Ђенерал Миле Новаковић: Овако је било

[коЖељ њацИ]

 

 

Основна питања, ко их формулише и зашто

Чињеница јe да су у  августу 1995 . године ,хрватске оружане формације ,чији су припадници сами себе називали усташе ,а у званичним називима јединица „ ради очувања традиција“ стајали називи „ домобранске пуковније“починиле етноцид, етнички очистиле Кордун , протјерујући Кордунаше са Кордуна , према Туђмановој директиви стенографски забиљеженој на Брионима 30. јула 1995. године ,отвара многа питања , која постављају најприје Кордунаши , други људи жељни истине,али и они  који истину желе да сакрију .

Питања су најачешће фокусирана само на ту недјељу дана ,мада је јасно да се узроци догађаја ,у  само  тих седам дана, не могу пронаћи , а што вријеме више одмиче то је јасније .

Кордунашима се намеће мантра  да кривце траже међу собом и да се данас , на радост својих душмана , глођу као жути мрави ,а да непријатељ послије злочина који је учинио ,има и допунско задовољство .

Ми треба да будемо толико блесави да злочинца и кривца , који је опустошио Кордун ,, заборавимо  , а ако некима дају и„ хрватске папире“  или их приме за слугане којима се добаци понека кост , тада да их аболирамо  , а све што су учинили сматрамо нормалним?!

Ипак , права питања ће неминовно доћи на дневни ред , а међу њима су свакако и  овдје наведена .

Да ли је Кордун могао избјећи  судбиниу осталих дијелова Републике Српске Крајине ( РСК) и да ли је судбина РСК морала бити такавa каква је ?

По чему је простор Кордуна био специфичан у РСК и како је то утицало на судбину Кордунаша?

Ко су команданти непријатељских јединица које су починиле злочине на Кордуну и које правосуђе – хрватско или српско  ће расправити њихову кривичну одговорност ?

Ко је на списку Срба несретника  , који су у непријатељским јединицама носили пушку против свог народа , својих пријатеља , браће , сестара или родитеља ?

Зашто већ нисмо направили тај списак ?

Који су то Срби у Хрватској служби безбједности врбовали Србе, и кога су врбовали ?

Зашто не објавимо имена која знамо ?

Да почнемо од Душка Павловића  из Кирина ( Поточара ) оног тужног и прежалосног Живковића?

Да ли сви они мисле да ми то не знамо ? .

Ко ће покренути питање  затирања  трагова постојања Срба на Кордуну на еклатантном примјеру промјене имена Вргинмоста  у Гвозд , ако је у дефиницији геноцида наведено да је то „ планско уништавање народа или етничких група , стварање неподношљивих услова за живот или затирање трагова  њиховог постојања „?

Која питања и гласине пласирају државни органи Новостворене хрватске државе (НХД) ,а која питања и гласине потичу са српске стране – пилатовског „ прања руку“ пост фестум ?

Коме је најелегантније решење да  комплетно руководство РСК па и руководиоце на Кордуну    прогласи неспособним , некомпетентним , кукавичким, лоповским…?

Ко је организатор, а ко су извршиоци шверца „На Шентиљу“ са Цазинском Крајином , разорног по борбени морал и погубног дејства на политичко расположење становништва ?

Одакле су се појединици могли на Кордуну  у рату обогатити па послије рата  имају куће , станове , локале , камионе , љетовања , зимовања ,а прије рата нису имали ?

Ко је убијао по Кордуну , од Дмитра Обрадовића до „Јове Швицарца“ ? Знају ли то власти НХД данас, па уцјењују налогодавце и извршиоце ?

Ко су именом и презименом данас на Кордуну они који шиканирају српску сиротињу  када у државним органима желе да обаве обичне  управне послове ? Где је списак таквих на интернету?

Зашто је Туђман већ 15. августа тражио од своје владе  да ургентно насели босанске Хрвате  у Вргинмост и Доњи Лапац?

Да ли ће стићи одговори на ова питања ? Наравно да хоће , то је само питање времена .

1.2.Различити одговори – „шта је баби мило  то јој се и снило „

Они који знају одговоре , а не знају питања , већ су о томе написали књиге ,поднијели извештаје и службене забиљешке , „тамо где треба“ дали инструкције „оштрим и вазда будним“ новинарским перима  и све објаснили  на свадбама и сахранама. Иако без орекстра какав има Г. Бреговић, домогли су се неке цркавице за књигу  уградили се бар привремено  у неке службице ,или по властитом суду , поправили свој имиџ.

Неки типични примјери , свакако заслужују  да буду и овдје наведени . Истоичар др М.Бјелајац , научни савјетник у Институту за новију историју  Србије наводи [1] као “ микроилустарцију“ контроверзи и проблема  историографских истраживања ,опис предаје 21. корпуса  по књизи Д.Куљиша  : „Хрватски Бог Марс Петар Стипетић“,  како слиједи :“…Стипетић је дао улитиматум , крајњи сат , на шта  су одмах попустили  и код мотела Бриони у срушеном Топуском , појавила се 8. коловоза  команда глинског 21. корпуса (…) .Заповједник , корпуса , нижи , цивилно одебљао , бркат пуковник , већ у годинама  пришао је први (…). Стипетић му пружи руку па га и другом потапаша по рамену и рече : “ Раде  како је ?  (…). Стипетићев предратни помоћник у Петој армијској области :“

Није коректно ни као „микроилустрације „ преузимати наводе из публицистике а нарочито не из еуфоричних хагиографија , строго намјенске производње .Сам наслов упућује на озбиљност садаржаја јер је јасно да је П .Стипетић  бог рата  онолико колико је олињали мачак  сибирски тигар.

Мало шта је истинито у овом наводу . Сви ми знамо да Бриони нису у „Срушеном Топуском “ него десетак километара даље у предграђу Глине , 21. корпус никад није био „глински“ , Глина никад није била у зони одговорности 21. к. По личним досијеима у Персоналној управи ГШ ВЈ , пуковник Булат  „ у годинама“ је тачно осам година млађи од П.Стипетића .Чак су и поново крстили Чеду  па је од Чедомира  постао Раде , а у команди  „Пете армијске  области никад нису радили   заједно , него у команди  Сјеверозападног војишта  и то у вријеме  кад је Стипетић  већ тајно сарађивао са М.Шпегељом у формирању тзв „ Збора народне гарде“ шпијунирајући команду у којој ради [2]?

У „срушеном Топуском“ било је порушено само оно што су „храбри хрватски бојовници „ из 2. бригаде ЗНГ и МУП-а , минирали и порушили , прије своје бјежаније из Топуског у августу 1991. године, под притиском југословенске територијалне одбране, а након скоро двомјесечне  страховладе : Спомен дом ЗАВНОХ-а , болнички дом -4, вила  „Мирна“   и поједине српске куће ,  које су су претходно опљачкане.

Шта у овом наводу  стоји као истина ? Бркови , само бркови  Чеде Булата су историјска истина !

Богови , Марсови , доктори , Јупитери, институти , контроверзе „микроилустрације „ и на крају остали су само Чичини  бркови .

У књизи Милисава Секулића „ Книн је пао у Београду“ ,која  иначе врви од вредносних судова и пресуда , Кордунаши  су приказани  на чудан начин , а руководиоци  на Кордуну  као монструми каквих нема на свијету : “ Зашто[3] би некоме на „српској страни“ требало окружење становништва  на Кордуну ?

Није ли у питању очекивање  да ће се хрватска војска „наместити“  пред светом  и спонзорима кад изврше масован злочин над децом , женама, старцима, окруженим војницима ? !. Да ли је очекивани масакр требало да послужи као крунски доказ  да су Хрвати геноцидан народ ,а њихова војска иста као она као из времена Анте Павелића ! И коначно да ли би  масакр на Кордуну добродошао као оправдање за одлуку  да се народ поведе у бежанију  и путем без повратка . Не би ли на крају масакр  заувек   покрио лажи … којима су Срби у Крајини  обмањивани ,  не само од 1991. године  него и раније „’

Оно што је почело као претпоставка ,  настављено уз украшавње  истовременом употребом упитника и ускличника , наставља се ,уз аплаудирање хрватској мудрости , сада већ као чврста необорива чињеница : “ …Иако [4] је на несрећу  дошло до окружења , на сву срећу , дошло је до рационалног и сасвим контролисаног  понашања  хрватске војске . Хрватска је знала шта жели  и чврсто је контролисала  ситуацију . Није , може се рећи ,  насела на замку !„

Шта рећи на све ово ?

Када аутор описује јединице које нису чврсто држале положаје  оптужује их за кукавичлук , а када Кордунашки корпус  не мрда са својих положаја , то неко  на тобожњој “ српској страни“ сам себи прави замку  и то какву ! Не улазећи у то како неко може да “ води  у бежанију“ оне који су масакрирани , суштина овог ступидаријума је да таква „ замисао“ на „ српској страни“  не би могла бити  реализована  без војног  ,  полицијског  и политичког руководства Кордуна .То руководство и нико други , по аутору ,  намјешта Хрватима  да им побију  синове  , кћери , браћу , сестре , мајке , очеве , родбину , пријатеље , ратне другове  из четири године  рата  па и њих саме , само да би Хрвати  били оптужени  за геноцид .

Постоје ли такви људи на планети Земљи ? Овако нешто нећете наћи ни у најблесавијим  холивудским сценаријима . Који би то филмски жанр био где  масакрирани монструми воде масакриране своје најближе , ваљда као фантоме,   у фантомској колони  у „бежанију“.

Кордунашима не требају  усташоидни умови ,  кавих има међу хрватским ауторима , ако српски аутори  постављају овакве конструкције . Можда је ово све само  аргументација за тезу покојног  Ј.Рашковића  да смо ми Срби „луд народ“?

Наравно да ни хрватска пропаганда није жељела да заостане иза оваквих конструкција .

Тако су морбидни креатори  међу њиховим пропагандистима   лансирали причу поткрепљену  видео снимцима ,пласирали је  у медије  и „окачили“ на Интернет.         Генерал Новаковић је , каже прича , тенковима газио свој народ , жртава , додуше нема ,али има аутомобила  преко којих су прешли тенкови .Ако претпоставимо  да је могао  постојати нељудски злочиначки  ум , који би тако нешто наредио , очигледно да ни такав ум , чак и да припада српском генералу , не би могао да управља са тридесет тенкова .Тенковима управљају посаде . Те посаде нису биле никави легионари Легије  странаца . То су били , све до једног , Кордунаши  чији су најближи, као и породица  генерала Новаковића  били у колони .

Да ли су и тих сто људи  газили тенковима своје најближе  само да ти тенкови не би пали непријатељу у руке ? Тако нешто није забиљежено у историји ратова ,а  сигурно ни неће , јер  је супротно еволуцијом формираној људској свијести.

Да иронија буде већа  ,  та прича је заснована  на неколико аутомобила,  које су српски тенкови прегазили  док су Кордунаши тенкисти  херојски бранили  колону избјеглица .

Осмог августа  поподне избјегличка колона је између Жировца и Двора  била прекинута  нападима 505. бужимске бригаде  и муџахединских група .

Једна тенковска чета је , по наређењу генерала Новаковића , без пјешадије , што тенковска јединица не би требало да ради , ништа не питајући и не тражећи објашњења , из Двора на Уни , одакле је претходног јутра избацила   хрватске јединице , које су биле ушле у Двор , кренула према Жировцу да нађе мјесто гдје је колона пресјечена  и одбаци непријатеља од пута . Живе душе није било на путу . Пут је био закрчен са три колоне напуштених, празних возила свих врста . Тенкови су  се због тога кретали ван пута . На самом излазу из Двора у правцу  према   Жировцу   пут се није могао обићи . Десно је стрми пошумљени одсјек земљишта висине  неколико десетина метара ,а  лијево  мочвара  и поток иза  пилане , која се ту налази.Ту су тенкови прешли преко неколико напуштених возила ,продужили даље ван пута  , пробили се до мјеста где је колона била  нападнута  ,смлавили  непријатеља , у ватру  и дим претворили пошумљену падину одакле је долазио напад  и колона је кренула поново према Двору .Касније се сазнало и било предмет шала  међу тенкистима  да су неки познали своје аутомобиле  прије него што су прешли преко њих.

Умјесто да тенкистима неко бар захвали , што нису као многи други напустили јединицу и узели у руке волан свог  аута , трактора или камиона , него управљачке команде тенка и нишанске справе тенковског топа да бране свој народ , данас и међу Кордунашима  вјероватно има оних који причају причу хрватске пропаганде . Разлог је једноставан : тешко је признати да је неко бољи човјек од тебе ,а сваки разлог је добар кад правдаш сопствени кукавичлук.

Да не би остало недоречено ! Кад сам ово послије рата  причао на једном јавном скупу ,неко из публике ме је питао :“А где си ти био?“   Био сам с њима , а тај што је питао ,  да је био, не би ни питао .

Поменутом М.Секулићу  као оперативцу  би  ваљда требало вјеровати , када на истој страници наводи :   “…корпуси [5] и друге јединице у западном делу РСК, подељене су у две групације . Северну групацију чинили су 21. и 39. корпус  затим Корпус специјалних јединица  и оперативна група „Паук“. Командовање је обједињавао  генерал Миле Новаковић …“

Које то подјелио СВК  у западном дјелу и када ?.

Ако је то господин Секулић , као оперативац планирао у Плану употребе  „Гвозд“ зашто генерал Новаковић није са тим упознат  било када , а није  упознат никада . Нормално би било ако је било предвиђено да извршава тако важан задатак да  учествује у самој изради плана ,изврши с потчињеним  командантима извиђање , изврши обуку команди и старјешина  по плану употребе , уреди  територију ( утврђивање , запречавње , припрема рушења , уређење артиљеријских наредних  ватрених положаја , постављање жичних праваца везе  према предвиђеном маневру …) обиђе јединице и упозна се са стањем борбене готовости  и да формира команду .

Ако то није било предвиђено планом употребе , кад је то подјељена војска ? Није ваљда  да је  ратни план  кога су израдили оперативци Главног штаба  био толико квалитетан ,  да су након једног дана рата  морали да мијењају руковођење и командовање  на стратегијском нивоу.

Након ове тврдње оперативац ГШ СВК  описује , у наставку , дејства првог дана агресије  и даље .

Истина је другачија и опште позната . Генерал Новаковић је на светог Илију  одвео делегацију РСК на преговоре у  Женеву ,у току првог дана агресије 4. августа  вратио се из Женеве , ноћу 4/5. август  путовао на Кордун  (сви други чланови  делегације  су остали  у Београду )  и стигао ујутро 5. августа .

Тврдња да је Корпус специјалних једница (КСЈ)  био на Кордуну  није истинита .Познато је   да је Гардијска бригада била на Динари , а не на Кордуну . Једина борбена јединица из КСЈ  био је оклопни батаљон  . На Динари је био и 21. ИДОд.

У вријеме израде ратног плана „Гвозд“  док је Предсједнику РСК  Милану Мартићу  вјерно и одано служио М.Челекетић , понављајући сваки дан мантру : „Господине Предсједниче   војска ће извршити свако  ваше наређење“ , основна брига Мартића и Челекетића  било је да се генерал Новаковић  држи што даље од војске , а камоли да учествује  у припреми одбране РСК.

У то вријеме њихов главни војни безбедњак Раде Рашета шаље информацију ( оргинал код аутора  још од тог времена )  да је проблем у СВК  што дио јединица    „  није у систему  руковођења и командовања “ него слуша само генерала Новаковића. Начелник безбједности  21.к  М. Каран  у безбједносној процјени  за ратни план „Гвозд“ пише да 21 корпус  и Кордун   угрожавају смјењени генерали и пуковници . Хрвати му нису проблем [6]

Команданти бригада и батаљона се крсте  лијевом руком ,зову, питају и чуде се.

Чињеница је да у току преподнева 5. августа   из Книна стиже последња депеша ,  након које   више није било  ни везе са Главним штабом  ни Главног штаба . У тој депеши се генерал Новаковић , тек стигао из Женеве ,поставља за замјеника команданта Српске војске Крајине  за Кордун и Банију .То је значило : Ради шта знаш и како знаш , ми више нећемо урадити ништа .О томе , мало касније. Наводећи примјере гдје се дају  одговори , а не постављају питања ,нарочито не битна , суштинска питања ,долазимо до тренутка кад страдалничка кордунашка колона  стиже у Србију аутопутем .Нико не може у Београд, али неки могу. Један од тих сједи “ уз кољено“ једном од најмоћнијих људи [7] у Србији тога  времена , који телефоном зове Предсједника Милошевића: „Друже Предсједниче  , за све ово је крив генерал Новаковић, ево имам свједока с лица места , који Вам може то потврдити „

Наречени свједок чека као запета пушка да изблати генерала Новаковћа, није му ни први ни посљедњи пут , то му дође као занимање , професија ,  а сада је и свјеже припремљен што треба да каже .Не добија прилику зато што онај с другог краја жице уопште није будала, познаје учеснике догађаја и зна да овај с овог краја жице покушава да са себе скине одговорност која није ни мала., ни безначајна.А овај наш страдалник , несуђени свједок , питате ? Он се пече на тихој ватри , није му лако  и ја је нећу потпиривати .

Наша браћа у Републици Српској су у августу 1995. имали брз и једноставан одговор зашто се нама у РСК  и на Кордуну десило  то што се десило: кукавичлук ,и ( или ) издаја .
Ова врста одговора ,  који сте тада слушали у Бањалуци  трајала је нажалост врло кратко , само око мјесец дана док снаге тзв. Армије Босне и Херцеговине , ХВО   и регуларне трупе НХД  нису у својој офанзиви избиле на прилазе Бањалуци,на Мањачу , и у Мркоњић Град палећи , рушећи и убијајући све што им је било под руком, а уз ватрену подршку крстарећих ракета „Томахавк“ са Јадрана и авијације НАТО.

