившег патријарха овог Богом очуваног и царскога града; исто тако и правило, које је издано Кипријаном, бившим архијепископом африканске земље и мучеником, а сабором, који је при њему држан, и које се правило у мјестима споменутих на томе сабору предстојника, и само код њих по преданом им обичају, чувало. И нико не смије горепоменута правила мијењати или укидати, или осим изложених правила примати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су истином хтјели да тргују. Ако се докаже, да је ко покушао новим замјенити или уништити које од горенаведених правила, такав ће подлећи епитимији, коју наређује оно правило, противу кога се огрешио, и кроз то ће се излијечити од онога у чему је сагрешио. (Ап. 35; 7. вас. 1; Картаг. 1; прводр.10)

Правило 3

Пошто је благочестиви и христољубиви цар наш ословио овај свети и васељенски сабор у погледу тога, да они који су убројени у клиру и другима божанствене дарове дијеле, буду чисти и непорочни служитељи и достојни мислене жртве великога Бога, Који је жртва и Архијереј, и да буду чисти од скврне, која је уз неких од њих прионула од незаконитих бракова; обзиром на то, што су подвласни пресветој цркви римској предлагали, да се има обдржавати сва строгост правила, а подвласни пријестолу овог Богом чуваног и царскога града правило човјекољубља и снисхођења, - отачаски и богољубно сложивши и једно и друго, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост оштром, навластито пак, кад је због незнања прекршај захватио доста велико мноштво људи, заједнички установљујемо за оне, који су се два пута женили били, пак су под теретом гријеха све до петнаестог дана прошлога мјесеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете године остали, и неће да од истога к себи дођу, да имају каноничкоме свргнућу. Они пак, који су пали у заблуду другобрачија, али који прије ове наче наредбе познаше већ што је корисно, те зло од себе отклонише, и неумјесно и незаконито здружење далеко од себе одбацише, исто и они којима су жене од другога брака већ умрле, пак помислише на обраћење настојећи да у уздржаности напредују и са свијем оставише пређашња своја безакоња, - било да су то презвитери, или ђакони, - за такове установљује се, да имају престати од сваке свештеничке службе, или дјеловања, и да подлегну епитимији за неко установљено вријеме, али пак да уживају част свештеничког сједишта и стојања, задовољавајући се што могу пред другима сједити и просећи од Господа плачем, да им се опрости гријех незнања; јер би неумјесно било, да благосиља другога онај, који има своје ране још да лијечи. Који су пак једну жену имали, и та коју су узели били, била је удовица, исто тако и они, који су послије рукоположења, склопили први брак, на име презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко кратко вријеме обустави свештенослужење и посто издрже епитимију, такови нека се изнова успоставе на своје јерархијске степене, али никако нека се не промичу на други виши степен, при чему ће, наравно, они морати претходно да развргну незакониту свезу. Али све ово ми установљујемо у погледу оних свештених лица, која су до петнаестог дана, као што је казано, јануара мјесеца, четвртога индикта, затечена у горепоменутим пријеступима, наређујући за у напријед, и понављајући правило, које гласи: „Онај који се послије крштења два пута женио, или је суложницу имао, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити у опће у именику свештеничком“; а исто тако и „онај, који је узео удовицу, или пуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопће у именику свештеничком“.

(Ап. 17, 18; Трул. 26; Василија вел. 12, 27)

Правило 4

Који се епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чатац, или појач, или вратар, смијеша са женскињом, која је Богу посвећена, нека се свргне, као такав који је невјесту Христову оскврнио; а ако то учини свјетовњак, нека се одлучи.

(Ап. 25; 1. вас. 9; 4. вас. 16; Трул. 21, 40, 44, 45; Анкир. 19; Неокес. 9; Картаг. 6, 44; Васил. вел. 3, 6, 18, 19, 20, 32, 60)

Правило 5

Ван ових особа, које су слободне од сваког подозријења, и које су означене у правилу, никакав из свештеничког именика нека не држи при себи женскиње, или слушкиње, како би се тијем сачувао од сваког приговора. А који преступи ово, што ми наређујемо, нека се свргне. Ово исто нека обдржавају и евнуси, да се беспријекорнима сачувају; преступе ли ово нека се свргну, ако су клирици. А ако су свијетовњаци, нека се одлуче.

(Ап. 5, 21, 22, 23, 24, 26,; 1.вас. 1, 3; Трул.. 12, 13; 7.вас. 18, 22; Анкир. 19; Картаг. 3, 4, 25, 38, 70; Васили. вел. 88)

Правило 6

Пошто је у апостолским правилима казано, да од оних, који су нежењени ступили у клир, само се чаци и појачи могу женити, то чувајући исто, и ми наређујемо, да од сада никакав ни ипођакон ни ђакон, ни презвитер, послије свога рукоположења, не смије ступити у брачну свезу. А који се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли који између оних, који ступају у клир, по закону брака саставити се са женом, нека то учине прије рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера.

(Ап. 5, 26, 51; 4. вас. 14; Трул.. 3,13,21,30; Анкир. 10; Неокес. 1; Картаг.16; Васил. вел. 69;)

Правило 7

Пошто смо дознали, да у неким црквама ђакони заузимљу црквене службе, и због тога неки између њих, проникнути прождрљивошћу и самовлашћем, сједе прије презвитера, наређујемо, да ђакон, ако је и у достојанству, то јест, у каквој црквеној служби, нема опет да сједи прије презвитера; осим случаја, кад замјењујући особу свога патријарха, или митрополита, дође у други град због каквога посла, јер тада, као намјеснику патријархову или митрополитову мора му бити одана част. А ако који, заведен самосилничком дрзовитошћу, усуди се ово учинити, такав, пошто се збаци са свога степена, нека буде пошљедњи између свију у ономе чину, коме припада у својој цркви; јер Господ наш заповједа, да се нема чезнути за зачељима, по ономе учењу, које је изложено у светога јеванђелиста Луке од самога Господа нашега и Бога (20, 46). Јер онима, који су били на гозбу позвани, Он је казао слиједећу причу: кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље да не буде међу позванима ко старији од тебе; и да не би дошао онај, који је позвао тебе и њега, и рекао ти: подај мјесто овоме: и онда ћеш са стидом сјести на ниже мјесто. Него кад те ко позове, сједи на пошљедње мјесто, да ти рече кад дође онај, који те је позвао: пријатељу, помакни се више; тада ће ти бити част пред онима, који сједе с тобом за трпезом. Јер сваки који се подиже, понизиће се, а који се понизује, подигнуће се (Лук. 14: 8–11). И ово исто нека се обдржава и у осталим свештеним чиновима; јер треба знати, да су духовна достојанства много узвишенија од свијетских.

(1. вас. 18; Трул.. 16; Лаодик.. 20)

Правило 8

У намјери, да и од нас очувано буде у свему све, што су свети оци наши установили,, понављамо и оно правило, које налаже, да у свакој епархији сваке године, бивају сабори епископа у ономе мјесту, гдје за најбоље нађе епископ митрополије. Али пошто због иноплеменских навала и због других разних прилика, не могу представници цркава да сакупљају саборе два пута у години, установљује се, да ради црквених послова, који се као што је наравно. нека буде у свакој епархији сабор дотичних епископа свакако један пут у години, и то, од светога празника пасхе, пак до краја мјесеца октобра сваке године, у ономе мјесту, које, као што је казано, за најбоље нађе епископ митрополије; а епископи, који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека братски буду укорени.

(Ап. 37; 1. вас. 5; 4. вас. 19; 7. вас. 6; Антиох. 20; Картаг. 95)

Правило 9

Не смије никакав клирик да држи крчму. Јер, ако му није допуштено да улази у крчму, како ће он уз то још и другима да служи, и да обавља оно, што му не приличи? А који то учини, или нека престане, или нека се свргне.

(Ап. 54; Лаодик.. 24; Картаг. 40)

Правило 10

Епископ, или презвитер, или ђакон, који узимље камате, или такозване постотке, нека престане, или нека се свргне.

(Ап. 44; 1. вас. 17; 7. вас. 19; Лаодик... 4; Картаг. 5, 6; Васил. вел. 2, 14; Григ. Неокес. 3; Григ. ниск. 6)

[ribar]

Правила светог пето – шестог

Васељенског сабора

(Трулски)

Правило 11

Нико од убројених у свештенички чин, или свјетовњак, нема да једе јудејске пријесне хљебове, нити с њима да опћи, ни у болестима да их призивље и лијечења од њих да прима, ни с њима заједно да се под икоји начин у купалиштима купа; а који се усуди то учинити, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је свјетовњак, нека се одлучи.

(Ап. 7, 64, 70, 71; Антиох. 1; Лаодик.. 29, 37, 38; Картаг. 51, 73, 106)

Правило 12

Дознали смо и то, да у Африци, Ливији и у другим мјестима, неки између тамошњих богољубазних предстојника, продужавају живјети заједно са својим женама, и послије обављеног над њима рукоположења, и тиме бивају за народ предметом спотицања и саблазни. Пошто настојање наше главним начином мора бити обраћено на корист преданих у наше руке стада, установљујемо, да у напријед тога више никако не буду. И ово ми исказујемо, не да се укида или извраћа оно, што је апостолски установљено, него што се старамо о спасењу народа и о напредовању његову у добру, и да никаква љага на свештеничком чину не остане. Јер божанствени апостол каже: Све на славу Божију чините; не будите на саблазан ни јудејима, ни јелинима, ни цркви Божијој, као што и ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи, него многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа. (1. Кор. 10: 31–32. 11: 1) А за кога се дозна да тако што чини, нека буде свргнут.

(Ап. 5, 51; 1. Вас. 3; Трул.. 30, 48; Картаг. 3,4,25,70)

Правило 13

Пошто смо дознали, да је у римској цркви постало правилом, да се они, који су достојни рукоположења за ђакона или презвитера, имају обвезати, да неће више опћити са својим женама, то ми, слиједећи староме правилу апостолске уредбе и чина, хоћемо да породичко живљење свештених особа, када је оно по закону, буде и од сада у напријед на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се лишавају њиховог кад је вријеме узајамног опћења. Према томе, који се нађе да је достојан рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера, таквоме никако нека не буде запријеком да се постави на тај степен, ако са законитом својом женом живи, и од њега нека се у вријеме рукоположења не захтијева да очитује, да ће се уздржавати од законитога опћења са својом женом, како тијем не би били узроком, да се вријеђа Богом установљени и Његовим присуствовањем благословени брак; јер глас Јеванђеља казује: што је Бог саставио човјек да не раставља (Мат.19, 6), а апостол учи: брак је частан и постеља није нечиста (Јевр. 13, 4) и опет: Јеси ли се привезао за жену, не тражи да се разријешиш (1. Кор. 7, 27). Знадемо, да и сакупљени у Картагени оци, старајући се о чистоме животу свештеника, наредише, да ипођакони, који се додирују светих тајана, и ђакони, и презвитери, имају се уздржавати у одређена им времена од оних, које заједно са њима живе. Ради тога и ми исто имамо чувати, што је од апостола предано и од најстаријег доба важило, знајући вријеме свакој ствари, а особито у погледу поста и молитве; јер треба, да они, који светом олтару служе, буду у свему уздржљиви, када приступају к светињи, како би могли добити, што од Бога у простоти просе. А који се усуди, противно апостолским правилима, лишити свезе са законитом женом и опћења једнога између свештених лица, на име, презвитера, или ђакона, или ипођакона, нека буде свргнут; исто тако и презвитер, или ђакон, који прогне жену своју под изговором побожности, нека се одлучи, а ако остане упорним, нека се свргне.

(Ап. 5, 17, 26, 51; 1. Вас. 3; 4. Вас. 14; Трул.. 5, 6, 30; 7. Вас. 18; Анкир. 19; Неокес. 1, 8; гангр. 4; Картаг. 3, 4, 25, 38, 70; Васил. вел. 12, 27, 88)

Правило 14

Правило светих и богоносних отаца нека се и у овоме чува, да се презвитер не поставља прије тридесет година, ма и да је он човјек у свему достојан, него нека се почека, јер је и Господ Исус Христос у тридесетој се години крстио и почео учити. Исто ни ђакон нека се не поставља прије двадесет пет година, ни ђакониса прије четрдесет година.

