the Life of Death animirani film

[Јелена011]

 

Sta (ko) je smrt?

Moje pitanje je kako smrt moze i sme da bira?

Ili ukratko o filmicu...

Smrt personifikovana u ciku s maskom (ajde to cemo da joj oprostimo), ide redom i ubija zivotinjice dodirom.

Sve dok ne naleti na kosutu i u trenutku pre nego je dodirne kosuta se okrece i pogleda je i smrt se uplasi i ustukne. E to je prvi problematicni deo ovog filmica, jer mi je to nekako pravoslavno, dok je bezlicno sejala smrt jelte i dodirivala zivotinje, nije bila svesna svog postojanja, a sad kao da prepoznaje sebe i povlaci se, kao kada mi ljudi prepoznajemo sebe u drugima i zivimo upravo tim prepoznavanjem i ogledanjem jedni u druge. Malko mi je teze da pojmim smrt kao nekog ko:

- videvsi sebe kao da je dobila ljudski ne samo oblik nego licnost

- i postavsi licnost donosi samostalno odluku da postedi zivot

- dakle bez Boga, bez ikakvog smisla, reda, namere, spiska cega god, smrt onako stihijski po sopstvenom nahodjenju - dunulo joj, dodirnulo joj srce il sta god ne uzima zivot.

 

Ne samo to, posle toga, smrt dodiruje neku vocku, iduci za kosutom i shvata da je uvenula jelte od njenog dodira i povlaci se, rastuzuje.

Posle se sprijateljuje sa kosutom, cuva je od kise, pravi joj drustvo...kao da je smrt sve vreme trazila prijatelja, pa zato isla pipkala zivotinje jelte, a nije bila svesna sta im se desava...

Na kraju na prolece kosuta sama prilazi smrti, kao da se pomaze jelte, kao prihvatila je neminovnost...i naravno umire...

 

Mislim da nije tako slatkasto lepa animacija verovatno bih samo prosla pored nje, ne bi me nesto dojmila, ali bilo mi je bas slatkasto lepo.

 

Bas mi je zasmetalo to biranje smrti, prikazivanje iste kao licnosti koja donosi odluke samostalno, bira, prijateljski je nastrojena i tako igra se malo.

 

Smrt jeste nuznost, neminovnost nase prirode, nema vaskrsenja bez smrti, ali smrt nije cikica sa spiskom, onako sam djavo koji sedi na oblaku i ono donosi proglas ko ce taj dan i kako da umre.

Smrt jeste tu, ali zar se ne desava po Bozijem promislu, Bozijom voljom ili dopustenjem da covek sprovede svoju volju ili ono treci nacin - da se pokaze slava Bozija...iz istih razloga zbog kojih je Hristos rekao da je slepac slep od rodjenja.

Djavo je smeo da kusa Jova, ali nije smeo da mu pipa dusu, nije smeo da ga ubije...

 

Vase razmisljanje na temu...

[Zero]

Lepa animacija... Sad čitam jednu knjigu (prvi hrišćani i Rimljani se pominju), i tu se vidi po životu jednog inteligentnog i duhovitog patricija (valjda plemićki stalež) da on najviše što može da onako stoički, junački dočeka smrt, ali mu opet ostaje neminovnost smrti i ta neizvesnost šta se dešava posle... Dok, hrišćani (čega je on sam kasnije svedok) uprkos mukama, bolu i patnji koju prolaze, nepokolebljivo veruju u Boga koji je milost i ljubav, koji im obećava život večni i sa kojim će se sresti. Stoga, oni (koji odistinski veruju) susreću se sa smrću spokojno i mirno, radosno čak, što dovodi do čuđenja i konfuzije našeg Rimljanina. Nekako mi je ta razlika dve neminovnosti zanimljiva, pa rekoh da podelim. Sjajna temica