Тада су и они схватили да пре одговора  треба поставити питање.

У Србији , одговор зашто нам се све то десило је поред оног „кукавичлук“, „побегуље“ „ издаја“  садржало и опште прихваћену „истину“ о неспособности и некомпетентности  крајишког руководстава.

У  Србији је ова врста „одговора“ потрајала дуже ,све до 1999. године , док НАТО није почео да „милосрдно“ сравњује са земљом земљу Србију. .Други дио, одговора о „неспособности  и некомпетентности  крајишког руководства “преживио је до данас  због тога што је подржан од стране оних  који сматрају да је мудра и одговорна политика једино она да немаш сопствене интересе и да до последњег зареза и тачке прихваташ страни диктат све до тренутка , кад  им постајеш потпуно безначајан  јер су остварили  све своје циљеве.

Наставиће се…

 

http://prevrat.com/2015/09/18/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE/

[kordun]

Миле Новаковић: Овако је било (2)

 

 

Чињенице су данас више познате и људима који мисле својом главом је јасно  ко је био кључни  чинилац пада РСК,  тешке ситуације у коју је у јесен 1995. била доведена Република Српска  и стварање НАТО државе на Космету .Јасни су и циљеви пратеће пропаганде  да се ми  међусобно окривљујемо ,  а да из приче о кривици  нестане србождерска  политика и пракса државних органа НХД и њихових спонзора .

Још крајем 1992 .године имали смо обавјештајну информацију о расправи на ВОНС-У (Вијеће за одбрану и националну сигурност )  са сједнице у Загребу .Дискусија се у једном дијелу бавила и претходним дилемама и личним сукобима у врху власти НХД око питања да ли је требало одмах ићи у отворени сукоб широких размјера са ЈНА и крајишким Србима  или тактизирати .Заједнички закључак је био да би се  „неовисна“  хрватска држава могла добити без рата , али да је за Хрватску без Срба рат био неизбјежан.

Шта је нејасно , у ратним циљевима НХД?  Међународно  признату државу су добили у времену јануар –април 1992 .године. Циљ рата од тада па до краја је само један Хрватска без Срба у  „ флексибилно“ схваћеним  границама , ако може до Дрине , ако не може , до Уне , Саве  и Дунава .

Када хрватска страна данас  дефинише рат 1991-1995. као  „домовински рат“  ближе истини би било да га дефинише као „ рат за  етнички и вјерски чисту домовину“

Као реакција на званичну државну тезу НХД о агресији Србије на Хрватску , у Србији је настала синтагма о „ грађанском рату  у Хрватској“ . Нејасне  су основе овакве дефиниције . Према валидним правилима  дефинисања , одавно неспорним у логици , дефиниција мора у потпуности обухватити појам  који дефинише ,дакле  дефиниенс и дефиниендум се морају подударати .

Грађански рат се води у једној држави ,  а до пријема НХД  у УН, Југославија је ( до 23. маја  1992. године ,  а  препорука  Савјета  Безбједности  за пријем 18. маја 1992. године )  била једина легална држава ,  па је грађански рат могао бити  само у Југославији  између њених  државних иституција   и нелегалне ,  неуставне ,  сепаратистичке оружане побуне ,  што су признали  послије рата и многи  њихови руководиоци .

У  тренутку пријема  у УН , НХД није на простору РСК , контролисала територију , није имала власт нити народ који би ту власт сматрао  легитимном и легалном .По чему би то и даље био грађански рат ?

За Србе Крајишнике , ситуација је са становишта њихових интереса , уз стриктно и досљедно поштовање научне класификације  ратова по циљу рата, рат 1991-1995 био  је рат за опстанак, исто као што је то ,када се занемаре идеолошке  наслаге , био и рат 1941-1945. године .Могли би га класификовати као рат за слободу ,да им није , како се то, нажалост пост фестум, види ,био угрожен и голи  опстанак .

Да је 1945 .прихваћена ова истина , коју је знао сваки кордунашки сељак . можда би били прихваћени предлози неких  тадашњих руководилаца (Моше Пијаде ), да се створи посебна  федерална јединица од  српског становништва с обе стране ријеке Уне и  Динаре .Кордунашки сељак је могао само да ћути  и слуша  како  су сви наши народи и народности  дали  једнак допринос НОБ-у и социјалистичкој револуцији , а они што су му усташе поклали су „ жртве фашистичког терора“

2.Специфичности Кордуна  у рату за опстанак 1991-до 1995. године

Кордун као елеменат западног дијела српског етничког простора (СЕП) , има своје географске , економске , социолошке  политичке , историјске и културолошке  специфичности, које су дошле до изражаја  и у рату 1991до1995. године .

У географском смислу ,Кордун није прецизно дефинисан али је шире подручје Петрове Горе  увијек  сматрано за Кордун. Сам назив Кордун потиче из времена  постојања Војне Крајине .

У то вријеме  сукоби отоманске империје  и Аустријске Царевине су се одвијали , у основи ,правцем сјевер- југ и  југоисток-сјеверозапад.

У односу на те правце  дејства  ,Петрова Гора се јавља као преграда , тако да  офанзивна османлијска дејства  иду правцем југ –сјевер , западно или источно од Петрове Горе .

Послије пада Бихаћа  19.јуна 1592 .године , из  Бихаћког санџака ,  како наводи  хрватски историчар ( Валвазор ) , турски напади према Крањској , Штајерској и Бечу  иду преко Кордуна , као простора између средњег тока Уне , до Карловца , а између  Капеле и Петрове Горе .

Тако се организује и одбрана па се зона одговорности између пука ( регименте ) у Слуњу и Глини  дијели линијом Петровац ( врх Петрове Горе ) ,  Биљег –Утиња  до ушћа у Купу .Ту подјелу прати територијални шематизам Српске православне цркве , па се на простору тада зване Горње Баније , формира Киринско глински протопрезвитеријат , источно од границе  зона регименти .

Посматрано по структури  тла кордунски  плитки крас ,касније преименован у Карловачки  зелени крас иде и  између Мрежнице и Добре на  Купу .

По географским  критеријумима и топографским објектима  не може се дефинисати гдје на сјеверу престаје Кордун ,а почиње Покупље .На истоку  према Банији географске границе практично нема , а на  југу  је то ријека Глина  и једним дијелом Корана .На западу је Капела .

Кордун нема изражен урбани центар , а већа мјеста Топуско , Вргинмост , Војнић и Слуњ су само локални  центри  . Због тога је Кордун гарвитирао према Карловцу  као економском  и администартивном центру .

Кордун није јасно изражена засебна географск цјелина , на основу  чега би био  прецизно именован и разграничен  с другим областима , него је дефинисан друштвеним факторима и то пре свега ратним како у фази настанка  назива , тако и у времену  1941 до 1945. године  када се граница Кордуна  помјера на исток .Петрова Гора као  преграда , у вријеме Војне Крајине ,  постаје центар , објекат у коме се српски народ  спашава [1] од покоља .

Тада граница на истоку постаје пошумљена зона између општина Глина и Вргинмост [2], која  према Бучици и потоком  Голиња  излази на Купу [3]

У војно географском смислу  [4], простор Кордуна  је изузетно значајан  за дејства у оба смјера на правцима : Панонска низија- Јадран ,Падска низија ( преко Постојнских врата ) -динарски планински простор ( кочевско кордунски правац) и за затварање ових праваца .То објашњава  интернационални  војнички интерс  испољен у рату  1991-1995  како за  Кордун тако и за Цазинску крајину  и Банију  као  дијелове једног   стратегијског објекта .У плановима употребе ЈНА одбрана  овог  простора  планирана је консеквентно значају . Од три дивизиона  територијалне ПВО за ПВО стратегијског објекта ,  опремљена далекометним ракетама , један је био  на Кордуну (с.Каменско ) други на Банији ( с. Жажина) а трећи сјеверно од Загреба .

На Купи су планирани  положаји  другог оперативног ешелона 5.Армије  ( 6. и 8. дивизија ).  Из непознатих разлога на Кордуну није било  војних објеката осим полигона Слуњ, за чије је формирање исељено седам српских села ( заправо остаци покланог народа ) и складиште погонског горива у с. Скакавац у околини Карловца .Својевремено је било планирано , да се Технички ремонтни завод гради  у подземно надземном облику  у долини потока Бистра  испод сјеверних обронака Петрове Горе , али је коначна  одлука била Брегана између Загреба и словеначке границе .

Контролисати  Загреб а неконтролисти Кордун , значи немати контролу ни над Загребом . Од моста на Купи , до Загреба  је путем 27 километара ,  а ваздушном линијом до центра Загреба ( бивши Трг Републике )  је 27 километара , што је  домету топа 130 мм и већих ракетних система .

НХД  није могла опстати без контроле Кордуна што нам је било јасно још 1991. године .Лакше би било Србима препустити и Книн у динарској забити , уз евентуално измјештање пруге , него Кордун.

Демографска  испражњеност и  осиромашеност Кордуна је типична за западне дијелове српског етничког  простора .

Геноцид 1941-1945. године  оставио је Кордун без трећине становништва , то су биле , како нам је објашњавано немуштим језиком   „ жртве фашистичког терора“ . Власти НХД данас  проглашавају сваки полицијски притвор   у нашим станицама милиције  за „злочиначки четнички логор  за хрватске мученике“  а мјеста покоља   гдје су у  људском уму несхватљивом  дивљању, поклани  и маљем убијани Срби од дјетета без имена до ђеда од 90 година ,прећуткивана су , забашуривана , игнорисана ,  већином никад обиљежена . Ко је спомињао усташе  био је одмах кандидат за „ непријатеља  братсва и јединства“ и за обраду  хрватске службе државне сигурности . Памћење народа ипак није било могуће избрисати ,нити истину сакрити  ако одрастеш на Кордуну  гдје ти показују празне авлије  и кажу чија је , гје је погинуо  а гдје су му дјеца и жена поклани , а играш се по рушевинама и необиљеженим гробовима .Кордунаши су јасно видјели да државне власти лажу и то је био разлог за опрез .

Кордунаши су у сељачке радне задруге , тјерани бруталном силом каква је била незамислива у Хрватској , а у Словенији за то се није ни знало .

Нови талас , селидбе између 1960 .и 1970. године у Војводину , околину Београда  и Вуковар, додатно је испразнио Кордун. Од три циља НДХ: 1/3 побити , 1/3 иселити , 1/3 покрстити, два су била постигнута . Остала је била једна трећина Кордунаша.

Кад су дошли пасоши ,седамдестеих година , Кордунаши не иду више масовно у војску и милицију ,него у Њемачку, што је ново демографско сиромашење.

Због свега овога су јединице Територијалне одбране   формиране позивима  за мобилизацију 1991.,  године , којој су се одазвали само Срби ,биле малобројне  ,са мало људи млађих годишта .

Ипак и тако демографски испражњен Кордун,за творце НХД, представаљао је , као хомогена већинска српска територија , велики проблем  Због тога се планирају мјере  и поступци за окруживање и неутралисање Срба Кордунаша.

Полицијском блокадом , Кордун се на Слуњским брдима одсјеца од Срба у Карловцу (50,3%  према попису  1991. године извршеном у вријеме србофобије ), а истовремено се индоктринира и    наоружава  хрватско становништво у зони Слуња , што ослонцем  на простор испражњен раније од Срба , за формирање војног полигона,  омогућава одсјецање Кордуна од Лике .

На истоку ,хрватски паравојни састави 2. бригада тзв „ЗНГ“и специјалне „постројбе“  МУП-а ,заправо наоружани  и полицијским легитимацијама  опремљени цивили ,  врло често криминалци  и чланови ХДЗ, упадају 23. јуна  у Топуско ,  довлаче оружје  за хрватске цивиле  у Топуском, Гређанима , Хрватском Селу , В. Врановини , Скели и  Поникварима .  Запосједа се Видушевац ради комуникације са Загребом преко Покупског . Покушава  се  под контролу ставити Глина .

Са кордунашким Србима нико не покушава постићи политички договор , хрватске власти  не интересује српски народ ,него само територија .

Овдје је мјесто да се констатује , да је такав  став  , власти НХД  остао непромијењен , то је била  константа  у ставовима хрватске стране  све до 1995. године , на свим преговорима које смо десетине пута имали са њима на највишем нивоу од Книна , Топуског , Загреба ,Београда, Беча , Женеве  до Норвешке и Њујорка .То су показали и у агресији 1995. године  у оружаном дијелу реализације удруженог злочиначког подухвата .

То Туђман и дословно, према стенограму , каже на  Брионима  пет дана пред агресију  својим генералима , дакле : овладати територијом, формално позвати да остану  , оставити правац  према Двору на Уни , стално трубити да се већ повлачи становништво  тим правцем .

У љето 1991 .године два краја омче за Кордунаше иду преко Слуња и Топуског. Циљ је да се искористи врло значајна чињеница  да само Кордун на западном дијелу српског етничког простора нема наслон на етнички српске територије . Испред, на сјеверу су хрватска насеља, наоружана оружјем које  је М. Шпегељ увезао из Мађарске , а јужно Цазинска крајина са бројним и младим становништвом. Тадашње хрватско руководство се одмах сјетило Павелићеве тактике прем муслиманима као „ цвијећу хрватског народа“  као и „ борбене традиције“ Бужимског краја  у Цазинској крајини ,  који су  у рату били озлоглашени кољачи , крвници Кордунаша ,усташе  „мајари“  по вуненим мајама  које су носили .

Вођа муслимана око Кладуше  је , у рату од 1941-1945 , био Хуска Миљковић. Он их је једно вријеме  , у мањем  броју , као члан Окружног  руководства Комунистичке  партије  за Кордун , држао  на страни НОП-а ,  а затим прешао на страну НДХ ,[5]  а  у том времену склопио више вјероломних споразума  са партизанима . Коначно крајем рата прелази  на страну НОП –а и већина његових бораца се  распоређује у 3. бригаду 8. Кордунашке  НОУ дивизије ,  тако да их је у борбама са њемачким 97. корпусом  , око Илирске Бистрице ,  у саставу 8. дивизије   изгинуло много више  него Хрвата , да би  хрватски предсједник  Месић , у  свађи са Словенцима  2009.  године  тврдио како би Словенци са 20 километара  гледали  море ,  „да није било хрватских партизана“ Наравно лаж.То су биле 8. Кордунашка  дивизија , са трећом бригадом већински муслиманском и 7.  банијска , српске јединице у огромној већини . Различитост политичких оприједељења муслимана у Цазинској крајини од југословенских преко исламистичких до прохрватских и просрпских , па и чисто грађанских , са шареним наслијеђем из Другог свјетског рата, постаје објекат великог хрватског интересовања. План им је био да оружаним  формацијама  изврше посједање  правца Покупско – Видушевац- Гређани – Топуско –Бјељевине – Старо Село – Поникве  и истовремено се са линије  Цетинград  -Слуњ – Раковица , на Корани (Т.Раштела –Штурлић –Шиљковача)  повежу са муслиманима , наоружају их и окрену против Кордунаша .Тако би Кордун био опкољен   и одсјечен [6].

Неприкосновени вођа муслимана у то вријеме  био је Фикрет Абдић. Мартин Шпегељ  свједочи шта је радио [7]: „У  два наврата поткрај 1990. разговарао сам са Фикретом Абдићем ,али од тих разговора није било ништа  је он вјеровао да ће с Београдом  све моћи ријешити на лијеп начин. Оба је разговора он иницирао а како је мени   итекако било у интересу ( подвукао МН) да Велика Кладуша , Цазин  и Бихаћ  буду у нашем суставу  обране ,разговоре сам прихватао . (…)  Понудио сам му оружје , нашта се он скаменио и са  стархом одбио . С једном групом Хрвата и Бошњака  из Бихаћа  договорена је ближа сурадња . Водио ју је секретар за народну одбрану опћине Бихаћ Анте Влашић, који нам је у јесен 1991. достављао злата вриједне податке „.

Хрватске власти су ипак почетком 1991. године наоружале  Хрвате  и дио  муслимана  у Цазинској крајини, а током 1992 године  формирали Хрватско вијеће одбране у Бихаћу  , на чијем челу је  био Владо Шантић кога је на Нову годину 1995. убио  , у хотелу „Седра“ на Уни   командант 502.бригаде  Хамдија  ( Хамдо ) Абдић  са својом војном полицијом .

У Цазинској крајини од 1991. године преовлађује непријатељски однос према Србима  Кордуна. , Лике, Баније  и према ЈНА. .( Креатори тог односа су СДА и Патриотска лига  , чији је истакнути припадник  патолошки србомрзац  одбјегли капетан ЈНА , Санџаклија  Рамиз Дрековић). Фикрет Абдић на  изборима у БиХ добија изборе за Предсједника Предсједништва  , али одбија ту дужност због ратоборног исламског фундаментализма  А. Изетбеговића  и других чланова муслиманскохрватског Предсједништва. На простору Цазинске Крајине се 1992.формира 5. корпус тзв. Армије БиХ. Да би добио оружје од Хрвата за своје присталице Фикрет Абдић у августу и септембру 1992. године прикупља у сарадњи са хрватским властима , на бившој војној фарми код Зденчине  и у напуштеној болници за плућне болести ,( Плешевица) ,сјеверно од Јастребарског , формира „Ханџар дивизију“ коју водичи 13/14 .септембар  (међу њима и један Србин ) воде из рејона Јосипдол правцем Врело Мрежнице .-Раковица – Дрежник- Ваганац . Та групација је откривена  и наше снаге су јој нанијеле велике губитке . Упркос томе за мање од двије године с тим истим људима  који су успјели да се пробију, ратовали смо заједно против 5. корпуса  А.Изетбеговића .