(4. Вас. 15; Трул.. 15; Неокес. 11; Картаг. 16)

Правило 15

Ипођакон млађи од двадесет година нека се не поставља. Који буде постављен ма на који било свештени степен прије установљених година, нека се свргне.

(4. Вас. 15; Трул.. 14; Неокес. 11; Картаг. 16)

Правило 16

Пошто књига апостолских дјела показује, да су седам ђакона апостоли поставили, а оци неокесаријскога Сабора у изданим својим правилима изрично исказаше, да „по правилу мора бити седам ђакона, ма колико велик да је један град, о чему ћеш се из књиге ап. дјела увјерити,“ - ми, испоредивши мисао отаца са апостолским ријечима, нашли смо да није код њих било ријечи о људима, који су имали служити при тајнама, него о служби потребитој при трпезама, јер у књизи апостолских дјела стоји овако: у оне дане, кад се умножише ученици, подигоше Јелини вику на Јевреје, што се њихове удовице заборављаху, кад се дијељаше храна сваки дан; онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: није прилично нама, да оставимо ријеч Божију пак да служимо око трпеза. Нађите дакле, браћо, међу собом седам освједочених људи, пуних Духа Светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом, а ми ћемо у молитви и у служби ријечи остати; а ова је ријеч угодна била свему мноштву, и изабраше Стевана, човјека напуњена вјере и Духа Светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу, дошљака антиохијскога, и ове поставише пред апостоле (Дјел. ап. 6; 1–6). Тумачећи ово учитељ цркве Јован Златоусти овако говори: „Дивљења је заслужно, како се није мноштво поцијепало при бирању људи и како нијесу апостоле осудили; пак треба знати, какво су они (ђакони) достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Зар ђаконско? Али тога није било у Црквама. На службу презвитерску? Али још није било никаквог епископа, него сами апостоли; из чега изводим, да није било познато нити се употребљавало име ни ђакона, ни презвитера.“ Према овоме и ми проглашујемо, да споменутих седам ђакона не треба узимати за служење при тајнама, сходно прије изложеноме учењу, него су то били људи, којима је повјерено било старање о опћим потребама оних који који су тада сабрани били; и ти ђакони дају нам у овоме примјер човјекољубља и старања о потребама.

(1. Вас. 18; Трул.. 7; Неокес. 15; Лаодик.. 20)

Правило 17

Пошто клирици разних цркава, оставивши своје цркве, за које су постављени, пријеђоше к другим епископима, и без приволе свога епископа намјештени су при другим црквама, те тиме посташе непослушни, - установљујемо, да од мјесеца јануара минулог четвртог индикта никакав клирик, ма на коме се степену он налазио, нема права без отпуснога листа од свога епископа намјештати се при другој цркви; а који се од сада не буде овога држао, него буде собом понижавао онога, који је над њим рукоположење обавио, нека се свргне и он, и онај, који га је незаконито примио.

(Ап. 12, 15, 32, 33; 1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 5, 6, 10, 11, 13, 20, 23; Трул.. 18; антиох 3, 6; Лаодик.. 41, 42; сард. 15, 16, 19; Картаг. 23, 106).

Правило 18

Наређујемо, да клирици, који су услијед варварске навале, или иначе због какве друге прилике, оставили своја мјеста, пошто престану такове прилике или варварске навале, ради којих су се удаљили, имају се опет повратити својим црквама и без разлога не остављати их за дуго. А који поступи противно овом правилу, нека буде свргнут, док се не поврати својој цркви. Овоме истом нека подлегне и епископ, који таковога клирика задржава.

(Ап. 15; 1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 5, 10, 20, 23; Трул.. 17; 7. Вас. 15; Антиох. 3; сардик. 15, 16, 19).

Правило 19

Треба да предстојници цркава сваки дан, а особито у дане Господње, поучавају сав клир и народ ријечима благочастија, изабирајући из божанственог писма мисли и расуђивања о истини, и држећи се у томе установљених већ граница и предања богоносних отаца. Пак и кад се породи какав спор о некоме мјесту у светом писму, никако друкчије да то мјесто не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела цркве и учитељи, и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих ријечи, да се не би, неискусни можда у томе, уклонили од онога што треба да се чува. Јер кад народ науком речених отаца позна, што је добро и к чему терба тежити, а позна такођер и оно што није корисно и чега се треба клонити, он онда управља на боље свој живот, нити пада у невољу незнања, него, пазећи за том науком, располаже собом тако, да му се зло какво не догоди, и страшећи се пријетећих казна, спрема своје спасење.

(Ап. 58; 1. Вас. 2; Лаодик.. 19; сард. 11; карт. 71, 121, 123)

Правило 20

Не смије епископ да јавно учи у другоме граду, који њему не припада. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека врши посао презвитерски.

(Ап. 14, 35; 1. Вас. 8, 15; 2. Вас. 2; 3. Вас. 8; 4. Вас. 29; Анкир. 18; Антиох. 13, 22; сардик. 3, 11, 12)

Правило 21

Који су окривљени били за каноничке преступе, и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути и отерани у ред свјетовњака, ако се обрате добровољно покајању, те одбаце гријех, ради кога су се лишили били благодати и од истога се са свијем излијече, нека стрижу косу по начину клира; али ако се на то не склоне по својој доброј вољи, нека носе косу као свјетовњаци, пошто су радије имали свијетско уживање, него небески живот.

(Ап. 5, 62, 81, 83; 1. Вас. 9, 12; 3. Вас. 9; 4. Вас. 7; Неокес. 9; Картаг. 36; прводруг. 16; Васил. вел. 3, 70; Кирила алекс. 3)

Правило 22

Који су постављени били за новце, а не услијед испитања и што су изабрали свештенички живот, било да су то епископи, било да су други какви клирици, наређујемо да се свргну; а исто тако нека се свргну и они, који су их поставили.

(Ап. 29; 4. Вас. 2; Трул.. 23; 7. Вас. 4, 5, 15, 19; сард. 2; Васил. вел. 90; Генад. посл; Тарас. посл.)

Правило 23

Нека никакав епископ, или презвитер, или ђакон, када даје пречисто причешће, не истражује за то од онога кога причешћује новаца, или шта друго. Јер благодат није за продају, нити за новце ми раздајемо освећење Духа, него се свето причешће има раздавати онима, који су тога дара достојни, без свакога изгледа на корист. Ако се пак дозна, да који клирик истражује шта од онога, коме се пречисто причешће даје, нека буде свргнут, као ревнитељ Симонове заблуде и опачине.

(Ап. 4, 29; 4. Вас. 2; Трул.. 23; 7. Вас. 4)

Правило 24

Не смије нико, који припада свештеноме чину, или калуђер, да одлази на коњске трке, или да присуствује позоришним играма. Исто тако, и ако један клирик буде позван на свадбу, чим се покажу игре, које има да замањују, нека устане и с мјеста нека се удаљи, јер тако заповједа наука отаца наших. А који се у томе затече, нека или престане, или нека се свргне.

(Трул.. 51, 62, 65; Лаодик.. 54; Картаг. 15, 45, 63)

Правило 25

Заједно са другима понављамо и оно правило, које налаже, да у „свакој епархији парохије, које су по селима и засеоцима, морају непромјенљиво припадати оним епископима, у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опријеке их имали и њима управљали. Али, ако се какав спор о истима подигао, или се подигне прије него што је тридесет година истекло, допушта се онима који себе сматрају увријеђенима, подигнути о томе тужбу пред епархијским сабором“.

(4. Вас. 17)

Правило 26

Презвитер, који је по незнању ступио био у неправилни брак, нека ужива презвитерско сједиште, према ономе што смо ми у светоме правилу узаконили, али од других послова нека се уздржава, јер је таквоме доста и тиме опроштено. Није упутно да благосиља другога онај, који мора своје ране да лијечи; а благосиљање је давање освећења; пак који тога нема, због прекршаја почињена из незнања, како ће га другима давати? Нека дакле такав не благосиља ни јавно, ни посебно нити тијела Господња нека не раздаје другима, нити другу какву службу нека не обавља.; него задовољавајући се што има сједиште пред другима, нека моли са сузама од Господа, да му опрости гријех, што је из незнања учинио. По себи је већ јасно, да ће се имати раскинути такав незаконити брак, и муж неће смијети никојим начином већ да има опћења са оном, због које се лишио свете службе.

(Ап.17; 4. Вас.14; Трул.. 3, 6, 21; Неокес. 9; Васил. вел. 27 )

Правило 27

Никакав клирик нека не надијева одјеће, која му не приличи, ни кад у граду борави, ни кад иде на пут, него нека носи хаљине, које су већ одређене за оне, који клиру припадају; а који тако што учини, нека се одлучи за једну недјељу.

(7. Вас. 16; Гангр. 12, 21 )

Правило 28

Пошто смо дознали, да се у појединим црквама приноси у олтару, по некоме утврђеноме обичају, грожђе, а свештенослужитељи, пошто исто помијешају са бескрвном жртвом приношења, једно и друго заједно раздају народу, - налазимо и то наредити, да никакав свештеник тога у напријед не чини, него нека раздаје народу на оживотворење и на опроштај гријехова чисти принос; а грожђе, примајући као првине, и благосиљајући га посебно, нека га раздају онима, који га траже у знак благодарења Даваоцу плодова, кроз које тијела наша, по Божијој наредби расту и хране се. А који клирик поступи противу ове установе, нека се свргне.

(Ап. 3, 4; Трул.. 32; Картаг. 37 )

Правило 29

Правило Картагенских отаца налаже, да се света служба олтара нема свршавати, него од људи, који су на таште, изузевши један само дан у години, кад се вечера Господња свршава, и такву су уредбу ти свети оци тада поставили, може бити услијед неких разлога, корисних за цркву у оним мјестима. Али пошто нас ништа не побуђује да запустимо побожну строгост, то слиједећи апостолским и отачаским предањима, наређујемо да се не смије ни у четвртак пошљедње недјеље четрдесетнице разријешавати пост, и тиме сва четрдесетница бешчастити.

(Ап. 69; 5/6 Вас. 89; Лаодик.. 50; Картаг. 41, 47; Тим. алекс. 16 )

Правило 30

У намјери, да све упоравимо за наприједак Цркве, закључили смо уредити како треба породичке одношаје, који су у црквама код варвара. Према томе, ако они држе, да морају поступати преко апостолскога правила, које наређује, да се нема прогањати жена своја под изговором побожности, и да морају чинити више него што је установљено, те услијед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога опћења, - наређујемо, да они у таквоме случају немају више ни под каквим начином са бившим својим женама заједно живјети, да нам тиме даду потпуни доказ свога обећања. Али ово им ми допуштамо ничега ради другога, него због њиховог малодушног мишљења и страних и још неутврђених њихових обичаја.

(Ап. 5; 1. Вас. 3; Трул.. 12, 13, 14; Гангр. 1, 4, 9, 10; Картаг. 4)

[ribar]

Правила светог пето – шестог

Васељенског сабора

(Трулски)

Правило 31

Клирици који служе Литургију, или крсте у богомољама што се по кућама налазе, наређујемо, да то имају чинити само са приволом мјеснога епископа. Према томе, који клирик не буде на овај начин то чувао, нека буде свргнут.

