"Czerny-Georges, Account of His Career in Servia" (The Times, 6th September 1817)

[Човек Жоја]

ЦРНИ ЂОРЂЕ

 

Ђорђе Петровић, познатији под именом Црни Ђорђе, на енглеском Black Georges, рођен је у племенитој српској породици, у околини Београда. Једнога дана, у време када је још био младић, срео је Турчина, који му је, не очекујући поговора, наредио да му се уклони с пута, запретивши да ће му, не послуша ли, просути мозак. Међутим, Црни Ђорђе га је спречио да своју замисао спроведе у дело, и хицем из свог пиштоља га саставио са земљом. Да би избегао опасне последице овог догађаја, Ђорђе избегне у Трансилванију и ступи у аустријску војску, где је убрзо затим доспео до ранга резервног официра. Када је његов капетан једном приликом наредио да Ђорђе буде кажњен, он му се супротставио и убио га. Потом се вратио у Србију, и ту као двадесетпетогодишњак постао харамбаша једне од оних банди незадовољника, што су никле широм турских поседа; који се диче називајући се клефтима (хајдуцима, прим. Ч.А.) или разбојницима, а не-муслиманско становништво их сматра својим осветницима и ослободиоцима. Црни Ђорђе је биваковао у непроходним шумама, водећи са Турцима рат нечувен по суровости. Не штедећи ни старо ни младо, ни мушко ни женско, убрзо је почео да пустоши читаву област Србије. Кад су Турци за одмазду, досудили смрт двадесетшесторици највиђенијих Срба, отац Црног Ђорђа, ужаснут тако великим страхотама, одлучи да напусти синовљев стег под који је и сам раније стао. Старац је чак запретио да ће, не пристану ли да сместа напусте безнадежну борбу, издати читаву дружину Турцима. Црни је покушао да га наговори да промени своју одлуку, али је стари остао упоран и упутио се за Београд. Син га је следио. Када су стигли до српских стража Црни Ђорђе падне на колена пред оцем преклињући га да не изда своју земљу. Али, кад је Ђорђе спознао старчеву непоколебљивост, тргао је пиштољ, опалио из њега и тако постао убица свога родитеља.

 

После су Срби и даље притицали увећавајући дружину Црног Ђорђа. Осмеливши се, пошто је стекао бројчану надмоћ, овај харамбаша је предводио војску далеко изван својих шума, опсео Београд и . децембра 1806. приморао ову важну тврђаву на предају. Пошто је проглашен за Врховоног вођу (Generalissimo) свог народа, Црни Ђорђе је владао неприкосновено. Највиђенији племићи и црквени великодостојници сазвали су једном у Смедереву неку врсту сената или синода, на челу са Архиепископом, затраживши да врше власт. Међутим, Црни Ђорђе је поништио одлуке ове скупштине и декретом прогласио да се „за његовог живота нико неће уздићи изнад њега самог, да је за владавину сам себи довољан и не осећа потребу за саветницима”. 1807. наредио је, гоњен тек приземном жељом да затобуде поштован, да један од његове браће буде обешен.

 

Освајање Србије пратили су покољи Турака; није било милости чак ни за оне који су се добровољно предали. Када га је напала војска од 50 000 муслимана, Ђорђе је храбро бранио обалу Мораве. Да је имао средстава да доведе стране официре и дисциплинује неустрашиве Србе, можда би и обновио краљевство Србију je које се за време Стефана III одупрло Монголима, а под Стефаном Душаном присајединило Бугарску, Македонију и Босну. Мада је 1387. постала вазал Турака, Србија је и даље задржала народне кнежеве који су узели титулу деспота. Године 1463. на њихово место је дошао турски паша, док се владарски дом угасио 1560. године.

 

Црни Ђорђе је био висок, стасит, али је његова појава све у свему била дивљачка и одбојна захваљујући пре свега несразмерној дужини лица, малим и упалим очима, високом челу и јединственом изгледу његове косе, увезане у огромну кику, која му је сезала до рамена. Понекад је проводио читаве сате не дајући ни гласа од себе. Није знао ни да чита ни да пише. Ретко се чешће од једном у години одавао забави лова. У лов је полазио у пратњи триста-четристо пандура, који су му били у помоћи док би водио огорчен рат са вуковима, лисицама, јеленима, и дивљим јарцима што живе у шумама плодне, али необрађене Србије. Читаву ловину је продавао јавно, задржавајући зараду. Своје имање је такође гледао да увећа конфискацијама.

 

Мировним уговором из 1812. Русија се постарала за интересе Србије. Та област је призната као вазал и трибутар Порте.

 

Ђорђе се у Србију вратио тајно, преобучен, како је откривен и убијен објављено је раније.

 

Ч. Антић - КАРАЂОРЂЕ И ВЕЛИКА БРИТАНИЈА.pdf