Већ 1993. године Ф.Абдић не желећи рат и цијенећи да је у најбољем интересу његовог народа мир и сарадња и са  Србима и са Хрватима отказује лојалност Алији Изетбеговићу и у залеђу Кордуна  формира Аутономну Покрајину Западна Босна . Дио 5. корпуса остаје лојалан  властима у Сарајеву по основу фундаменталистичког ислама и почињу међумуслимански сукоби .Ти сукоби су потрајали до пада Републике Српске Крајине . Наш интерес је био да Кордунаши  не морају ратовати на два фронта – леђа у леђа . Због тога смо од почетака сукоба са властима НХД пажљиво пратили ситуацију у Цазинској крајини. Обавјештајним радом , непосредним контактом са  угледним људима који су жељели избјегавање сукоба , материјалном помоћи па и оружјем  које до краја рата никад није дејствовало по Србима ,али јесте по српским непријатељима , чак у  и у заустављању продора 5. корпуса у зони 2. крајишког  корпуса Војске Републике Српске .Након пораза Народне одбране АП Западна Босна и изласка више од 20000 муслиманских избјеглица на Кордун,у августу 1994. , након што им западне земље   забрањују  да иду даље преко Хрватске и након постигнутог споразума Абдић Милошевић – Караџић , вратили смо одузето оружје и подржали избјеглице да се  силом врате својој  кући , чиме је почела хуманитарна , а за многе и данас  мистериозна операција  „Паук“ [8],  која ће бити описана на  другом мјесту. Ни на крај памети  нам није падало  да Срби освоје Цазинску крајину , уосталом тамо је било више   војноспособног становништва  него на Кордуну  , Банији  и Лици заједно , а свега око 250.000.

Ниједан Србин не би ушао у Бихаћ , нити би се ту „можда поновила Сребреница“како сугеришу неки аутори [9]него би  Фикрет Абдић ушао у Бихаћ као ослободилац , „на бијелом коњу“, три корпуса  Српске Војске Крајине  и  2. КК ВРС не би имали два фронта  и више не би  било  услова за агресију на РСК. Кад је та могућност постала реална, избијањем снага Народне одбране Ф,Абдића ,  на два километра од аеродрома  Ћоралићи, без кога није било опстанка 5.к, западни спонзори су властима НХД дали , не зелено свјтло, него ургенцију, пожурницу  за агресију на РСК. Знали су као и ми   да пријети домино ефекат у муслиманским енклавама у Босни са исходом супротним њиховом циљу да Босна  буде оно што је и данас „ ни Давидова , ни царска , ни спаијска него јазавчек“ , Јазавац је , наравно спољни арбитар, метаморфозом се претворио у „ главатог господина“ .Јучерашња гусјеница тврди да је увијек била лептир.

Једна од битних специфичности  Кордуна у рату 1991-1995 је и у чињеници да на Кордуну  није било паравојних група .Таквих група које нису слушале никога нити су биле у систему руковођења и командовања , било је нажалост у неким дијелвима РСК  у почетку рата  , а у Лици је било покушаја формирања таквих група и у другој половини 1993. године .

У општој кризи свих ауторитета  и дезорганизације власти у почетку оружаних сукоба 1991. оружје је доспјело и у руке људи који су од раније били познати као локалне силеџије и ситни криминалци . Они се заједно , са оним који их желе опонашати окупљају у групе  према личним  склоностима . Покушавају да створе имиџ „опасних момака“познат из криминалног миљеа већих градова ,  храбри борци и „велики Срби  са дна  каце“

Никад нигдје у борби  нису постигли никакав резултат. Резултате су имали само у пљачки , силеџиству гдје и кад  су били надмоћни и шепурењу по кафићима  наџиџени бомбама  и ножевима  умјесто вашарских дрангулија. Ове сеоске  ђилкоше , у неким  случајевима узимају под своје  новокомпоновани  политичари ( прецизније  аспиранти  за политиканте ) , крупнији  криминалци  организатори шверца  или неке државне службе .Обим и садражај  њихове  активности  је директно зависио  од  простора који су оставили милиција и војска (ЈНА , ТО , или СВК) .Карактеристично је да су у Лици  за свој легитимитет праве српске „четничке“  [10]  групе , тражили и нису добили  подршку пароха у Врховинама , Владика Горњокарловачки Никанор им се категорички супротставио , добро схвативши  о чему се ради . Спонзор[11] у Београду  је био разочаран , јер Српској  Војссци  Крајине   није нанијета планирана штета што би било на радост непријатељу  с друге  стране фронта , него су му вође похапшене .

На Кордуну је на почетку било неких елемената паравојног понашања   групе покојног  Синише Лончара  Параге , али је он брзо схватио  да је то погрешно и укључио се у  регуларне јединице  . После његовог убиства  у Топуском тај вод у 21. ИДОд није имао значајних резултата зато што га је  на мјесту  командира наслиједила безначајна личност .

Изузетно је повољна околност што , као ни у рату 1941-1945 . тако ни у рату 1991-1995 . Кордунаши  нису себе    довели у ситуацију да пуцају једни на  друге .

Специфчност Кордуна је висока борбеност и борбени морал  бораца , старјешина и народа уз изузетке који увијек постоје .Кордунаши су супериорност у борбеном моралу показали у више тешких ситуација у рату. То је чињеница коју не може засјенити  ни начин  на који је на Кордуну рат завршен. Они борци и старјешине који су на крају били опкољени , дошли су у ту ситуацију зато што су чврсто држали положаје , а сусједи  Кордунашима то нису чинили .

Најприје ,  у току сукоба са хрватским паравојним формацијам 1991.  сва пјешадијска дејста изводили су искључиво Кордунаши , за разлику од неких других крајева , гдје су та дејстав изводиле јединице ЈНА.

У дејствима за ослобађање Топуског  били су само подржани од једне артиљеријске јединице ЈНА ( дијелови 580. мабр ) али су присилили  на извлачење 2.  гардијску бригаду и специјалне јединице МУП –а .

У 580. мабр  ЈНА у резервном саставу су били искључиво Кордунаши.

Дејствујући према Купи , такођер су били подржани  дијелом  артиљерије 580. мабр и  ојачани тенковском четом (  тринаест тенкова и шест оклопних тарнспортера ) [12]

У дејствима за деблокаду касарне „Логориште“ у Карловцу  учествовали су  дјелови једне бригаде ЈНА ,без већих резултата јер средства ратне технике нису извучена . Занимљиво је да   у то вријеме  Тактичка група на полигону Слуњ ,чије је дејство кроз међуречје Мрежнице и Коране могло бити ,  с обзиром на снагу пресудно за успјех деблокаде „Логоришта“стоји потпуно пасивна јер никакав задатак није добила нити зна шта се дешава .У дејствима око Слуња Тактичка група је имала значајну улогу  . По завршетку офанзивних дејстава Кордунаши су изишли  на ријеку Купу , Корану и Мрежницу и ту поставили предњи крај одбране на снажним природним преперекама  свуда осим на прилазу Карловцу и међуријечју Мрежнице и Коране . То је омогућило стабилност одбране чак и у општој агресији  1995.

Други примјер је пробој Коридора који су извршиле борбене  групе из Далмације , Лике  са Кордуна , Баније  и из Западне Славоније. У току избора добровољаца на Кордуну , за одлазак на Коридор вршена је строга селекција по основи храбрости показаној у борби и дисциплинованости. Међу онима који су дисквалификовани било је и бораца који су плачући тражили да иду , ма колико то неком може изгледати  невјероватно . За цијело вријеме борби на Коридору само Кордунашака борбена група није вршила смјену бораца, а све друге борбене групе  јесу . Нико од Кордунаша  није хтио ићи кући , а да Коридор није  пробијен.  Кордунашка борбена група заједно са западно славонском борбеном групом и „ Вуковима са Вучјака „ покојног Вељка Миланковића [13] увијек  је употребљавана на главном  правцу напада  за пробој непријатељске одбране , иако је већ првог дана борбе  имала тројицу погинулих и шест рањених.

Кад је кренула непријатељска офанзива  око Масленичког мореуза у јануару 1993. године , наше снаге су на том простору биле присиљене да под борбом узимају артиљеријска оруђа из магацина ,  формирају јединице и боре се у полуокружењу због такве затечене линије фронта. Фронт се почео осипати  , неке јединице неконтролисано повлачити .Кад су у борбу уведени батаљони  са Кордуна  и Баније ,  а касније и оклопни батаљон [14] Т-84 са Кордуна , фронт  је стабилизован заустављен продор непријатеља  и те линије  фронта остале  су до краја рата.

Кордунаше , Банијце и све друге који су то платили својим животом нико више не спомиње. Исто тако у току  операције „ПАУК“у Цазинској крајини кордунашке јединице нису никад ангажоване  за нападна дејства  него су изводиле одбрану на достигнутим линијама . Веома често су биле изложене жестоким противнападима 5. к тзв.Армије БиХ, најчешће ноћу .Борбе су вођене на блиском  одстојању ,  уз употребу тромблонских мина и ручних  бомби . Губици су били незбјежни . Погинулог борца су његови саборци склањали  да га не газе по мраку и настављали борбу . Био је случај да нам је кордунашка  јединица   за ноћ  имала девет погинулих , али је задржала положај .

Ниједна хрватска јединица ,која је напала Кордун није имала такво борбено искуство и зато су Кордунаши након почетног удара хрватског агресора  четвртог и петог августа говорили да могу седам година ратовати са Хрватима, али тако није било  , јер лијево , десно и позади није било никог. Био је непријатељ .

Специфичност Кордуна  је и у чињеници  да је одбрану српског становништва 1991. године па до повлачења ЈНА  у мају 1992. године,  пред Карловцем изводила Зајечарска бригада под командом потпуковника , касније , генерала Момчила Момчиловића . За разлику од наших других јединица, довођених на простор Кордуна и Баније  чији су припадници одмах по стизању на маршевски циљ а под утицајем ,неких опозиционих   политичара  у Србији ,  тражили да иду кући  јер „ не знају где су дошли  ни зашто су дошли“ и ниједан борбени задатак нису извршили  , Зајечарска бригада  је била организована и дисциоплинована јединица   високе борбрене вриједности .  У вријеме жестоких непријатељских противнапада  вођених из мостобрана који су задржали  на десној обали Коране , око католичког Божића  1991. године ,  на зону одбране бригаде увођени су један преко другог ( кад је претходни био заустављен ) четири таласа јачине ојачаног батаљона .

Војници Зајечарске бригаде , двадесетогодишњаци , издржали су све нападе нису помакнути са положаја иако су се неким , како је касније утврђено,  кривиле прегријане цијеви    аутоматских пушака .

Бригада је имала већи број погинулих [15] и рањених . Губици непријатеља били су огромни .  Међународни посредници су их данима купили испред положаја бригаде .Власти НХД су , према нашим , обавјештајним подацима , ради прикривања толиких губитака ,један дио лешева стављали у хладњаче и касније их сукцесивно испоручивали породицама, а у међувремену их  је њихова војна полиција  тражила код куће  тврдећи да су „напустили јединицу“.

У истом времену је  на Кордун из Јастебарског  према с.Шишљевић на Купи кренула једна бригада ЗНГ[16]. Претходних ноћи се из тог села на Купи   чула лупа и бука  која је указивала на припрему пловних средстава  за насилни прелазак ријеке Купе .Осматрање на нашој старни је појачано ,а  наспрам с. Шишљевић је поседнута артиљеријска осматрачница . Од Јастребарског према  Шишљевићу води само један пут , узак и расквашен, по насипу кроз Драганићки Рибњак . Шарлатан од команданта  је цијелу бригаду покренуо  у довођење за напад тим путићем још за видјела . Услови за гађање  вишецијевних бацача ракета , оруђа 130 ,105, и 76 мм и минобацача били  су лакши него на мирнодопском  полигонском гађању  а на циљу ни   људство ни техника нису  могли никуда  са насипа . Бригада је била уништена . Такав случај  вођења људи у сигурну смрт није виђен ни прије ни касније у рату 1991-1995 године . У саставу бригаде је била и једна српска чета  попуњена Србима из Карловца .Командир јој је био извјесни Лапчевић , кошаракаш, банкарски службеник из Карловца . Бројно стање чете било  је нешто мање од сто људи . Преживјело је осамнаест  и после овог војевања су побјегли у иностарнство  , већина у Италију гдје  се неки и данас налазе .

Трећи правац напада  на католички Божић 1991 . године Писаревина – Јамничка Киселица –Ласиња , којој је командант био бивши потпуковник ЈНА , рода противваздушне одбране ,  који је увјек био на политичким дужностима ,  а  о употреби здружене тактичке јединице није знао ништа , кренула је по густој магли , да зауме мост на Купи  код Јамничке Киселице  и продужи , у оквиру офанзиве , даље на Кордун. На њихову жалост  нису упутили извиђаче да  претходно извиде мост . Српске  снаге су претходни дан  порушиле мост .  Настала  је гужва , забуна , огорчење ,  а Кордунаши су већ били извјежбани  да артиљеријом и минобацачима  гађају колоне у покрету  а камоли  не   непокретне и споре циљеве .Све се завршило велкм губицима  и бјежањем  преко Писаревине . [17]

Све ово је утицало  да непријатељ никад више  па ни  у општој агресији у августу 1995. године не планира никава офанзивна дејства преко Купе . Наша процјена је такође била  да преко Купе неће бити напада  нигдје гдје немају мостобран на нашој обали  ријеке .

Нису смјели напасти Кордун право од Загреба  преко Купе ,него су се ламатали 200 км,  крили јединице у Капели  и провлачили се  кроз шуметине ,  што говори само за себе .

Специфичност Кордуна, како је већ споменуто ,  је и шверц са Цазинском Крајином  са познатим погубним посљедицама [18].Данас је могуће тачно приказати потпуну шему  од , на примјер Македоније  или Бугарске , преко  Србије и Републике Српске  до тачака на Банији , Кордуну  и Лици .Познати су и учесници  по етапама, ,  од организатора  до дистрибуције  и непосредне реализације , микро локације , „трговине“ , сјеници , штале  и куће које су биле складишта , као имена и презимена и добити  учесника . То је тачно познато већем броју људи ,који то већ  имају у писаној форми .

Није био проблем што нека баба  протурује чарапе , гаће  и килу каве ,  проблеми су били шлепери ,  камиони и цистерне .

Проблем је био  и због  општеважећег правила   да гдје год има шверца има и  обавјештајног рада [19] и шверца оружја и муниције . Иако се шверц са Цазинском Крајином одвијао , са мањим или већим интензитетом  преко свих граничних простора РСК  и РС,  Кордунаши су означени  у тадашњој јавности  српских земаља  као једини шверцери [20] због групе људи  на Кордуну који су били укључени .

Све наведене  специфичности су утицале на догађаје на Кордуну  у току рата и на његовом завршетку .

Текст је део рукописа, тј бележака које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спречила је да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
У наставку, Преврат ће објавити његово сведочење о последњим данима РСК и њене војске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

 

[1] Горо моја Петрова зелена , спаси Србе  бићеш посвећена „

[2] Формира се  Киринско сјенички котар

[3]Ту је једно време 1941 . била граница немачке и талијанске окупационе зоне

[4] Према војно географској процјени  Балакана , за контролу Балканског простора  потребно је овладати   са шест старегијских објеката ; Београд са Сријемом , Троугао  Загреб -Сисак  – Карловац  ( са Бихаћом ) , Ниш са моравском  долимом ,  Сарајево  и Нишићка висораван  , Косово и Софијском котлина  . Од шест  балканских стартегијских  објеката  на Балканзу , пет је било на  територији СФРЈ ,  а троугао  Загреб –Сисак  -Карловац  је сматран другим по значају .

[5] „Куда Хуска труска  , није земља руска , већ је земља турска !“ пјевале су његове  присташе у том времену

[6] Исти маневар је примјењен  и за цијелу РСК , кад је влада НХД процијенила  да је Книнску крајину  најлакше , „придавити“ прeсјецањем коридора  у Посавини , како наводи З.Томац у својо ј књизи „ Иза затворених врата“  ,министар из Рачанове странке у тадашњој хрватској влади . То је урађено  од марта до јуна 1992. довођењем тзв. гардијских бригада из НХД и формирањем ХВО у Посавини . Све те снаге  су разбијене  и пробијен  Коридор  у времену од 11. јуна до 17. јула 1992 , а  кључну улогу су имале добровољачке јединице из РСК .

[7] М . Шпегељ „ Сјећања војника  ., стр 148

[8]  Маштовитост кукавица  у оправдавању кукавичлука  је стварно импресивно .Они међу Кордунашима   који су се  бојали  учествовати „ објашњавали“ су  да се тамо  ратује  за паре . Колико смо пара „ „згрнули“видјело се тада , а види се још боље данас. Одмакнути 5. корпус  један метар од наших  села  је био  главни добитак .  Лако је замислити како би изгледала одбрана Кордуна  да је 4. августа  ујутро 5. к кренуо са  р .Глина  према Топуском , Војнићу  , Слуњу  истовремено са хрватском  агресијом .

[9] В. Цимерман у књизи „Порекло једне  катасрофе „ .Бивши амерички  амбасадор у Београду.

[10] ГШ СВК им је  савјетовао  да ако желе  примјенити тактику  из времена   настанка четничког покрета  ( дејстава  у позадини  непријатеља ) иду у Горски Котар , а не да   „ четују“  десетинама километара од фронта  у нашој позадин , јефтино политичарећи .