(Ап. 31; 4. Вас. 18; Трул.. 34, 59; 7. Вас. 10; гангр. 6; Антиох. 5; Лаодик.. 58; прводр. 12; Картаг. 10)

Правило 32

Дознали смо да у Јерменској области на светој трпези приносе само вино, не мијешајући га са водом, кад приносе бескрвну жртву, и за своје оправдање приводе ово, што учитељ цркве, Јован Златоусти, кажем у тумачењу Јеванђеља Матејевог: „Зашто није Господ пио воду, кад је Ускрсао, него вино? Зато да са коријеном ишчупа нечастиву јерес. Јер, пошто су неки били, који су употребљавали воду при тајни, то светитељ и показује, да Господ и кад је тајну предао и кад је, послије васкрсења, без тајне просту трпезу предложио, употребио је вино од рода виноградскога (Мат. 26, 29), а виноград рађа вино, а не воду,“ и из тога Јермени изводе, да је и овај отац порицао употребљавање воде при светој жртви. Према томе, и да не би они и у напријед остали у незнању, ево излажемо православно разумјевање тога оца. Постојала је стара зла јерес идропарастата, који су при својој жртви употребљавали умјесто вина саму воду. Оповргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући, како идропарастати тиме иду насупрот апостолскоме предању, употребио је богоносни Златоуст горепоменути свој говор. Пак у својој је он цркви, над којом му је пастирско старање повјерено било, предао да треба воду са вином мјешати, кад се има принашати бескрвна жртва, показујући на сједињење крви и воде, које је стекло из пречистога ребра Искупитеља нашега и Спаситеља Христа Бога на оживотворење свега свијета и на искупљење од гријехова. И у свакој цркви где су сијала духовна видјела, овај се богопредани ред чува. Тако и Јаков, брат по тијелу Христа Бога нашега, коме је првоме повјерен био пријесто цркве јерусалимске, и Василије, архиепископ цркве кесаријске, којега се слава пронијела по свој васељеној, а који су нам писмено предали тајанствену службу божју, установише, да при божанственој Литургији у светоме путиру мора бити и вода и вино. Исто су и у Картагени скупљени свети оци ове ријечи тачно изрекли: да се не приноси у светој тајни ништа друго, него тијело и крв Господња, као што је сам Господ предао, то јест, хљеб и вино са водом помијешано. Ако дакле који епископ, или презвитер не чини по преданоме од апостола реду, да воду са вином мијеша, те без воде а на самоме вину приноси пречисту жртву, нека се свргне, као такав, који тајну непотпуно врши и који увађа новштине у оно, што је предано.

(Ап. 3, 4; Трул.. 81; Картаг. 37)

Правило 33

Пошто смо дознали, да се у Јерменској области само они у клир примају, који су из свештеничкога рода, чиме дотични који тако поступају, показују да слиједе јудејским обичајима; при чему неки између истих бивају и без пострижења постављени за свештене појаче и чаце у божанственоме храму, - установљујемо, да од сада они, који хоће некога да у клир приме, не треба да се осврћу на род онога, кога постављају, него, испитавши да ли су дотични достојни да према одредбама које су изложене у светим правилима, буду примљени у клир, нека их за црквену службу постављају, потицали они од предака свештеника, или не. Пак не смије нико ни са амвона читати народу божанствене ријечи по начину оних који клиру припадају, ако дотични није удостојен свештеничког пострижења и није добио по правилима благослов од свога пастира. Који се затече да поступа противу прописанога, нека буде одлучен.

(Ап. 76; 7. Вас. 14; Лаодик.. 15)

Правило 34

Обзиром на то, што свештено правило јасно учи и ово, да „завјера, или ортачење, као пријеступ, строго је и извањским законима забрањено, и да је тим већма потребно запријечити да тога у Божијој цркви не буде“, - ми такођер хоћемо да важи, да, „ако се који клирици или калуђери затеку, да су или завјеру склопили, или да су се уортачили, или да замке плету противу епископа или суклирика, такови нека се са свијем са свог степена збаце“.

(Ап. 31; 4 Вас. 18; Антиох. 5; Картаг. 10; Прводр. 13, 14, 15)

Правило 35

Никакав Митрополит не смије, послије смрти једног епископа, који је подручан био његовом пријестолу, да узимље или себи присваја ствари тога епископа или његове цркве; него нека те ствари буду под надзором клира оне цркве, којој је покојни био предстојник, све док се не постави други епископ; осим, ако не остане никакав клирик у тој цркви, и у таквоме случају митрополит ће чувати исте ствари неповријеђенима, и све ће их предати новоме епископу, који буде постављен.

(Ап. 40; 4. Вас. 22, 25; Антиох. 24; Картаг. 22, 26, 81)

Правило 36

Понављајући што је узакоњено од сто педесет светих отаца, сабраних у овом Богом чуваном и царскоме граду, и од шест стотина и тридесет, сакупљених у Халкидону, наређујемо, да пријесто цариградски ужива једнаке повластице пријестолу старога Рима, и да уздигнут буде у црквеним пословима као онај, пошто је други послије њега; за цариградским пријестолом нека се броји пријесто великога града александријскога, за тијем пријесто антиохијски, а послије овога јерусалимски пријесто.

(1. Вас. 6, 7; 2. Вас. 2, 3; 4. Вас. 28)

Правило 37

Пошто су у различна времена бивале варварске навале, и због тога су врло многи градови били подјармљени од безаконика, тако да је немогућно било, да предстојник једног од таквих градова, пошто је постављен био, заузме свој пријесто и на истоме свој првосвештенички опстанак утврди, те сходно учвршћеноме обичају да обавља рукоположења и све остало чини што епископу припада, - ми, старајући се о части и поштовању свештенства, и настојећи, да ни под који начин незнабожачка обијест нема наносити штете црквеним правима, установљујемо, да они епископи, који су већ постављени били и због споменутог узрока нијесу могли заузети своје пријестоле, немају за то подлећи никаквоме уштрбу, и нека по правилима обављају рукоположења разних клирика, и нека уживају право сједишта према своме мјесту, и чврст и законит нека буде сваки њихов првосвештенички чин. Јер потреба времена, која пријечи тачно очување права, не смије сужавати границе управе.

(Ап. 36; 1. Вас. 16; 3. Вас. 9; 4. Вас. 6, 29; Анкир. 18; Антиох. 17, 18; Кирил алекс. 1, 2, 3)

Правило 38

Признајемо и ми правило, које су оци наши издали, а које гласи: „Ако је царском влашћу основан нови град, или у напријед се оснује, у таквоме случају разређење црквених послова нека слиједи разређењу државном и грађанском.“

(1. Вас. 4, 6, 7; 2. Вас. 3; 4. Вас. 17, 28)

Правило 39

Пошто се брат и саслужилац наш Јован, предстојник острова Кипра, заједно са својим народом, због варварских навала, а да се ослободи од незнабожачкога ропства и да остане вијеран скиптру хришћанске државе, промислом човјекољубивога Бога и трудом христољубивога и благочестивога цара нашега, иселио из поменутога острова у хелеспонтску епархију, то установљујемо, да ван сваке новштине буду очуване повластице, које су дароване од богоносних отаца, сабраних у своје вријеме у Ефесу, пријестолу горепоменутога човијека, те да нови Јустинијанопољ има права Цариграда, и да богољубазни епископ, који је у истоме, има првенство пред свима у хелеспонтској епархији, и да га имају постављати њгови епископи, по староме обичају. А пошто су богоносни оци наши утврдили, да се имају чувати обичаји, који су у свакој цркви, то нека епископ козичкога града буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанопоља по примјеру свих осталих епископа, који су под власти реченога најубогољубазнијег предстојника Јована, од кога, ако потреба буде захтијевала, биће постављен и епископ самог козичкога града.

(Ап.34; 1. Вас. 6,7; 2. Вас. 2,3; 3. Вас. 8; 4. Вас. 28; Трул. 36,37; Антиох. 9)

Правило 40

Пошто је врло спасоносно приближити се Богу, уклонивши се од вреве живота, то и ми треба да не примимо без испитања и пренаглено оне, који изабирају калуђерски живот, него да и у овоме чувамо предану нам одредбу отаца, да се на име има примати завијет живота по Богу, као већ тврди и који је постао свијесно и расудно, тек послје пунога развића разума. Који жели дакле подвргнути се калуђерскоме јарму, нека није млађи од десет година од рођења, стојећи у осталом и у погледу таквога у власти предстојника цркве пресуда, да ли не налази, да му се још вријеме продуљи, прије него што се уведе у калуђерски живот и у истоме свој опстанак утврди. Јер, премда је велики Василије у својим светим правилима узаконио, да она, која добровољно Богу себе посвећује и обљуби дјевичанство, има се примити у ред дјевојака, пошто наврши седамнаест година, ипак ми слиједујући уредби која у томе постоји за удовице и ђаконисе, суразмерно смо поменуту доб установили за оне, који изабирају калуђерски живот. Тако је и у божанственог апостола прописано, да се од шездесет година бира у цркви удовица, а света правила међу тијем предадоше, да се ђакониса поставља од четрдесет година, јер се видјело, да је црква Божијом благодаћу постала много снажнијом и напреднијом, и да су вјерни чврсти и поуздани у извршавању божанствених наредаба. А пошто смо и ми ово појмили, сходно с тиме установљујемо, да онај, који намјерава започети трудове по Богу, има бити неодложно знаменован благословом благодати, као неким печатом, да га тиме побудимо, да се на дуго не предомишља и затеже, него на против, да га ободримо, да добро бира и да се у истоме утврди.

(1. Вас.19; 4. Вас.15; Трул. 14; Картаг. 6,44,126,; Прводр.5; Васил. Вел. 18,24)

Правило 41

Који желе у градовима или селима, да се удаљују у затворе, и да се посвете размишљању о себи, морају најприје ступити у манастир и вјежбати се у усамљеничком животу, и за три пуне године покоравати се у страху божијем поглавици манастирском, и у свему као што треба испуњавати послушност, да тијем начином очитују своју накану на такав живот; при чему ће бити испитивани од мјесног предстојника цркве, да ли се од свега срца добровољно таквом животу одају. Послије тога ће још једну годину морати устрајно провести ван затвора, да се још очитије истакне њихова немјера, јер ће тада тек потпуно увјерење пружити, да не траже те самоће ради пусте славе, него ради самог истинитог добра. Пошто се испуни све то вријеме, ако су дотични остали устрајни у истој намјери, нека ступе у затвор, али послије нипошто већ не смију по својој вољи излазити из затвора, осим само ако их на то изазове опћа корист и помоћ, или дуга потреба, која смрћу пријети, пак и тада послије благослова мијесног епископа. Који се пак усуди изаћи из тих својих обиталишта без једнога од споменутих разлога, нека буду принуђени и противу њихове воље повратити се у речени затвор, а међу тијем постовима и другим строгим мјерама нека се у ред доведу, знајући, као што је написано, да: ни један који метне руку своју на плуг, пак се обазире натраг, није приправан за царство небеско. (Лука 9; 62)

(4. Вас.4; Прводруги 4)

Правило 42

У погледу такозваних пустињака, који у црним хаљинама и пуштеном дугом косом на глави, обилазе градове и обраћају се са свијетским људима и женама, те тиме свој завјет срамоте, наређујемо, да се исти пошто остригу косу, ако желе предати се начину живота осталих калуђера, одреде у манастир и међу браћу уврсте; ако тога неће, са свијем нека се иждену из градова, и нека живе у пустињама, од којих су себи име надјенули.

(4. Вас.4; Прводруги 4)

Правило 43

Може сваки хришћанин, да изабере подвижнички живот и да, ослободивши се послова бурнога живота, ступи у манастир, те прими калуђерски постриг, без обзира на пријеступе, у којима је прије могао бити затечен; јер је Спаситељ наш казао: који долази к мени, нећу га истерати ван.(Јован 6; 37). А дочим је живот калуђерски живот кајања, ми одобравамо ономе, који му се искрено одаје, нити му икакав пређашњи поступак може запријечити, да испуни своју намјеру.

(4. Вас.4; Прводруги 2,4)

Правило 44

Калуђер, који се затече у блудочинству, или који узме жену ради брачног опћења и суживљења, нека подлегне казнама, које су установљене за блудочинце.

(4. Вас.16; Анкир.19; Васил Вел. 6,18,19,60)

Правило 45

Пошто смо дознали, да у неким женским манастирима, када приводе женскиње, које се имају удостојити калуђерског начина живота, најприје стављају на њих свилене и свакојаке друге хаљине, осим тога и уресе искићене златом и драгим камењем, и пошто оне тако олтару приступе, свлаче са њих сву ту богату одјећу, и одмах се над њима обавља чин благословљења новога живота и облаче их у црно одијело, - наређујемо, да тога у напријед не бива. Јер није оправдано, да она, која је по својој вољи оставила већ свако светско весеље и обљубила начин живота по Богу, и која се утврдила у томе непомичним мислима, те тако манастиру приступила, кроз такав трошни и пријелазни урес узбуђена опет буде успоменом онога, што је већ заборавила била, и од тога се можда у њој двоумљење јави, и душа јој се узбуни попут таласа, који поплављују и на све стране закрећу, тако да, и ако коју сузу пролије, неће показати опет тиме срдачнога сокрушења; пак и ако, као што је природно, падне која ситна суза, дотични који то у оваквим приликама опазе, помислиће, да та суза није потекла толико из оданости истих женскиња подвижничкоме труду, колико с тога, што оне остављају свијет и оно што је у свијету.

