Село које носи парохово име

[Срђан Ранђеловић]

 

Свештеник Сава Стајић, хуманиста и добротвор, помагао је сиротињу, основао колонију, а због доброчинства га и данас памте у месту у коме никада није живео.

 

Аутор: Ђуро Ђукић понедељак, 28.03.2016. у 09:05.

 

Изградња Дома културе (Фото:-архива М. Ђорђевића)

 

тајићево – Село је основао свештеник тако што је хтео да помогне банатској сиротињи. Парох Сава Стајић из Елемира уложио је много труда да се аграрном реформом после Првог светског рата земља додели и дотадашњим беземљашима и сиротињи. Тако је поред Ечке и у близини Бегеја основана колонија, а после и село коме су још за свештениковог живота дали његово име – Стајићево.

 

Милинко Ђорђевић живи у истоименој улици у Стајићеву.

 

– Улица је добила име по мом стрицу, који је био борац НОР-а, а наши преци су из Арадца стигли у колонију приликом њеног оснивања после Првог рата – прича Милинко. Он годинама сакупља белешке о историји овог краја по архивима, задругама, сеоским месним заједницама и школама. О настанку Стајићева и животу у селу у прошлом веку приредио је рукопис за књигу и сада тражи издавача. За оснивача колоније Саву Стајића, Милинко каже да је рођен у Великом Бечкереку 1881. године. Ту је завршио основну школу и велику гимназију, а онда и правне науке у Грацу и Богословију у Сремским Карловцима. Од 1904. налазио се на месту протонамесника у Елемиру.

 

У цркви је био изузетно цењен: уман, радан, енергичан и предузимљив, а у личном животу веома скроман. Зато је и примећивао сиротињу око себе и увек настојао да јој помогне. Тако је дошао и до идеје да се  помогне беземљашима, и то у склопу аграрне реформе. Реформом је земља дотадашњих велепоседника и грофова додељивана добровољцима, што им је обећано када су позивани на Солунски фронт. Елемирски парох се изборио да се земља да и сиротињи, али под закуп. Већ код првих покушаја појавили су се проблеми. Земљиште које је одређено за колонизацију било је у власништву Алтруистичке банке из Будимпеште, а налазило се иза Ечке, с леве стране Бегеја. Тај атар зван Рудине, Павлово, Ливаде, Раровац, Петра и слично био је удаљен од дотадашњег боравишта колониста по околним селима. Због тога су се они колебали, а од 150 мештана Елемира, за које је захтев поднео лично Сава Стајић, у први мах је пристало њих тридесетак. – Дању су се уписивали, а ноћу исписивали – јадао се свештеник. Сиромашнима је тешко падао растанак с  комшијама, а на почетку су морали и да дуго путују.

 

Ипак, колонизација је обављена. Из Арадца су се доселиле 62 особе, из Елемира и Фаркаждина по 42, из Ечке 26 људи, Тараша 25… Из осталог дела Србије дошло је троје, а по један из Словеније и Босне. Пре подизања села овде су две године колонисти обрађивали земљу, путовали или живели у колибама и земуницама, а онда су од 1922. градили ново село. Оно је постављено у близини тврдог пута Зрењанин–Панчево. Тада није било оваквог пута до Београда. А водило се рачуна да је у близини и паробродско пристаниште пошто су се реком превозила и роба и путници. Село је пројектовано на простору један пута један километар, геометријски правилно је распоређено пет уздужних улица у правцу исток–запад и једна попречна север–југ. У међупростору постоји осам истоветних квартова.

 

Приликом доделе плацева сам Сава Стајић је предложио да се један поред другог сместе комшије из старог краја. Пошто се плаћао закуп земљишта за ту намену, тешко се долазило до новца. Стога су се комшије удруживале и спрезале у послу јер није било довољно коња за обраду земље, па чак и уводили и подзакупце да би могли да измирују обавезе. Опет се Стајић ангажовао и изборио се да се у те сврхе земља делом може изнајмљивати Аграрној заједници. Тако су колонисти опстајали и с временом скроз откупљивали земљу. Кад су хтели да граде цркву, парох Стајић их је саветовао да најпре направе школу.

 

Стајићево је од почетка брзо напредовало. Село је посетио извесни господин Митран, лични секретар председника енглеске владе Мекдоналда. Том приликом је изјавио да колонија брже напредује од свих које је у то време спроводила влада у Енглеској. Након Другог светског рата и убрзане индустријализације, доста мештана одлази у Зрењанин да би радило у фабрикама. Њихове куће купују досељеници, махом из Босне. Стајићево се касније није тако брзо развијало. – Можда и због тога што више није било људи попут Васе Стајића, каже Милинко Ђорђевић, хроничар овдашњи.

 

 

 

 

Политика