[11] Име и адреса  добро познати овом аутору

[12] Правдајући се за губитак Ласиње , Кризни стожер Загреб , који је био одговоран за одбрану Ласиње и чије су јединице ту биле доведене  да крену прем Петровој гори јавно је тврдио , а средства информисања  понављала , да их је напало „100 тенкова  и 10000 четника „ . Српских територијалаца било је око 1500 а бранилаца двоструко више .

[13] Смртно рањен након успјешно изведеног противнапада  на Правцу Кашић – Ислам Грчки  у фебруару 1993. године , у току  непријатељске офанзиве на Масленицу , Равне Котаре  , Велебит  и долину Цетине .

[14] Два дана и две ноћи маршевали самоходно по снијегу  и леду и одмах уведени у борбу. На своју срамоту неки Бенковчани  данас  на своје дружење  позивају  хрватског амбасадора  и  сасвим у тренду аплаудирају му .Препознали нове изазове . Родбину Кордунаша  и свих других  који су  погинули  бранећи њихове куће , не позивају , Не пада им на памет .

[15]Командант бригаде  је овом аутору послије рат причао  да му је  тешко пало , кад је у општини Војнић  морао плаћати  за мртвачке сандуке  својим погинулим  војницима  ,  кад их мртве  , погинуле у одбрани  Кордуна  ,  шаље кући , породицама . То је велика срамота .

[16] Према нашим подацима 109 . бр. ЗНГ

[17]    Нешто  раније, у новембру 1991 године  , 2. гардијска бригада ЗНГ је без борбе прешла Купу , на  у миру уређеном скелском мјесту прелаза  код Покупског ,  узводно од порушеног моста ,  тачно насупрот цркве Св.Тројства .Одмах у току ноћи  доведен је један батаљон из 4. партизанске  бригаде  да затвори продор  . Њихова концентрација на  лијевој обали ,  настала нагомилавањем  у мраку због проблема  са скелама  прецизно је  погођена концентричном ватром  батерије ВБР „Огањ“  и практично уништена . Кад је кренуо наш противнапад  настала је паника у јединицама  које су раније биле прешле  вјероватно под утиском онога што се десило на лијевој обали . У хладној води Купе ,  према званичним подацима  из истраге ,  коју су водиле  њихове  власти ,  седамдесет тројица  су се подавила. Након истраге  и разних спекулација   није окривљен командант бригаде  , бивши потпуковник ЈНА Живко Будимир , иначе тобоже Србин.

[18] Бистри умом и виспрени у говору , Кордунаши у јединицама на фронту су говорили :“Е, да, сваку државу треба неко да брани , а неко да гради , ми је овдје голи и боси бранимо , а они на Шентиљу је граде“ Гради се дакле лоповска држава .

[19]   И  преко Кордуна и преко Баније  постојали су илегални канали  којим су у оба смјера  пребацивани  људи са и на  територију Хрватске . Команадант 501. бригаде 5.к.  „Шарган“  је више пута „путовао“  до Карловца  и назад .

[20] Овом  аутору је  тада било познато да човјек из врха власти  Републике Српске  узима милионске , износе ( у њемачким маркама ) за робу  а  истовремено оптужује Кордунаше  да продају тенкове муслиманима . Једна шверцерска група  из Лике је  свој „конвој“ у изласку на „Шентиљ“ обезбјеђивала  прагама (ПВО – оруђа , двоцијевна 30 мм) , спремна, да пуцају на своје .

 

Izvor: http://prevrat.com/

[kordun]

Миле Новаковић: Овако је било (3)

 

Војни циљ разбијање наших јединица , жели се постићи невојним средствима , стварањем панике код цивилног становништва ,што код бораца на фронту ствара потребу да породице измјесте из зоне убијања , напуштајући јединицу .

Ратним планом „Дрина“ који смо заједно израдили и усвојили у Београду , у новембру 1993. године био је предвиђен долазак тих јединица у ове зоне .На нивоу три војске тај план је урађен са свим елементима ратног плана

Ни преко Саве из РС, ни са истока РСК, ни из Србије , Хрватима није пријетила опасност (од противнапада – прим.дрп), што је већ било тестиранао у првомајском упаду у Западну Славонију

 

Дејства на Кордуну петог и шестог августа

 

 

 

 

Након што сам петнаест година с пуном пажњом слушао Кордунаше када говорe о августу 1995. године , вјерујући да свачија истина доприноси потпуној истини ,имам разлог да вјерујем да и мој „комад“ истине може послужити истом циљу .

Непријатељска агресија у петак четвртог августа , затекла ме је у Женеви , гдје сам водио делегацију Републике Српске Крајине на преговорима с хрватском страном .Преговори су завршени пред ноћ трећег августа , хрватска делегација се одмах вратила у Загреб, а нама су генерали УНПРОФОР-а рекли ,да изнајмљеним ЈАК-ом 14 можемо да летимо сутра .У Београд смо стигли четвртог августа касно поподне , уз техничко слијетање у Будимпешти.
Због неистина које до данас износи Хрватска страна , потребно је рећи неколико ријечи о тим преговорима .Као један од поступака у припреми агресије на дипломатском плану , власти НХД су планирале да у директним преговорима , изношењем приједлога неприхватљивих за нашу страну ,испровоцирају наше одбијање и тако себи обезбиједе дипломатско покриће . За такав њихов план знали смо прије полијетања из Београда за Женеву 2. августа 1995. године . Преговори у Женеви 3. августа су текли тако што су међународни посредници разговарали наизмјенично, посебно са српском , посебно са хрватском делегацијом .Торвалд Столтенберг ми је у разговору у четири ока потврдио оно што смо знали о намјерама хрватске делегације и саопштио да ћемо тај проблем превазићи тако да српска страна неће ни морати да се изјашњава о хрватским ставовима, него ће међународни посредници понудити свој нацрт споразума ,који ће бити усмјерен на слиједеће преговоре који би се одржали у четвратак 10. августа .Сугерисао је да наша страна прихвати приједлог међународних посредника чиме потврђује своју кооперативност , а хрватска страна ће га сигурно одбити . Тиме наша позиција остаје потпуно чиста . Тако је и било .На пленарној сједници И.Пашалић шеф хрватске делегације , у екстремно провокативном тону је све нас у РСК назвао ратним злочинцима и тражио моменталну , безусловну капитулацију .
Говорили су само шефови делегација.Са наше стране ја сам , не улазећи ни у какве коментаре , нити полемике , изјавио да наша делегација , посвећена ријешењу путем преговора , у потпуности прихвата предлог- споразум , међународних посредника ,али и да прихватамо План З-4.Тако је хрватска делегација остала изолована у својим ставовима .
Све ово није могло спречити агресију за коју су влсти НХД већ биле добиле наредбу , али сигурно није основа за небулозе како су им глупи Срби помогли својим одбијањем у Женеви да крену у агресију . Истина о преговорима је потпуно супротна и општепозната јер су све три стране своје ставове саопштиле јавности пред стотињак новинара и сниматеља , одмах по завршетку преговора .
По слијетању у Београд , отишао сам код начелника Генералштаба генерала Перишића да видим како он и други руководиоци гледају на оно што се догађа и шта предузимају . Генерал Перишић ми каже да је наредио мобилизацијске узбуне у неким јединицама , али да одзива војних обвезника и резервних старјешина нема, па је одзив у батаљону Војне полиције Београдског корпуса 30%, у бригади на Вождовцу 14% , а у оклопној бригади у Пироту 8%.
Остали руководиоци , не видим да ишта предузимају .Петак је , почетак августа и неки људи из руководстава одбрамбено безбиједносних структура мирно одлазе на планирани одмор у Црну Гору .Тад сам изрекао реченицу због које ће и Крајишници и ја лично имати проблема :
“ Само се ви играјте ако ја дођем овдје с триста хиљада Крајишника биће тијесно свима у Немањиној и Кнеза Милоша „ .
Због тога је став власти у Београду био -ниједан избјеглица не може у Београд, недај Мили да пређе Дрину .Прешао сам тек крајем септембра .
Десетог августа у четвртак насједајући гласинама које им је пласирала ривалска кућа из исте улице, у Генералштабу су вршили припреме за непосредну одбрану јер „иде Миле право на Генералштаб са хиљаду лудих Кордунаша , који никоме не дају оружје“. Ни говора о тако нечему није било , али неки људи у Србији ,до дана данашњег нису схватили да ми Срби Крајишници немамо непријатеља у Србији .Наш непријатељ није ни хрватски народ , него само они међу њима који су нас клали , убијали , отимали све што имамо и протјеривали с вјековних огњишта гдје смо се родили ,као и власт која је то организовала .Да ли нам је то радио неко из Србије ? Наравно да није никад .
Након обављених разговора кренуо сам на Кордун, гдје су они ,“што свој кру ију , а туђу бригу воде“ већ лансирали причу да сам побјегао у источни дио РСК ,а да на Кордун нећу ни доћи .Осванем негдје око Бањалуке видим на путу колоне путничких возила книнске регистарције а касније и колону са прваца Двор на Уни. По проласку кроз Двор на Уни виде се празне куће и стока која слободно лута , иако тај крај није ничим непосредно угрожен. Код Топуског ме дочекује брат и Драган Мраовић Скула .Питају ме је ли пао Книн како тврде хрватски медији . Незнам о томе ништа . Брат предлаже да оца и мајку који су прије пет дана стигли из Њемачке извучемо код родбине у Нови Град. Одбијам јер знам да ће становништво сјеверног дијела Кордуна кренути у бјежанију ако то урадим .

По стизању на командно мјесто команде „Паук“ одакле сам кренуо у Женеву , добијам увид у ситуацију .Кордунашки корпус организовано изводи одбрану , али бокови му већ тада почињу бити угрожени .Нема сигурног споја са Личким корпусом , а 19. бригада извјештава да у селу Иловачак , гдје је лијеви бок Глинске бригаде , нема никог. Постављају бочно обезбјеђење јачине вода, посједањем тих напуштених положаја .Спој са Личким корпусом увијек је био проблематичан због тешког терена и недостатка људи .
Банијски корпус има проблема са упорношћу у извођењу одбране .Главна опасност им пријети са праваца који су и раније реално били процјењени као најопаснији; Небојан –Мокрице –Гора преко Котар шуме и према Дубици . Наше снаге су током 1991. године три пута излазиле на Купу код с. Небојан, али су га напуштале снаге које су посејдале тај простор .Одбрана је била постављена у рејону села Мокрице касније се без разлога повукла на објекат Свети Петар и Павле код села Гора , а касније ваљда комфора ради , на сам пут код села Гора .Из тог простора непријатељу су се нудиле могућности да јаким снагама дивергентно дејствује за отсјецање Петриње , за пресјецање пута Глина -Двор преко Бачуге , Влаховића и Маје и бочно према Глини. Та дејства непријатеља била су у току а напад правцем Сисак -Петриња је уз велике губитке непријатеља био одбијен.
Јединице Народне одбране Аутономне Покрајине Западна Босна (НО АПЗБ) су изгубиле офанзивну способност, због тога што морају извршити посједање положаја наших јединица ,које враћамо у њихове матичне саставе .
Основна карактеристика дејстава непријатеља су масовни , непрекидни артиљеријски ватрени удари , употребом великог броја цијевних и ракетних система . Посебна карактеристика ових удара , која се задаржала до 10. августа , је специфичан избор циљева.Мање је ватрених удара по положајима наших јединица него по селима и насељима . Цивилно становништво је био основних циљ хрватске артиљерије
Овдје се јасно види „рукопис“ америчке агенције МПРИ , састављене од пензионисаних америчких генерала која им је помогла у планирању . Војни циљ разбијање наших јединица , жели се постићи невојним средствима , стварањем панике код цивилног становништва ,што код бораца на фронту ствара потребу да породице измјесте из зоне убијања , напуштајући јединицу .
Слиједеће , беспилотне летилице ,које су нам за вријеме дејства у Цазинској крајини „ висиле над главом“ све чешће и дуже како смо се приближавали аеродрому Ћоралићи , поново се појављују , пратећи наша дејства и маневар јединица .
Истовремено широкопојасним ометањем велике снаге све наше радио везе у јединицама и мреже радио релејних веза између корпуса СВК , са ГШ СВК, ГШ ВРС и ГШ ВЈ потпуно се блокирају .Ометачи су на авионима АВАКС ,а власти НХД су већ биле добиле од САД веома напредан , софистициран , аутоматски систем за прислушкивање . Врше се обмањивања , па се чак појављује лажна радио станица „Глас Петрове Горе“ .
Авијација НАТО дејствовала је по ватреним положајима наших ракетних јединица противваздушне одбране , а по радару ракетног дивизиона ПВО „Двина“ на Шамарици дејствовали су противрадарским ракетама АГМ-88 (SHARM) којим хрватске оружане формације тада још нису биле опремљене .Срећом није било људских губитака .
Већ у току суботе испољила се реалност наше процјене на стратегијском нивоу из 1992. године , да нам је за сигурну и успјешну одбрану , поред снага којима располажемо , потребно за одбрану Баније још двије бригаде , за Кордун једна и за Лику три бригаде . Ратним планом „Дрина“ који смо заједно израдили и усвојили у Београду , у новембру 1993. године био је предвиђен долазак тих јединица у ове зоне .На нивоу три војске тај план је урађен са свим елементима ратног плана .Никада касније није прецизирано да ли су то оклопне , механизоване или моторизоване бригаде , које су то јединице , нити су команданти тих јединица дошли на командантско извиђање.
Исто тако већ у суботу је било јасно да 11. к , на истоку РСК неће кренути на извршавање задатка по ратном плану СВК, да активним дејствима веже дио снага непријатеља .
Командант 11.к је чекао одобрење руководства у Београду и није га добио .Због тога су у напад на Кордун ,поред снага Зборног подручја Карловац , могле бити доведене и доведене су из Зборног подручја Бјеловар: 104 бригада и 13 . противоклопни ракетни дивизон ,а из Загреба 99. бригада и неке инжињеријске јединице .Ни преко Саве из РС, ни са истока из Србије , није пријетила опасност , што је већ било тестиранао у првомајском упаду у Западну Славонију .
У суботу сам добио депешу из Книна , којом сам постављен за замјеника команданта СВК , за Кордун и Банију . Везе са Книном више није било , а у команди „Паук“ сам имао три официра и два подофицира , без јединице везе (и без средстава везе ) и других приштапских јединица.Не знам дали су и команде Корпусаа добиле такву депешу . До прекида везе с Банијом успио сам давпут комунициарти с командантом Банијског корпуса , који ми је око подне рекао дословно: „Овде код мене је стампедо нема никаве контроле нити команде“.
Постало је јасно да расположивим снагама треба предузети мјере за одбрану путног правца према Двору на Уни , ради обезбјеђења слободе маневра , дотура и евакуације , за које је преостајао једино тај правац.Због тога сам команданту 21.кк наредио да једном четом из 19 .бр затвори правац Покупско – Видушевац- Глина, а команданту Корпуса специјалних јединица (КСЈ) да са окопним батаљоном брани правце с. Маринброд –Глина и с. Влаховић–с.Маја .КСЈ других снага није ни имао .
Неочекивано , у зону 21.кк грунуле су избјеглице из Плашчанске долине укључујући и припаднике 70. бригаде .Коњске запреге , трактори , камиони , аутомобили и пјешаци ,потпуно су загушили путеве у зони 13. бригаде ,а затим и путеве Војнић -Вргинмост –Глина и Слуњ -Топуско –Глина . Оклопни батаљон је успио до 01.30 7. августа доћи само до Топуског , јер је проходност ван путева због масива Петрове Горе , великих пошумљених површина, мноштва малих водотокова са влажним земљиштем око себе , стрмих одсјека и насеља око пута била врло ограничена на правцу запад -исток .Оклопни батаљон није успио да стигне на маршевски циљ и посједне зону одбране ,која му је додјељена, због чега су се касније појавили нови проблеми . Није кукавичлук бораца и старјешина оклопног батаљона , како наводи аутор који је тада био 300 километар од Кордуна , био узрок , него потпуна загушеност проходног земљишта .
Избјегличке колоне из Плашчанске долине су се кретале брзином коњских запрега , најспоријег у колони . Чињеница је да су неке старијешине 21.кк покушавале да наговоре људе из колоне да се смјесте код људи на Кордуну , који су их нијемо посматрали из својих дворишта , или да цивили продуже , а борци из 70. бригаде да се укључе у наше јединице . Наишли су на одбијање ,понегдје чак уз пријетњу оружјем, што је доживио и командант 21.кк пуковник Вељко Босанац.
У току поподнева појавиле су се нејасноће око одбране и држања Полојске косе , због чега је командант 21.кк лично изашао на тај постор , који је задржан под нашом контролом .Командант 21.кк је доживео непосредно напад у ком му је погинуо пратилац и касније на реферисању видјело се да је под утиском тога догађаја.
Начелник штаба 21.кк пуковник Љ.Ивковић је изишао у зону одбране 13. бригаде , на полигон Слуњ, покушавајући да помогне стабилизацији одбране 13. бр ,која је била уздрмана кад јој је зона одбране била прекривена избјеглицама из Плашчанске долине , лијево крило постало откривено због непостојања лијевог суседа а у позадини се компликовала ситуација у јединицама Народне одбране АП ЗБ. Попуњеност бригаде људима у односу на ширину зоне коју је бранила ,била је 20% , четири петине потребних људи није имала никад.
Основна карактеристике непријатељског напада , прем личном увиду пуковника Ивковића били су масовни артиљеријско ракетни удари употребом огромних количина артиљеријске муниције и ракета .
Међу цивилним становништвом је било узнемирености , али у бригади није било колебања . У цјелини тактички положај бригаде је био неповољан. , а команда 21.кк није имала слободних снага осим једне чете да поправи тактички положај 13. бригаде .
У току дана представници цивилне власти , служби безбједности , команданти бригада , неки команданти батаљона и командири чета, захтјевали су да им се за команданта постави пуковник Ч.Булат, јер му више вјерују због тога што је Кордунаш и на Кордуну од почетка рата , раније био командант корпуса , а смијењен када су смијењени сви команданти корпуса и командант СВК.
Захтјев је био подигнут на ниво највећег проблема и скоро плебисцитарног карактера , а пуковник Булат апсолутно није био неспособнији командант од пуковника Босанца .У овој ситуацији врло битна предност је била да борци и народ то желе .Због тога сам наредио да пуковник Босанац преда дужност пуковнику Булату ,без икаквих дисквалификација или дифамација пуковника Босанца.
У ситацији кад је сав Кордун под ватром , сви знају да је Книн већ пао , избјеглице из Лике притисле Кордун , преузимање дужности команданта корпуса од старне пуковника Булата, сигурно за њега није било остваривање каријеристичких снова „ни част ни маст“, него само преузимање одговорности у најтежем тренутку ,чега се није плашио јер је сматрао да мора бити на Кордуну , па што год било . У осталом тада ту на („на Родосу“ ) није било, да прими дужност команданта ниједног од генијалаца који су послије рата подразумјевајући себе као клонове хибрида Наполеона и Кутузова „знали“ све шта је било , није било , како је требало , ко је одговоран , ко неодговоран ….
У јединицама Народне одбране АП ЗБ у току суботе такође је дошло до љуљања, нарочито у „Зумретовој „ 2.бригади . Према информацијама , које смо знали већ су били почели повјерљиви разговори око тезе да ли им је једини излаз у ситуацији кад Срби губе , да пређу на старну 5. корпуса тзв Армије БиХ . Изношени су и предлози да се заробе српски официри у команди“ Паук“ што би им била ,како су сматрали , одлична улазница у 5.к. и доказ да су дефинитивно промјенили старну . Других Срба у њиховој зони више није било , осим четворочлане групе за електонска дејства, која је још увијек била на задатку на Јоховици сама међу 4000 „Бабиних“ бораца на километар од положаја 5.к. Командир је био Свето Коркут.
Фикрет Абдић с којим сам се састао био је потпуно искрен и отворен у својим ставовима о интересима свога народа . Није крио да покушава да тај интерес штити и кроз контакте са хрватском страном, али је о тим контактима увијек говорио истину ,што је касније недвосмислено потврђено .Исто тако био је свјестан проблема у својим јединицама и опасности које му пријете у позицији која није била ништа лакша од наше позиције .
На реферисању у суботу , наредио сам да коамндант КСЈ преузме бригу о извршавању задатка оклопног батаљона, а командант 21.кк да 13. бригаду извуче на десну обалу ријеке Коране , чији кањон као веома јак топографски објекат уз онеспособљавање мостова и скраћивање фронта бригаде , нуди услове за упорну одбрану .Истоврено да 21. Гранични одред посједне положаје на ријеци Глини , повезујући се удесно са 13. бригадом .
Ефекти лошег развоја ситуације су се у недјељу појачали. Одсјецање Кордуна од Лике је било завршено , Книн пао , пријетило је одсјецање на Банији , ситуација у Цазинској крајини ровита, села и насеља на Кордуну под артиљеријском и ракетном ватром.
У таквој ситуацији почиње покретање дијела цивилног становништва и појединачни случајеви напуштања јединица ради извлачења породица из зоне убијања .Пут према Глини и Двору је потпуно закрчен .Непријатељске артиљеријско ракетне јединице и појединачни авиони почињу дејстав по колонама избјеглица .
У таквој ситуацији процијенили смо да је , поред одбране територије као начина заштите нашег становништва , нужно предузети мјере за заштиту колона цивилног становништва , које је због густог груписања на путевима било најизложеније и најугроженије .
Команда 21.кк , представници СУП за Кордун и цивилне власти имале су непрекидан контакт са Командом Сектора „Сјевер“ УНПРОФОР-а ,али од тога није било неке веће користи иако је у току био оружани напад на зону под заштитом Уједињених нација .То није било изненађење јер се УНПРОФОР и раније није мијешао у свој посао у сличним ситуацијама .
Команданти националних контингената су слиједили политику својих државних руководстава , а та руководстава су слиједила наређења и вољу тада једине суперсиле .
Са тадашњим министром унутрашњих послова РСК ,Т. Пајићем сам отишао у команду Сектора „Сјевер“ у Топуском , да ступим у везу са командантом УНПРОФОР-а , француским генералом Жанвијеом.
Од команданта УНПРОФОР-а сам тражио да хрватска старна прекине с нападима на избјегличку колону и да им он запријети употребом авијације НАТО уколико се наставе напади на цивиле у колони .Исто тако тражио сам да хрватске снаге не прекидају нити са земље нападају колону и да спречи њихов улазак у Глину , што би прекинуло колону .Тражио сам да се припадници УНПРОФОР-а укључе у колону чиме би могли остварити увид да се ради о цивилима , али и дати информацију о сваком евентуалном нападу на колону.
Његова једина брига исказана у разговору била је безбједност њихових војника и питање да ли ми можемо гарантовати безбједност њихових војника .Мој одговор је био да би им војници били најбезбјднији да сједе код својих кућа, а ако му је то најважнија мисија , није требао ни да их доводе у ову зону , јер је то бесмислено , ако неће вршити свој мандат заштите становништва у зони под заштитом УН (УНПА) . Касније нам је пренио да хрватска старана тражи да положимо оружје да би престали с нападом на цивиле у колони .Остало је да се ријеши о евентуалном уласку припадника у колону и нашем ставу, да нам је оружје потребно док је иједан цивил у угроженој зони, а да о томе да ли нам оружје треба или не ,можемо разговарати тек кад и посљедњи цивил пређе мост на Уни код Двора .
Увече до 20.00 часова завршили смо процјену и ја сам донио одлуку у чијој су припреми учествовали командант и начелник штаба 21.кк и шефови јавне и државне безбједности за Кордун. У току доношења одлуке и по њеном доношењу контактирао сам са генералима Мркшићем и Младићем, који су ми рекли да су у Босанском Петровцу а били су поред Петровца на Оштрељу на командном мјесту 2.кк ВРС.
Основни закључци из процјене су били :