(Картаг. 126)

Правило 46

Женскиње које су подвижнички живот изабрале и у манастиру се настаниле, нипошто већ да не излазе из манастира. Ако каква неотклонива потреба на то их побуди, нека то учине са благословом и приволом предстојнице, али и тада не саме, него, по налогу игуманије, са којом старицом или са онима, које су у манастиру прве. Ноћити пак ван манастира ни под који начин не могу. Исто и људи, који воде калуђерски живот, могу изаћи из манастира кад је пријека каква потреба, али само са благословом онога, коме је управа повјерена. Према томе, који преступе ову наредбу, коју ми сада издајемо, било да су људи или жене, нека подлегну заслуженим казнама.

(Трул. 47)

Правило 47

Ни жена у мушком манастиру, ни човјек у женском да не спава; јер вијерни морају бити слободни од сваке смутње и саблазни, и морају упорављајути свој живот за пристојну и лијепу службу Господњу (1.Кор. 7; 35). А који ово учини, био он клирик, био свијетовњак, нека се одлучи.

(7. Вас. 18, 20, 22)

Правило 48

Жена онога, који је произведен на епископско достојанство, пошто се претходно разлучи опћим сугласијем од свога мужа, нека послије него што је муж постављен за епископа, поступи у манастир, који је далеко од епископова обитавања, а од епископа нека добија што јој је нужно за издржавање. Нађе ли се да таква жена заслужује, нека се произведе и на достојанство ђаконисе.

(Ап. 5, 51; 1. Вас. 3; 4. Вас. 15; Трул. 12, 14, 30; Картаг. 3, 4, 25, 70)

Правило 49

Понављајући и оно свето правило, наређујемо, да „једном посвећени услијед приволе епископа манастири, морају за навијек остати манастирима, и добра која им припадају нека им буду очувана, нити икада могу бити претворени у свјетска обиталишта“, нити ико смије предавати их свијетовним људима. Ако се то до сада и догађало, наређујемо, да то никакве важности не може имати. Који се пак усуде то учинити у напријед, нека подлегну казнама по правилима.

(4. Вас. 4, 24; 7. Вас. 13)

Правило 50

Никакав, ни свјетовњак, ни клирик не смије у напријед да игра коцке; а који се затече да то чини, ако је клирик, нека се свргне, ако је свјетовњак, нека се одлучи.

(Ап. 42, 43)

Правило 51

Одлучно забрањује овај свети и васељенски сабор, да бивају такозвани лакрдијаши и њихова приказивања, за тијем приказивања ловачка и плесања на позорницама. А који повриједи ово правило, и ода се чему од овога што је забрањено, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је свјетовњак, нека се одлучи.

(Трул. 24, 65, 66; Лаодик. 54; Картаг. 15)

Правило 52

У све дане поста свете четрдесетнице, осим суботе и недјеље, и светога дана благовијести, нека бива само света литургија прије освећених дарова.

(Ап. 66, 69; Лаодик. 49, 50, 51, 52)

Правило 53

Пошто је сродство духовно важније од свезе по тијелу, а ми смо дознали, да у појединим мјестима неки који примају дјецу на светом и спаситељном крштењу, послије ступају у брачно суживљење са обудовљеним матерама њиховима, наређујемо, да ништа таквога у напријед не буде. Ако се који, послије овога правила, затеку, да то чине, нека најприје одступе од тог протузаконитог суживљења, за тијем нека подлегну казнама блудочинаца.

Правило 54

Божанствено нас писмо учи: Да не приступаш свакоме твоме рођеноме по тијелу, да откриваш срамоту његову (3. Мојс. 18, 6); богоносни пак Василије у својим је правилима избројао неке забрањене бракове, а о веома многима је премучао, те и једним и другим нам је корист принио. Јер избегавајући мноштво срамотних идеја, да ријечима не оскврни говор, он је опћим именима означио нечистоће, и тиме нам је у опће показао протузаконите бракове. А пошто услијед такова мучања и што се нијесу могли разабрати неправилни бракови, који се забрањују, сама се природа бркала, то смо ми нашли, да ово одређеније изложимо, те према томе, који ступи у опћење брака са својом братучедом (првобратучедом), или отац и син са матером и ћером, или са двијема дјевојкама сестрама отац и син, или са два брата матер и ћер, или два брата са са двјема сестрама, наређујемо, да сви ови имају подлећи правилу о седмогодишњем кајању, наравно пошто се разлуче од протузаконитога суживљења.

(Ап. 19; Трул. 26,53; Неокес. 2; Васил. вел. 23,27,68,75,76,78,79,87; Тим. алекс. 11; Теоф. алекс. 5)

Правило 55

Пошто смо разумјели, да они, који су у Риму граду, уз свети пост четрдесетнице посте у суботе њезине, противу предане црквене установе, - свети сабор установљује, да и у римској цркви неповријеђено мора важити правило, које каже:“који се клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је свјетовњак, нека се одлучи.“

(Ап. 66)

Правило 56

Разумјели смо такођер, да у Јерменској области и у другим мјестима у суботе и недјеље свете четрдесетнице неки једу јаја и сир. Установљује се према томе и ово, да у цркви Божијој по свој васељеној, слиједећи једноме реду, има се чувати пост и постећи уздржавати се како од свачега закланога, тако исто и од јаја и од сира, што је плод и пород онога, чиме се хранимо. А који се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну, ако ли су свјетовњаци, нека се одлуче.

(Ап. 66,69)

Правило 57

Не смије се приносити на олтару мед и млијеко.

(Ап.3; Трул. 28,32,99; Картаг. 37)

Правило 58

Никакав, који спада у ред свјетовњака, нека не причешћује себе светом тајном, кад је присутан епископ, или презвитер, или ђакон. А који се на то усуди, пошто је поступио противу установљенога, нека се одлучи за једну недјељу, да се из тога научи: да не мисли више, него што ваља мислити. (Римљанима 12; 3)

(1. Вас. 13,18)

Правило 59

Никако нека се не обавља крштење у богомољи, што се у којој кући налази; него, који желе да се удостоје пречистога просвијећења, нека приступају католичанским црквама, и ту нека примају тај дар. А који се затече, да не чува ово што ми наређујемо, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је свијетовњак, нека се одлучи.

(Ап. 31; 4. Вас. 18; Трул. 31,34; 7. Вас. 10; Гангр. 6; Антиох. 5; Лаод. 58; Картаг. 10; Прводр. 12)

Правило 60

Кад апостол гласно казује да, ко се Господа држи, један је дух с Господом (1. Кор. 6; 17), јасно је, да који се бе одомаћује са противним, постаје по опћењу један с њиме. Према томе за оне, који причињају себе, да су демоном обузети, пак узимљу притворно на себе по злоћи својих обичаја и такво поступање, установљујемо, да на сваки начин буду кажњени, и да се подвргну оним истим мучењима и трудовима, којима се правом подвргавају они, који су доиста демонима обузети, кад се имају ослободити од демонскога утицаја.

(Ап. 79; анкир. 24; Васил. вел. 83)

[ribar]

Правила светог пето – шестог

Васељенског сабора

(Трулски)

Правило 60

Кад апостол гласно казује да, ко се Господа држи, један је дух с Господом (1. Кор. 6; 17), јасно је, да који се бе одомаћује са противним, постаје по опћењу један с њиме. Према томе за оне, који причињају себе, да су демоном обузети, пак узимљу притворно на себе по злоћи својих обичаја и такво поступање, установљујемо, да на сваки начин буду кажњени, и да се подвргну оним истим мучењима и трудовима, којима се правом подвргавају они, који су доиста демонима обузети, кад се имају ослободити од демонскога утицаја.

(Ап. 79; анкир. 24; Васил. вел. 83)

Правило 61

Који се обраћају гатарама, или такозваним стотницима, или другим сличнима, да од њих дознаду, што желе открити, нека сходно ономе што су већ оци наши у погледу њих наредили, подлегну правилу о шестогодишњем кајању. Истој казни морају се подвргнути и они који воде медвједице или сличне животиње на развесељавање, а на штету простога свијета, те варајући, казују лудорије о срећи, о судби, о родословљу, и мноштво других таквих ствари; а исто и такозвани гониоци облака и они, који се чарањем баве, који праве амајлије противу чаролија, и гатари. А који упорни у томе остану, и неће да се одврате и уклоне од таквих штетних и незнабожачких измишљотина, наређујемо, да са свијем из цркве прогнани буду, као што и света правила налажу; јер каквог опћења има свијетлост са тамом? Као што апостол каже, или како се удара црква Божија са идолима? Или какав дјел има вјерни са невјерником? Како ли се слаже Христос са велијаром? (2. Кор.6; 14–16)

(Трул. 65; Анкир. 24; Лаод. 36; Васил. Вел. 7, 65, 72, 81, 83; Григор. Нислк. 3)

Правило 62

Такозване календе, бота, брумалије и зборишта, што се бивају први дан мјесеца марта, наређујемо, да све то са свијем престане код вјерних. Исто тако осуђујемо и јавне женске плесове, као непристојне, и који могу наносити много штете и погибели, а једнако и плесове и обреде, које било да људи или жене изводе по неком старом обичају, несвојственоме хришћанскоме животу, у част лажно названих код незнабожаца богова, - наређујући, да не смије никакав човијек надијевати женску хаљину, нити жена такову хаљину, која је прилична људима; тако исто не смију надјевати ни кринке, било комичке, било сатиричке, било трагичке; за тијем не смије се призивати име мрскога Диониса (Бахуса), кад се гази грожђе у бадњама, нити замећати смијех, кад се вино у бачве лијева, нити заводити по незнању или по сујети оно, што из демонске обмане потиче. Према томе, који се у напријед усуде, знајући ово, учинити шта од онога, што је горе споменуто, заповиједамо, да такови буду свргнути, ако су клирици, ако ли су свијетовњаци, да се одлуче.

(Трул. 24, 51, 65; Лаод. 54; Гангр. 13; Картаг.. 15, 45, 63)

Правило 63

Повијести мученика, које су лажно од непријатеља истине састављане, да смање част мученика Христових и да приведу у невјерство оне, који их слушају, заповиједамо, да се такве повјести у црквама немају разглашавати, него се имају спалити; а који их примају, или их сматрају истинитима, такове предајемо анатеми.

(Ап. 60; 7. Вас. 9; Лаод. 59)

Правило 64

Не смије свијетовњак пред народом држати говоре или учити, и тиме узимати на себе учитељско достојанство, него има се покоравати установи, коју је Господ предао, и слушати оне, који су Благодат учитељске ријечи добили и од њих се божанственоме поучавати. Јер у једној је цркви различите удове створио Бог, по ријечи апостола (1. Кор. 12, 27) коју ријеч тумачећи Григорије богослов показује како то треба разумијевати: „Овај браћо, ред почитујмо, овај ред чувајмо: овај нека буде уво, а онај језик; овај пак рука, а онај шта друго; овај нека учи, а онај нека се учи.“ И мало за тијем: „Па који се учи, неке се учи у послушности; који раздаје, нека раздаје радосно; који служи, нека служи усрдно; да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви пророци; ни сви да разјашњујемо.“ И послије опет: „Зашто да се пастирем чиниш, кад си овца? Зашто се приказујеш главом кад си нога? Зашто се усиљаваш да будеш војводом, кад си у ред војника увршћен?. И на другом мјесту: „Премудрост заповиједа: не буди брз на ријечи (Екл. 5; 1); не пружај се са богатим, кад си убог; не тражи да си мудрији од мудрих“ (Прич. 23, 4). А који се затече, да преступи ово правило, нека се за четрдесет дана одлучи.

(Трул. 33; 7. Вас. 14; Лаод. 15).

Правило 65

Заповиједамо, да од сада има престати ложење ватра, које неки чине кад су младине пред својим творницама или кућама, пак по неком старом обичају то безумно прескачу. А који тако што учини, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је свијетовњак, нека се одлучи; јер је у четвртој књизи царстава написано: и начини Манасија олтар свој војсци небеској у два тријема дома Господња и дјецу своју провођаше кроз ватру и врачаше и гаташе, и уреди оне, што врачају у утровицама и умножи гатаре и узбуди, да се чини све што је зло пред Господом, да изазове гњев Његов (4. царст. 21; 5, 6)

(трул. 24, 51, 62; Лаод. 54, Гангр. 13; картаг. 15, 45, 63)

Правило 66

Од светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до нове недјеље, уза сву седмицу морају вјерни да у светим црквама непрестано проводе у псалмима и појању и пјесмама духовним, радујући се у Христу и светкујући, и да слушају читања из божаственог писма и да се наслађују светим тајнама; јер ћемо тим начином заједно са Христом и ми ускрснути и узнијети се. Нека зато никако не буду у споменуте дане ни коњске трке, ни друге каке народне игре.

(Ап. 9; Трул. 24; Антиох. 2; Картаг. 61;)

Правило 67

Божанствено нам је писмо наложило, да се ваља чувати од крви, од удављенога и од блуда. Зато, као што треба, потчињавамо казни оне, који због лакоме своје утробе, вјештачким каквим начином спремају за једење крв ма које било животиње, пак је тако једу. Који се дакле усуди у напријед ма на какав било начин јести крв животиње, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је свјетовњак, нека се одлучи.

(Ап. 63; Гангр. 2)

Правило 68

Нико не смије књиге старога и новога завјета, а тако исто ни светих и припознатих наших проповједника и учитеља, кварити или резати, или књижарима, или онима који се продавцима мазова називљу, или другоме коме предавати их, да се тиме губе; осим случаја, кад или од мољаца, или од воде, или од другог чега не могу се више употребљавати. Који се затече, да тако што учини, нека се одлучи за годину дана. Истим начином и који такве књиге купује, ако неће ни да их код себе држи ради своје користи, ни да их другоме даје ради доброчинства и да их чува, него се усуди кварити их, нека буде одлучен.

(Ап. 85; Трул. 2; Лаодик. 60; Картаг. 24; Атанасија Великог о празницима; Григорија богослова, о књигама Светог писма; Амфилохија, о књигама Светог писма)

Правило 69

Нека је забрањено свакоме, који је из реда свјетовњака да улази преко ограде светог олтара; и само је власти и господству цареву, кад зажели принети дарове створитељу, ово допуштено по неком врло старом предању.

(Лаод. 19, 44)

Правило 70

Нека је забрањено женама у вријеме божанствене литургије да говоре; него, по ријечи апостола Павла: нека муче, јер се њима не допушта да говоре, него да слушају, као што и закон каже; ако ли хоће чему да се науче, код куће мужеве своје нека питају. (1. Кор. 14; 34, 35)

(Трул. 64; Лаодик. 44)

Правило 71

Они који се грађанским законима уче, не смију слиједити незнабошким обичајима, ни полазити позориште, нити извршавати такозване килистре, нити се одијевати у хаљине, које нијесу у опћој употреби, и то ни у вријеме, кад започињу учење, ни кад се приближују крају истога, ни у опћ док траје учење. А који се то усуди учинити, нека буде одлучен.

(Трул. 24, 51, 62 ,65; анкир. 24)

Правило 72

Нека је забрањено човјеку православноме, да се сједини са женом јеретичком, исто и жени православној да се вјенча са човјеком јеретиком. Ако се открије, да је ко тако што учинио, брак нека се сматра ништавним, и незаконита свеза нека се развргне; јер не треба да се смијеша оно, што се не може мијешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим дијелом нашедство гријешника. Ко преступи ово, што смо установили, нека се одлучи. Али ако су се неки, док су још у невјерству били, и док још нијесу били прибројани стаду православних, саставили били законитим браком, пак за тијем један супруг, изабравши добро, обрати се к свјетлости истине, а други, остане прикован заблуди, не хотећи управити очи своје на божанствене зраке, и ако при томе жени, која не исповједа праву вјеру, буде угодно живјети са мужем који исповједа праву вјеру, или обратно мужу, који не исповједа праву вјеру са женом, која исповједа праву вјеру, нека се међу собом не дијеле, по божанственоме апостолу: јер се посвети муж који не исповиједа праву вјеру женом, која исповједа праву вјеру и посвети се жена, која не исповједа праву вјеру мужем, који исповједа праву вјеру. (1. Кор. 7, 14)

(4. Вас. 14; Лаод. 10, 31; Картаг. 21)

Правило 73

Пошто нам је животворним крстом откривено спасење, ми морамо све старање наше уложити, да се одаје достојна част ономе, средством кога смо се спасли од старога пада. Према томе, одавајући часноме Крсту поклонење и умом, и ријечју, и осјећајем, заповједамо, да са свијем морају бити изглађене слике крста, што неки на поду цртају, да се, кад стају ногама они што иду, не наноси увриједа знамењу побједе наше. Ради тога наређујемо да се одлуче сви они, који у напријед буду цртали на подовима слике крста,

Правило 74

Не смију се у мјестима Господу посвећенима, или у црквама, држати такозване агапе, и у огради храма јести и постеље простирати. А који се усуде то чинити, или нека престану, или нека буду одлучени.

(Гангр. 11; Лаодик. 27, 28; Картаг. 42)

Правило 75

Који долазе у цркве ради пјевања, желимо да не употребљавају разуздану вику, да не принуђују природу на крике и да не извађају ништа, што није сугласно и прилично цркви, него морају да приносе највећом пажњом и сокрушењем пјесме Богу, који види скривено; јер и света је ријеч учила синове Израиља, да буду побожни (3. Мојс. 15, 31).

(Лаодик. 15)

Правило 76

Чувајућ поштовање наспрам цркве, не смије се у светим оградама постављати крчма или што за једење, нити друге какве продаје предузимати; јер Спаситељ наш и Бог, поучавајући нас Својим по тијелу начином живота, заповједио је, да дом Оца Његовог не чинимо домом трговачким; он је мијењачима просуо новце и изагнао је оне, који су свето мјесто јавним мјестом чинили. А који се затече у томе пријеступу, нека се одлучи. (Ап. 72; Трул. 74, 97)

Правило 77

Не смију се свештенослужитељи, или клирици, или калуђери прати заједно са женама у купатилу; пак ни други свијетовњак хришћанин; јер је то први приговор од стране незнабожаца. А који се у томе затече, нека се свргне, ако је клирик, а ако је свјетовњак, нека се одлучи.

(Лаод. 30)

Правило 78

Који се просвјећују, морају бити поучавани у вјери, и петог дана сваке седмице морају о томедавати одговоре епископу, или презвитерима.

(1. Вас. 2, 14; Трул. 96; Лаод. 19, 46)

Правило 79

Исповједајући божанствени пород Дјеве, који је без порођајних болова био, да је без сјемена постао, и учећи овоме све стадо, сматрамо заслужнима поправљања оне који због свог незнања чине нешто, што не треба. Пак пошто се неки налазе, који послије дана светога рођења Христа Бога нашега, приређују особита пецива од пшеничнога брашна, те их међу собом дијеле, као у част порођајних болова непорочне Дјеве матере, наређујемо, да вјерни ништа таквога не смију у напријед чинити. Јер то није част Дјеви, која је на начин, који се умом и рјечју појмити не може, родила по тијелу Слово, кад се њезин порођај, који се исказати не може, опредјељује и замишља као код обичних жена. А који се у напријед затече, да тако поступа, нека се свргне, ако је клирик, а ако је свјетовњак, нека се одлучи.

Правило 80

Епископ, или презвитер, или ђакон, или други, који припада клиру, исто и свјетовњак, који нема никаквог неодложног посла или нужде, да за дуже времена мора остати удаљен од своје цркве, него борави у граду, а неће да дође у три недјељна дана кроз три седмице у цркву, - ако је клирик, нека се свргне, а ако је свјетовњак, нека буде уклоњен од опћења.

(Ап. 8, 9; Трул. 66; Антиох. 2; Сардик. 11)

Правило 81

Пошто смо дознали, да у неким мјестима, трисветој пјесми, као на допуну додају, послије ријечи: „Свети бесамртни“, ово „Који си распет за нас, помилуј нас“, а ово су пређашњи свети оци, као несугласно са благочестијем, од ове пјесме одбацили, заједно са безаконим јеретиком, који је измислио те ријечи, - потврђујући и ми оно, што су свети оци прије нас благочастиво установили, предајемо анатеми оне, који послије ове наредбе буду примали исте ријечи у Црквама, или другим којим начином буду их додавали трисветој пјесми. Пак ако припада свештенству онај, који преступи ово што је установљено, заповиједамо да се лиши свештеничкога достојанства, ако ли је свијетовњак, или калуђер, да се одлучи.

Правило 82

На неким сликама светих икона нацртано је јагње, на које прстом показује Претеча, и које узето као знак благодати, приказујући нам кроз закон право јагње, Христа Бога нашега. Али колико ми Поштујемо старе слике и сијени, које су цркви предане, као знакове и знамења истине, првенство ипак дајемо благодати и истини, признавајући исту за испуњење закона. Да дакле и живописном вјештином приказано буде пред свачијим очима оно, што је извршено, наређујемо, да се од сада на иконама има стављати умјесто некадашњега јагњета, по човјечијој природи слика Јагњета, које је узело на себе гријехове свијета, Христа Бога нашега, како би се тиме, мотрећи смирење Бога Слова, узбудила у нама успомена о животу његовом у тијелу, његовим страдањима и спаситељној смрти, и искупљењу свијета, које се њим извршило.

[ribar]

Правила светог пето – шестог

Васељенског сабора

(Трулски)

Правило 83

Нико не даје јевхаристију тијелесима умрлих; јер је написано: Узмите, једите (Мат. 26, 26), а тијелеса мртвих не могу ни узимати, ни јести.

(1. Вас. 13; Картаг. 7, 18; Григ. ниск. 2, 5; Тимот. алекс. 3, 16)

Правило 84

Слиједећи каноничким установама отаца, наређујемо и у погледу дјеце: сваки пут, кад се не нађу поуздани свиједоци, који могу доказати, да су она одиста крштена, а она сама због своје доби нијесу кадра тачно одговорити, да ли им је тајна дарована била, треба их крстити, не смућујући се о ничему, да их такова неизвјесност не лиши очишћења толиком светињом.

(Ап. 49, 50; 2. Вас. 7; Картаг. 45, 48, 72, 110; Васил. вел. 1, 91)

Правило 85

Писмено нам је предано, да свака ријеч постаје тврдом, кад су два или три свједока. Наређујемо зато, да робови који бивају отпуштени од својих господара, имају добити част слободе пред три свједока, који ће својим присуством дати закониту силу ослобођењу и засвједочиће што је учињено.

(Ап. 75; 1. Вас. 2; Картаг. 64, 82, 129, 131,132; Теоф. алекс. 9)

Правило 86

Наређујемо, да они који на зло душа прикупљају и држе блуднице, ако су клирици, имају се одлучити и свргнути, а ако су свијетовњаци, имају се одлучити.

(Ап. 25; неокес. 1; Васил. вел. 3, 9, 32, 51, 59, 70)

Правило 87

Ко ја остави мужа свога, пак другоме пође, прељубница је, по светом и божанственом Василију, који је из пророчанства Јеремијина привео слиједеће: ако постане женом другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него оскврњена нека се скврни (3,1); пак опет: који држи прељубницу, безуман је и нечастив (Прич. 18, 23). Ако сем дакле дозна, да је жена оставила мужа без разлога, тада је он (муж) достојан снисхођења, а жена казне; снисхођење мужу састојаће у томе, што ће моћи остати у опћењу са црквом. Али који остави жену, с којом је у законитој свези, пак другу узме, по ријечи Господа (Лука 16, 18) подлежи осуди за прељубу; а од отаца наших канонички је установљено, да такови морају за годину дана плакати, двије године слушати, три године припадати, и седме године стојати са вијернима, ако су се при томе сузама кајали.