1) Без обзира на досадашњу успјешну одбрану , не постоје услови за дуготрајну упорну одбрану због тога што према 5.к тзв Армије БиХ немамо ниједну јединицу за организвање одбране , а борбена вриједност 5. корпуса је већа од борбене вриједности свих хрватских јединица које нас нападају јер ниједна њихова бригада нема снаге веће од чете које су спремне да иду напријед,

2) Безбједност цивила не можемо постићи препуштајући се , без икаквих гаранција , без оружја , на милост и немилост хрватским оружаним формацијама ;

3) Правац Глина -Двор је једини правац за спашавање цивила који ће вјероватно бити угрожен и од 5. к

4) За одбрану тог правца и моста између Двора и Новог Града неопходна нам је помоћ Војске Републике Српске ;

5) За извођење ове одбране нужно је формирати заједничко командно мјесто са ВРС у Новом Граду ;

6) УНПРОФОР не показује ни способност ни намјеру да у потпуности гарантује безбједност цивилног становништва
Суштина одлуке коју сам донио била је слиједећа : наставити спонтано покренуту и сада већ незаустављиву евакуацију цивилног становништва које се спашава од непријатељске ватре , наставити преговоре са УНПРФОР-ом за заштиту колоне , јединице 21.к корпуса настављају извођење одбране , скраћивање фронтова и извлачење по мјери повлачења цивилног становништва, а снагама јачине једног батаљона одмах организовати одбрану превоја Вратник ( Жировац) .
Захтјеви генералима Мркшићу и Младићу су били да се сутра ујутро нађемо у Новом Граду , да у Нови Град доведу Бањалучку бригаду милиције , средства за противваздушну одбрану моста на Уни , и средства за резервно мјесто прелаза из 1.кк .Командант и НШ 21. кк су заједно са руководицима безбједносних служби , кренули да са командантима бригада и представницима цивилне власти израде план даљих дејстава . Т. Пајић је настављао преговоре с УНПРОФОР-ом , на чему је био ангажован цијелог дана због познавања страног језика .
Ја сам у 01.00, у понедјељак , послије издавања наређења командиру објеката Маграчевац да са припремљеним средствима онеспособи објекат, кренуо са обезбјеђењем објекта према Новом Граду .

Наставиће се…

Текст је део рукописа, тј бележака које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спречила је да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
У наставку, Преврат ће објавити његово сведочење о последњим данима РСК и њене војске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

Фусноте:

 

28 Људи који говоре „Олуја“, не само да показују папагајску интелектуалну тромост , такви, опонашајући непријатеља , преузимају његов начин размишљања и поистовјећују се са њим. Хашко тужилаштво користи термин „Удружени злочиначки подухват“ за етничко чишћење.
29 Нисам рекао „играјте“ него живописнији , често употербљавани фолклорни израз , који почиње словом „З“.
30 На радију пјесма „Двор далеко , а ја окаснио“ Размишљам : види ти како је Момо „ антиципирао“ будућност . Мора да му је баба била врачарица .
31 Кренули су из Кирина око 18 сати у недјељу 6. августа двије ноћи и два дана били блокирани у колони изашли су пјешке кроз шуму у уторак и оставили ауто . Касније у уторак кад смо слободили Двор , брат се вратио по ауто . Ни за чим мој покојни отац није кукао , осим што је напуштајући ауто ,пролио „плетену влашу“ крушкове ракије .(„ Е кад је ја нећу пити , нећете ни ви“ ), а ауто је послије извучено , прије него су „храбри бранитељи“ стигли до њега .
32 Још 2000. године сам предлжио хашким истражитељима да траже артиљеријске дневнике који ће ово потврдити јер ће се тачно видјети са колико оруђа и са којом количином арт. муниције и ракета је гађан који циљ и са координатама тог циља . До данас не дају „топничке дневнике“ хашком тужилаштву ни по коју цијену јер би то из основе угрозило државну фатаморгану о циљевима и карактеу „ домовинског рата“
33 Базе су им биле на острву Брач и у Шепуринама код Задра
34 Тај систем је био један од првих корака укључивања у НАТО структуре а користе га и данас . Једна група америчких официра је пратила дејства у хрватском министарству одбране , а друга у Главном стожеру ( штабу ) уз уступање обавјештајних података и организовање садејства . Њихова имена су позната .
35 ) У директиви ГС ХВ за „Олују“ у дијелу гдје се разматара могућност дејства наше авијације стоји „ По отпочињању бојних дијеловања , што увелико зависи од даљих активности НАТО зракоплова (подвукао МН) непријатеља ће подржати зракопловне снаге 105. мабр…“ Ј .Бобетко , Све моје битке , стр. 459, фотокопија оригиналне директиве .
36) Ратни План „Дрина“ су генерали Перишић , Младић и Новаковић предложили државном руководству које га је усвојило чиме је постао званичани државни докуменат.
37) НАТО је слушао разговоре и данас су доступни фонограми разговора К-танта 11.к са више руководица у Београду .
Непријате је ирзвршио пробој у рејону Глибодолског крижа, где су се бранили дијелови једног батаљона 50. бригаде (Врховине ) Личког корпуса чије је укупно бројно стање било око 200 људи . Послије пробоја одбране тог батаљона , пред непријатељем више није било ниједне српске јединице по дубини . Непријатељске снаге су извршиле наступни марш углавном шумским путевима , правцем Глибодол – Кусељ- Саборско – Пољанак –Бугар .На овом правцу су биле употребљене за напад : 1.гард бригада , 119. бригада и 138. домобрански пук . Почетни однос био је 30:1 , а касније наших јединица није било .
39) Око ов „смјене „ је свашта „надробљено“ и спекулисано , а у нејасној ситуацији тих дана је у Београду једна званична „ служба“ пласирала тадашњем начелнику ГШ информацију да је „ Булат убио Босанца.“ Зато начелник ГШ чим је видео пуковника Булата не пита колики су губици , што се може учинити за људе , и слично него : „Гдје ти је Босанац“ . Булат је знао да је у колони дошао у Србију , а гдје је није знао , као ни за своју ширу фамилију . Зла воља ситних душа према Чеди Булату види се из примјера послије рата , када бивши начелник безбједности 21.кк ( раније спомнут ) , хвалећи своју моћ и силу , пред „необавештеним“ Кордунашима тврди да је он „ лошег и неваљалог Чеду Булата отјерао с Кордуна „ . Ти „ необавјештени“ га онда питају „Па еси ли ти онда био у усташама? Ми смо мислили да су „Чичу“ с Кордуна оћерале усташе.“
40 Међу њима је био и мој млађи син , што наводим без икаве лажне скромности , желећи да и остали крајишки руководиоци демантују лажи, да су им синови били тада већ у Београду или поред маме .
41 У стенограму Туђмановог сасатанка на Брионима , са његовим генералима 31. јула 1995 . године , за припрему агресије на РСК , стр. 3 ,наводи се: „Предсједник : Сада још нешто , у тој нашој операцији не знам шта је било с Абдићем . Ми морамо Абдића присилити (подвукао МН) да стане на нашу страну и да према Великој Кладуши , значи да тамо наиђемо не на противничке снаге ,него на муслимане који ће стати на нашу старну ….Звонимир Червенко: Оно господине предсејениче што сам вам рекао , разговор је био са њим обављен је . Он неће са никавим муслиманом из Хрватске разговарати и мислим да је он остао на својим позицијама као што јесте (подвукао МН) Предсједник : Добро , остао је на својим позицијама , али ако ми пођемо у офанзиву онда му треба рећи ако ћеш бити на српској страни онда ћеш доживјети пораз ….“
42 Еклатантан је примјер пољског батаљона у Слуњу за ког смо од самог доласка видјели да се отворено непријатељски држи према нашој старни , као да је дошао из Загреба . Тако на примјер у вријеме пробоја из Хрватске у према Цазинској крајини оружане формације „Ханџар дивизије“, 14. септембра 1992. године , они не само да не предузимају мјере против старне оружане силе у својој зони одговорности , него употребом силе покушавају да спријече наше Посебне јединице милиције да интервенишу. У Западној Славонији су гледали мјесец дана како се Хрвати концентришу за напад у дјелу УНПА зоне , гдје су били размјешетени ,која је била под контролом хрватске власти , а да ништа не предузимају , као ни у току хрватске офанзиве у Западној Славониј нити раније око Масленице или Медака.

[kordun]

Миле Новаковић: Овако је било (4)

 

Генерал Мркшић је сматрао  да треба покушати на нашој лијевој  обали Уне ,  формирати мостобран ,  величине коју можемо бранити , који би укључивао обавезно Двор  и околину , чиме би задржали макар симболично дио наше територије . Не знам како то да се уради ако се нашим борцима на мосту одузима оружје , а истовремено сазнајем   да је објављено  да избјеглице иду у Србију

Командир тенковске чете , храбар и способан официр ,  поново нагло постаје командир чете, искаче пред оног и каже :“ немојте господине  генерале ,  ми ћемо извршити ваше наређење. Увјек смо извршавали . Наредите шта треба“

Кад се наоружани појединци из колоне организују ,  у више случајева, четворица , петорица  или шесторица  злочинаца , ликивидирани су  с блиског одстојања , плаћају  главом , а остали бјеже

 

 

Дејства  за одбрану  избјегличке колоне ,од  седмог до десетог августа

Око 02.00, 7. августа ,понедјељак,    у Топуском   сам затекао хаос. На раскршћу код ПИМ –а  трактори и остала   избјегличка возила   окренута од Глине ,не према Глини . Обилазећи Топуско према порушеном Дому -4 код бензинске пумпе  одједампут  страховита експлозија  ,  која ми скоро  преврне теренски аутомобил. Провјерим  и сазнам да је у оклопном батаљону  наређено  уништавање тенкова . Наредио сам да се са тим прекине . Прикупио сам официре  које сам нашао  из мјешовите  артиљеријске  бригаде (мабр) , оклопног батаљона , граничног одреда , 19. бригаде и других јединица , који су се ту затекли. Кажу ми да немамо куда јер је Глина заузета .  Не одустајем од донијете одлуке и наређујем : Правац  Двор , ко има пушку  напред , остали за њима , ко погине остаће , ко не погине проћи ће .  Тенкови преко Старог Села , остали за њима или преко Хрватског села   и Мале Врановине  – шума Орлова [46]  Обљај-  Брубно –(Брубањ)- Брезово Поље – Жировац-[47] – Двор .Једина опасност која је претила  на том правцу је била  реална могућност  да је 505. бригада 5.к већ изишла на Обљај   преко Бојне  и ушла   дијелом снага  у шуму .  Да би спријечио упад  у засједу  у шуми наредио сам  да извиђачи  из мабр  пјешке  иду  напред  а да их моторизована колона прати у скоковима. Непријатеља није било [48] и колона је  у Обљају  безбједно скренула лијево , према Брубњу и Брезовом пољу. Чело колоне  која је кренула из Топуског  освануло је на Брубњу ,сишла у Брезово Поље  и затекла испремјешану колону која стоји .

Са неколико официра (М Клипа , Борић )  и полицајаца  формирајући три колоне (запрежна кола  десно ,  трактори средина  моторна возила лијево )  пјешке излазимо на превој Вратник .На Жировцу налазим дио добровољаца из Србије  који исто тако покушавају да среде колону .

Зачудило, ме је да људи  у таквој ситуацаији , под утиском  који доживљавају   савршено слушају упутстав  за разврставање у колони , као да је све нормално .

Крећем према Двору  и у колони препознајем  много људи  укључујући своју и породицу  генерала Мркшића . У колони која се споро креће  и често застаје ,  попријеко се гледа на све  који пролазе , као што  је пред неким шалтерима у пошти , а камоли  овдје где је су животи у опасности . Видим да и према мени има таквих погледа .Ако им ишта могу помоћи , одавде сигурно не могу ништа , али на њиховом мјесту и ја бих имао такав став, без обзира што сам остао на том путу  до четвртка 10. августа , кад је та колона била већ у Србији или пред Рачом на Дрини .Око подне се приближавамо Двору и колона све више стоји а све мање се креће .

Није питање да ли ће колона бити нападнута ,него само када ће се то десити ,  због чега се стајањем колоне људи  претварају у немоћне мете .Око два сата поподне успио сам се некако пробити до моста на Уни  између Матијевића и Новог Града.

Полиција Републике  Српске  на својој страни  моста одузима оружје , врши претрес  свих врста возила   мирно и темељито , од  запрежних возила до аутобуса .

Не могу да вјерујем  да је онај ко је то наредио  са планете Земље , јер већ сви земљани , а не само Срби ,  знају што се догађа.

У згради општине , према договору , су генерал  Мркшић , генерал Миловановић ( умјесто Младића ) , предсједник новиградске општине Радић  и командант  новиградске бригаде Дабић. Усвајају захтјев да се прекине претрес  возила и тиме убрза покрет колоне , а ако хоће нешто да претресају ( не знам  зашто ) нека то раде  негдје у дубини  своје територије  до Приједора или Бањалуке .

Према захтјеву од синоћ ,доведен је батаљон  из Бањалучке бригаде  милиције .Средства ПВО за одбрану моста  нису  доведена ,  нити средства за резервно мостовно мјесто  преласка .

Генерал Мркшић је сматрао  да треба покушати на нашој лијевој  обали Уне ,  формирати мостобран ,  величине коју можемо бранити , који би укључивао обавезно Двор  и околину , чиме би задржали макар симболично дио наше територије . Не знам како то да се уради ако се нашим борцима на мосту одузима оружје , а истовремено сазнајем   да је објављено  да избјеглице иду у Србију .
Ове двије чињенице  онемогућавају да се реорганизацијом  створе јаче снаге  било за мостобран  , било за одбрану колоне  избјеглица .

За такав задатак нужно је и ангажовање јачих снага ВРС,од којих је ту само Новиградска бригада  и батаљон милиције .Недоумице око ангажовања Новиградске бригаде брзо су распршене  јер у једном тренутку команданту бригаде  стиже информација ,која се саопштава пред свима нама, да једна непријатељска јединица састава извиђачке чете , без отпора креће путем  Костајница –Двор.Предсједник општине Нови Град одмах се  резолутно изјашњава да забрањује дејство по непријатељу „ако ми пуцамо по њима они ће пуцати по нама и нашим кућама“ .Нико му се није супростављао  и тако новиградска бригада мирно посматра  непријатеља  на маршу уз Уну ,путем,   који је на неким мјестима у домету  пиштоља, како улази у Двор  и пресјеца  избјегличку колону [49] прије првог сумрака .

Једна група добровољаца из Србије  креће из Матијевића  кроз шуму западно од Двора , а сјеверно од Матијевића  и преко потока  у току ноћи долази до блокиране  колоне . Избјеглице на које су наишли  и они који су били ближе  остављају све на путу  и пјешке до јутра кроз шуму  излазе на мост.

Генерал Мркшић и ја  тражимо помоћ од Војске РС,  а за то вријеме пада мрак  До пада мрака успио сам скупити  дванаест бораца од пуковника Ступара ,  неколико официра и војника .

Још откад сам се вратио на Кордун  у суботу , десно  раме ме тако бољело  да сам на теренском аутомобилу ,  којег сам стално сам возио , брзине мијењао лијевом руком. Тражим да ми Милан Коркут   донесе моју пушку  из возила  и не верујем да ћу је моћи узети десном руком , и да ће сви око мене мислити да сам се уплашио , па тобоже не могу узети пушку.Милан ми пружа пушку и у том моменту ме рука више не боли .РАП са резевном муницијом  ми носи један  официр из мабр. Крећемо у Матијевиће , пребацујемо се преко моста  између Матијевића и Двора  без јачег отпора непријатеља и полако наступамо према центру Двора , десно од пута тако да нам је лијево крило на путу .Зауставља нас снажна унакрсна ватра . Непријатељ дејствује са неколико вишеспратних зграда , које су код раскршћа ,100 метара испред нас , десно са аутобуске станице са 150-200 метара и са лијеве стране преко пута из дворишта  породичних кућа , са даљине 30 до 50 метара. препознајем пуцњеве калибра 5,56 милиметара ,  знам да се нисмо у мраку побили са својима , али не можемо даље .

Извлачимо се у Матијевиће  гдје долазе два официра из Војске Републике Српске  и кажу ми да ће до поноћи довести један батаљон  да избацимо непријатеља из Двора . Командир групе добровољаца из Србије ,  каже да ће и они учествовати .

До два сата ујутро , осмог августа  нема никог.Упутио сам М.Коркута у школу  у Новом Граду  да види шта је с групом добровољаца из Србије .Он тамо није нашао никог од њих, а људи из Новог Града ,   кажу му да су они отишли према Баљалуци, и даље за Београд, јер је неко из Београда  дошао по њих. Да ли је било тако не знам, али знам да их у Новом Граду више није било.

У свануће ,  око четири сата ујутро ,  магла , мир и тишина ,  нити се ко види  нити чује .  Не знам ко је у Двору . Узимам теренско возило , М.Коркут држи пушку  и полако путем крећемо у Двор.Долазимо до мостића код бензинске пумпе  и видимо једно возило  зелени фићо , врата отворена , жена 30-40 година  заклана на ауту гдје се леш и сада налази . Десетак метара даље , мушкарац 50-60 година недоклан ,  других рана ни крварења нема , још кркља, мислим да му нема спаса  и да је при крају .Заустављамо се и осматрамо .Нема никавих активности ни у Двору  ни од наше колоне . Онај несретник сав у крви  је изгледа одлучио да неће да умре , убацујемо га у возило  и одвозимо у болницу . Никад нисмо сазнали  ко је то био , ни да ли је остао жив.Јасно је било да се избацивање непријатеља из Двора  најлакше може извршити истовременим нападом из колоне и из Матијевића .Пред Двором је оклопни батаљон ,  али на уласку у Двор не може да се развије ,земљиште ван пута је мочварно или пошумљене стрмине . У наредни сат , два скупљамо групу  бораца , укључујући  и неколико  официра  и војника из Дворске бригаде .Крећемо у напад када и људи из колоне крећу  у пробој и непријатељ се повлачи . У Двору на  прилазу раскршћу леже наши погинули .Само су склоњени с пута да живи могу пролазити .Таквих призора сам се нагледао у рату, али  најдубљи утисак на мене , који нисам заборавио до данас , ипак праве живи .Не живи људи , зато што су живи ,него поглед у њиховим очима.Увијек до тада док сам био заједно с борцима  на првој линији ,  сви смо гледали у правцу непријатеља, а не један у другог .Ако сам кога погледао то је био тренутак , да видим има ли страха у очима , што видиш у дијелићу секунде .Сада , кад се сусрећемо,  ја сам наспрам њих , након што су ту ноћ били опкољени , а затим остали живи у блиској борби . Сада док се крећу по простору  гдје је  до малоприје био непријатељ , док су им прсти на обарачу , а регулатори паљбе на рафалној паљби ,  поглед им је тврд , укочен . Они не „виде“ ништа  што није непријатељ ,  нити се баве распознавњем  у ономе што није опасност . Очи им само траже опасност , оно што није опасност не региструју . Сва пажња је усмјерена на могућег  непријатеља , своје не виде .

Цивили су слични , а кад почну наилазити они који нису  учествовали у пробоју , они су опуштенији , али неки међу њима су потресени . Мој први комшија Дамјен Новаковић ,излази из колоне и пита ме „Ђе ође има воде“. Не препознаје ме .Кажем да пређе мост  па нека онда пије воду . Заустављам један трактор , који не стаје ,  да га убацим на трактор .  Почињем да дижем пушку према задњем точку .Возач одмах стаје ,познајемо се ,  извињава се и тражи  да му вјерујем  да ништа  није видио и ништа није чуо , док није видио да се пушка покреће .Одоше њих двојица на трактору .[50] Оклопни батаљон је формирао борбени распоред  у рејону Двор – Матијевићи. У саставу борбеног распореда  распоређени  су дијелови 13 . бригаде  из колоне ,  а у центар Двора  један вод из Бањалучке бригаде  милиције . Колона је даље несметано ишла .Неки људи из колоне ми кажу да су видјели кад је погинула осамнаестогодишња , ћерка мог брата , код села Маја.[51]

Везе са командом 21. кк  није било , јер није било средстава везе за рад у покрету ,осим једне мотороле , која је у договору са командантом 21.кк, требала бити у вези са З. Гвозденовићем ,  а он на зачељу колоне према Двору .Међутим још у Брезовом Пољу  открио сам да је он у колони на Брубну  .Очекивали смо да се сад ,  у уторак већ осјете дејства наших јединица на Жировцу и од Жировца .Нико из колоне није могао о томе ништа да каже , што ми је било чудно [52].У току напада на непријатеља у Двору  заробљен је један непријатељски војник  извиђач. Према личним документима , које је имао код себе ,  видјело се  да је младић око 25 година , Србин  по националности ,  рођен у селу Боројевићи на Банији .Средњу школу је завршио на Новом Београду , запослио се у Загребу  и сад предводи непријатеља у нападу на свој народ,  своју родбину и фамилију . Наредио сам да га предају Војсци РС. Нажалост није био једини , сви ми  познајемо  из дјетињстав  понеког, такве тужне , несретне  , срамотне  судбине ,  коју за свог живота , ничим више не могу исправити  нити промјенити .

Борци из 13. бригаде  и других јединица ,  који су имали оружје  и били распоређени  у  борбени распоред оклопног батаљона  ,  почели су сад кад је било мирно , а њима пристигле фамилије  у колони , да напуштају положаје , да би даље спашавали фамилије .Тенкови су у једном тренутку остали сами у Двору  због чега се тенковска чета из Двора извукла у Матијевиће  у састав главнине батаљона .Двор је опет био празан . Генерал Мркшић је наредио пуковнику Ступару да врати окопни батаљон у Двор . Два сата послије тога  није више било  колоне избјеглица на путу .Пут је био празан , нисмо знали ко је у Двору, тенкисти нису извршили Ступарово наређење .Сам без икога , кренуо сам теренским возилом , да видим шта се дешава .  Тенкове сам нашао на путу и око пута у Матијевићима  а тенкисте у великој незавршеној кући , десно од пута ,гдје су се склонили од кише . Приземље , ваљда  предвиђено за  локал ,  је све једна просторија  и сви су ту .

Прилазим и питам , знају ли ко је у Двору . Не знају .  Зашто колона не иде ? , не знају .Шта они ту раде  и ко ће бранити ту сиротињу  на путу , ако они неће . Ћуте , неко каже да тенкови без пјешадије не могу ратовати .  Већину их лично познајем , све су то Кордунаши  и видим да им је непријатно .  Свуда су били са мном од Купе до Бенковца  и Новиграда [53] један међу њима , кога не познајем , крупан и гојазан , каже  ми :“ Ми смо се борили , док нас ви официри нисте издали“. Видим да нема субординације  и чинова , сад смо само људи, специфичног менталитета , који ја добро познајем , Кордунаши и зато му кажем : Ма ко те је издао ј…  му ти матер  кукавичку ,  јесам ли ја овдје или  у Београду ? Нисам убио никог у овом рату ,  сад ћу теби пукнти у тај дебели трбу“ . Подижем и откочујем пушку . Командир тенковске чете , храбар и способан официр ,  поново нагло постаје командир чете , искаче пред оног и каже :“ немојте господине  генерале ,  ми ћемо извршити ваше наређење . Увјек смо извршавали . Наредите шта треба“ . Спаси ми он душу ,без обзира што војна правила , кажу да се у критичним ситуацијама кукавичлук и пребјегавање непријатељу спречавју свим средствима  па и употребом оружја .

Наређујем командиру чете : „ Посади твог тенка командуј  „На своја мјеста „ и  „Пали мотор „ ја сам ваша пјешадија . Идем напред у Двор испред тебе .Држи одстојање од мене тако да ме увијек видиш .Ако видиш да сам погођен  штити се ватром топа и митраљеза и повлачи се . Не гините да ме извучете „

У једној руци волан , у другој  откочена пушка , полако осматрајући крећем  а командир са својим тенком замном . Долазимо до раскршћа  у Двору . Видим нема ни наших ни непријатеља .Командиру чете сам наредио  да врати чету у Двор , што је одмах извршено ,  а да са четири тенка  идемо према Жировцу  да видимо гдје је колона пресјечена . Враћајући се у Нови Град наишао сам на команданта оклопне бригаде ,како се то звало у КСЈ и поновио му наређење  да са четири тенка идемо назад да нађемо мјесто напада на колону . У том тренутку , тенкисти који нијесу хтјели  да буду сами у Двору , не само да се враћају у  Двор , него опет без пјешадије , иду петнаест километара  назад и   то не четири него осам  тенкова .  Командир чете је одмах чим сам му наредио  кренуо са четири тенка ,  а за њим командант бригаде  са још четри тенка . тада су на излазу из Двора  прешли , на дијелу пута  који нису моли заобићи , преко неколико путничких возила ,  па је непријатељ то потпуно преокренуо  у својој пропаганди , а ми му помогли својим ћутањем.

Вратио сам се у Нови Град да нађем нешто бораца , колико има ,  да тенкови нису без пјешадије . Окупља се петнаестак људи  на возило ТАМ-150 , који су били ту . Никога није требало убјеђивати  нити му објашњавати .Мајор Миљкан Ромчевић [54]   преузима команду самоиницијативно над групом  на возилу , јер је једини официр  а самном у возилу су тројица  полицајаца СУП-а Војнић  које добро познајем . Кажем мајору Ромчевићу да крећемо .“Да крећемо“ каже он „ али сад ви нећете напред  , сад ћемо ми испред  Вас“. Не знам откуд  већ они у Новом Граду знају  како смо с тенковима ушли у Двор . Кажем му да то није важно ,  убацујем у брзину и крећем.Мајор Ромчевић својим камионом  заграђује моје возило  и каже „ извините господине генерале  , сад ми идемо испред Вас“.

Тенкови заједно са људима из колоне ,  који су имали оружје ,  већ су били ступили у борбу  с муџахединима . Мрцварење , убијање , пљачкање  и иживљавање  над старцима , женама  и дјецом  било је прекинуто .Пошумљена падина одакле су напали  била је претворена у ватру и дим . У једном тренутку док су још били у нашој колони  сви смо се нашли у жестокој паљби  са свих страна , међутим фронтови ватре су се брзо формирали  преживјели муџахедини су бјежали главом без обзира .

У метежу који је настао  на путу  упадом кољача и убица , многе фамилије су раздвојене , људи су напустили своја возила  јер је пут испред њих био закрчен  и желећи да изиђу из зоне убијања и пређу Уну , кренули пјешке .  Остали смо још неко вријеме  да се увјеримо да нема опасности , а затим сам кренуо према Новом Граду  да нађем  каква возила да извлачимо жене с дјецом . Крећући се уз колону , одједном видим  да колона опет стоји . Долазимо до мјеста прекида  и испред докле се види , пут је без пјешака  у покрету.

Људи нам кажу да су усташе у кући на око двјеста метара , где је дошла једна група жена, али није изашла . Нас четворица се развијамо за борбу и крећемо према кући .Приземница ,  десно од пута  у равници , двориште ограђено, велика „ брајда“ винове лозе на стубовима испред куће .На стотињак смо метара од куће , човјек у униформи са црвеном беретком отворено излази на пут , гледа према нама и дозива .То је Миљковић са Слуња ,са својом групом је ту и осматра шуму према Сувој Међи , да се непријатељ прикривено не приближи . Оне жене и дјеца свратили да пију воде  и мало одмарају под „брајдом“ јер су потпуно исцрпљени .

Крећемо даље  и међу људима на путу препознајем Владу Коркута [55] из Кирина , вршњака мог оца , некако смо га смјестили у возило и пребацили у Нови .Петнаестак километара до Двора на путу су биле три колоне , остављених напуштених возила свих врста .Пљачкашке хорде су касније све то опљачкале , никад их нико низашта није питао ,сва та возила су касније без проблема регистрована . Тај чин данас зову „бриљантна војничка побједа  домовинског рата“, како кликће и нови хрватски предсједник , еуропског имиџа.

Вратио сам се у Нови Град , да нађем било каква возила да извлачимо жене , дјецу и старце , који су били још далеко од Двора , а већ потпуно изнемогли . Некао смо обезбиједили један камион .  Са својим теренским возилом  враћао сам се до мрака и возио  само жене са дјецом  која још нису проходала . Три пута ме је , и данас се  с муком  сјећам,  заустављала иста жена  с двоје дјеце од 6 до 7 година , да их повезем ,  нема мјеста , јер су унутра жене с дјецом која још не ходају .