(Ап. 48; Трул. 93, 98; Анкир. 20; Картаг. 102; Васил. вел. 9, 21, 31, 35, 36, 46, 48, 77, 80)

Правило 88

Нико нека не уводи никакву животињу у ограду светога храма, осим случаја кад који путник принуђен великом потребом, а нема стана и гостионице, зађе у такву ограду; јер кад се не би животиња увела у ограду, могла би случајно и погинути, а дотични би, изгубивши животињу и не могући дакле продужити пут, изложио се опасности смрти; а ми знадемо да је субота начињена човијека ради (Матеј 2, 27), и зато сваким се начином треба старати о спасењу и обезбјеђењу човјека. Који се пак затече, да је, по горереченоме, без потребе увео животињу у ограду храма, нека се свргне, ако је клирик, ако ли је свијетовњак, нека се одлучи.

(Ап. 73; Трул. 74, 76, 97)

Правило 89

Вијерни, који су провели дане спаситељнога страдања скрушеним срцем у посту и молитви, треба да завршују пост околи поноћи велике суботе, јер божанствени јеванђелисти Матеј и Лука, први ријечима: по вечеру суботном (Матеј 28, 1), а други ријечима: врло рано (Лука 24,1), означују нам дубоку ноћ.

(Ап. 51, 53, 66; 4. Вас. 16; Трул. 13, 55; Анкир. 14; Гангр. 18, 21; Лаод. 29, 49,51)

Правило 90

Канонички смо од богоносних отаца наших примили, да не треба клечати у недјељне дане, одавајући тиме част васкрсењу Христову. Да дакле не останемо у незнању, како се то има обдржавати, вијернима јасно исказујемо, да од суботе послије вечерњега уласка свештеника у олтар, по утврђеноме обичају, нико не смије клечати до слиједеће вечери у недјељу, и тада, послије вечерњега уласка, почиње се опет клечати, те узносити молитве Господу; јер сматрајући ноћ послије суботе, претечом васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо пијесме, и пренашамо празник из мрака у свијетлост, те тако сву ноћ и дан славимо васкрсење.

(Ап. 66; 1. Вас. 20; Трул. 66; Гангр. 18; Лаодик. 29; Петра алекс. 15; Васил. вел. 91; Теоф. алекс. 1)

Правило 91

Жене које дају лијекове, да се пометне, и које узимљу отрове, што плод убијају, подвргавамо казни убијца.

(Ап. 65; Анкир. 21; Васил. вел. 2,

Правило 92

У погледу оних, који отимљу жене под изговором супруштва, или судјелују томе, или помажу отмичарима, наређује свети сабор, да збаце са свога степена, ако су клирици, а ако су свјетовњаци, да се предаду анатеми.

(Ап. 67; 4. Вас. 27; Васил. вел. 30, 36, 42)

Правило 93

Жена, којој је муж на пут отишао и за дуго се за њега не зна, пак она и не дочекавши, да се увјери о смрти његовој, са другим се човјеком преуда, таква је жена учинила прељубу. Под исти суд потпадају и жене војника, које се удају што о мужевима својима вијести немају, исто и оне, које кад им мужеви путују, неће да дочекају њиховога повратка. Снисхођење се неко у овоме случају може имати тек онда, кад се са неком поузданошћу држи да је муж умро. Она пак, која се по незнању удала за једнога, кога је жена за вријеме оставила, пак послије буде отпуштена од истога, јер му се прва жена повратила, премда је у блудочинство и пала, али пошто је то било по незнању, брак јој се не забрањује; боље је уосталом, ако тако остане. Али ако се послије неког времена поврати војник, чија је жена, због дугог одсуства његова, пошла била за другога човјека, тај војник нека узме опет, ако хоће, жену своју; при чему, нека се њој удјели опроштај, обзиром на њезино незнање, а исто и ономе човјеку, који се другим браком с том женом саставио.

(Васил. вел. 31, 36, 46)

Правило 94

Који се заклињу заклетвама незнабошким, правило подвргава казнама, а ми за такове одређујемо одлучење.

(Ап. 25; Васил. вел. 10, 17, 28, 29, 64, 81, 82)

Правило 95

Који се из јереси обраћају у православље и у број оних, који се из јеретика спасавају, примамо по слиједећем обреду и обичају: аријане, македонијане, новатијане, који се називљу катарима и лијевима, четрнаестодневнике или тетрадите и аполинаристе, пошто поднесу од себе писмено и анатемизирају сваку јерес, која друкчије учи, него што учи света Божија, католичанска и апостолска црква, примамо, знаменовавши их, то јест помазавши им светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши, и док их знаменујемо, кажемо: „Печат дара Духа Светога“. У погледу шљедбеника павлијана, који се послије обратише католичанској цркви, установљено је, да они свакако морају бити изнова крштени. Евномијане пак, који се једним погњурењем крсте, и монтанисте, који се овде називљу фригима, и савелијане, који исповиједају ијопаторство и друга недјела чине, и све остале јеретике, - јер овде их много има, особито који дођоше из Галатских страна, - све те, кад хоће да се придруже православљу, примамо као незнабожце, те их први дан хришћанима чинимо, други оглашенима, за тијем трећи их дан заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их поучимо у истинама вјере и узнастојимо, да дуго у цркви пребивају и слушају свето писмо, крстимо их. Тако исто и манихеје, и валентијане, и маркионите и који из сличних јереси прелазе, примајући их као незнабожце, изнова их крстимо. А несторијани, евтихијани, северијани и остали из сличних јереси, треба да поднесу писмено и да анатеми предаду своју јерес, а исто и Несторија, и Евтихија, и Диоскора, и Севера, и остале поглавице такових јереси и оне, који исто мисле као и они, и све остале јереси, и тада тек нека постану учесници светога опћења.

(1. Вас. 8, 19; 2. Вас. 1, 7; Лаод. 7, 8; Картаг. 6, 57, 126; Васил. вел. 1, 5, 47).

Правило 96

Који се кроз крштење обукоше у Христа, обећаше тиме, да ће подражавати животу Његову по тијелу. Зато онима, који вијештачким плетивом ките и располажу косу на глави на штету других, који их гледају и таким начином замамљују слабе душе, - отачаски им лијек кроз заслужну казну пружамо, поучавајући их и напућујући их да мудро живе, и да запустивши пријевару и таштину која из материје потиче, управљају свагда ум к поузданоме и блаженоме животу, и у страху чисто и праведно да бораве и да се Богу, колико је већма могуће, узоритим владањем приближују, и да унутрашњега човјека, више него ли извањскога, украшавају врлинама и добрим и беспорочним поступањем, и да не чувају у себи никаква остатка опачине противникове. А који поступи противу овога правила, нека се одлучи.

Правило 97

Који, или живећи са женом, или другим којим начином нерасудно претварају света мјеста у опћа мјеста, и баве се без уважења около истих и с таковим неуважењем у истима пребивају, заповиједамо, да такови имају бити изагнани чак и из оних мјеста у светим храмовима, која су за оглашене одређена. А који се не буде држао овога, нека се свргне, ако је клирик, а ако је свијетовњак, нека се одлучи.

(Ап. 73; Трул. 74, 76, 97)

Правило 98

Који узме ради брачнога суживљења женскињу, која је с другим заручена, а жив јој је још заручник, нека подлегне осуди за прељубу.

(Анкир.11; Васил, вел. 22, 69)

Правило 99

Као што смо дознали, у јерменској области бива и то, да неки, пошто сваре унутра у светим олтарима дијелове меса, комаде (тога меса) приносе и дијеле их по јудејском обичају свештеницима. Ради тога, чувајући чистоћу цркве, наређујемо, да никакав свештеник нема примати одређене дијелове меса од оних који то приносе, него нека се задовоље оним, што се свиди дотичноме који приноси, а сами принос нека се ван цркве чини. А који тако не учини, нека се одлучи.

(Ап. 3; Трул. 32, 33, 56; Картаг. 37)

Правило 100

„Очи твоје нека гледају право,“ и „сврх свега што се чува чувај срце своје,“ свјетује Премудрост (Прич. 4, 23, 25), јер тијелесна чувства лако преносе утиске своје у душу. Зато забрањујемо, да се ма на који начин у напријед цртају слике, било на даскама или на чему другом, које замањују очи и ум развраћају, и које узбуђују пламен нечисте похоти. А који се усуди то учинити, нека буде одлучен.

Правило 101

Божанствени апостол високим гласом називље тијелом и храмом Христовим човијека, који је створен по слици Божјој. А пошто се човијек удостојио Спаситељним страдањем небескога достојанства, да једе и пије Христа и тиме је постављен над сваким другим чувственим створом и у свему је напућен вјечноме животу, посвећујући душу и тијело своје кроз учествовање у божанственој благодати, ради тога, који хоће да у вријеме литургије прими пречисто Тијело и да једно с њим кроз причешће постане, мора да склопи руке у облику крста, и тако да приступа, и да прима опћење благодати. Јер онима који подносе неке справе из злата или из друге какве материје, умјесто руку, да божанствени дар приме, и кроз исте справе хоће да се удостоје пречистога опћења, ми никако то не одобравамо, јер дају првенство бездушној и потчињеној материји пред божјом сликом. А који се затече да раздаје пречисто причешће онима, који те справе подносе, нека буде одлучен и он, и онај који исте справе подноси

(Врх документа)

Правило 102

Они који су од Бога добили власт дријешења и везивања, треба да узимљу у обзир каквоћу гријеха и како је расположен онај, који је сагријешио, и према томе да пружају онакве лијекове, какви за извјесну болест требају, да се не би, не обазирући се на једно и друго, лишио спасења болесник; јер није једнака болест гријеха, него различна и многостручна, и баца многе огранке погибели, из којих се зло на широко развија и на далеко распростире, док се настојањем лијечничким не заустави. Ради тога онај, који се лијечничком по духу вјештином занима, мора најприје да разабере, какво је расположење грјешника, и да развиди да ли он пригиње здрављу, или напротив, привлачи својим поступањем на себе болест, и на који начин он међу тијем проводи свој живот; пак ако се лијечнику не противи, и исцјељује душевну рану прилагањем наређених лијекова, ваља тада према заслугама учинити га и диоником милости. Јер код Бога и код онога, који је примио пастирску службу, све се старање мора састојати у томе, да се поврати изгубљена овца и да се лијек пружи оној, која је змијом рањена, те да не удари о стрмине очајања, нити да се одузда на распуштени и нерасудни живот, него он мора да сваким начином, или средством оштрих и стежућих, или пак средством блажијих и лагљих лијекова, запречи страдање и постара се, да рана зарасте, узимајући при том у обзир плодове кајања, и мудро напућујући човјека, који је небеском просвјећењу позван. И ми зато треба да знадемо и једно и друго, и оно што највиши закон заповиједа и оно што је за обичај везано; а у погледу оних, који не признају узвишеност кајања, има се слиједити преданој установи, као што нас свети Василије учи.

(1. Вас. 12; Анкир. 2, 5, 7; Атанасија вел. посл. Руфинијану; Васил. Вел. 2, 3, 74, 75, 84, 85; Григ. Ниск. 4, 5, 7,

[ribar]

Правила светог седмог

Васељенског сабора

Главе: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22

Правило 1

Онима који су примили свештеничко достојанство, за посвједочавање и равнање служе издане каноничке установе, које и ми радосно примамо и заједно са богорејечитим Давидом хвалимо Господа Бога, говорећи: на путу откривења Твојих радујем се, каоза велико богатство (Псал. 118, 14), и: јавио си правду и откривења Твоја у вијекове, уразуми ме, и бићу жив (Псал. 118, 138. 144). Па ако нам пророчански глас заповиједа, да на вијекова чувамо откривења Божија и да по истима живимо, јасно је да она морају чврста и непомична остајати, јер и боговидац Мојсије овако говори: нити што додајте к томе нити одузмите од тога (5. Мојс. 12, 32). А божанствени апостол Петар, славећи се у њима, гласно казује: и анђели желе у исте да загледају (1. Петр. 1, 12) Павао пак говори: ако и ми, или анђео с неба благовјести вам друкчије, него што смо вам ми благовијестили, анатема нека буде (Гал. 1, . А пошто је све то тако и тако нам је завјештано, величајући се тиме, као кад ко пронађе богати плијен, ми радосно примамо и у свој цијелини и као непомично потврђујемо оно, што установљују божанствена правила, која су издана од светих трубља Духа, велеславних апостола, за тијем од шест светих сабора васељенских и од оних, који су се помијесно сакупљали ради издавања таквих правила, и најпосле од светих отаца наших. Јер сви они, просвећени једним и истим Духом, установише што је корисно било; те које они анатеми предају, исте анатемишемо и ми; а које свргнућу исте и ми свргавамо; које пак одлучењу, исте и ми одлучујемо; које најпослије они подвргавају епитимији, исте подвргавамо епитимији и ми. Јер: не будите среброљупци; будите задовољни оним што имате (Јевр. 13, 5), гласно казује божанствени апостол Павао, који се уздигао до трећега неба, и неисказане ријечи је чуо.