Видим и жену која  једва носи двије путне торбе , а са сваке стране поред торбе хода дијете од 5 до 6 година. Цурица која иде с лијеве стране  носи лутку већу од себе  и не испушта је .Не знам како је било име ни дјевојчици ни лутки , али обадвије су прешле Уну и спасиле се .

Сутрадан у сриједу , од припадника ВРС сазнали смо  да се у Топуском воде преговори  за излазак аутопутем према Шиду , за Србију. Колона избеглица иде и даље са повременим прекидима, због напада мањих муџахединских група .Поједини борци и официри ми причају о случајевима упада у колону , гдје се прво отимају новац и драгоцјености , а затим мрцвари и убија .  Кад се наоружани појединци из колоне организују ,  у више случајева, четворица , петорица  или шесторица  злочинаца , ликивидирани су  с блиског одстојања , плаћају  главом , а остали бјеже [56] .Ни данас о томе  браниоци неће да говоре , можда би , какво је вријеме , неко да их прогласи  ратним злочинцима  зато што су бранили голе животе .

Уосталом , зашто би Србину било дозвољено  да се брани ? Са генералом Мркшићем сједим у Новом Граду ,  код моста испред полицијске станице .  Налијеће непријатељски авион,  а затим се у првцу Сводне чују детонације . Бука се понавља и   празан простор  преко пута у облику трга ,на коме је око хиљаду људи  сачекивало своје чланове  породице ,  који се још нису појавили преко моста , празни се и остаје пуст.  Људи су се заклонили . Милан Коркут иде тамо јер му нема четири члана фамилије . Вратио се није нашао никог свог , али носи једногодишњу бебу , која је била остављена сама на том опустјелом простору . Кад су се људи појавили из заклона , он их све обилази , пита чија је беба , али се нико не јавља .Кажем му да је носи у болницу . Након пола сата враћа се поново са бебом на рукама . Каже да на гинекологији не могу да је приме јер примају само труднице , а на одјељењу за мајку и дијете тврде да тако малу бебу не примају без мајке.Упућујем га код директора , али се опет враћа са бебом.Поново га шаљем код директора да му каже да је боље да прими бебу , јер ће је сигурно примити , ако поново дођемо . Коначно примају бебу , о којој никад касније нисам ништа сазнао .

Непријатељ је  почео дејствовати артиљеријом по мосту  али га није погађао .  Батеријски плотуни од по шест пројектила 105 мм и по „један ред“, осам ракета 128. „Пламен“ стално падају узводно од моста ,испред хотела у воду .Ватра није осматрана , руковалац ватре не види циљ, али су непријатељска артиљеријсака  оруђа  десетак километара од моста  ,  а пјешадијски дијелови  сигурно још ближе мосту .Колона ибјеглица се утањује  у сриједу навече.Стиже информација о постигнутом договору посредством УНПРОФОР-а  да наши  у Топуском  положе оружје   и оду аутопутем у Србију .

У четвртак  ујутро у Двору  наиђе још понека група или појединац , затим нешто касније  више нема никога . Мало је људи и у Новом Граду . Већина становника Новог је избјегла   и град је скоро без цивила . Идем сам преко моста у Матијевиће  пјешке ,  сједнем поред пута испод дрвета  и не видим ни човјека ни животињу . Нема никог.

Око подне долази  официр , капетан прве класе , ВРС и каже ми да има наређење да у 13.00 часова сруши мост . Незнам зашто га руше ,  али такава им је одлука. У хотелу узводно од моста видим групу бораца СВК . Имају нешто за јести  и од запосленог млађег човјека  траже тањир . Он им неда  а на сталажама израђеним од летава из њега стоје тањири  има их сигурно више од хиљаду . Детонација од рушења моста разбија сва стакла на хотелу  а они тањири су поскочили са сталажа , пали на под и разбили се , сви до једнога .

Отишао сам у Приједор , гдје су власти Републике Српске и народ са тог простора  помагали избјеглим Крајишницима до крајњих граница  својих могућности .

У пружању медицинске помоћи учестововало  је и  медицинско особље из РСК. Путеви , куће , школе , и воћњаци између Новог Града и Приједора били су пуни . У предаху људи су прикупљали снагу  гориво , храну и воду да крену даље. Куда ? Никуда.

Наставиће се…

Текст је део рукописа, тј бележака које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спречила је да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
У наставку, Преврат ће објавити његово сведочење о последњим данима РСК и њене војске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

 

Фусноте:

46      Знао сам да је тај пут проходан . Кроз шуму га је поправило  Комунално предузеће из Велике Кладуше  за пребацивање снага НО АП ЗБ  за дејство  правцем Аова (Ахово ) – Врнограч.

47  По плану агресије , хрватске снаге и 5. к  требало је да се споје  на линији Обљај –Жировац . Види у Ј.Бобетко ,“ Све моје  битке“ , стр. 435. Само на том правцу према Обљају  употребљене су снаге :2. гардијска бригада  20. домобранска пуковнија , 101. бригада , 149. бригада и специјалне јединице МУП- а .

48)    Нејасно ми је било тромо и пасивно држање 505.бужимске бригаде као најекстремније јединице 5.к опсједнуте исламским фундаментализмом и усташким наслеђем из претходног рата. Разлог ми је сутрадан саопштио командир извиђачког вода Дворске бригаде . Изет Нанић  бивши официр ЈНА командант 505. бригаде  је 5.августа  извиђајући правце напада  према  путу Жировац- Двор изишао на једно брдо  Вијенац у ширем рејону Ћорковаче испред својих положаја ,  гдје га је  засједа извиђача ликвидирала.

49 Знам да је командант бригаде Дабић у том тренутку свјестан да је он рат почео  тако што су ми га  распоредили у команду тактичке групе  која је у јуну –јулу 1992. пробијала Коридор  Добој( Цер ) – планина Вучјак –Оџак – Свилај  на ријеци  Сава ,  када су се ови што су у колони , или су њихове породице , борили и гинули  више од 300 километара од својих кућа. Сад им нема помоћи .

50 Никад га више нисам видио. Жену му је одмах по изласку из воза  на колосјеку жељезничке станице у Параћину  згазио воз који је наишао.Млађи син му је нестао у августу 1995, а он се вратио  и док се по високом снијегу  враћао од најближег комшије  удаљеног четири километра , изнемогао ,  пао у снијег  , смрзао се  и остао у снијегу четири дана , док  га није нагазио поштар , јер нема ко други да пролази тим путевима .Једва се скупило људи колико је потребно да га закопају .

51  Вијест је била неистинита . Авионска бомба  је експлозијом  одбацила с тракторске приколице , али је остала жива .

52  Касније сам сазнао  да је цивилно и војно руководство , у Топуском на основу процјене новонастале ситуације одустало од извршавања одлуке  за пробој  према Двору  и преко команде  Сектора  „Сјевер „  УНПРОФОР-а (УНЦПО)  почела преговоре  с хрватском старном , са  циљем да  спријечи даље губитке  цивилног становништва .

53    Жељко Рокнић , син јединац , мог брата од ујака , командир тенковског вода  , погинуо је у противнападу  на Новиград..

54   Мајор М.Ромчевић  помоћник за позадину комнданта 13. бригаде , родом из  с. Стипан општина Вргинмост  био је у ратној морнарици .  Породицу је оставио ( супруга и три сина ) у дрвеном бунгалову на „Острву цвијећа „ код Тивта ,  гдје није било гријања , јер је то био објекат војног омарлишта . Кад је у повлачењу доспио до Новог Града могао је продужити даље , како је већина и чинила .  Он није могао само због своје личне савјести .  Било је то први и послењи пут у животу  да смо разговарали . Није био непосредно порд мене  кад смо ступили у  борбу и нисам видио кад је погинуо .  Његови саборци су ми причали  да ни у борби није дао  да они буду испред њега . То је прича о личном хероизму  жртвовању , равна онима какво у историји цивилизације  човјеченство има од античких времена . Менторима  ауторитети у у спиновању јавности  никад неће  испричати овакву причу,  јер нису били у борби  а таква прича није „ин“ . Тешко народу  који свијесно  занемарује овакве примјере .  Његов брат Петар је био пилот  у нашем (СВК) Ратном ваздухолпвству .

[55] Његови синови Милан и Стево су возили војна возила ,СВК, а њихови приватни аутомобили су остали код куће . Мјесец дана раније , његова мајка , преко осамдесет година , тешко болесна , тражила је да јој он лично направи „шкрињу“ , мртвачки сандук , што је и урадио . Кад су у недјељу увече кретали од куће , она је молила да повезу и њен  мртвачки сандук. Ставили су га на тракторску приколицу и кренуо је . на пут без повратка  са мајком , женом , снајом и унуком. Код Маје , у нападу непријатељске авијације  на колону избјеглица , авионска бомба је уништила трактор , али су остали живи . прешли су на туђи трактор , свој трактор и ствари на приколици су оставили , али је човјек коијх их је примио , нашао на приколици мјеста  за „ шкрињу  бабе Љубице . У хрватском нападу на Жировцу ,  снаја и унука су заробљене. У слиједећем нападу  муџахедина , остала је и баба Љуба  и њен мртвачки сандук  у коме није било суђено  да буде сахрањена , него је остала и без гроба .

 

[56] Кад сам као официр , први пут имао у руци аутоматску пушку  тврдио сам да би регулатор  паљбе требао бити  на рафалној паљби  кад се гурне доље до краја  , а не на средини  испод положаја „укочено „. Неки су сматрали  да и треба бити одмах до „укочено“ „ рафална паљба „ јер је то аутоматсак пушка . Мој став је био  да ће борац  у блиском сусрету  с непријатељем  због узбуђења  ,  гурнути регулатор до краја  и остати без рафалне паљбе  ,  кад му о томе зависи живот . Један борац је на Жировцу иза кривине  на петнаестак корака  угледао како   усташа с ножем у руци , једном ђеду гура  закопчану бунду са рамена  на руке  да се не може бранити  док га коље . Откочио је пушку , опалио и погодио га , Зачуо је комешање  и изнад пута ,  који је лијево усјечен 2 до 3 метра , угледао још четворицу ,  који су дотад сједили и посматрали ,  како се хватају оружја . Окренуо је пушку  на њих  опалио  погодио једног ,  вукао даље обарачу , паљбе није било . Прибрао се  пребацио регулатор паљбе и ликвидирао  их прије  него они њега .

[kordun]

Миле Новаковић: Овако је било (5)

 

Није могла постојати НХД , ако не контролише теиторију Кордуна , ако су на Кордуну Кордунаши  и ако НХД  нема власт на том простору .

Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО  држали положаје 27 километара од  Загреба ,  мостове на р. Купа ,а простор до Загреба био небрањен , тадашње југословенско и војно руководство  није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу

Основни недостак ратног плана „Гвозд“ је што није имао рјешење за два основна стратегијска проблема : малу дубину територије и непостојање снага за други ешелон одбране  и резерве за активна дејства .Ти проблеми су прецизно дефинисани још  крајем 1992. године.  Могли су да буду ријешени само  на нивоу српског ратоводства , које није ни постојало

Закључак

Догађаје на Кордуну у августу 1995. године  објашњавају људи , који нису били њихови учесници  , а неки никад нису били на Кордуну  , што се види  из грубих материјалних грешака . Све то се чини у одсуству исказа  учесника и очевидаца ,  јер је наметнуто да су најкривљи они, који су се највише борили , а одсутни због кукавичлука , или личних интереса  су прави и све знају . Врхунац ироније је да су шверцери , црноберзијанци и дезертери  из српских јединица  данас  добро ситуирани  и позиционирани . Треба ли  о њима проговорити поименично ? Наравно  да треба ,  пре свега због тога , што је њихово  типично објашњење да је нама за све крив Милошевић и Србија , а не хрватска држава , што је лаж. Апсурд је доведен до краја , схватањем које се све више шири , да они који су остали сиротиња треба да су постиђени  што нису хтјели да се баве  мутним радањама  и гледају своје интересе , а фамилију „на вријеме“  „здекују у Србију“.

У недостаку исказа и свједочења  учесника на нашој страни , већина аутора се ослања  на хрватске изворе па чак и на писанија  њихових аутора  чији је званични жанр политички скандализам . Слиједи се хрватски модел селекције  чињеница ,  глорификовања маргиналија  хагиграфски приступ  њиховим политичким и војним личностима . Суштинска питања се ни не постављају .Од институција НХД се не може очекивати ништа друго . И то је на неки сулуди начин нормално  у њиховом настојању да обезбједе постигнути успјех у стварању нове државе , етнички очишћене од Срба и државном потребом да се  историја конструише  уназад што може даље , чак до Ирана  или Гота одакле „потиче хрватски народ“ .
Некритички се преузимају еуфемистички термини ( бљесак , олуја ,  намјерно пласирани  да скрију њихову злочиначку суштину . Сама класификација рата  се не изводи по основи  циља наше стране ( Срба Крајишника ) него као намјенска антитеза , политичкој конструкцији НХД о агресији Србије . Рат за опстанак , суштина борбе Срба Крајишника  1941-1945. и 1991-1995.  тешко је разумљив неким људима , који би требало да знају да су Кордунаши у Другом свјетском рату  изгубили око 30000 људи  а у овом последњем истјерани из својих кућа , а све им опљачкано . Кордунашима је 1945 године украдена побједа , кад су проглашени хрватским партизанима ,  па их велики број иселило са Кордуна, а оне који су отишли у државну службу  научили да добро пазе  на своје, да неко не помиње НДХ и усташе  и да ћуте и не виде како Кордун остаје у сиротињству одакле бјежи ко год може .

Године 1945. Кордунаши су постали хрватски партизани  и ћутали су ,  зато је Туђман 1991 . могао  да нас избаци из Устава , а 1995.  промовисани смо  у окупаторе и агресоре . Српска , кордунашака побједа 1945.  релативизована је најпре  чињеницом  да су разбијене само оружане формације НДХ  али усташтво  његова србождерска суштина  није  никада , само је мијењала облике и носиоце .

Кордун је по много чему био специфичан у рату 1991-1995. година .  Неке од тих специфичности су од раније ,  а друге су настале у рату . Чињеница да једино Кордун , на западном дијелу српског етничког простора (СЕП)  није на југу повезан са другим дијеловима СЕП, створила је специфичну потребу  да се , у постојећим околностима , велика муслиманска групација у Цазинској крајин, претвара од непријатељске у пријатељску ,  онолико колико је тај интерес могуће остварити.

Са војногеографско становишта , простор Кордуна има значај   стратегијског објекта  на балканском нивоу , одакле  и потиче интерес страног фактора  за односе Срба, Хрвата и муслимана  на том простору и његову контролу .

Није могла постојати НХД , ако не контролише теиторију Кордуна , ако су на Кордуну Кордунаши  и ако НХД  нема власт на том простору . „Никад више“ „пјене се „ Туђман и Валентић ( види стенограм )  15. августа 1995 године  , док искрцавају на Кордун босанске Хрвате .  Етнички  инжињеринг у Европи,крајем 20. вијека , а затим и вјерски- римокатоличке цркве  ничу тамо  гдје није живио ниједан Хрват  нити имао земље да стане стопом .

Кордунаши нијесу имали дилема о карактеру НХД 1990. године ,  нити о опасностима које пријете  од паравојних формација ХДЗ –ове  страначке војске  и МУП-а , које ствара та НХД.  Нису тачна објашњења  да су Кордунаши из страха ,  као и други Крајишници ,  почели да се самоорганизују . У питању је била ријешеност   да се бране од повамипиреног усташтва . Да је био страх побјегли би .Људи су мислили да могу да се бране  ослонцем на уставну , државну оружану силу , ЈНА ,  којој је задатак и да брани Уставом  утврђени поредак . Није било тако  .Убрзо су Кордунаши  могли  да виде да ЈНА  са Драве код Марибора  , иде на Саву , са Саве на Купу , са Купе на Уну ( Мраковица )  , на Босну (Сарјево )  па преко Дине  у априлу 1992 .године .

Већину дејстава против  хрватских паравојних јединица  ,  које је НХД створила наоружавањем  локалног становништва на рубним подручјима  и довела из Загреба и из  дубине територије , у љето и јесен 1991.  извеле су на Кордуну мобилисане  јединице Југословенске територијалне одбране , у које су се на позив за мобилизацију одазвали само Срби  и понеки Хрват. Ратне јединице довођене из Србије ( Шабац , Лозница , Ваљево )  су дошле и отишле .  Нису били довољно дуго да њихови припадници расправе  ко је за Вука , ко је за Слобу , који је циљ , зашто су овдје .  Отишли су кући гдје су били бољи услови за овакве расправе , али нису то завршили до данас . За разлику од Хрвата ,  Срби још међусобно „ ратују“ као острашћени четници  и партизани ,  патриоте и издајници , русофили и русофоби , прва Србија и друга Србија ….. Само је Зајечарска бригада  била војнички уређена , дисциплинована и организована јединица , а Лозничка бригада , док је била ,  урадила је онолико колико је могао  да уради  потпуковник Јовић Милан , сјајан официр , са људима  око себе . Погинуо је код Теочака , лично водећи јединице у напад.

580. мјешовита артиљеријска бригада , правовремено извучена из Карловца , пружила је значајну артиљеријску подршку за цијело време . Била је попуњена српским резервним саставом са Кордуна и из Карловца .Дио командног кадра  и командант , до повлачења ЈНА,  нису били са Кордуна . Када се ЈНА повлачила  наредили су да се повуку са Кордуна  и сва артиљеријска оруђа , што су Кордунаши  у јединицама одбили  и спрјечили .