(4. Вас. 1; Трул. 2; Картаг. 1; Прводр. 10)

(Врх документа)

Правило 2

Пошто славећи Бога обећавамо му: наредбама Твојим тјешићу се, нећу заборавити ријечи Твојих (Псал. 118, 6) то спасоносно је за све хришћане да то чувају, а посебно за оне, који добивају свештеничко достојанство. Ради тога наређујемо, да сваки онај који има бити постављен на епископски степен, мора свакако познавати псалтир, да би тако могао напутити и сав свој клир, да се из њега поучава. Треба према томе да сваки који има бити постављен за епископа, буде од Митрополита марљиво испитан, да ли има готов и способан дух, да размишљено, а не површно чита света правила, и свето Јеванђеље, и књигу божанственог апостола, и све божанствено писмо, а такођер, да ли ђе он поступати по божијим заповиједима, и да ли ће учити повијерени му народ, Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених књига, као што је велики Дионисије казао. Пак ако се на испиту опази, да се дотични колеба у знању, и не даје пуну јамчевину, да ће као што треба поступати и учити, нека се не поставља, јер је кроз пророке рекао Бог: ти си одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе свештеничке (Осија 4, 6).

(Ап. 58, 80; 1. Вас. 2; Трул. 19; Лаод. 12; Сардик. 10; Картаг. 18)

(Врх документа)

Правило 3

Сваки избор епископа, или презвитера, или ђакона, који бива средством свијетовних власти, нека нема ваљаности, сходно правилу, које каже: „ако се који епископ послужи свијетовним властима, да кроз исте задобије цркву, нека се свргне, пак и одлучи; а исто и сви они, који с њим опће.“ Јер који се има произвести за епископство, мора бити од епископа биран, као што је наређено од светих отаца у Никеји правилом, које каже: „Епископ треба у опће да буде постављен од свију епископа, који су у епархији; а ако је то мучно, или због какве хитне потребе, или због даљине пута, нека се три барем на једно мјесто сакупе, а одсутни нека такође свој глас даду, пристајући кроз грамате, и тада нека се обави рукоположење; утврђење пак свега тога има припадати у свакој епархији митрополиту“.

(Ап. 30; 1. Вас. 4; Антиох. 19, 23; Лаод. 12, 13; Сардик. 6; Цариград. 1; Картаг. 13, 49, 50)

Правило 4

Проповиједник истине, божанствени апостол Павао, налажући као неко правило ефеским презвитерима, или боље рећи, свему свештенству, овако им одријешито каже: сребра, или злата, или руха ни у једнога не заисках: све вам показах, да који се тако буду трудили, морају помагати немоћнима и опомињати се, да је много блаженије давати, него ли узимати (Дјела ап. 20, 33, 35). Ради тога и ми који смо од њега научени, наређујемо, да епископ ни под каквим начином не замишља из гадне похлепе за добитком, а под привидним разлогом некаквих гријехова, истраживати злата, или сребра, или другог чега од подчињених му епископа, или клирика, или калуђера; јер апостол говори: неправедници неће наслиједити царства божјега (1. Кор. 6, 9), и: дјеца нијесу дужна родитељима имања тећи, него родитељи дјеци (2. Кор. 12, 14). А који се затече, јер хоће да измами злата или чега другога, или због своје неке страсти, да забрањује црквену службу, и одлучује ког свога клирика, или затвара часни храм, да у њему божије службе не буде, и тиме навраћа своје безумље на бешчуствене ствари, такав је и сам бешчуствен, и подвргнуће се ономе, чему је хтео друге подвргнути, и злоба ће се његова обратити на његову главу (Псал. 7, 17), као на преступника божије заповиједи и апостолских установа. Јер и Петар, врховни апостол заповиједа: пасите стадо Божје које имате, надгледајући га, не силом, него добровољно и по Богу, нити за неправедне добитке, него из добра срца,; нити као да владате клиром, него бивајте угледи стаду; и кад се јави Поглавар пастирски, примићете вијенац славе, који неће увенути. (1. Петр. 5; 2, 3, 4)

(Ап. 29; 4. Вас. 2; Трул. 22, 23; 7. Вас. 5, 15, 19; Лаод. 12; Сардик. 2; Васил. Вел. 90; генад. Посл.; Тарас. Посл.)

Правило 5

Гријех је к смрти, кад неки гријеше, а неће да се поправе; а од овога је још горе, кад неки дрским поступањем устају противу благочестија и истине, осврћући се више на мамону, него на послушност Богу, и занемарујући Његова правила и установе. У таковима, није Господ Бог, док се год не покоре и не освијесте од свога зла, те ради тога они морају особитим начином Богу приступати и скрушеним срцем просити, да им отпусти гријех и опрости, а не узносити се безаконитим својим давањем. Јер Господ је близу оних, који су скрушена срца (Псал. 33, 19). Према томе они који се хвале, да су кроз то што су злата дали постављени на службу цркве, и полажу наду на тај хрђави обичај, који отуђује и од Бога и од свештенства, те бестидним образом и на сав глас срамотним ријечима бешчасте оне, који су духом светим због изврснога свога живота изабрани били и без издавања злата постављени на службу цркве, --такове, који то чине, треба најпре низвести на пошљедњи степен свога чина; а ако остану упорни треба их епитимијом исправљати. Затече ли се пак који да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи сњим по апостолскоме правилу, које каже: „ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он, и онај, који га је поставио, и са свијем нека се одлучи од заједнице, као Симон врачар мном Петром“; исто тако и по другоме правилу светих отаца наших у Халкидону, које каже: „ако који епископ за новце обави рукоположење, и благодат која се не може продавати, претвори у предмет продаје, те за новце постави епископа, или хорепископа, или презвитера, или ђакона, или другога кога, који спада клиру, или из гадне похлепе, или из гадне похлепе за добитком произведе за новце, економа, или екдика, или парамонара, или ма кога другога, који је у канону убројен, пак се докаже, да је то заиста учинио, нека се са свога степена свргне,; а онај, који је таковим путем постављен, нека никакве користи нема од купљенога рукоположења или произведења, него нека се сматра, као да и нема достојанства, или службе, коју је новцима добио. Који је пак и посредником био у овакој гнусној и безаконитој трговини, такав, ако је клирик, нека се свргне са свога степена; ако је свијетовњак или калуђер, нека је анатема“.

(Ап. 29; 4. Вас. 2; Трул. 22, 23; 7. Вас. 4)

Правило 6

Пошто има правило, које каже: сваке године по два пута ваља да буду у свакој епархији каноничка истраживања од збора епископа; а ради потешкоћа, и што нијесу свагда имали потребито за путовање епископи, који су морали на збор долазити, свети оци шестога сабора наредише, да свакако и без икаквог изговора има бити један пут у години сабор, да се доведе у ред што је поремећено, - то исто ово правило и ми понављамо. А ако се нађе који свијетовни сановник да ово забрањује, нека буде одлучен. Митрополит пак, који занемари овим, а није запријечен каквом силом и неопходношћу, или другим оправданим разлогом, нека подлегне казни по правилима. И кад се сабор ради каноничких и јеванђеоских предмета састави, сакупљени епископи ваља да особитим старањем и марљивошћу настоје, да очуване буду божанствене и животворне заповиједи Божије; јер, ко их чува, има велику награду (Псал. 18, 12), и: јер је заповијед свијетиљка, закон свијетлост, а пријекор и карање пут животни (Прич. 6, 23), и: заповијед је Господња свијетла, просвијетљује очи (Псал. 18, 9). – А митрополит нема да тражи ништа од онога, што епископ собом донесе, ни скота, ни друго шта, јер ако се докаже да је то учинио, четвероструко имаће да поврати.

(Ап. 37; 1. Вас. 5; 4. Вас. 19; Трул. 8; Антиох. 20; Картаг. 95)

Правило 7

Божанствени је апостол Павао казао: неких су људи гријеси познати напријед, а неких иду за њима (1. Тим. 5, 24). Тако гријесима који су прије почињени, други гријеси послије њих долазе. Исто и нечастивој јереси клеветника на хришћанство слиједовала су друга нечастија. Па као што су слике часних икона уклонили из цркве, тако су запустили и друге неке обичаје, које треба успоставити, и изнова их по писаноме и неписаноме праву на снагу ставити. Ради тога, ако су који часни храмови посвећени без светих моштију мученика, наређујемо, да се имају мошти у истима положити уз обичну молитву. Који пак посвети један храм без светих моштију, нека буде свргнут, јер је преступио црквено предање.

(Ап. 31; 4. Вас. 4; Трул. 31; Антиох. 5; Картаг. 83)

Правило 8

Пошто неки, блудећи из јеврејске вјероисповијести, смислише подругивати се над Христом Богом нашим, причињајући се хришћанима, а међу тијем потајно Га се одричу, и кришом светкују суботу и друго чине што је јудејско, - наређујемо, да се такови не примају ни у опћење, ни на молитву, ни у цркву, него нека отворено буду по својој исповијести Јевреји, нити им дијецу треба крштавати, нити им признати право да могу робове куповати, или шта посједовати. А ако се који од њих обрати искреном вјером и исповједи је од свега срца, пошто опорече своје обичаје и чине, како би тиме и друге изобличио и на прави пут навео, таквога само треба примити, па крстити и њега и дјецу његову, и настојати да стоји далеко од јеврејских обичаја. Ако дотични тако не поступе, нипошто их не треба примати.

(Ап. 7, 64, 70, 71; Трул. 11, 84; Антиох. 1; Лаод. 29, 37, 38)

Правило 9

Све дјетињске басне, и безумне игре, и лажни списи, што су издани били противу часних икона, морају бити предани у цариградску епископију, да се спреме са другим јеретичким књигама. Нађе ли се пак неко да их крије, нека се свргне ако је епископ, или презвитер, или ђакон, и нека се одлучи, ако је свјетовњак, или калуђер.

(Ап. 60; Трул. 63; Лаод. 59)

Правило 10

Пошто неки клирици, обилазећи наредбу правила, запуштају своју парохију и у друге парохије одбјегавају, а особито се то опажа у овом Богом очуваном и царскоме граду, те се код свјетовних сановника настањују и у њиховим богомољама обављају свету службу, - такве клирике, без приволе свога и цариградскога епископа, не треба у никакву кућу нити цркву примати; а који то учини, и упорно у томе остане, нека се свргне. Учине ли који клирици то са приволом споменутих свештеноначелника, у таквом случају ти клирици не смију узимати на себе свјетовних и грађанских послова, пошто им је то божанственим правилом забрањено чинити. А који се затече, да такве послове предузимље код такозваних великаша, нека или престане, или нека се свргне. Свакако боље му је, да иде да учи дјецу и своје домаће, и да им чита свете књиге, јер зато је свештенство и добио.

(Ап. 6, 15, 20, 58, 81, 83; 1. Вас. 2, 15, 16; 4. Вас. 3, 4, 5, 7, 8, 10, 20, 23; Трул. 17, 18, 19, 20, 31, 59, 64; Антиох. 3, 13, 16, 21; Лаод. 19; Сардик. 1, 2, 3, 12, 15, 16; картаг. 16, 48, 54, 65, 71, 80, 90, 121, 123; Прводр. 11)

Правило 11

Као што смо дужни чувати сва божанствена правила, морамо неповријеђеним свакако чувати и оно, које заповиједа, да у свакој цркви економи буду. И ако сваки митрополит постави економа у својој цркви, добро је; ако не, имаће цариградски епископ својом влашћу да у тој цркви економа постави. Исто ће учинити и митрополити, ако подвласни им епископи не буду хтијели постављати економе у својим црквама. И ово исто нека се пази и у погледу манастира.

(Ап. 38, 41; 4. Вас. 25, 26; Трул. 35; 7. Вас. 12; Анкир. 15; Гангр. 7, 8; Антиох. 24, 25; Картаг. 26, 33; Прводр. 7; Теоф. алекс. 10; Кирил алекс. 2)

Правило 12

Који се епископ или игуман затече, да поља, што епископији или манастиру припадају, уступа свијетовној власти или продаје другој којој особи: таква предаја нека нема ваљаности, сходно правилу светих апостола, које каже: „епископ нека води старање о свима црквеним стварима и нека њима управља, сјећајући се да га Бог надзире; нити смије себи што од тих ствари да присваја, или да дарива својим рођацима оно, што је Божије: ако су сиромашни, нека им помогне као сиромасима, али под тим изговором нека не пропада оно што је црквено.“ Ако истичу, да земља узрокује губитак и да се никаква корист од ње не добива, не треба ни у таквом случају предавати поље мјесним властима, него клирицима или земљодјелцима. А ако се у томе послуже опаком лукавштином, и властелин прекупи земљу од клирика или земљодјелца, нека нема ни у таквом случају ваљаности продаја, него све да буде повраћено епископији или манастиру; а епископ, или игуман, који то учини, нека се иждене: епископ из епископије, а игуман из манастира, као такви, који немило расипљу оно, што нијесу стекли.

(Ап. 38, 39, 40, 41, 73; 4. Вас. 24, 25; Трул. 49; 7. Вас. 11, 13; Анкир. 15; Антиох. 24. 25, Картаг. 26, 33; Кирила алекс. 2; Теоф. алекс. 10)

Правило 13

Због несреће, која се због гријехова наших догодила у црквама, многи су свети храмови, и епископије, и манастири разграбљени били од неких људи и претворени у обична свратишта. Обзиром на ово, ако дотични, у чијем се посједу то налази, изјаве да ће то све повратити, да се у пређашње стање успостави, добро је и лијепо; неће ли, заповиједамо да се такви свргну, ако су из свештеничког именика, а ако су калуђери, или свијетовњаци, да се одлуче, јер сви који тако раде већ су осуђени оцем, и Сином, и Духом светим, и одређени су онамо, гдје црв не умире, и огањ се не гаси (Марко 9, 14) и јер се успротивише гласу Господњем, који каже: „не чините од дома Оца мојега, дома трговачкога (Јован 2, 16)“.

(4. Вас. 4, 24; Трул. 49; Прводр. 1; Кирил. алекс. 2)

Правило 14

Да мора ред владати у свештенству, очито је свакоме; а да се тачно пази на свештеничка произвођења, Богу је особито мило. Али, пошто ми видимо, да неки, који у дијетинству добише постриг клирика, а није епископ на њих руке положио, читају на црквеној служби са амвона, поступајући тиме противу правила, - заповиједамо, да тога у напријед не буде. И ово исто нека важи и за калуђере. А произвести чаца слободно свакоме игуману у своме, али само у своме манастиру, ако је у осталом сам игуман био произведен од епископа на игуманско старјешинство и наравно ако је он сам презвитер. Исто тако по староме обичају и хорепископи могу са приволом епископа произвађати чаце.

(Трул. 14, 15, 21, 33; Лаодик. 15)

Правило 15

Клирик нека се у напријед не назначује за двије цркве, јер то приличи трговини и гадној похлепи за добитком, и противно је црквеноме обичају. А ми смо чули из саме ријечи Господње, да: нико не може два господара служити: јер, или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или једноме вољети а за другога не марити (Матеј 6, 24). Ради тога сваки, по апостолској ријечи: у чему је позван, у томе нека остане (1. Кор. 7, 20), и нека једну цркву пази. Јер све што бива у црквеним пословима из гадне похлепе за добитком, то је противно Богу; а да се задовољи потребама овога живота, постоје различите радње, пак средством тих радња, који жели, нека заслужи што му је потребито за тијело; јер апостол каже: потребама мојима и оних, који су са мном били, послужише ове исте руке (Дјела ап. 20, 34). И ово нека буде у овом Богом очуваном граду, у другим пак мјестима због недостатка људи, може се допустити изнимка.

(Ап. 14, 15; 1. Вас. 15, 16; 4. Вас. 5, 10, 20, 23; Трул. 17, 18, 31; 7. Вас. 10; Антиох. 3; Сардик. 15, 16; Картаг. 54, 90)

Правило 16

Свака раскошност и накит тијела противна је свештеничкоме чину и сталежу. Ради тога епископи или клирици, који се ките сјајним и раскошним хаљинама, имају се поправити; а ако остану упорни, нека се подвргну казни. Тако исто и који се мажу мирисавим мазима. А пошто је коријен горчине, који високо расте (Јевр. 12, 15), то јест, јерес хулитеља хришћана окаљала католичанску цркву, и они који се тој јереси придружише, не само што се гнушавају насликаних икона, него су одбацили и сваку побожност, мрзећи оне који свето и благочестиво живе, те се на њима испунило оно што је написано: богопоштовање је мрзост гријешнику (Сирах. 1, 25) – зато, који се затеку да исмејавају оне, који носе просто и скромно одијело, имају се исправити епитимијом. Па и од најстаријих времена свагда је сваки свештени човијек задовољавао се простим и скромним одијелом, јер „све што се не употребљује ради потребе, него ради накита, потпада приговору сујетности“, као што велики Василије каже; нити су носили одијеће разнобојне из свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали приметке од различите боје, јер су чули глас Божји, да: који меке хаљине носе, по царским су дворовима. (Матеј 11,

(Трул. 27; Гангр. 12, 21)

[ribar]

Правила светог седмог

Васељенског сабора

Правило 17

Неки калуђери, проникнути жељом да заповиједају и одричући се послушности, остављају своје манастире и предузимљу да подижу засебне домове за мољење, а немају што је потребито да их доврше.. Мјесни епископ зато нека забрани свакоме да то чини. Али ако који калуђер има све нужно да доврши градњу, у таквом случају дужан је намјеру своју до краја извести. И ово исто нека важи и за свијетовњаке и за клирике.

(4. Вас. 4, 8; Трул. 41, 42, 46; Прводр. 1)

Правило 18

не будите на саблазан ни извањскима (1. Кор. 10, 32), каже божанствени апостол. А што жене у епископијама или манастирима бораве, бива узроком сваке сумње. Ради тога, који се затече да држи ропкињу или слободну у епископији или манастиру, да ту неку службу врши, нека се казни; а ако остане упоран, нека се свргне. Ако буде, да у предграђима жене бораве, и епископ или игуман има да се ту на путу заустави, - у присуству епископа или игумана жена никакве службе нека не обавља у то вријеме, него нека се у друго мијесто склони, док епископ не пође, да не буде никаква приговора.

(Ап. 5, 26; 1. Вас. 3; Трул. 5, 12, 13, 47, 48; 7. Вас. 20, 22; Анкир. 19; Картаг. 3, 4, 25, 38, 70; васил. вел. 88)

Правило 19

Толико је порок среброљубља завладао код управитеља цркава, да неки и између оних, који се побожни људи и жене називљу, заборавивши заповијед Господњу, заблудеше и за злато примају оне, који свештеничкоме чину и калуђерскоме животу приступају. И бива као што велики Василије каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало мора се одвргнути“; јер се Богу и мамони не може служити (Матеј 6, 24). Који се дакле затече да то чини, ако је епископ, или игуман, или други из свештеничкога чина, нека или престане или нека се свргне, сходно другоме правилу светог халкидонског сабора. А ако је игуманија, нека се иждене из манастира, и у други манастир нека се преда на послушање. исто и игуман који нема презвитерскога рукоположења. У погледу онога пак, што родитељи дјеци дају, као у име мираза, или у погледу својих сопствених ствари, што дотични приносе, а очитују да их приносе, да Богу буду посвећене, наређујемо, да то мора манастиру остати, било да дотични остану у њему, или пак изиђу из њега, ако не буде у томе какве кривице од стране настојатеља.

(Ап. 29; 4. Вас. 2; Трул. 22, 23; 7. Вас. 4, 5, 15; Лаодик. 12; Сардик. 2; Васил. вел. 90; Генад. посл.; Тарас. посл.)

Правило 20

Наређујемо, да у напријед не смије бити никакав двогуби манастир, јер то бива за многе предметом саблазни и спотицања. Хоће ли који, да се заједно са родбином одрекну свијета и да слиједе калуђерскоме животу, људи нека одлазе у мушки манастир, а женске нека ступају у манастир женски; и тиме се Богу угађа. У погледу двогубих манастира, што су до сада бивали, нека важи правило светог оца нашега Василија, и по његовој установи нека се поступа: У једноме манастиру не смију живети калуђери и калуђерице, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Калуђеру нека је забрањено да са калуђерицом говори кад хоће, или калуђерица на само да се разговара са калуђером; ни калуђер да спава у женскоме манастиру, нити калуђерица с њиме да на само једе. И кад се од стране мушких донесе калуђерицама потребите ствари за живљење, те ствари нека ван врата прима игуманија женскога манастира заједно са каквом старом калуђерицом. А ако се догоди, да калуђер зажели видјети коју своју родицу, нека говори с њоме у присуству игуманије у мало ријечи, и кратко, пак на брзо нека од ње одлази.

(Трул. 47; 7. Вас. 18, 22)

Правило 21

Калуђер (или калуђерица) не смије остављати свој манастир и одлазити у други. Ако се то догоди, треба му указати гостопримство, али не треба га примати без приволе његова игумана.

(4. Вас. 4; 7. Вас. 19; Картаг. 80; Прводр. 2, 3, 4)

(Врх документа) 7. Васељенски

Правило 22

Све Богу посветити и не бити роб својих жеља, велико је дјело. Ако дакле једете, ако ли пијете, каже божанствени апостол, све на славу Божију чините (1. Кор. 10, 31). И Христос Бог наш у својим је јеванђељима заповиједио, да се имају уништити замеци гријехова. Јер не само што се код Њега казни прељуба, него је и сами покрет мисли да се чин прељубе изврши Њим осуђен, по Његовој ријечи: који је погледа на жену са жељом на њу, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме (Мат. 5, 28); из чега се и ми морамо научити, те очистити наше помисли; јер, ако је и све слободно, али није све на корист (1. Кор. 10, 31) , као што нас учи апостолска ријеч. Свакоме је човијеку неопходно јести, да живи; и који у браку живе и са дјецом, и који су свијетовнога сталежа, није им ништа пријекорно, ако заједно и људи и жене једу, само кад узносе хвалу Ономе, који даје храну; али се не смије јести при којекаквим позоришним обичајима, или сотонским припјевима, ни уз глазбена и блудничка извијања, на која пада пророчански укор, који овако говори: тешко онима, који уз гусле и псалтире вино пију, а не гледају на дела Господња и не помишљају на рад руку Његових (Исаија 5, 12) . Буде ли такових међу хришћанима, нека се поправе; у противноме случају, нека у погледу њих важи оно што је прије нас правилима установљено. а којих је живот тих и самотан, нека се такви, који су обећали Господу Богу подносити калуђерски труд, сами сједе и муче (Јеремија 3, 28). Пак ни за оне који су изабрали свештенички живот, није упутно да на само са женама једу, осим ваљда са каквим богобојажљивим и побожним људима и женама, како би и та опћа трпеза повела духовном усавршавању. Исто треба пазити и са родбином. Догоди ли се пак, да калуђер или свештеник, на путу није понио собом, што му је потребито, и по неопходности узмора сврнути или у гостионицу, или у чију кућу, - слободно може то учинити, јер је потребом принуђен, али свагда побожно.

(Ап. 42, 43, 54; 1. Вас. 3; Трул. 5, 9, 47, 48, 62; 7. Вас. 18, 20; Анкир. 19; Лаодик. 24; Картаг. 40, 60; Васил. вел. 88)