Званична историографија  никад не спомиње , као ни мемоаристи у НХД , зимску офанзиву на Кордун , изведену у новембру и децембру  око католичког божића 1991. године . Разлог ћутања су невероватни , страшни губици , изазвани прије свега лошим планирањем  и шарлатанским командовањем . Тада претрпљени  губици су их одвратили  од покушаја напада на Кордун  осим изолованог неуспјелог покушаја код Брођана  преко Купе ,  што нису покушали ни у августу 1995. Наше командовање је то правовремено предвидјело , па смо за интервенције  на угроженим правцима  скидали јединице са фронта са Купе , јер друге нисмо  имали

Губици  су на правцу Карловац –Турањ – Војнић, према изјавама припадника Посматрачке мисије Европске заједнице ,  били више стотина људи , без помјерања линије фронта .

На правцу Јастребарско – Шишљевић – Утињска долина , према  изјавама припадника те јединице , бригада је намјештена на блатњави насип у Дрганићки рибњак , по дану и  била  уништена .

Јединице у нападу правцем  Писаревина – Јамничка Киселица – Ласиња , не знајући да је мост порушен , на римокатолички Бадњи дан  у хаосу и гужви , уз велике губитке бјеже према Писаревини .

У Лијевим Штефанкама 14. новемнбра  „( Мартиње  дан крштења вина“)  углавном алкохолисана групација  улијеће под артиљеријску , ракетну  и минобацачку ватру , а увече медији у НХД јаваљају да су „храбри  хрватски бранитељи“ уз 63 ( шесдесет  три ) погинула  зауставили четнички напад ( кога није било )  уз највеће губитке „ на свим бојишницама „ тог дана .

На правцу Покупско – Бучица – Табориште ( Голиња )  2. Гардијска бригада прелази Купу ,  српска артиљерија и ракете уништава концентрацију  на лијевој обали ( око 40 погинулих ) , креће противнапад  и 73 припадника 2.гард.бр. у паници се дави, утапа у  хладној надошлој води  Купе .

Све ове пропале офанзивне акције , поред утицаја на одвраћање од будућих напада преко Купе ,  свједоче и да је  руководство НХД , већ тада уочило проблем Кордуна  због опасности по државне институције у Загребу . Једноставно речено ,  каква црна држава , ако „ мало расположенији“  српски артиљерац може за Нову годину , послати „ поклон“ пројектил 130 мм од Ласиње  право у резинденцију  бившег предсједника . Српски артиљеци то нису радили  само због цивилног окружења циља .Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО  држали положаје 27 километар од  Загреба ,  мостове на р. Купа ,а простор до Загреба био небрањен , тадашње југословенско и војно руководство  није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу. Девет од расположивих  дванасет оклопних и механизованих бригада употребљавало се око Вуковара , 300 километара од Загреба , а на 30 километара од Загреба -ниједна . Да је урађено обрнуто , ратоборно , сепаратистичко руководство НХД,  бар они који не би журили према Словенији  и Аустрији , било би принуђено  на преговоре , чији би основ био  једнако уважавање интереса  и политичке воље  Хрвата и Срба .Рат би био завршен још 1991.   у бившој југословенској Републици Хрватској , а у БиХ  га не би ни било . Сами преговори могли су бити одржани и у Бечу , јер би се до Беча они вјероватно зауставили .

Ко не вјерује ,  нек прочита свједочење  Ј.Бољковца , како су „оци домовине“ већ били у „ниском  старту“ за напуштање Загреба , кад су се само падобранци из Ниша  појавили на аеродрому Плесо .

Не знам ко је то пропустио да уради , али посљедице су катастрофалне .Не знам ни ко ни с кавим  аргументима може да тврди , да је тадашње војно и државно руководство  било на висини историјског задатка . Крени, стани  , 73 примирја , док непријатељ не ојача , спољни противник се организује , нама самима све не дозлогрди , а оскудни материјални ресурси , без икавог савезништва , не нестану . „Паметна“ политика  , нећемо ми ово , да не би они нама оно , па нећемо ово  да не би они нама оно ,  доказује непостојање ратоводства  као највишег споја   стратегије и политике  , а за резултат има   да ми нисмо урадили ништа  а они нама свеједно јесу  и оно , и оно и оно .

За процјену реалности тезе о ефикасности метода свршеног чина , индикативна је  изјава једног од челника  америчког Сената , након што је добио  информацију да су Срби ушли у Бихаћ ( били су овладали предграђем Ведро Поље )  и разумио да су Срби заузели Бихаћ .Основни ставови су му били  да „ми треба да напустимо своје стереотипе  о добрим и лошим момцима  и прилагодимо  се реалности  у којој су Срби побједници , јер САД немају виталних интереса у Босни , због којих би требало да погине један , једини Американац“.

Дакле ако смо ми имали највећу моћ  на простору гдје су избили сукоби , а имали смо , па је не искористисмо  да наши интереси буду уважавани бар једнако као интереси других , не треба ником да се жалимо . У таквој ситуацији Кордунаши не могу сами себи приговарати  да нису учинили све што су могли .Чинили су и учинили , до самог краја ,кад је ријеч о огромној већини .Били су једна од двије најбоље јединице  на пробоју Коридора у јуну 1992. године , зауставили су напад непријатеља на свом дијелу фронта  у Сјверној Далмацији  у јанурау 1993 . године  , успјешно се бранили од 5. корпуса тзв Армије БиХ,одбранили се на Купи 1991. године .

Потпуно су бесмислене тврдње  да није било никаве користи од  ангажовања Кордунаша   у подршци снагама  НО АП ЗБ у извођењу одбрамбених дејстава  према 5.к. Један једини дан  не би  могао да се брани 21.кк, да  снаге 5. к  нису  биле одбачене , него да су 4. августа истовремено са оружаним формацијама НХД , кренуле  у напад са ријеке  Глине    према Слуњу , Војнићу ,  у Петрову Гору , Топуском и преко Обљаја  према Брезовом Пољу  и Жировцу .  Не би било никавих преговора у Топуском  за извлачење народа , нити  изласка цивила  преко Двора .

За стабилност одбране 21.кк  веома је  значајно  и борбено искуство  стечено у блиским  дневним и ноћним дејствима  у Цазинској крајини . Кордунаши су се тамо борили  за себе , а не за неког другог , а потпуно је легитимна политика Ф.Абдића  да бранећи интересе свог народа  има , колико је то могуће , добре односе са Србима и Хрватима ,  не кријући то ни од једних ни од других .Одлука о нашем ангажовању је донијета на основу  потпуне процјене политичких , економских , историјских  и чињеница  војног карактера , што је шире обрађено у једном другом тексту  и дато са фактографијом  „мистериозне“ операције „Паук“.

Пораз 5.к и побједа НОАПЗБ  не побједа Срба ,  био  је једини начин још преостао у 1995. години , да српска стрна добије рат  уз обезбјеђење  трајног мира  Срба и муслимана  у Цазинској Крајини ,  што су западни аналитичари  и носиоци одлучивања  правовремено закључили , а неки српски нису до данас .

Основни недостак ратног плана „Гвозд“ је што није имао рјешење за два основна стратегијска проблема : малу дубину територије и непостојање снага за други ешелон одбране  и резерве за активна дејства .Ти проблеми су прецизно дефинисани још  крајем 1992. године.  Могли су да буду ријешени само  на нивоу српског ратоводства , које није ни постојало . Политичка воља није постојала , осим као декларативна подршка . Испоставило се да је предвиђање доласка  здружених тактичких јединица из ВЈ и ВРС   такође само декларативно , а не стварно .  Политика је могла  да тражи и рјешење  да до реализације  овог плана употребе  ни не дође , али га није нашла , ни у ситуацији кад се јасно видјело   да смо ми сваким даном слабији , а непријатељ јачи .

У војном смислу ,  снаге у првом и једином  ешелону су  биле драматично недовољне  за  ширину и дубину  зоне  коју су браниле , тако да је одбрана јединица  на тактичком нивоу ,  посматрано са становишта ратне вјештине , више личила на систем предстражног обезбјеђења , него  на одбрану , а ширина зоне одбране бригада , упола мањег бројног стања  од стандарног,  била 3 до 4  пута већа од тактичких начела. Велики и слабо контролисани међупростори  су постојали на десном и лијевом крилу  Личког корпуса , што је створило велике проблеме у одбрани Кордунашког корпуса .

Формирање Корпуса специјалних јединица , као ријешење  оперативног проблема  недостатка снага на споју  Личког и Кордунашког корпуса  било је потпуно оправдано , али изведено само демонстартивно,  а не стварно .

Нити је то био корпус , нити су јединице биле специјалне ,није гардијска бригада могла бити таква , ако је формирана од немотивисаних , доведених војних обвезника , због чега је командовање имало великих проблема.  Оклопни батаљон је то што јесте ,  без обзира што се прогласио за бригаду .Команда Корпуса је од самог почетка агресије радила доста нервозно , чак уз неке интерне инцидентне случајеве . Није  јасно  како, када и гдје је испољила свој утицај .

Кордунашки корпус је  са отпочињањем агресије потпуно организовано прихватио  борбу ,  успјешно елиминисао  ограничене , минорне успјехе  непријатеља  код с. Брођана на Купи  , с. Кестенак   и нејасну ситуацију на Полојској Коси .

У суботу ,5. августа ,  са Мекушја  гдје је уведена 104 . бр. ,  доведена из ЗП Бјеловар ,  као ојачање ЗП Карловац ,  са тенковском четом ( 8 тенкова ) у свом саставу ,  уочено је извлачење  и српско командовање је цијенило да се ради о прегруписавању , чекајући гдје ће сутра бити уведена  у борбу . После рата су сазнали да је бригада побјегла  до словеначке границе .

Улазак становништва и бораца Плашчанске бригаде у зону 21.кк, изазвао је саобраћајну блокаду ,онемогућио маневар јединица  и иницирало почетак  покретања цивилног становништва  са Кордуна , које се већ налазило под даноноћном артиљеријском, ракетном и авијацијском ватром ,  исто колико и јединице на фронту .То потврђује реализацију планске идеје  о ратном циљу протеривања народа , јасно израженом ( види стенорам) од Туђмана и његових генерала ,31. јула 1995. године на Брионима . До осипања јединица на фронту , које на Кордуну није било јаче изражено , као у неким другим крајевима , настајало је због бриге  бораца за своје породице  , које су биле у зони убијања . Неуспјеси у зони одбране лијевог и десног сусједа  су пријетиле окружењем  становништва  и бораца , уз чињеницу  да за одбрану иза леђа , према 5.к  нема расположивих  јачих јединица ,  због чега је у недјељу 6. августа ,  донијета одлука о  пробоју и извлачењу према Двору . Истовремено УНПРОФОР није нудио  никакве гаранције за безбједност цивилног становништва ,Организација УН била је срамно понижена ,апсолутно беспомоћна  да штити основне вриједности из своје Повеље .У суштини , власти НХД  су невојним средствима , дејством по насељима ,  постизале војни циљ – повлачење војске .

Планирани начин дејства оружаних формација НХД  и његова реализаија  показује да им је ратни циљ  био успостављање контроле  над српским територијама без становништва , а за српску страну  је то био рат за опстанак . Ту истину је знала и последња баба   у избјегличкој колони . Да јој тада  неки врли теоретичар   причао како је то агресија  Србије на Хрватску , вјероватно би рекла : “О боже  мили   свашта има у божијој башчи“  а, да јој је неко ту на путу  објашањавао да је то „ грађански рат“, рекла би : „О боже дијете ал, си  ти будала , тако паметан , а тако будала , имаш очи , а н;еш  на њи, да гледаш“ !. Добро ,таква баба није теоријски поткована , а ови теоретичари јесу .  Неки у све четири .

Одлука о пробоју  донијета је уз учешће команданта  и начелника штаба 21.кк и људи из јавне и државне безбједности .Команданту 21.кк је сопштена у форми наређења . Он је кренуо на реализацију одлуке  с потчињеним командантима и цивилним структурама,  а ја према договору према Двору  да са ген. Младићем и Мркшићем  формирамо заједничко командно мјесто , обезбједимо мостовно мјесто  прелаза и снаге  из ВРС за дејство споља ,  од Двора према Жировцу .Истовремено су одређене снаге  за одбрану комуникације ,  а неке су на  простор  Баније  одређиване  и претходног дана како је наведено .

Официрима које сам затекао у Топуском  око 2.00 у понедељак 7. августа  , након сазнања  да је Глина пала   и њихове констатације да немамо куда , поновио сам наређење : Правац Двор ,  ко има пушку напред ,  остали за њима ,  ко погине остаће , ко не погине проћи ће ….. Сви свједоци  су срећом живи . Лично , никада  нисам имао намјеру  да се предам , нисам имао коме , нисам желио да ме водају  ко међеда  и праве симболом  своје побједе ,  јер мени лично  живот послије тога  не би служио апсолутно ничему . Да правим задовољство  противнику чије сам представнике на преговорима ,  увијек успјевао да међународним посредницима  представим као смијешне и (или) задрте  и некооперативне . Није ми падало на памет ,  по цијену живота .

Дејства за одбрану стихијски настале избјегличке лолоне , потрајала су до 10. августа .Колона је била изложена нападима  мањих извиђачких дијелова оружаних формација НХД и разбојничким нападима муџахединских група , које нису имале никав војни циљ , а једини циљеви су им били убијање и пљачка . Пети корпус је по заједничком хрватско муслиманском плану  био усмјерен преко Уне на југ  да заштити позадину и бок снага  које су са Динаре нападале Книн, због процјене ( нажалост нетачне ) да ће снаге ВРС за тај задатак  ангажовати око 6000 људи .

Широка  , тешко проходна зона Шамарице , без иједног доброг пута , је имала улогу препреке ,  чинећи пут релативно безбједним  од Класнића до Двора  од напада са истока . И поред загрцнуте самохвале  неких  војних аутора НХД, нису могли да прећуте чињеницу  да им се већ у недељу појавио  хаос на Банији . Наиласком на зону Шамарице ,  бригаде из првог ешелона  требале су бити по плану извучене , а да напад наставе бригаде и пукови другог ешелона ,  због чега је настао кркљанац . Нико никуд.

Чињенице :
1) да су снаге НХД напредовале споро и пипаво ,  да нису кроз Шамарицу планирале правце напада ,  нити је тих напада ( осим  извиђачких дијелова ) било , а да је
2) 5. к  био главним снагама  јужно од Уне  говоре  да је било могуће  извршити одлуку за пробој према Двору .Релативно високи губици , преко 130 људи  у колони настали  су због малог броја људи са оружјем  у колони . Да су у колони биле тада  још увјек организоване кордунашке јединице ,  а колона штићена посједањем  доминатних објеката ,   напада на колону можда не би ни било .Треба вјеровати  да би ангажовање ВРС на првацу Двор –Жировац и  одбрани  правца Костајница –Двор  било веће .

Губицима у колони допринијела је и нечија сулуда одлука  да претреса колону на мосту на Уни , док десетине хиљада људи  стоје у зони опасности и чекају  кад ће бити нападнути .

Немам непосредан увид  у догђања у Топуском од сванућа 7.августа па даље , нити у основне елементе ситуације ,који су утицали да се одустане  од наређења за пробој према Двору . Људи који су ту били  треба да одговоре на питање : који су се то битни елементи ситуације  драстично промијенили , ко је процијенио  ситуацију ,  какви су били закључци  из процјене ситуације , да ли су се консултовали у доношењу одлуке  с појединцима или институцијама  ван Кордуна  или Крајине , ако јесу ,с ким  и какве су биле сугестије ,  зашто је изабрана алтернатива  која је реализована , а не нека друга .

Немам  разлога да вјерујем у издају ,  немам  разлога да не вјерујем  да је спашавање народа  био основни мотив ,  сигуран сам да нико не би желио  бити у улози људи ,  који у тим условима ,  на том мјесту доносе одлуке .

Друго је питање да ли су те одлуке  биле једино могуће  и оптималне ,  а одговор може услиједити  кад буду доступна свједочења  непосредних учесника . Кордунаши су и данас свјесни да власти НХД  нису промјениле своју  вољу да  на Кордуну не буде Кордунаша ,  нити ће то својевољно икада учинити . Тако нас учи историја . Напротив, разним махинацијама  ће чинити све  да окамене постојеће стање и обезбједе  постигнути успјех ,  укључујући у те напоре  и дио наше  популације ,  што је већ очигледно .

Код нас ће њихови државни органи подстицати , стварати и развијати осјећај  бесмислености немирења  са ситуацијом ,  отпора и свијести о својим правима . Државни органи НХД  ће злоупотребом права прогонити значајније Кордунаше   ма колико оптужбе биле бесмислене .

Отимачина и пљачка  ипак остају криминалне категорије , без обзира , колику , чију и колико дуго подршку имају .

Поражен је само онај  ко је изгубио вољу да се бори .  Зашто ми да одустајемо од онога,  што кажу катастарске књиге ,  зашто да не напишемо монографије  својих села  и насеља , сачувамо своје ријечи , културу и традицију.

Ја лично рат сам почео  с пушком у руци на првој линији , а  тако сам га и завршио . Међу људима са прве линије  увијек сам се  најбоље осјећао .  Тако је и данас.Међу онима који су били  далеко од фронта увијек  сам се непријатно осјећао.  Тако је и данас ,  отворено признајем.

На крају ,  нисам измислио ону бабу , коју сам споменуо  пишући о термину „рат за опстанак“.  Тада је имала 79 година , умрла је у Србији са 94 године , а у „оном“ рату је седморо из куће изгубила. Док су је војници , убацивали 8. августа  у камион  на дворској цести  рекла је  : „Ове усташе  баш  ,оће  да нас затру , слијепи; одали , јебем им шјеме  и племе“.

Запамти то , ћери моја , Јована!

Крај